Član
- Učlanjen(a)
- 30.11.2011
- Poruka
- 1.872
Kuršumlija: Žive od 9.000 dinara
Izvor: Novosti
Tri brata Kučević, od kojih su dvojica mentalno obolela, teško žive. Mitar, koji je sada i otac i majka bolesnoj braći, ne želi da ih pošalje u dom
Braća Kučević - Mitar, Đorđe i Milan
SUDBINA nije mazila porodicu Kučević iz Kuršumlije. Tri brata - Mitar (27), Đorđe (29) i Milan (25), teško su živeli i dok su roditelji bili sa njima. Pravi pakao nastao je kada im je umrla i majka, koja je bila oslonac porodice. Jer dvojica braće - najstariji Đorđe i najmlađi Milan, mentalno su oboleli. Uz to, niko od njih nema stalan posao, pa žive od 9.000 dinara majčine penzije u trošnoj kućici bez ikakvih uslova. Nemaju kupatilo, niti bilo šta od pokućstva što bi im olakšalo bitisanje.
Ali, oni se ne predaju.
- Pošto je najmlađi brat Milan povučen zbog bolesti, pa gotovo ne izlazi iz kuće, stariji brat Đorđe i ja ne biramo poslove. Radimo sve - od nošenja džakova, do malterisanja. I nije nam teško, bez obzira na to što su nadnice male i što je posao najčešće ropski - priča srednji brat Mitar, koji je završio ugostiteljsku školu, ali posao u struci nikada nije dobio.
Kaže da je svestan da za sada mora tako da bude, ali ga boli što pojedinci nastoje da ih iskoriste i što im se okolina podsmeva:
- Neki ljudi nemaju osećaj i razumevanja za tuđe muke. Stalo im je da samo njima bude dobro. Ja se nekako nosim sa svim tim nedaćama - priča Mitar, i dodaje: - Ali, moj stariji brat Đorđe koji može da radi mnoge poslove, često je žrtva loših ljudi. Pošto se ne razume u novac, on nadniči po čitav dan, a gazde mu plate stotinu dinara. Iako ima lakši stepen bolesti, on je svestan kada ga neko maltretira, a pogotovu mu je teško kada mu se podsemevaju. Tada dođe kući tužan i ljut, pa brat i ja ne možemo dugo da ga smirimo.
Mitar je sve žrtvovao da pomogne bolesnoj braći. Savetovali su ga da ih da u dom i da sebi olakša život, ali on je odlučan:
- Poštovaću želju naših roditelja - da ostanemo zajedno. Dok je otac bio živ, on nas je štitio. Snalazio se kako je znao i umeo da nam život sa dvoje bolesnih u kući bude podnošljiv. Što je najvažnije, tada smo bili zaštićeni od podsmeha i maltretiranja drugih ljudi. Kasnije, kada smo ostali samo sa majkom, dovijali smo se kako smo mogli. Ona je znala da od ničega napravi nešto. Uvek kada smo se vraćali sa teških poslova čekao nas je topli ručak. I njena uteha za ono što smo preživljavali.
Kada je majka Dobrinka nedavno iznenada umrla u 61. godini od srčanog udara, njihovi životi su, kako kaže Mitar, „postali košmarni“.
- Najpre su nam nadležni organi, pošto su bolesna braća nasledili majčinu penziju od 9.000 dinara, ukinuli socijalnu pomoć koja je iznosila 12.000 dinara. Od tih devet hiljada nismo mogli da preživimo. Mi se ne plašimo nijednog posla, ali njega je sve manje. I kad ga nađemo neki ljudi na nas gledaju sa podsmehom. To nas najviše boli.
Ovaj mladić, koji je sada i otac i majka svojoj mentalno oboleloj braći, ne posustaje:
- Braću neću ostaviti ni po koju cenu. Ne mogu dozvoliti da ih omalovažavaju i maltretiraju. Tu sam i radiću sve poslove samo da im stvorim makar malo bolje uslove za život - da skrpimo kućicu, da napravimo kupatilo, da i mi imamo šporet, mašinu za pranje veša i normalno pokućstvo. Doći će, valjda, bolja vremena. I, ima još uvek dobrih ljudi koji poštuju naš rad i trud. Eto, trenutno radim na renoviranju jednog kafića u Kuršumliji i gazda je više nego dobar. Samo da je takvih ljudi i poslova više - kaže Mitar, uz napomenu:
- Ne želim da neko shvati da su mi braća na teretu. Ne. Oni su dobri, slušaju me i rade onoliko koliko mogu. Znam da su bolesni, ali uz malo bolje uslove i oni će se bolje osećati.
BEZ PRAVA NA TUĐU NEGU
IAKO su mu braća posle osamnaeste godine lišena radne sposobnosti i sposobnosti da se brinu o sebi, Mitar objašnjava da ne mogu da ostvare invalidsku penziju, pa čak ni pravo na tuđu negu. Zašto, ne zna, ali tako su mu rekli. - Zato ih nikada neću napustiti i prepustiti drugima.
