LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Kralj Artur iMerlin
Kralj Artur i njegov carobnjak Merlin su medu najpopularnijim likovima svetske mitologije. Ali, da li je i jedan od njih zaista postojao? Ili su oni samo likovi iz divne bajke?
Razumljivo nam je, naravno, zasto bi istoricari sumnjali u postoja-nje Merlina. Ali, neki savremeni naucnici sumnjaju i u to da je kralj Artur bio stvarni istorijski lik. Ocigledno, najpre moramo da rascistimo to pitanje.
0 Arturu i Merlinu prvi put saznajemo iz knjige Istorija britanskih kraljeva, koju je oko 1135. godine napisao velski biskup Dzofri od Monmauta. Njegovu verodostojnost mozemo da ocenimo prema njego-vom uvodnom poglavlju, u kome objasnjava kako je Britanija dobila ime po ratniku Brutu, koji je tamo doplovio posle opsade Troje. Nekih stotinak stranica dalje, Dzofri opisuje kako je kralj po imenu Vortigern - stvarni istorijski lik - naredio da se na Maunt Snoudonu u Velsu sa-gradi neprobojan toranj. Toranj se stalno rusio, pa su mu neki vidov-njaci rekli da c'e da stoji ako kamenje bude poprskano krvlju decaka koji nema oca. Njegovi glasnici putovali su celom zemljom trazeci ta-kvog mladica dok nisu culi da se dvojica svadaju i da se jedan od njih ruga drugom da nema oca. Decak bez oca zvao se Merlin.
Kralj Vortigern poslao je po Merlina i njegovu majku, koja je, ka*ko se pokazalo, bila kci kralja Juznog Velsa. Ispricala mu je kako ju je zaveo zgodan mladic koji je zatim nestao bez traga, iako bi pone-kad, kada bi bila sama, cula njegov glas. Vortigern je zatim objasnio da, buduc'i da Merlin doslovno nema oca, mora da zrtvuje mladica i njegovu krv poprska po temeljima toraja. Merlin je na to rekao da mo-ze dokazati da oni vidovnjaci lazu i zamolio je da ih dovedu pred nje-ga. „Znate li zasto se toranj rusi?" upitao ih je. Odmahnuli su glavom. „Zato sto je ispod njega voda od koje je zemlja vlazna." Vortigern je na to naredio svojim ljudima da kopaju i pronadu vodu. Merlin je pro-rekao da ce, kada isuse vodu, nac'i dva zmaja (ili zmije). Kada se i to pokazalo tacnim, Vortigern je odlucio da mu postedi zivot. Merlin je zatim predskazao jos neke dogadaje, ukljucujuci i to da ce Vortigern izgoreti u tornju. To se dogodilo upravo onako kao sto je Merlin pro-rekao, kada je kralj Aurelije Ambrozije - pravi naslednik krune - osvo-jio Britaniju i zapalio Vortigernov toranj.
Nakon sto je Aurelije otrovan, krunu je nasledio njegov brat, Uter Pendragon. A kada je on osvojio Skotsku, pozvao je sve plemice iz svog kraljevstva da proslave njegovo krunisanje. Medu njima su bili vojvoda Gorloj od Kornvola i njegova lepa zena Igerna. Uter se ludo zaljubio u Igerau. Kada je Gorloj to shvatio, brzo se uputio nazad u Kornvol. Kralja je to uvredilo, pa je krenuo sa vojskom za njim. Gor*loj je sprecio otmicu svoje zene tako sto ju je sakrio u dvorac Tinta-dzel, koji je bio gotovo neprobojan jer je stajao na ostrvu kome se pri-lazilo preko uzanog spruda. Kada je cuo za to, Uter Pendragon je bio strasno potisten jer nije mogao da misli ni na sta osim na lepu Igernu.
Problem je resio Merlin, koji je svojim carolijama pretvorio Utera u dvojnika vojvode Gorloja. Uter je otisao u Tintadzel i usao bez po-teskoca. Te noci je u Igerninom zagrljaju zaceo decaka koji ce postati kralj Artur.
Dok Utera nije bilo, njegovi ljudi su napali dvorac u koji se sklo-nio Gorloj. Bio je ubijen, a Uter se ozenio Igernom i nacinio je kralji-com. Vladao je jos petnaest godina, dok i njega nisu otrovali. Tada je Artur postao kralj.
Citaoci Dzofrija od Monmauta (cija knjiga jos uvek izlazi u popular-nom izdanju) upitace se sta se dogodilo sa macem u kamenu, vitezovi-ma Okruglog stola i drugim cuvenim delovima legende. Odgovor je da su to mnogo kasnije dodali (uglavnom francuski) hronicari, a konacni ob-lik je legenda dobila u jednoj od prvih stampanih knjiga, Arturovo) smrti Tomasa Malorija, koju je 1485. godine stampao Vilijam Kakston. 0 njenom autoru se malo znalo do 1926. godine, kada je istrazivanje otkri-lo - na veliku zalost istoricara - da je Malori bio voda razbojnicke ban-de koja je pljackala samostane i krala stoku, i koji je najmanje dva pu-ta silovao Dzoan Smit, zenu nekog Hjuga Smita. Po svcmu sudeci, Ar-turovu smrt je napisao u zatvoru Njugejt, gde je i sahranjen.
Ali, ako je Artur bio tinejdzer kada mu je otac umro, zasto bi morao da dokazuje svoje pravo na krunu izvlaceci mac iz kamena (ili na-kovnja zakopanog u kamen, kako to prikazuje Malori)? Malori taj pro*blem resava tako sto stavlja Artura u Merlinove ruke od samog rodenja; Merlin ga zatim predaje vitezu ser Ektoru, cija ga zena doji.
Sve to zvuci tako besmisleno da nije ni cudo sto su neki istoricari odbacili Artura kao legendu. Isticu, na primer, da je jedan od glavnih izvora informacija o Arturovom dobu kaluder po imenu St. Gildas, ko*ji je napisao ogorcenu i mrzovoljnu knjigu po naslovom Pad i osvajanje Velike Britanije (De excidio et conquestu Britanniae), a on Artura uopste ne spominje - iako govori o bici kod Badona, najcuvenijoj Ar*turovoj bici.
Ali, u Gildasovoj biografiji koju je napisao Karadok od Lankarfana pominje se da je Artur ubio Gildasovog brata, Huila, koji se borio pro-tiv njega; vec bi i to objasnilo zasto Gildas ne moze da se prisili ni da spomene Arturovo ime.
Pa sta zapravo znamo o legendarnom junaku kralju Arturu? Kao pr-vo, nije bio kralj, nego general. Nije jahao na belom konju odeven u srednjovekovni oklop jer je pripadao mnogo ranijem razdoblju - vero-vatno se rodio oko 470. godine, u vreme neposredno posto su Rimlja-ni napustili Britaniju. Bio je, stavise, Rimljanin - ili bar rimski grada*nin. Zato je njegov konj morao da bude mali, rimski konj, velicine da-nasnjih ponija; mac bi mu bio kratak rimski mac, a ne dug mac stro*ke ostrice kao legendarni Ekskalibur.
Oko 410. godine Rimljani su odlucili da se povuku iz Britanije -sve snage su im trebale za odbranu Rima od varvara. Poglavica po ime*nu Vortigern proglasio je sebe kraljem Britanije, ali je ubrzo naisao na teskoce sa divljim Piktima severno od skotske gramce. Priblizno 443. godine pozvao je saksonske placenike sa kontinenta da dodu i bore se na njegovoj strani. Tako su i ucinili, ali kada je Vortigernu ponestalo novca da ih placa, ostali su i odlucili da osvoje Britaniju. Izvorni Bri-tanci, koje danas zovemo Keltima, postepeno su proterani na zapad u Vels i Kornvol pa u Skotsku. Ali bivsi rimski ratnik Ambrozije Aure-lijan okupio je Kelte i poveo ih u rat sa rimskom temeljnoscu. Pobe-dio je u mnogim bitkama protiv osvajaca. Kada je umro, zamenio ga je njegov brat Uter Pendragon. A jedan od njegovih najboljih generala bio je mladic po imenu Artorijus, legendarni kralj Artur - koji mozda jeste a mozda i nije bio sin Utera Pendragona.
