- Učlanjen(a)
- 24.07.2010
- Poruka
- 6.013
KUTAK ZA KUMOV TRENUTAK: Emocije!
E ljudi, evo konačno počela ova nokaut faza. Mislim, meni to uvek malo prejako zvučalo, kao da se biju, pa će da bude nokaut. Al', da lupa srce jače posle onih grupnih utakmica, lupa. Nije to više samo sport, emocije su to! Mogu da mislim kako je dole ovima na terenu. Ma, gde mogu da mislim. Sedim sa ovim mojima, oni viču "Kume, vide li ovo!?", pa "Kume, vidi ovo!". Ama, vidim. I ne verujem.
Prošli dalje prvo oni Poljaci. A pred 90. minut prime najlepši gol na prvenstvu, onaj švajcarski, makazicama. A, ko će bolje da pogodi vreme, nego Švajcarci. Još se mislim, šta li su ostavili za 120. minut, kad ono... Drama. Penali. Bilo mi krivo što je neko morao da ispadne, ali fudbal je to, mora neko.
A onda komšijski derbi. Mali Vels i još manja Severna Irska. Od ovih prvih Srbija duplo veća. Od ovih drugih veći i Beograd. Gledaš, a ne veruješ. Mali, a srčani, igraju bre, nema zafrkancije. Nije kao nekad kod nas što ima, pa gledaš sve vreme, a pucaš od muke, dok menadžere zoveš "prodavcima nekretnina". Jok bre. Trče! K'o navijeni. I onda ga Irac dade.
Al', "burazeru, bre, pa, ne u tu mrežu!", mislim se. I prođe Vels dalje. A kad smo kod emocija, jeste videli kad je na kraju dotrčala Bejlova mala? Bravo ćale!
Uveče, sedimo i uz pivce gledamo naš komšiluk. Oni, bre, i dalje igraju ono svoje, bolji i od Portugalaca! Nije bila neka utakmica za sva vremena, ali nema šale, ozbiljan ulog. I, taman misliš "Opet penali!", kad ono kontra u 117. i... Nema šta, Portugalci skaču do neba, Hrvati tužni. Sutradan čujem da su plakali sat vremena u svlačionici. Pa, nije lako da si tako blizu, a tako daleko. Pogotovo onaj Perišić, jeste videli kako se dečko unakazio sa onom frizurom, valjda je mislio šišaj, ne pitaj, sve ću da uradim samo da prođemo...kado ono ništa!
Razumem, bre, kako da ne razumem, ljudi smo.
Nego, kad smo kod ljudi... Ja nekako mislim da su i Francuzi navijali za Irce, iako su igrali protiv njih. Pa, bre, ko još ima onakve navijače, ajd', majke ti? Pevaju devojkama serenade nasred ulice. Skandiraju čiki na balkonu, pozivaju ga na bis. Pevaju policajcima, pa onda i zajedno sa njima. Pa pevaju časnim sestrama u vozu. Pevaju i bebama u metrou, al' tiho, bre, uspavanku! Kako da ih ne voliš? Vole ljudi pivo, vole fudbal. Vedre duše. Čak i vodili protiv Francuza. Ali, u tri minuta preokret. I, ćao đaci. Mada, kako su se ponašali tamo po Francuskoj, svi mi treba da im budemo đaci.
Nemci k'o Nemci. Sila, bre. Oni Slovaci nisu znali šta ih snašlo. Je'n, dva, tri, doviđenja. Nemci i penal promašili. Može im se. Mašina. Ali, pazi 'vamo. Igraju oni malo drugačije nego inače. Ja kad vam kažem. Sva tri gola iz prvog dodira sa loptom. Nema ono "vuci, davi, ne daj nikom". K'o ovi naši što su igrali nekad, pa kad se domognu lopte, njoj ceo teren postane kazneni prostor. Jok, bato. Odma', pa u mrežu. Tako se to radi. A i igrao nam zet, opet. Doduše, ušao kad je već bilo 3:0, al' naš čovek, siguran, domaćin. Čuva svoje, poštuje tuđe. Tako je i igrao.
Onaj televizor što sam doneo kumu, postao nam nekako mali uveče. Ne znaš, bre, da l' ćeš pre da gledaš u preostale komšije, da l' u ovog našeg sudiju, svaka mu čast dokle dogura čovek, da l' u one Belgijance. Šutiraju na svaka tri minuta! Tol'ko šutiraju, a dadoše ga Mađarima glavom! Posle dali još tri, za tili čas. A onaj njihov mali, čudo jedno! Ne bre onaj melez s plavim očima, nego ona desetka. Prvi gol namestio levom, a drugi dao desnom. I, misliš se, fudbal ozbiljna stvar, moraš da znaš i nogom i glavom. Al', bre, nema fudbala ako ne igraš srcem. Ne-ma! Čista emocija je to. I na terenu i van njega.
A tek sad kreće ono pravo!