Izvor: Novosti
Tri brata Kučević, od kojih su dvojica mentalno obolela, teško žive. Mitar, koji je sada i otac i majka bolesnoj braći, ne želi da ih pošalje u dom
Braća Kučević - Mitar, Đorđe i Milan
SUDBINA nije mazila porodicu Kučević iz Kuršumlije. Tri brata - Mitar (27), Đorđe (29) i Milan (25), teško su živeli i dok su roditelji bili sa njima. Pravi pakao nastao je kada im je umrla i majka, koja je bila oslonac porodice. Jer dvojica braće - najstariji Đorđe i najmlađi Milan, mentalno su oboleli. Uz to, niko od njih nema stalan posao, pa žive od 9.000 dinara majčine penzije u trošnoj kućici bez ikakvih uslova. Nemaju kupatilo, niti bilo šta od pokućstva što bi im olakšalo bitisanje.
Ali, oni se ne predaju.
- Pošto je najmlađi brat Milan povučen zbog bolesti, pa gotovo ne izlazi iz kuće, stariji brat Đorđe i ja ne biramo poslove. Radimo sve - od nošenja džakova, do malterisanja. I nije nam teško, bez obzira na to što su nadnice male i što je posao najčešće ropski - priča srednji brat Mitar, koji je završio ugostiteljsku školu, ali posao u struci nikada nije dobio.
Kaže da je svestan da za sada mora tako da bude, ali ga boli što pojedinci nastoje da ih iskoriste i što im se okolina podsmeva:
- Neki ljudi nemaju osećaj i razumevanja za tuđe muke. Stalo im je da samo njima bude dobro. Ja se nekako nosim sa svim tim nedaćama - priča Mitar, i dodaje: - Ali, moj stariji brat Đorđe koji može da radi mnoge poslove, često je žrtva loših ljudi. Pošto se ne razume u novac, on nadniči po čitav dan, a gazde mu plate stotinu dinara. Iako ima lakši stepen bolesti, on je svestan kada ga neko maltretira, a pogotovu mu je teško kada mu se podsemevaju. Tada dođe kući tužan i ljut, pa brat i ja ne možemo dugo da ga smirimo.
Mitar je sve žrtvovao da pomogne bolesnoj braći. Savetovali su ga da ih da u dom i da sebi olakša život, ali on je odlučan:
- Poštovaću želju naših roditelja - da ostanemo zajedno. Dok je otac bio živ, on nas je štitio. Snalazio se kako je znao i umeo da nam život sa dvoje bolesnih u kući bude podnošljiv. Što je najvažnije, tada smo bili zaštićeni od podsmeha i maltretiranja drugih ljudi. Kasnije, kada smo ostali samo sa majkom, dovijali smo se kako smo mogli. Ona je znala da od ničega napravi nešto. Uvek kada smo se vraćali sa teških poslova čekao nas je topli ručak. I njena uteha za ono što smo preživljavali.
Kada je majka Dobrinka nedavno iznenada umrla u 61. godini od srčanog udara, njihovi životi su, kako kaže Mitar, „postali košmarni“.
- Najpre su nam nadležni organi, pošto su bolesna braća nasledili majčinu penziju od 9.000 dinara, ukinuli socijalnu pomoć koja je iznosila 12.000 dinara. Od tih devet hiljada nismo mogli da preživimo. Mi se ne plašimo nijednog posla, ali njega je sve manje. I kad ga nađemo neki ljudi na nas gledaju sa podsmehom. To nas najviše boli.
Ovaj mladić, koji je sada i otac i majka svojoj mentalno oboleloj braći, ne posustaje:
- Braću neću ostaviti ni po koju cenu. Ne mogu dozvoliti da ih omalovažavaju i maltretiraju. Tu sam i radiću sve poslove samo da im stvorim makar malo bolje uslove za život - da skrpimo kućicu, da napravimo kupatilo, da i mi imamo šporet, mašinu za pranje veša i normalno pokućstvo. Doći će, valjda, bolja vremena. I, ima još uvek dobrih ljudi koji poštuju naš rad i trud. Eto, trenutno radim na renoviranju jednog kafića u Kuršumliji i gazda je više nego dobar. Samo da je takvih ljudi i poslova više - kaže Mitar, uz napomenu:
- Ne želim da neko shvati da su mi braća na teretu. Ne. Oni su dobri, slušaju me i rade onoliko koliko mogu. Znam da su bolesni, ali uz malo bolje uslove i oni će se bolje osećati.
BEZ PRAVA NA TUĐU NEGU
IAKO su mu braća posle osamnaeste godine lišena radne sposobnosti i sposobnosti da se brinu o sebi, Mitar objašnjava da ne mogu da ostvare invalidsku penziju, pa čak ni pravo na tuđu negu. Zašto, ne zna, ali tako su mu rekli. - Zato ih nikada neću napustiti i prepustiti drugima.