Upravo je Artur zaustavio saksonska osvajanja nizom od dvanaest velikih bitaka, od kojih se poslednja, bitka kod Badona, vodila oko 518. godine. Tako je postao ono sta su mnogo kasnije postali i generali Montgomeri i Ajzenhauer. Da su mu saveznici ostali odani, Saksonce bi verovatno proterali nazad na kontinent, pa bi danas Britanijom vla-dali Arturovi keltski potomci, a ne Anglosaksonci.
Na nesrecu, Arturovi bivsi saveznici sada su poceli da se prepiru medu sobom pa je Artur ostatak zivota proveo pazec'i da mu neko ne zabije noz u leda. Kada je na kraju poginuo, u bitci kod Kamlena -koja se, prema Dzofriju, vodila blizu reke Kamel u Kornvolu - borio se protiv svog necaka Medroa, a ne protiv Saksonaca. Prema Dzofriju od Monmauta, Arturovo telo je odneseno na „ostrvo Avalon", koji je identifikovan kao Glastonberi, gradic u zapadnoj Engleskoj sa cuvenom opatijom i bregom na cijem vrhu je bio toranj. (Iako je Glastonberi sa*da na kopnu, nekada je bio okruzen vodama Bristolskog zaliva.) Buduci da se sahrana odrzala tajno, da Saksonci ne bi pronasli telo, ubrzo se prosirila pnca da Artur zapravo nije umro i da ce se vratiti da po-mogne Britaniji kada joj to zatreba.
Leta 1113. godine, dvadesetak godina pre nego sto je Dzofri od Mon*mauta napisao svoju Istoriju, grupa francuskih svestenika dosla je u Bod*min u Kornvolu, noseci svete relikvije. Kada je jedan od mestana rekao da je Artur jos ziv i da svakoga dana moze da se vrati, jedan od sveste*nika netakticno se narugao. To je izazvalo snazan sukob. Grupica naoru-zanih mestana usla je u crkvu s namerom da nevernim strancima ocita lekciju. Jedva su ih smirili. To pokazuje da je Artur bio legendaran lik i pre nego sto je Dzofri od Monmauta napisao svoje cuveno delo.
Artur se spominje u mnogim velskim pesmama napisanim u prvih sto godina posle njegove smrti. Sledeci put se spominje u zbrkanoj zbir-ci istorijske grade koju je sabrao kaluder Nenije izmedu 800. i 820. go*dine. Najraniji izvor o Arturu koji on spominje jeste zbirka velskih Is-tocnih anala, tablica datuma Uskrsa koje su sastavili kaluderi. Tablice imaju siroke margine, a na jednoj - za 518. godinu - pise na latinskom: „Bitka kod Badona u kojoj je Artur na ramenima nosio krst na-seg Gospoda tri dana i tri nodi i Britanci su pobedili." I ponovo, za 539. godinu: „Sukob kod Kamlena u kome pogibose Artur i Medro (sic)." Ako je verovati Istocnim analima, Artur je vladao dvadeset jed-nu godinu posle bitke kod Badona.
Ali, najdramaticniji dogadaj u prici o Arturu dogodio se tridesetak godina posle smrti Dzofrija od Monauta (1154. godine), za vreme vla-davine Henrika II - kralja kojeg najvise pamtimo u vezi sa ubistvom Tomasa Beketa. Henrik je bio neumoran putnik i na jednom od svojih putovanja u Vels upoznao je velskog barda, „pevaca o proslosti", koji mu je rekao da je kralj Artur zakopan u Glastonberskoj opatiji. Da bi telo zastitili od Saksonaca, rekao mu je da je zakopano na dubini od 16 metara. Cak mu je rekao i tacno mesto - „izmedu dve piramide".
Kralj je, svakako, bio odusevljen jer je Dzofrijeva Istorija prikaza-la Artura kao jednog od najvecih osvajaca jos od vremena Julija Ceza*ra. (Prema Dzofriju, Artur je osvojio Irsku, Skandinaviju i Francusku te je krenuo na Rim kada je stigla vest o Medroovoj pobuni, pa je mo-rao da se vrati u Englesku.) Osim toga, laknulo mu je kada je duo da je Artur zaista zakopan. Kao praunuk Viljema Osvajaca, znao je za legendu o tome da ce se Artur vratiti da spasi Englesku. Ako uspe da dokaze da je Artur zaista mrtav, legenda vise nece modi da sluzi kao bojni poklic za buntovnike poput ljudi iz Bodmina.
Osim toga, Henrik je voleo Glastonberi jer mu je opat Henrik od Blojsa pomogao da dode do krune. I tako je Henrik posetio opata ne bi li mu saopstio dobru vest.
Ali zacudo, opat nije bio odusevljen. Opatija Glastonberi vec je bi*la jedna od najbogatijih u Engleskoj; nije joj bila potrebna veca slava da bi privlacila hodocasnike. A „izmedu dve piramide" moglo je da znaci bilo sta. A onda se situacija dramaticno promenila. U opatiji je 25. maja 1184. godine izbio pozar i sasvim je unistio. Ohrabrivalo je jedino to sto je slika Gospe od Glastonberija ostala neostecena, pokazujudi tako da Bog sa opatijom i dalje ima velike planove. Henrik II je osigurao no-vac za obnovu, a svoj doprinos dali su i mnogi plemidi. Godine 1191. jedan je kaluder pre smrti izrazio zelju da bude sahranjen u opatiji, iz*medu dya krsta. Knezevi su stajali na mermernim stubovima koji su se suzavali prema vrhu i mogli bi da se opisu kao piramide. Kaluderi su iz nekog razloga - mozda zato sto su se sedali bardovih reci - nastavili da kopaju dublje od dva metra. Kada su dosli do dubine od tri metra, nai-sli su na kamenu plocu. Podigli su je. Ispod nje su nasli olovni krst sa natpisom na latinskom: Hie iacet sepultus inclytus Rex Artorius in insu*la Avalonia („Ovde lezi zakopan slavni kralj Artur na ostrvu Avalon").
I dalje su kopali - verovatno im je trebalo vise dana da iskopaju rupu duboku sest metara i dovoljno siroku da u nju stane nekoliko ko-paca. Ali, na toj dubini, bas kao sto je bard i rekao, naisli su na drvo. Bio je to veliki sanduk, izdubljen u hrastovini. Unutra su nasli veliki kostur muskarca cija je glava bila razbijena teskim udarcima. Jedan ka*luder je ugledao uvojak plave kose i sagnuo se da ga uzme. Raspao mu se medu prstima, a kaluder je pao u sanduk. Posle su identifikovali ostatke manjeg kostura i shvatili da je kosa pripadala Arturovoj zeni Ginever. Jedan hronicar, Diraldo Kambrenzis (Dzerald od Velsa), koji je sledece godine video kosti i krst, kaze da se u natpisu spominjala i „kraljica Veneverla" (Ginever).
Od tog trenutka opatija je postala najpopularnije steciste turista u Engleskoj, ako ne i u celoj Evropi. Ubrzo je sagradena nova, velican-stvena zgrada.
Istoricari optuzuju kaludere iz Glastonberija da su izmislili celu pri-cu, ali to se ne cini verovatnim. Cini se da je Diraldo Kambrenzis bio posten covek - bio je jedan od malobrojnih koji su Dzofrijevu Istoriju proglasili gomilom lazi - a on izricito tvrdi da je video oba kostura i krst. Taj krst je postojao jos nekoliko vekova; godine 1607. antikvar Vilijam Kemden objavio je njegovu sliku. U tekstu se Artur pise Artu-rijus, sto je bio starinski oblik koji se koristio u vreme kralja Artura, ali kasnije ne. (Cak i u Istocnim analima pise Artur.)