Nego, šta vi mislite, jel imate već svog favorita za pobedu?
Izvor: sport.blic.rs
E ljudi, evo konačno počela ova nokaut faza. Mislim, meni to uvek malo prejako zvučalo, kao da se biju, pa će da bude nokaut. Al', da lupa srce jače posle onih grupnih utakmica, lupa. Nije to više samo sport, emocije su to! Mogu da mislim kako je dole ovima na terenu. Ma, gde mogu da mislim. Sedim sa ovim mojima, oni viču "Kume, vide li ovo!?", pa "Kume, vidi ovo!". Ama, vidim. I ne verujem.
Prošli dalje prvo oni Poljaci. A pred 90. minut prime najlepši gol na prvenstvu, onaj švajcarski, makazicama. A, ko će bolje da pogodi vreme, nego Švajcarci. Još se mislim, šta li su ostavili za 120. minut, kad ono... Drama. Penali. Bilo mi krivo što je neko morao da ispadne, ali fudbal je to, mora neko.
A onda komšijski derbi. Mali Vels i još manja Severna Irska. Od ovih prvih Srbija duplo veća. Od ovih drugih veći i Beograd. Gledaš, a ne veruješ. Mali, a srčani, igraju bre, nema zafrkancije. Nije kao nekad kod nas što ima, pa gledaš sve vreme, a pucaš od muke, dok menadžere zoveš "prodavcima nekretnina". Jok bre. Trče! K'o navijeni. I onda ga Irac dade.
Al', "burazeru, bre, pa, ne u tu mrežu!", mislim se. I prođe Vels dalje. A kad smo kod emocija, jeste videli kad je na kraju dotrčala Bejlova mala? Bravo ćale!
Uveče, sedimo i uz pivce gledamo naš komšiluk. Oni, bre, i dalje igraju ono svoje, bolji i od Portugalaca! Nije bila neka utakmica za sva vremena, ali nema šale, ozbiljan ulog. I, taman misliš "Opet penali!", kad ono kontra u 117. i... Nema šta, Portugalci skaču do neba, Hrvati tužni. Sutradan čujem da su plakali sat vremena u svlačionici. Pa, nije lako da si tako blizu, a tako daleko. Pogotovo onaj Perišić, jeste videli kako se dečko unakazio sa onom frizurom, valjda je mislio šišaj, ne pitaj, sve ću da uradim samo da prođemo...kado ono ništa!
Razumem, bre, kako da ne razumem, ljudi smo.
Nego, kad smo kod ljudi... Ja nekako mislim da su i Francuzi navijali za Irce, iako su igrali protiv njih. Pa, bre, ko još ima onakve navijače, ajd', majke ti? Pevaju devojkama serenade nasred ulice. Skandiraju čiki na balkonu, pozivaju ga na bis. Pevaju policajcima, pa onda i zajedno sa njima. Pa pevaju časnim sestrama u vozu. Pevaju i bebama u metrou, al' tiho, bre, uspavanku! Kako da ih ne voliš? Vole ljudi pivo, vole fudbal. Vedre duše. Čak i vodili protiv Francuza. Ali, u tri minuta preokret. I, ćao đaci. Mada, kako su se ponašali tamo po Francuskoj, svi mi treba da im budemo đaci.
Nemci k'o Nemci. Sila, bre. Oni Slovaci nisu znali šta ih snašlo. Je'n, dva, tri, doviđenja. Nemci i penal promašili. Može im se. Mašina. Ali, pazi 'vamo. Igraju oni malo drugačije nego inače. Ja kad vam kažem. Sva tri gola iz prvog dodira sa loptom. Nema ono "vuci, davi, ne daj nikom". K'o ovi naši što su igrali nekad, pa kad se domognu lopte, njoj ceo teren postane kazneni prostor. Jok, bato. Odma', pa u mrežu. Tako se to radi. A i igrao nam zet, opet. Doduše, ušao kad je već bilo 3:0, al' naš čovek, siguran, domaćin. Čuva svoje, poštuje tuđe. Tako je i igrao.
Onaj televizor što sam doneo kumu, postao nam nekako mali uveče. Ne znaš, bre, da l' ćeš pre da gledaš u preostale komšije, da l' u ovog našeg sudiju, svaka mu čast dokle dogura čovek, da l' u one Belgijance. Šutiraju na svaka tri minuta! Tol'ko šutiraju, a dadoše ga Mađarima glavom! Posle dali još tri, za tili čas. A onaj njihov mali, čudo jedno! Ne bre onaj melez s plavim očima, nego ona desetka. Prvi gol namestio levom, a drugi dao desnom. I, misliš se, fudbal ozbiljna stvar, moraš da znaš i nogom i glavom. Al', bre, nema fudbala ako ne igraš srcem. Ne-ma! Čista emocija je to. I na terenu i van njega.
A tek sad kreće ono pravo!
Nego, šta vi mislite, jel imate već svog favorita za pobedu?
Izvor: sport.blic.rs