- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.981
Kompleks prevaranta
Osoba sa ovim problemom u stvarnosti ima kvalitete i društveni status, postiže uspehe, ali sebe ipak ne smatra vrednom, već ima jednu vrstu kompleksa niže vrednosti.
Izvesnim ljudima je blizak doživljaj da u nekim situacijama varaju druge, iako to zapravo ne čine. Pogotovo onda kada drugi imaju o njima visoko mišljenje za koje oni smatraju da je preterano pozitivno. Kada je takav doživljaj hroničan, govorimo o kompleksu prevaranta.
Postoji velika razlika između toga da neko stvarno vara druge ljude i nečijeg doživljaja da vara. Stvarni prevarant se pretvara da jeste nešto što zapravo nije, tako da se svesno i namerno pretvara da ima kvalitete, status, ciljeve koje u stvarnosti nema, a sve to da bi ostvario neku stvarnu ili simbolični dobit.
Kad lepotica veruje da je ružna
Osoba koja ima kompleks prevaranta u stvarnosti ima kvalitete, postiže uspehe i ima društveni status, ali ih ne doživljava kao svoje već se oseća kao neko ko je svojim postupcima druge naveo da misle da je ona osoba koja vredi, dok ona zna da ne vredi. Zbog toga je kompleks prevaranta jedna vrsta kompleksa niže vrednosti.
Tako, na primer, velika većina može smatrati da je neka devojka veoma lepa, dok ona sama za sebe smatra ne samo da nije lepa, nego da je sasvim prosečne spoljašnjosti ili čak ružna. Zbog toga, u socijalnim situacijama u kojima drugi reaguju na njenu lepotu ona sebe doživljava kao nekoga ko samo glumi lepoticu, znajući da je iza te maske skrivena drukčija istina.
Slično, muškarac može važiti u društvu za veoma inteligentnog i obrazovanog, dok on sebe doživljava kao nekoga sasvim prosečne pameti. Kada neko pohvali njegovu pamet ili znanje, on se oseća kao neko ko nezasluženo dobija pohvale, nemoralno varajući druge tako što uspešno prikriva svoje intelektualne nedostatke.
Kako dolazi do toga da neko ima drugima očigledne uspehe i kvalitete koje on sam sebi ne priznaje? Deo odgovora je u previsokim kriterijumima same osobe. Ona bi sebi priznala neki kvalitet samo onda kada bi ispunila svoje previsoke i zbog toga nedostižne kriterijume. Kada je u pitanju lepota, opisana devojka bi smatrala da je lepa onda kada bi svi delovi njenog tela bili u skladu sa njenom idealnom predstavom o ženskom telu. Tek kada bi smatrala da ima savršeno telo, sebe bi doživljavala kao zaista lepu ženu. Kako to nije slučaj, ona „zna” da nije lepa i da ne zaslužuje da je zovu lepoticom. Slično, tek kada bi pročitao još desetak hiljada knjiga, onda bi opisani muškarac sebe doživljavao dovoljno obrazovanim i time „zaslužio” da sebe zove pametnim.
Često je da ljudi smatraju da ne vrede dovoljno, ali da će vredeti kada ostvare neki uspeh i time „dokažu” svoju vrednost. Ali kada zasluženo dostignu dati uspeh, ne dožive ono što su očekivali jer izostane doživljaj lične vrednosti. Zbog toga ostvareni uspeh za njih i nije pravi uspeh, tako da sebi postavljaju neki novi, još teži cilj, verujući da će im to doneti osećanje lične vrednosti. Međutim, kako im osećanje lične vrednosti izmiče uprkos tome što ređaju uspeh za uspehom, oni se osećaju kao prevaranti kojima drugi nezasluženo čestitaju na uspešnosti.
Mučno osećanje krivice
Tipično je da osoba koja pati od kompleksa prevaranta ima jedno hronično osećanje krivice zbog toga što „vara” druge. Kako mučno osećanje krivice pokreće osobu na priznanje greha, ona se u svom pokušaju da samu sebe raskrinka i druge upozna sa svojim prevarantskim nemoralnim ponašanjem, susreće sa drugim problemom: niko joj ne veruje. Umesto da je dožive kao prevaranta, drugi je dožive kao veoma skromnu osobu koja umanjuje svoje kvalitete i zasluge. Rezultat je da se osećanja varanja pojačava jer je sada osoba druge „prevarila” da je zapravo samo skromna osoba.
Kako se osloboditi kompleksa prevaranta? U osnovi je potrebna psihoterapija kroz koju će osoba prihvatiti onaj deo svoje ličnosti koji pokazuje drugima a koje sama ne doživljava kao deo svog pravog Ja. Da bi se to postiglo potrebno je da osoba preispita svoje kriterijume na osnovu kojih zaključuje da li vredi ili ne vredi. Nije problem u visini kriterijuma, već u tome što su nedostižni. A kada osoba odustane od toga da uslovljava svoju ličnu vrednost ispunjenjem ovog ili onog kriterijuma, tada se otvara mogućnost da prihvati sebe, a samim tim i onaj uspešni deo sebe.