Stavise, ponovo iskopavanje 1963. godine, koje je vodio S. A. Rad*ford, pokazalo je da su kaluderi zaista kopali do dubine od sest meta*ra. Osim toga, kako istice strucnjak Dzefri Es, u Glastonberiju je na-vodno zakopan i Josif od Arimateje, covek koji se pobrinuo da Isus bu-de pristojno sahranjen; ako su kaluderi falsifikovali Arturov grob, zasto ne bi i Josifov? I tako, sve u svemu, nema sumnje da je kralj Artur -ili tacnije, general Arturijus - zaista postojao i da je zasluzio ugled ve-likog junaka. Jos ostaju mnoga pitanja, ali na neka se postepeno nala-ze odgovori. Na primer, mnogi strucnjaci veruju da sada znamo gde je bio njegov dvorac u Kamelotu. Pisac Dzon Liland je 1542. godine na*pisao je da je utvrden breg u Juznom Kadburiju zapravo „Kamalat, ne-kada poznat grad ili dvorac... Artur je cesto dolazio u Kamalat". Godi*ne 1966. pocela su iskopavanja u dvorcu Kadburi (koji nije dvorac u srednjovekovnom smislu, nego utvrden breg). Iznad rimskih ostataka na-deni su temelji impresivnih gradevina u kojima je, u Arturovo doba, ocigledno ziveo neko veoma mocan.
Cak i neverovatna prica Dzofrija od Monmauta o dvorcu Tintadzel nije, izgleda, sasvim neutemeljena. Sadasnji dvorac Tintadzel sagraden je oko 1140. godine, u vreme kada je Dzofri napisao svoju Istoriju. -Istoricari isticu da je u doba Artura tu bio samo keltski samostan. Go*dine 1924. „vidovnjak" Rudolf Stajner posetio je Tintadzel i posvetio mu celo predavanje, u kome je identifikovao prostorije kao Dvoranu Okruglog stola, spavaonice vitezova itd. Sve je to zvucalo kao cista iz-misljotina.
Ali, susnog leta 1983. godine pozar na ostrvu spalio je travu, a ve-tar i kisa otkrili su temelje vise od stotinu malih cetvorougaonih zgra*da i dvorane duze od 24 metra. U podnozju stene nalazi se mala pri-rodna luka, a grncarija otkrivena na ostrvu pokazuje da su se dovozile velike kolicine vina i ulja. (Tu je bilo vise uvozne grncarije nego na svim britanskim i irskim nalazistima zajedno.) Kameni „otisak stopala" na drugoj strani ostrva gleda na stare keltskohriscanske humke; takve su „otiske stopala" cesto pravili vladari koji su odatle posmatrali svoje kraljevstvo. (U ovom slucaju bi vladar gledao grobove svojih predaka.) Po svemu tome mogli bismo da zakljucimo da je Tintadzel nekada bio utvrdenje mocnog vladara, a ne samo samostan. Prigovor da je Tinta*dzel u Arturovo doba bio u osnovi nenaseljen ne moze da se odrzi.
Postoje, dakle, jaki dokazi da je kralj Artur bio istorijski lik. U knjizi Artur: poslednji junak rimske Britanije, Beram Saklatvala cak tvrdi da postoje dokazi o macu Ekskaliburu i o svetom Gralu. Latinska rec za kamen je sakso, slicno Saksoncu. Ako je neki rani hronicar pomenuo da je Artur uzeo mac od Saksonca - nekog ratnika koga je ubio - to bi mogao da bude pocetak legende o macu u kamenu. Dzofri od Monmauta naziva Arturov mac Kaliburn, a ta rec je veza dva naziva za reku - keltskog cak i saksonskog burn. Macevi se, svakako, hlade u vodi, a kako anglosaksonska rec cale znaci hladan, caliburn moze da se prevede kao hladna reka. Tako je Arturov mac mogao da dobije na-ziv prema reci u kojoj je ohladen posle kovanja, reci Kale blizu Ster-minstera u Dorsetu.
Sto se tice Grala, pehara iz kojeg je Isus navodno pio na Poslednjoj veceri, a koji je Josif iz Arimateje navodno doneo u Glastonberi, vero-vatno se radilo o mnogo vec'oj posudi, prevelikoj da bi se iz nje pil.o, ko*ja se koristila za obredne svrhe. Godine 1959. pri iskopavanju rimske pa*late u severnoj Africi pronadena je velika mermerna urna; palata je bila iz istog razdoblja u kome je ziveo Artur. Na urni je bio uklesan krst, a na poklopcu su bile rupice u obliku krsta, po cemu se videlo da je tu nekada bio mctalni krst. Urna je verovatno sadrzavala kosti nekog sveca i gotovo sigurno se koristila za zakletve, kao sto se danas koristi Bibli-ja. Udubljenje za zrtvu levanicu ukazuje nam na to da se verovatno ko*ristila u nekom posebnom obredu. Artur je gotovo sigurno imao slicnu urnu u svojoj kapelici za polaganje zakletvi. Ako je ta sveta posuda za-robljena tokom nekog od Arturovih mnogih ratova, kaze Saklatvala, on-da je traganje za Gralom moglo da se temelji na istini.
Ali sta je sa carobnjakom Merlinom? On je sigurno bio izmisljotina Dzofrija od Monmauta? Zapravo, Dzofri je posle uspeha svoje Isto-rije napisao Merlinov zivot, namenjen uzoj publici. Ako je Dzofri izmislio Merlina, ocekivali bismo da ce manje-vise da ponovi pricu koju je ispricao u Istoriji - ili da joj bar nece protivreciti. Merlin je ocigledno bio mnogo stariji od Artura, jer je bio decak u vreme kralja Vortigerna, a kaluder Gildas nam govori da je Vortigern ucinio kobnu gresku pozvavsi Saksonce u Englesku 443. godine. Ali, u pesmi o Merlinu, Dzofri opisuje kako se Merlin borio uz kralja Rodarka protiv skotskog kralja Gvenolusa - a ti su stvarni istorijski likovi ziveli sto godina ka*snije, posle Arturove smrti. Dzofri je toga svestan i objasnjava da je Merlin ziveo neobicno dugo - vise od sto godina. Ali izgleda da je Dzofri pronasao podatke koji su ga prisilili da objasni zasto su njego*vi prvobitni datumi bili pogresni.
Objasrjenje koje prihvata vecina strucnjaka jeste da se Merlin te*melji na velskom bardu koji se zvao Mirdin i koji je bio ziv posle 573. godine. Velski jezik je nastao tek posle Arturove smrti, pa Mirdin nije mogao da bude stariji od Artura. Tu identifikaciju Merlina i Mirdina prihyataju Robert Grejvs u svojoj mitoloskoj studiji Bela boginja (1948) i Nikolaj Tolstoj u Potrazi za Merlinom (1985). Ali ta teorija ocito raz-ocarava, jer ako je tacna, Merlin se cak nije ni zvao Merlin. (Uobica-jeno je misljenje da je Dzofri od Monmauta promenio ime Mirdin u Merlin jer merde na francuskom znaci govno, pa bi carobnjak po ime*nu Mirdin izazivao podsmeh u vreme kada su Engleskom vladali Fran-cuzi.) Stavise, Mirdin nije mogao da poznaje Artura jer, cak i da su im se zivoti delimicno preklapali, bio bi jos dete u vreme Arturove smrti. Dzefri Es slaze se da je Merlin zapravo Mirdin i da ga je Dzofri od Monmauta ucinio starijim od Artura samo da bi prica bila bolja.
Americka profesorka Norma Lori Gudric odbacuje tu tezu u svojoj knjizi Merlin (1988) i uverljivo tvrdi da je Merlin bio stvarni lik koji je bio tridesetak godina stariji od Artura, mada se slaze da je deo legende o Mirdinu ugraden u pricu o Merlinu. Veruje da se Arturov Mer*lin rodio u Velsu a da je sahranjen u Skotskoj. Stavise, ona tvrdi da je „Merlin" bila titula, a ne ime (merlin je vrsta jastreba) i da je prvi Mer*lin bio biskup po imenu Dubricijus, koji je krunisao Artura. Mirdin je, s druge strane, bio „divljak iz sume", pesnik koji je poludeo, ziveo u divljini i stekao neke magicne-moci. Za tog Merlina Dzofri od Mon*mauta je saznao nakon sto je napisao Istoriju. Njegov Merlinov zivot govori o velskom vodi i proroku koji je poludeo posle bitke protiv ne*kog skotskog kralja pa je lutao divljinom i proricao. I Merlin iz Istori-je je, podsetimo se, prorok; stavise, Dzofri je prvo objavio knjigu Mer-linovih prorocanstava, a onda ih je ugradio u Istoriju. Izgleda da je sa*znao za velskog proroka Mirdina nakon sto je napisao Istoriju, pa je zakljucio da su Mirdin i Merlin ista osoba. Nikolaj Tolstoj se slaze sa torn teorijom i posvecuje veliki deo svoje knjige Traganje za Merlinom analizi razlicitih pesama i legendi koje govore o „divljaku iz sume".
