LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Kolundžija: Ne prekidati Andrićevu tišinu
Pesnik odgovara na predlog Emira Kusturice: Ni on ne bi bio srećan da mu se tišina remeti na beogradskom groblju izabranih
Ne pada mi na pamet da se sa slavnim Emirom Kusturicom poredim, u talentu, u ostvarenom filmskom i književnom delu. U svemu je veći od mene. Ali u sudbini Srba koja svojim rođenjem u Bosni i životom u Srbiji povezuju naša dva zavičaja - bosanski i srbijanski - u tome sam od njega u prednosti. Nisu živi Mladen Oljača, Risto Tošović, Erih Koš, Branko Ćopić, Meša Selimović i Skender Kulenović... I oni su živi otišli među žive. Svi bi oni bili protiv da se Andrić preseljava u “zemlju mržnje”.
Mene je 1972. godine sa Andrićem upoznala upravnica Biblioteke “Petar Kočić”, Dušica Pavić, ćerka Petra Kočića. Posle tog našeg poznanstva često sam u podne, iz moje ustanove Kolarčevog narodnog univerziteta, izlazio na Kalemegdan zbog slavnog mog zemljaka, koji me je voleo, ne znam da li zbog neke moje pesme koliko zbog toga što sam rodom iz Bosne. Mnogo smo razgovarali o Beogradu i Sarajevu, o gradovima koje je veliki nobelovac odlično poznavao. Kada me je 1975. godine Mladen Oljača zvao da pređem u Sarajevo na posao lepši i skuplji od urednika za književnost na KNU i kada sam Andrića za savet upitao, veliki poznavalac bosanskog mentaliteta mi je, hvaleći i Beograd i Sarajevo, doslovce ovo rekao: “Ali, znate, Kolundžija, Sarajevo je malo tvrdo, a Beograd je dobar ako od njega ništa ne tražite”.
Može mi se prigovoriti da Sarajevo danas nema ništa, ili gotovo ništa zajedničkog sa mestom budućeg “Andrićgrada”, u Višegradu. Ali, prenos piščevog pepela iz Beograda treba pogledati i sa strane srpske prestonice koja nam je, pa i besmrtnom piscu i Nobelom okićenog njegovog romana “Na Drini ćuprija”, danas i u vreme Andrićevo, kada je ovaj grad bio jugoslovenska prestonica, sve dala i pružila. Andrić je Beograd voleo i o njemu sa najvećom nežnošću pisao. Ni on ne bi bio srećan da mu se tišina remeti na beogradskom groblju izabranih. Teško bi to palo i Srbiji i narodu Srbije.
Ovo sve pišem iz iskustva onoga koji je rođen i detetom živeo u ratnoj i poratnoj današnjoj Republici Srpskoj, a dečakom došao u Beograd i Srbiju i danas ne može da kaže koje dve svoje majke više voli, osim da jedno zna: da će beogradsku vlast uskoro zamoliti za malo zemlje za mene i moju nerazdvojnu životnu izabranicu, pored ujakovog groba, u Topčiderskom groblju, u kojem su završene sahrane.
Novosti
Pesnik odgovara na predlog Emira Kusturice: Ni on ne bi bio srećan da mu se tišina remeti na beogradskom groblju izabranih
Ne pada mi na pamet da se sa slavnim Emirom Kusturicom poredim, u talentu, u ostvarenom filmskom i književnom delu. U svemu je veći od mene. Ali u sudbini Srba koja svojim rođenjem u Bosni i životom u Srbiji povezuju naša dva zavičaja - bosanski i srbijanski - u tome sam od njega u prednosti. Nisu živi Mladen Oljača, Risto Tošović, Erih Koš, Branko Ćopić, Meša Selimović i Skender Kulenović... I oni su živi otišli među žive. Svi bi oni bili protiv da se Andrić preseljava u “zemlju mržnje”.
Mene je 1972. godine sa Andrićem upoznala upravnica Biblioteke “Petar Kočić”, Dušica Pavić, ćerka Petra Kočića. Posle tog našeg poznanstva često sam u podne, iz moje ustanove Kolarčevog narodnog univerziteta, izlazio na Kalemegdan zbog slavnog mog zemljaka, koji me je voleo, ne znam da li zbog neke moje pesme koliko zbog toga što sam rodom iz Bosne. Mnogo smo razgovarali o Beogradu i Sarajevu, o gradovima koje je veliki nobelovac odlično poznavao. Kada me je 1975. godine Mladen Oljača zvao da pređem u Sarajevo na posao lepši i skuplji od urednika za književnost na KNU i kada sam Andrića za savet upitao, veliki poznavalac bosanskog mentaliteta mi je, hvaleći i Beograd i Sarajevo, doslovce ovo rekao: “Ali, znate, Kolundžija, Sarajevo je malo tvrdo, a Beograd je dobar ako od njega ništa ne tražite”.
Može mi se prigovoriti da Sarajevo danas nema ništa, ili gotovo ništa zajedničkog sa mestom budućeg “Andrićgrada”, u Višegradu. Ali, prenos piščevog pepela iz Beograda treba pogledati i sa strane srpske prestonice koja nam je, pa i besmrtnom piscu i Nobelom okićenog njegovog romana “Na Drini ćuprija”, danas i u vreme Andrićevo, kada je ovaj grad bio jugoslovenska prestonica, sve dala i pružila. Andrić je Beograd voleo i o njemu sa najvećom nežnošću pisao. Ni on ne bi bio srećan da mu se tišina remeti na beogradskom groblju izabranih. Teško bi to palo i Srbiji i narodu Srbije.
Ovo sve pišem iz iskustva onoga koji je rođen i detetom živeo u ratnoj i poratnoj današnjoj Republici Srpskoj, a dečakom došao u Beograd i Srbiju i danas ne može da kaže koje dve svoje majke više voli, osim da jedno zna: da će beogradsku vlast uskoro zamoliti za malo zemlje za mene i moju nerazdvojnu životnu izabranicu, pored ujakovog groba, u Topčiderskom groblju, u kojem su završene sahrane.
Novosti