Autor: Zoran Milivojević
Ilustracija: Srđan Pečeničić
Izvor: Politika
Osoba sa ovim problemom u stvarnosti ima kvalitete i društveni status, postiže uspehe, ali sebe ipak ne smatra vrednom, već ima jednu vrstu kompleksa niže vrednosti.
Izvesnim ljudima je blizak doživljaj da u nekim situacijama varaju druge, iako to zapravo ne čine. Pogotovo onda kada drugi imaju o njima visoko mišljenje za koje oni smatraju da je preterano pozitivno. Kada je takav doživljaj hroničan, govorimo o kompleksu prevaranta.
Postoji velika razlika između toga da neko stvarno vara druge ljude i nečijeg doživljaja da vara. Stvarni prevarant se pretvara da jeste nešto što zapravo nije, tako da se svesno i namerno pretvara da ima kvalitete, status, ciljeve koje u stvarnosti nema, a sve to da bi ostvario neku stvarnu ili simbolični dobit.
Kad lepotica veruje da je ružna
Osoba koja ima kompleks prevaranta u stvarnosti ima kvalitete, postiže uspehe i ima društveni status, ali ih ne doživljava kao svoje već se oseća kao neko ko je svojim postupcima druge naveo da misle da je ona osoba koja vredi, dok ona zna da ne vredi. Zbog toga je kompleks prevaranta jedna vrsta kompleksa niže vrednosti.
Tako, na primer, velika većina može smatrati da je neka devojka veoma lepa, dok ona sama za sebe smatra ne samo da nije lepa, nego da je sasvim prosečne spoljašnjosti ili čak ružna. Zbog toga, u socijalnim situacijama u kojima drugi reaguju na njenu lepotu ona sebe doživljava kao nekoga ko samo glumi lepoticu, znajući da je iza te maske skrivena drukčija istina.
Slično, muškarac može važiti u društvu za veoma inteligentnog i obrazovanog, dok on sebe doživljava kao nekoga sasvim prosečne pameti. Kada neko pohvali njegovu pamet ili znanje, on se oseća kao neko ko nezasluženo dobija pohvale, nemoralno varajući druge tako što uspešno prikriva svoje intelektualne nedostatke.
Kako dolazi do toga da neko ima drugima očigledne uspehe i kvalitete koje on sam sebi ne priznaje? Deo odgovora je u previsokim kriterijumima same osobe. Ona bi sebi priznala neki kvalitet samo onda kada bi ispunila svoje previsoke i zbog toga nedostižne kriterijume. Kada je u pitanju lepota, opisana devojka bi smatrala da je lepa onda kada bi svi delovi njenog tela bili u skladu sa njenom idealnom predstavom o ženskom telu. Tek kada bi smatrala da ima savršeno telo, sebe bi doživljavala kao zaista lepu ženu. Kako to nije slučaj, ona „zna” da nije lepa i da ne zaslužuje da je zovu lepoticom. Slično, tek kada bi pročitao još desetak hiljada knjiga, onda bi opisani muškarac sebe doživljavao dovoljno obrazovanim i time „zaslužio” da sebe zove pametnim.
Često je da ljudi smatraju da ne vrede dovoljno, ali da će vredeti kada ostvare neki uspeh i time „dokažu” svoju vrednost. Ali kada zasluženo dostignu dati uspeh, ne dožive ono što su očekivali jer izostane doživljaj lične vrednosti. Zbog toga ostvareni uspeh za njih i nije pravi uspeh, tako da sebi postavljaju neki novi, još teži cilj, verujući da će im to doneti osećanje lične vrednosti. Međutim, kako im osećanje lične vrednosti izmiče uprkos tome što ređaju uspeh za uspehom, oni se osećaju kao prevaranti kojima drugi nezasluženo čestitaju na uspešnosti.
Mučno osećanje krivice
Tipično je da osoba koja pati od kompleksa prevaranta ima jedno hronično osećanje krivice zbog toga što „vara” druge. Kako mučno osećanje krivice pokreće osobu na priznanje greha, ona se u svom pokušaju da samu sebe raskrinka i druge upozna sa svojim prevarantskim nemoralnim ponašanjem, susreće sa drugim problemom: niko joj ne veruje. Umesto da je dožive kao prevaranta, drugi je dožive kao veoma skromnu osobu koja umanjuje svoje kvalitete i zasluge. Rezultat je da se osećanja varanja pojačava jer je sada osoba druge „prevarila” da je zapravo samo skromna osoba.
Kako se osloboditi kompleksa prevaranta? U osnovi je potrebna psihoterapija kroz koju će osoba prihvatiti onaj deo svoje ličnosti koji pokazuje drugima a koje sama ne doživljava kao deo svog pravog Ja. Da bi se to postiglo potrebno je da osoba preispita svoje kriterijume na osnovu kojih zaključuje da li vredi ili ne vredi. Nije problem u visini kriterijuma, već u tome što su nedostižni. A kada osoba odustane od toga da uslovljava svoju ličnu vrednost ispunjenjem ovog ili onog kriterijuma, tada se otvara mogućnost da prihvati sebe, a samim tim i onaj uspešni deo sebe.
Autor: Zoran Milivojević
Ilustracija: Srđan Pečeničić
Izvor: Politika