Izgleda, dakle, da imamo dve suprotne teorije: da su postojala dva Merlina - tu tezu je prvi postavio Diraldo Kambrenzis; i da je posto*jao samo jedan Merlin, koji se zapravo zvao Mirdin i koji je bio vel*ski bard i prorok. Ali, i Norma Lori Gudric i Tolstoj tako uverljivo bra- ne svoje teze da je gotovo steta odluciti se za jednu. Norma Lori Gu*dric vrlo samouvereno govori o dva Merlina; tvrdi da je prvi Merlin bw Arturov savetmk. A Tolstoj pak iznosi neke vrlo vazne argumente o Carobnjaku Merlinu.
Da bismo shvatili o cemu on govori, moramo da zaboravimo svo-ja savremena shvatanja o carobnjacima, koji se temelje na Sekspirovom Prosperu, Tolkinovom Gandalfu i dragom, nespretnom Merlinu kakvog ga prikazuje T. H. Vajt. U Arturovo doba, carobnjak bi bio veza sve-stenika i vraca, bio bi nesto kao saman.
Da bismo videli carobnjaka na delu, moramo uzeti knjigu Sara ostr-va, u kojoj Artur Grimbl pripoveda o godinama koje je proveo kao nad-zornik za zemlju na ostrvima Dzilbert u juznom Pacifiku. Kada su mu rekli da bi trebao da jede meso delfina, Grimbl je upitao kako ce da do njega dode. Rekli su mu da su neki ostrvljani dalje uz obalu nasled-no prizivaci delfina i da rodak coveka koji mu je to savetovao takode moze da dozove delfine. Grimbl je pozvan u selo i priredena je gozba. Debeli i srdacni prizivac delfina povukao se u svoju kolibu i nekoliko sati je vladala tisina. Onda je istrcao i pao licem na zemlju, vicuci: „Dolaze, dolaze!" Seljani su pohitali u vodu. Usli su do visine grudi, a na Grimblovo cudenje, poceli su se priblizavati na stotine delfina. Kao da su bili u transu. „Hipnotisani" delfini zatim su nezno podignuti u camce, odvezeni na obalu i zaklani.
Nije tesko hipnotisati zivotinje. U 25. poglavlju ove knjige se tvr*di da hipnoza mozda obuhvata neku vrstu telepatije. Ali, „hipnotisanje" delfina na daljinu zvuci apsurdno.
Apsurdno ili ne, izgleda da to i jeste sposobnost koju poseduju mno-gi primitivni vraci i samani. Studije savremenih primitivnih ljudi jasno po-kazuju da crtezi iz kamenog doba koji prikazuju „carobnjake" obucene u zivotinjsku kozu nisu oblik paleolitske umetnosti, nego opisi rituala koji-ma je svrha bila primamljivanje zivotinja u blizinu lovaca na isti nacin na koji je Grimblov saman prizvao delfine. U izvanrednoj knjizi Carobnjak gornje Amazonije F. Brusa Lema opisuje se iskustvo Peruanca po imenu Manuel Kordova, koga su oteli Indijanci iz plemena Amahuaca i koji je proveo zivot sa njima. Lem objasnjava da se primitivni lovci 20. veka ko-riste istim tehnikama kao i njihovi pandani iz kamenog doba. Kordova opisuje kako lovci ubijaju krmacu koja predvodi krdo svinja, a zatim za-kopavaju njenu glavu uz obredne pesme, kako bi se svinje uvek vracale na to mesto. U jednom narocito zanimljivom odlomku, opisuje kako In*dijanci piju „ekstrakt za vid" koji se zove hini ksuna i kako zatim imaju zajednicke vizije zmija, ptica i zivotinja; na vrhuncu obreda medu njima se pojavi crni leopard, ali nikom nista ne ucini nazao.
U jos jednoj dokumentarnoj pripoveci o godinama provedenim me*du urodenicima na Papui Novoj Gvineji, pod naslovom Mitsinari (1954), otac Andre Diprije pripoveda o carobnjaku Isidoru koji moze da se pretvori u kazuara (vrstu noja) i u torn obliku moze za dva sata da prede planinu koja se inace prelazi za pet sati. Opisuje i svoje su-kobe sa carobnjacima koji su na njega bacili „zmijske cini", posle ce-ga su ga nekoliko puta napale zmije. (Zmije se inace trude koliko mo-gu da izbegnu blizinu ljudi.)'
Dakle, pogresno je zamisljati carobnjaka kao lik Volta Diznija koji nosi visok siljati sesir na kome je naslikana zvezda. Pravi carobnjaci su srodni danasnjim „duhovnim medijima"; tvrde da njihove modi poticu od duhova. Savremeni „carobnjaci" - npr. poznati Alister Krouli - ve-ruju da mod nad duhovima moze da se pridobije koriscenjem odrede-nih obreda, koji moraju vrlo precizno da se izvedu.
Tradicionalna uloga plemenskih vraceva i samana bilo je posredo-vanje izmedu ljudi i sveta duhova, a glavni posao im je da osiguraju dobar lov ili zetvu. Keltski druidi pripadali su toj tradiciji. Druidizam je bio vrsta postovanja prirode; stigao je u Britaniju oko 600. g. pre Hrista sa Keltima, ali su mnogi oblici postovanja prirode postojali mno*go ranije: Stounhendz je, na primer, bio hram za takvo postovanje i tacno je podesen prema zvezdama.
' 0 ovom i o mnogim slicnim slucajevima govori se u mojoj knjizi Poltergajst iz 1981. godine, u poglavlju pod naslovom „Veza sa crnom magijom".
Nikolaj Tolstoj je uveren da je Merlin bio „poslednji druid". Druidizam je sa Keltima proteran u Vels i tamo je preziveo dugo nakon sto ga je hriscanstvo iskorenilo u ostalim delovima Britanskih ostrva. Tol*stoj istice da su price o Mirdinu - narocito one bardova kao sto je Taliesin - pune podataka koji carobnjaka povezuju sa druidizmom. Prizi-va svete jabuke (druidi su obrede izvodili u svetim vocnjacima) i uz njega su svinja i vuk. Preuzima mnoge osobine rogatog boga paganske mitologije. Tolstoj smesta „Kalidonsku sumu", u koju je Merlin pobe-gao nakon sto je poludeo, u Skotsku, blizu Hart Fela, gde izviru reke Anan i Klajd. I prema Tolstoju, Merlin je ostvario sopstveno prorocanstvo da ce umreti trostrukom smrcu - premlacen, proboden i udavljen. Nakon sto su ga pastiri danima tukli, skliznuo je u reku Tvid i nabio' se na kolac pre nego sto se udavio.
Profesorka Gudric daje prednost tradicionalnoj prici, prema kojoj Merlina ubije vila po imenu Ninijan ili Nim, Dama od Jezera (koju nazivaju i Vivijan), u koju se zaljubio i kojoj je ponudio poducavanje o carobnjastvu. Ona odbija da postane njegova ljubavnica i na kraju se posluzi jednim od njegovih cini kako bi ga zavezala i zakopala pod ogromni kamen. Drugi autor je napisao kako je vila Nim zapravo hriscanska Sveta Nim i da je prica o njenoj konacnoj pobedi nad Merli*nom zapravo prica o trijumfu hriscanstva nad'paganstvom.
Knjige Nikolaja Tolstoja i Norme Lori Gudric bogate su i slozene detektivske price koje ce vecinu citalaca ostaviti u stanju „prosvecene zbunjenosti". Na slici koja se na kraju pojavljuje vidimo stvarnog kra*lja Artura, koji je bio jedan od najvecih generala Mracnog doba, stvar*nog Merlina, samana i druida, koji je bio Arturov savetnik. Obojica su bili tako izvanredni da su vec nekoliko decenija posle njihovih smrti o njima pocele da se raspredaju legende. One su toliko zamutile stvarnost da je danas gotovo nemoguce razaznati obrise stvarnih ljudi koji su ziveli izmedu 450. i 550. godine. Ali, rezultat tolikog istrazivanja bar je sigurnost da su obojica zaista postojali.
Izvor: Velika enciklopedija neresenih zagonetki -Kolin i Dejmon Vilson
Legenda ili stvarnost?
Kralj Artur i njegov carobnjak Merlin su medu najpopularnijim likovima svetske mitologije. Ali, da li je i jedan od njih zaista postojao? Ili su oni samo likovi iz divne bajke?
Razumljivo nam je, naravno, zasto bi istoricari sumnjali u postoja-nje Merlina. Ali, neki savremeni naucnici sumnjaju i u to da je kralj Artur bio stvarni istorijski lik. Ocigledno, najpre moramo da rascistimo to pitanje.
0 Arturu i Merlinu prvi put saznajemo iz knjige Istorija britanskih kraljeva, koju je oko 1135. godine napisao velski biskup Dzofri od Monmauta. Njegovu verodostojnost mozemo da ocenimo prema njego-vom uvodnom poglavlju, u kome objasnjava kako je Britanija dobila ime po ratniku Brutu, koji je tamo doplovio posle opsade Troje. Nekih stotinak stranica dalje, Dzofri opisuje kako je kralj po imenu Vortigern - stvarni istorijski lik - naredio da se na Maunt Snoudonu u Velsu sa-gradi neprobojan toranj. Toranj se stalno rusio, pa su mu neki vidov-njaci rekli da c'e da stoji ako kamenje bude poprskano krvlju decaka koji nema oca. Njegovi glasnici putovali su celom zemljom trazeci ta-kvog mladica dok nisu culi da se dvojica svadaju i da se jedan od njih ruga drugom da nema oca. Decak bez oca zvao se Merlin.
Kralj Vortigern poslao je po Merlina i njegovu majku, koja je, ka*ko se pokazalo, bila kci kralja Juznog Velsa. Ispricala mu je kako ju je zaveo zgodan mladic koji je zatim nestao bez traga, iako bi pone-kad, kada bi bila sama, cula njegov glas. Vortigern je zatim objasnio da, buduc'i da Merlin doslovno nema oca, mora da zrtvuje mladica i njegovu krv poprska po temeljima toraja. Merlin je na to rekao da mo-ze dokazati da oni vidovnjaci lazu i zamolio je da ih dovedu pred nje-ga. „Znate li zasto se toranj rusi?" upitao ih je. Odmahnuli su glavom. „Zato sto je ispod njega voda od koje je zemlja vlazna." Vortigern je na to naredio svojim ljudima da kopaju i pronadu vodu. Merlin je pro-rekao da ce, kada isuse vodu, nac'i dva zmaja (ili zmije). Kada se i to pokazalo tacnim, Vortigern je odlucio da mu postedi zivot. Merlin je zatim predskazao jos neke dogadaje, ukljucujuci i to da ce Vortigern izgoreti u tornju. To se dogodilo upravo onako kao sto je Merlin pro-rekao, kada je kralj Aurelije Ambrozije - pravi naslednik krune - osvo-jio Britaniju i zapalio Vortigernov toranj.
Nakon sto je Aurelije otrovan, krunu je nasledio njegov brat, Uter Pendragon. A kada je on osvojio Skotsku, pozvao je sve plemice iz svog kraljevstva da proslave njegovo krunisanje. Medu njima su bili vojvoda Gorloj od Kornvola i njegova lepa zena Igerna. Uter se ludo zaljubio u Igerau. Kada je Gorloj to shvatio, brzo se uputio nazad u Kornvol. Kralja je to uvredilo, pa je krenuo sa vojskom za njim. Gor*loj je sprecio otmicu svoje zene tako sto ju je sakrio u dvorac Tinta-dzel, koji je bio gotovo neprobojan jer je stajao na ostrvu kome se pri-lazilo preko uzanog spruda. Kada je cuo za to, Uter Pendragon je bio strasno potisten jer nije mogao da misli ni na sta osim na lepu Igernu.
Problem je resio Merlin, koji je svojim carolijama pretvorio Utera u dvojnika vojvode Gorloja. Uter je otisao u Tintadzel i usao bez po-teskoca. Te noci je u Igerninom zagrljaju zaceo decaka koji ce postati kralj Artur.
Dok Utera nije bilo, njegovi ljudi su napali dvorac u koji se sklo-nio Gorloj. Bio je ubijen, a Uter se ozenio Igernom i nacinio je kralji-com. Vladao je jos petnaest godina, dok i njega nisu otrovali. Tada je Artur postao kralj.
Citaoci Dzofrija od Monmauta (cija knjiga jos uvek izlazi u popular-nom izdanju) upitace se sta se dogodilo sa macem u kamenu, vitezovi-ma Okruglog stola i drugim cuvenim delovima legende. Odgovor je da su to mnogo kasnije dodali (uglavnom francuski) hronicari, a konacni ob-lik je legenda dobila u jednoj od prvih stampanih knjiga, Arturovo) smrti Tomasa Malorija, koju je 1485. godine stampao Vilijam Kakston. 0 njenom autoru se malo znalo do 1926. godine, kada je istrazivanje otkri-lo - na veliku zalost istoricara - da je Malori bio voda razbojnicke ban-de koja je pljackala samostane i krala stoku, i koji je najmanje dva pu-ta silovao Dzoan Smit, zenu nekog Hjuga Smita. Po svcmu sudeci, Ar-turovu smrt je napisao u zatvoru Njugejt, gde je i sahranjen.
Ali, ako je Artur bio tinejdzer kada mu je otac umro, zasto bi morao da dokazuje svoje pravo na krunu izvlaceci mac iz kamena (ili na-kovnja zakopanog u kamen, kako to prikazuje Malori)? Malori taj pro*blem resava tako sto stavlja Artura u Merlinove ruke od samog rodenja; Merlin ga zatim predaje vitezu ser Ektoru, cija ga zena doji.
Sve to zvuci tako besmisleno da nije ni cudo sto su neki istoricari odbacili Artura kao legendu. Isticu, na primer, da je jedan od glavnih izvora informacija o Arturovom dobu kaluder po imenu St. Gildas, ko*ji je napisao ogorcenu i mrzovoljnu knjigu po naslovom Pad i osvajanje Velike Britanije (De excidio et conquestu Britanniae), a on Artura uopste ne spominje - iako govori o bici kod Badona, najcuvenijoj Ar*turovoj bici.
Ali, u Gildasovoj biografiji koju je napisao Karadok od Lankarfana pominje se da je Artur ubio Gildasovog brata, Huila, koji se borio pro-tiv njega; vec bi i to objasnilo zasto Gildas ne moze da se prisili ni da spomene Arturovo ime.
Pa sta zapravo znamo o legendarnom junaku kralju Arturu? Kao pr-vo, nije bio kralj, nego general. Nije jahao na belom konju odeven u srednjovekovni oklop jer je pripadao mnogo ranijem razdoblju - vero-vatno se rodio oko 470. godine, u vreme neposredno posto su Rimlja-ni napustili Britaniju. Bio je, stavise, Rimljanin - ili bar rimski grada*nin. Zato je njegov konj morao da bude mali, rimski konj, velicine da-nasnjih ponija; mac bi mu bio kratak rimski mac, a ne dug mac stro*ke ostrice kao legendarni Ekskalibur.
Oko 410. godine Rimljani su odlucili da se povuku iz Britanije -sve snage su im trebale za odbranu Rima od varvara. Poglavica po ime*nu Vortigern proglasio je sebe kraljem Britanije, ali je ubrzo naisao na teskoce sa divljim Piktima severno od skotske gramce. Priblizno 443. godine pozvao je saksonske placenike sa kontinenta da dodu i bore se na njegovoj strani. Tako su i ucinili, ali kada je Vortigernu ponestalo novca da ih placa, ostali su i odlucili da osvoje Britaniju. Izvorni Bri-tanci, koje danas zovemo Keltima, postepeno su proterani na zapad u Vels i Kornvol pa u Skotsku. Ali bivsi rimski ratnik Ambrozije Aure-lijan okupio je Kelte i poveo ih u rat sa rimskom temeljnoscu. Pobe-dio je u mnogim bitkama protiv osvajaca. Kada je umro, zamenio ga je njegov brat Uter Pendragon. A jedan od njegovih najboljih generala bio je mladic po imenu Artorijus, legendarni kralj Artur - koji mozda jeste a mozda i nije bio sin Utera Pendragona.
Upravo je Artur zaustavio saksonska osvajanja nizom od dvanaest velikih bitaka, od kojih se poslednja, bitka kod Badona, vodila oko 518. godine. Tako je postao ono sta su mnogo kasnije postali i generali Montgomeri i Ajzenhauer. Da su mu saveznici ostali odani, Saksonce bi verovatno proterali nazad na kontinent, pa bi danas Britanijom vla-dali Arturovi keltski potomci, a ne Anglosaksonci.
Na nesrecu, Arturovi bivsi saveznici sada su poceli da se prepiru medu sobom pa je Artur ostatak zivota proveo pazec'i da mu neko ne zabije noz u leda. Kada je na kraju poginuo, u bitci kod Kamlena -koja se, prema Dzofriju, vodila blizu reke Kamel u Kornvolu - borio se protiv svog necaka Medroa, a ne protiv Saksonaca. Prema Dzofriju od Monmauta, Arturovo telo je odneseno na „ostrvo Avalon", koji je identifikovan kao Glastonberi, gradic u zapadnoj Engleskoj sa cuvenom opatijom i bregom na cijem vrhu je bio toranj. (Iako je Glastonberi sa*da na kopnu, nekada je bio okruzen vodama Bristolskog zaliva.) Buduci da se sahrana odrzala tajno, da Saksonci ne bi pronasli telo, ubrzo se prosirila pnca da Artur zapravo nije umro i da ce se vratiti da po-mogne Britaniji kada joj to zatreba.
Leta 1113. godine, dvadesetak godina pre nego sto je Dzofri od Mon*mauta napisao svoju Istoriju, grupa francuskih svestenika dosla je u Bod*min u Kornvolu, noseci svete relikvije. Kada je jedan od mestana rekao da je Artur jos ziv i da svakoga dana moze da se vrati, jedan od sveste*nika netakticno se narugao. To je izazvalo snazan sukob. Grupica naoru-zanih mestana usla je u crkvu s namerom da nevernim strancima ocita lekciju. Jedva su ih smirili. To pokazuje da je Artur bio legendaran lik i pre nego sto je Dzofri od Monmauta napisao svoje cuveno delo.
Artur se spominje u mnogim velskim pesmama napisanim u prvih sto godina posle njegove smrti. Sledeci put se spominje u zbrkanoj zbir-ci istorijske grade koju je sabrao kaluder Nenije izmedu 800. i 820. go*dine. Najraniji izvor o Arturu koji on spominje jeste zbirka velskih Is-tocnih anala, tablica datuma Uskrsa koje su sastavili kaluderi. Tablice imaju siroke margine, a na jednoj - za 518. godinu - pise na latinskom: „Bitka kod Badona u kojoj je Artur na ramenima nosio krst na-seg Gospoda tri dana i tri nodi i Britanci su pobedili." I ponovo, za 539. godinu: „Sukob kod Kamlena u kome pogibose Artur i Medro (sic)." Ako je verovati Istocnim analima, Artur je vladao dvadeset jed-nu godinu posle bitke kod Badona.
Ali, najdramaticniji dogadaj u prici o Arturu dogodio se tridesetak godina posle smrti Dzofrija od Monauta (1154. godine), za vreme vla-davine Henrika II - kralja kojeg najvise pamtimo u vezi sa ubistvom Tomasa Beketa. Henrik je bio neumoran putnik i na jednom od svojih putovanja u Vels upoznao je velskog barda, „pevaca o proslosti", koji mu je rekao da je kralj Artur zakopan u Glastonberskoj opatiji. Da bi telo zastitili od Saksonaca, rekao mu je da je zakopano na dubini od 16 metara. Cak mu je rekao i tacno mesto - „izmedu dve piramide".
Kralj je, svakako, bio odusevljen jer je Dzofrijeva Istorija prikaza-la Artura kao jednog od najvecih osvajaca jos od vremena Julija Ceza*ra. (Prema Dzofriju, Artur je osvojio Irsku, Skandinaviju i Francusku te je krenuo na Rim kada je stigla vest o Medroovoj pobuni, pa je mo-rao da se vrati u Englesku.) Osim toga, laknulo mu je kada je duo da je Artur zaista zakopan. Kao praunuk Viljema Osvajaca, znao je za legendu o tome da ce se Artur vratiti da spasi Englesku. Ako uspe da dokaze da je Artur zaista mrtav, legenda vise nece modi da sluzi kao bojni poklic za buntovnike poput ljudi iz Bodmina.
Osim toga, Henrik je voleo Glastonberi jer mu je opat Henrik od Blojsa pomogao da dode do krune. I tako je Henrik posetio opata ne bi li mu saopstio dobru vest.
Ali zacudo, opat nije bio odusevljen. Opatija Glastonberi vec je bi*la jedna od najbogatijih u Engleskoj; nije joj bila potrebna veca slava da bi privlacila hodocasnike. A „izmedu dve piramide" moglo je da znaci bilo sta. A onda se situacija dramaticno promenila. U opatiji je 25. maja 1184. godine izbio pozar i sasvim je unistio. Ohrabrivalo je jedino to sto je slika Gospe od Glastonberija ostala neostecena, pokazujudi tako da Bog sa opatijom i dalje ima velike planove. Henrik II je osigurao no-vac za obnovu, a svoj doprinos dali su i mnogi plemidi. Godine 1191. jedan je kaluder pre smrti izrazio zelju da bude sahranjen u opatiji, iz*medu dya krsta. Knezevi su stajali na mermernim stubovima koji su se suzavali prema vrhu i mogli bi da se opisu kao piramide. Kaluderi su iz nekog razloga - mozda zato sto su se sedali bardovih reci - nastavili da kopaju dublje od dva metra. Kada su dosli do dubine od tri metra, nai-sli su na kamenu plocu. Podigli su je. Ispod nje su nasli olovni krst sa natpisom na latinskom: Hie iacet sepultus inclytus Rex Artorius in insu*la Avalonia („Ovde lezi zakopan slavni kralj Artur na ostrvu Avalon").
I dalje su kopali - verovatno im je trebalo vise dana da iskopaju rupu duboku sest metara i dovoljno siroku da u nju stane nekoliko ko-paca. Ali, na toj dubini, bas kao sto je bard i rekao, naisli su na drvo. Bio je to veliki sanduk, izdubljen u hrastovini. Unutra su nasli veliki kostur muskarca cija je glava bila razbijena teskim udarcima. Jedan ka*luder je ugledao uvojak plave kose i sagnuo se da ga uzme. Raspao mu se medu prstima, a kaluder je pao u sanduk. Posle su identifikovali ostatke manjeg kostura i shvatili da je kosa pripadala Arturovoj zeni Ginever. Jedan hronicar, Diraldo Kambrenzis (Dzerald od Velsa), koji je sledece godine video kosti i krst, kaze da se u natpisu spominjala i „kraljica Veneverla" (Ginever).
Od tog trenutka opatija je postala najpopularnije steciste turista u Engleskoj, ako ne i u celoj Evropi. Ubrzo je sagradena nova, velican-stvena zgrada.
Istoricari optuzuju kaludere iz Glastonberija da su izmislili celu pri-cu, ali to se ne cini verovatnim. Cini se da je Diraldo Kambrenzis bio posten covek - bio je jedan od malobrojnih koji su Dzofrijevu Istoriju proglasili gomilom lazi - a on izricito tvrdi da je video oba kostura i krst. Taj krst je postojao jos nekoliko vekova; godine 1607. antikvar Vilijam Kemden objavio je njegovu sliku. U tekstu se Artur pise Artu-rijus, sto je bio starinski oblik koji se koristio u vreme kralja Artura, ali kasnije ne. (Cak i u Istocnim analima pise Artur.)
Stavise, ponovo iskopavanje 1963. godine, koje je vodio S. A. Rad*ford, pokazalo je da su kaluderi zaista kopali do dubine od sest meta*ra. Osim toga, kako istice strucnjak Dzefri Es, u Glastonberiju je na-vodno zakopan i Josif od Arimateje, covek koji se pobrinuo da Isus bu-de pristojno sahranjen; ako su kaluderi falsifikovali Arturov grob, zasto ne bi i Josifov? I tako, sve u svemu, nema sumnje da je kralj Artur -ili tacnije, general Arturijus - zaista postojao i da je zasluzio ugled ve-likog junaka. Jos ostaju mnoga pitanja, ali na neka se postepeno nala-ze odgovori. Na primer, mnogi strucnjaci veruju da sada znamo gde je bio njegov dvorac u Kamelotu. Pisac Dzon Liland je 1542. godine na*pisao je da je utvrden breg u Juznom Kadburiju zapravo „Kamalat, ne-kada poznat grad ili dvorac... Artur je cesto dolazio u Kamalat". Godi*ne 1966. pocela su iskopavanja u dvorcu Kadburi (koji nije dvorac u srednjovekovnom smislu, nego utvrden breg). Iznad rimskih ostataka na-deni su temelji impresivnih gradevina u kojima je, u Arturovo doba, ocigledno ziveo neko veoma mocan.
Cak i neverovatna prica Dzofrija od Monmauta o dvorcu Tintadzel nije, izgleda, sasvim neutemeljena. Sadasnji dvorac Tintadzel sagraden je oko 1140. godine, u vreme kada je Dzofri napisao svoju Istoriju. -Istoricari isticu da je u doba Artura tu bio samo keltski samostan. Go*dine 1924. „vidovnjak" Rudolf Stajner posetio je Tintadzel i posvetio mu celo predavanje, u kome je identifikovao prostorije kao Dvoranu Okruglog stola, spavaonice vitezova itd. Sve je to zvucalo kao cista iz-misljotina.
Ali, susnog leta 1983. godine pozar na ostrvu spalio je travu, a ve-tar i kisa otkrili su temelje vise od stotinu malih cetvorougaonih zgra*da i dvorane duze od 24 metra. U podnozju stene nalazi se mala pri-rodna luka, a grncarija otkrivena na ostrvu pokazuje da su se dovozile velike kolicine vina i ulja. (Tu je bilo vise uvozne grncarije nego na svim britanskim i irskim nalazistima zajedno.) Kameni „otisak stopala" na drugoj strani ostrva gleda na stare keltskohriscanske humke; takve su „otiske stopala" cesto pravili vladari koji su odatle posmatrali svoje kraljevstvo. (U ovom slucaju bi vladar gledao grobove svojih predaka.) Po svemu tome mogli bismo da zakljucimo da je Tintadzel nekada bio utvrdenje mocnog vladara, a ne samo samostan. Prigovor da je Tinta*dzel u Arturovo doba bio u osnovi nenaseljen ne moze da se odrzi.
Postoje, dakle, jaki dokazi da je kralj Artur bio istorijski lik. U knjizi Artur: poslednji junak rimske Britanije, Beram Saklatvala cak tvrdi da postoje dokazi o macu Ekskaliburu i o svetom Gralu. Latinska rec za kamen je sakso, slicno Saksoncu. Ako je neki rani hronicar pomenuo da je Artur uzeo mac od Saksonca - nekog ratnika koga je ubio - to bi mogao da bude pocetak legende o macu u kamenu. Dzofri od Monmauta naziva Arturov mac Kaliburn, a ta rec je veza dva naziva za reku - keltskog cak i saksonskog burn. Macevi se, svakako, hlade u vodi, a kako anglosaksonska rec cale znaci hladan, caliburn moze da se prevede kao hladna reka. Tako je Arturov mac mogao da dobije na-ziv prema reci u kojoj je ohladen posle kovanja, reci Kale blizu Ster-minstera u Dorsetu.
Sto se tice Grala, pehara iz kojeg je Isus navodno pio na Poslednjoj veceri, a koji je Josif iz Arimateje navodno doneo u Glastonberi, vero-vatno se radilo o mnogo vec'oj posudi, prevelikoj da bi se iz nje pil.o, ko*ja se koristila za obredne svrhe. Godine 1959. pri iskopavanju rimske pa*late u severnoj Africi pronadena je velika mermerna urna; palata je bila iz istog razdoblja u kome je ziveo Artur. Na urni je bio uklesan krst, a na poklopcu su bile rupice u obliku krsta, po cemu se videlo da je tu nekada bio mctalni krst. Urna je verovatno sadrzavala kosti nekog sveca i gotovo sigurno se koristila za zakletve, kao sto se danas koristi Bibli-ja. Udubljenje za zrtvu levanicu ukazuje nam na to da se verovatno ko*ristila u nekom posebnom obredu. Artur je gotovo sigurno imao slicnu urnu u svojoj kapelici za polaganje zakletvi. Ako je ta sveta posuda za-robljena tokom nekog od Arturovih mnogih ratova, kaze Saklatvala, on-da je traganje za Gralom moglo da se temelji na istini.
Ali sta je sa carobnjakom Merlinom? On je sigurno bio izmisljotina Dzofrija od Monmauta? Zapravo, Dzofri je posle uspeha svoje Isto-rije napisao Merlinov zivot, namenjen uzoj publici. Ako je Dzofri izmislio Merlina, ocekivali bismo da ce manje-vise da ponovi pricu koju je ispricao u Istoriji - ili da joj bar nece protivreciti. Merlin je ocigledno bio mnogo stariji od Artura, jer je bio decak u vreme kralja Vortigerna, a kaluder Gildas nam govori da je Vortigern ucinio kobnu gresku pozvavsi Saksonce u Englesku 443. godine. Ali, u pesmi o Merlinu, Dzofri opisuje kako se Merlin borio uz kralja Rodarka protiv skotskog kralja Gvenolusa - a ti su stvarni istorijski likovi ziveli sto godina ka*snije, posle Arturove smrti. Dzofri je toga svestan i objasnjava da je Merlin ziveo neobicno dugo - vise od sto godina. Ali izgleda da je Dzofri pronasao podatke koji su ga prisilili da objasni zasto su njego*vi prvobitni datumi bili pogresni.
Objasrjenje koje prihvata vecina strucnjaka jeste da se Merlin te*melji na velskom bardu koji se zvao Mirdin i koji je bio ziv posle 573. godine. Velski jezik je nastao tek posle Arturove smrti, pa Mirdin nije mogao da bude stariji od Artura. Tu identifikaciju Merlina i Mirdina prihyataju Robert Grejvs u svojoj mitoloskoj studiji Bela boginja (1948) i Nikolaj Tolstoj u Potrazi za Merlinom (1985). Ali ta teorija ocito raz-ocarava, jer ako je tacna, Merlin se cak nije ni zvao Merlin. (Uobica-jeno je misljenje da je Dzofri od Monmauta promenio ime Mirdin u Merlin jer merde na francuskom znaci govno, pa bi carobnjak po ime*nu Mirdin izazivao podsmeh u vreme kada su Engleskom vladali Fran-cuzi.) Stavise, Mirdin nije mogao da poznaje Artura jer, cak i da su im se zivoti delimicno preklapali, bio bi jos dete u vreme Arturove smrti. Dzefri Es slaze se da je Merlin zapravo Mirdin i da ga je Dzofri od Monmauta ucinio starijim od Artura samo da bi prica bila bolja.
Americka profesorka Norma Lori Gudric odbacuje tu tezu u svojoj knjizi Merlin (1988) i uverljivo tvrdi da je Merlin bio stvarni lik koji je bio tridesetak godina stariji od Artura, mada se slaze da je deo legende o Mirdinu ugraden u pricu o Merlinu. Veruje da se Arturov Mer*lin rodio u Velsu a da je sahranjen u Skotskoj. Stavise, ona tvrdi da je „Merlin" bila titula, a ne ime (merlin je vrsta jastreba) i da je prvi Mer*lin bio biskup po imenu Dubricijus, koji je krunisao Artura. Mirdin je, s druge strane, bio „divljak iz sume", pesnik koji je poludeo, ziveo u divljini i stekao neke magicne-moci. Za tog Merlina Dzofri od Mon*mauta je saznao nakon sto je napisao Istoriju. Njegov Merlinov zivot govori o velskom vodi i proroku koji je poludeo posle bitke protiv ne*kog skotskog kralja pa je lutao divljinom i proricao. I Merlin iz Istori-je je, podsetimo se, prorok; stavise, Dzofri je prvo objavio knjigu Mer-linovih prorocanstava, a onda ih je ugradio u Istoriju. Izgleda da je sa*znao za velskog proroka Mirdina nakon sto je napisao Istoriju, pa je zakljucio da su Mirdin i Merlin ista osoba. Nikolaj Tolstoj se slaze sa torn teorijom i posvecuje veliki deo svoje knjige Traganje za Merlinom analizi razlicitih pesama i legendi koje govore o „divljaku iz sume".
Izgleda, dakle, da imamo dve suprotne teorije: da su postojala dva Merlina - tu tezu je prvi postavio Diraldo Kambrenzis; i da je posto*jao samo jedan Merlin, koji se zapravo zvao Mirdin i koji je bio vel*ski bard i prorok. Ali, i Norma Lori Gudric i Tolstoj tako uverljivo bra- ne svoje teze da je gotovo steta odluciti se za jednu. Norma Lori Gu*dric vrlo samouvereno govori o dva Merlina; tvrdi da je prvi Merlin bw Arturov savetmk. A Tolstoj pak iznosi neke vrlo vazne argumente o Carobnjaku Merlinu.
Da bismo shvatili o cemu on govori, moramo da zaboravimo svo-ja savremena shvatanja o carobnjacima, koji se temelje na Sekspirovom Prosperu, Tolkinovom Gandalfu i dragom, nespretnom Merlinu kakvog ga prikazuje T. H. Vajt. U Arturovo doba, carobnjak bi bio veza sve-stenika i vraca, bio bi nesto kao saman.
Da bismo videli carobnjaka na delu, moramo uzeti knjigu Sara ostr-va, u kojoj Artur Grimbl pripoveda o godinama koje je proveo kao nad-zornik za zemlju na ostrvima Dzilbert u juznom Pacifiku. Kada su mu rekli da bi trebao da jede meso delfina, Grimbl je upitao kako ce da do njega dode. Rekli su mu da su neki ostrvljani dalje uz obalu nasled-no prizivaci delfina i da rodak coveka koji mu je to savetovao takode moze da dozove delfine. Grimbl je pozvan u selo i priredena je gozba. Debeli i srdacni prizivac delfina povukao se u svoju kolibu i nekoliko sati je vladala tisina. Onda je istrcao i pao licem na zemlju, vicuci: „Dolaze, dolaze!" Seljani su pohitali u vodu. Usli su do visine grudi, a na Grimblovo cudenje, poceli su se priblizavati na stotine delfina. Kao da su bili u transu. „Hipnotisani" delfini zatim su nezno podignuti u camce, odvezeni na obalu i zaklani.
Nije tesko hipnotisati zivotinje. U 25. poglavlju ove knjige se tvr*di da hipnoza mozda obuhvata neku vrstu telepatije. Ali, „hipnotisanje" delfina na daljinu zvuci apsurdno.
Apsurdno ili ne, izgleda da to i jeste sposobnost koju poseduju mno-gi primitivni vraci i samani. Studije savremenih primitivnih ljudi jasno po-kazuju da crtezi iz kamenog doba koji prikazuju „carobnjake" obucene u zivotinjsku kozu nisu oblik paleolitske umetnosti, nego opisi rituala koji-ma je svrha bila primamljivanje zivotinja u blizinu lovaca na isti nacin na koji je Grimblov saman prizvao delfine. U izvanrednoj knjizi Carobnjak gornje Amazonije F. Brusa Lema opisuje se iskustvo Peruanca po imenu Manuel Kordova, koga su oteli Indijanci iz plemena Amahuaca i koji je proveo zivot sa njima. Lem objasnjava da se primitivni lovci 20. veka ko-riste istim tehnikama kao i njihovi pandani iz kamenog doba. Kordova opisuje kako lovci ubijaju krmacu koja predvodi krdo svinja, a zatim za-kopavaju njenu glavu uz obredne pesme, kako bi se svinje uvek vracale na to mesto. U jednom narocito zanimljivom odlomku, opisuje kako In*dijanci piju „ekstrakt za vid" koji se zove hini ksuna i kako zatim imaju zajednicke vizije zmija, ptica i zivotinja; na vrhuncu obreda medu njima se pojavi crni leopard, ali nikom nista ne ucini nazao.
U jos jednoj dokumentarnoj pripoveci o godinama provedenim me*du urodenicima na Papui Novoj Gvineji, pod naslovom Mitsinari (1954), otac Andre Diprije pripoveda o carobnjaku Isidoru koji moze da se pretvori u kazuara (vrstu noja) i u torn obliku moze za dva sata da prede planinu koja se inace prelazi za pet sati. Opisuje i svoje su-kobe sa carobnjacima koji su na njega bacili „zmijske cini", posle ce-ga su ga nekoliko puta napale zmije. (Zmije se inace trude koliko mo-gu da izbegnu blizinu ljudi.)'
Dakle, pogresno je zamisljati carobnjaka kao lik Volta Diznija koji nosi visok siljati sesir na kome je naslikana zvezda. Pravi carobnjaci su srodni danasnjim „duhovnim medijima"; tvrde da njihove modi poticu od duhova. Savremeni „carobnjaci" - npr. poznati Alister Krouli - ve-ruju da mod nad duhovima moze da se pridobije koriscenjem odrede-nih obreda, koji moraju vrlo precizno da se izvedu.
Tradicionalna uloga plemenskih vraceva i samana bilo je posredo-vanje izmedu ljudi i sveta duhova, a glavni posao im je da osiguraju dobar lov ili zetvu. Keltski druidi pripadali su toj tradiciji. Druidizam je bio vrsta postovanja prirode; stigao je u Britaniju oko 600. g. pre Hrista sa Keltima, ali su mnogi oblici postovanja prirode postojali mno*go ranije: Stounhendz je, na primer, bio hram za takvo postovanje i tacno je podesen prema zvezdama.
' 0 ovom i o mnogim slicnim slucajevima govori se u mojoj knjizi Poltergajst iz 1981. godine, u poglavlju pod naslovom „Veza sa crnom magijom".
Nikolaj Tolstoj je uveren da je Merlin bio „poslednji druid". Druidizam je sa Keltima proteran u Vels i tamo je preziveo dugo nakon sto ga je hriscanstvo iskorenilo u ostalim delovima Britanskih ostrva. Tol*stoj istice da su price o Mirdinu - narocito one bardova kao sto je Taliesin - pune podataka koji carobnjaka povezuju sa druidizmom. Prizi-va svete jabuke (druidi su obrede izvodili u svetim vocnjacima) i uz njega su svinja i vuk. Preuzima mnoge osobine rogatog boga paganske mitologije. Tolstoj smesta „Kalidonsku sumu", u koju je Merlin pobe-gao nakon sto je poludeo, u Skotsku, blizu Hart Fela, gde izviru reke Anan i Klajd. I prema Tolstoju, Merlin je ostvario sopstveno prorocanstvo da ce umreti trostrukom smrcu - premlacen, proboden i udavljen. Nakon sto su ga pastiri danima tukli, skliznuo je u reku Tvid i nabio' se na kolac pre nego sto se udavio.
Profesorka Gudric daje prednost tradicionalnoj prici, prema kojoj Merlina ubije vila po imenu Ninijan ili Nim, Dama od Jezera (koju nazivaju i Vivijan), u koju se zaljubio i kojoj je ponudio poducavanje o carobnjastvu. Ona odbija da postane njegova ljubavnica i na kraju se posluzi jednim od njegovih cini kako bi ga zavezala i zakopala pod ogromni kamen. Drugi autor je napisao kako je vila Nim zapravo hriscanska Sveta Nim i da je prica o njenoj konacnoj pobedi nad Merli*nom zapravo prica o trijumfu hriscanstva nad'paganstvom.
Knjige Nikolaja Tolstoja i Norme Lori Gudric bogate su i slozene detektivske price koje ce vecinu citalaca ostaviti u stanju „prosvecene zbunjenosti". Na slici koja se na kraju pojavljuje vidimo stvarnog kra*lja Artura, koji je bio jedan od najvecih generala Mracnog doba, stvar*nog Merlina, samana i druida, koji je bio Arturov savetnik. Obojica su bili tako izvanredni da su vec nekoliko decenija posle njihovih smrti o njima pocele da se raspredaju legende. One su toliko zamutile stvarnost da je danas gotovo nemoguce razaznati obrise stvarnih ljudi koji su ziveli izmedu 450. i 550. godine. Ali, rezultat tolikog istrazivanja bar je sigurnost da su obojica zaista postojali.
Izvor: Velika enciklopedija neresenih zagonetki -Kolin i Dejmon Vilson
Poslednja izmena: