LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
[h=1]Kolika bi bila cena apokalipse evra
[/h] Izvor: Novosti
Ode li evro, odlazi i Evropa. To je jednostavna ali i alarmantna perspektiva Evrope na koju je nedavno upozorila kancelarka najmoćnije članice, Angela Merkel.
(European Union)To je i samo jedan od izraza rastućeg balona spekulacija o budućnosti evrozone i njene zajedničke valute, evra.
One su, zapravo, toliko poodmakle da su britanske finansijske institucije dale instrukcije bankama da budu spremne za mogući raspad evrozone. Neke od njih već testiraju svoju spremnost za najgori scenario.
Da li je kriza zaista otišla toliko daleko? Kakve bi bile posledice i kolika je cena apokalipse evra? - pitanja su koja opsedaju ne samo finansijske krugove, već i građane Evrope.
[TABLE="class: antrfile right, align: right"]
[TR]
[TD][TABLE]
[TR]
[TD][TABLE]
[TR]
[TD="class: textvesti"]Kao spasioci evrozone, na scenu, van izbornih procedura, stupaju pripadnici nove klase evropskih vladalaca, kojima je zajednička pripadnost svetu krupnog kapitala. Novi predsednik Evropske centralne banke Mario Dragi, jedan je od visokih funkcionera investicionog giganta “Goldman Saksa”. Novi italijanski premijer Mario Monti bio je funkcioner u istoj kompaniji, dok je njegov nedavno postavljeni grčki kolega Lukas Papademos, član Trilateralne komisije i bivši potpredsednik Evropske centralne banke. Rešenje krize evrozone i zajedničke valute trebalo bi, čini se, očekivati iz bakarskih krugova.
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Profesor prava sa Harvarda Hal Skot je još 1998. godine, podseća nemački nedeljnik Špigl, dakle pre nego što je evro i uveden, predviđao da postoji 10 odsto šanse da nestane. Sad je taj procenat daleko veći. Američki ekonomista Nuriel Rubini koji je dobio oreol proroka kada je predvideo krizu 2008. godine, sada daje 45 procenata verovatnoće za propast evrozone.
Gora od propasti evrozone jeste, međutim, složenost i cena ovakvog scenarija. Postojeći evropski sporazumi, naime, ne poznaju mogućnost napuštanja evrozone, već samo Evropske unije kao celine. Potencijalni izlazak iz evrozone bi, dakle, kako ukazuje ekonomista Karsten Junius, potrajao.
To bi investitorima dalo dovoljno vremena da povuku kapital iz zemlje koja odlazi, pa bi povratak na nacionalnu valutu bio praćen značajnom ekonomskom štetom. Posebno visoka stavka bili bi dugovi, koji su prilikom ulaska država u evrozonu konvertovani u evre, i ne predviđaju otplatu u nacionalnoj valuti.
Državne obveznice bi, u slučaju raspada evrozone, mogle da postanu pitanje sudskih sporova, imajući u vidu različite načine pozajmica, prema nacionalnim ili međunarodnim zakonima, što bi dodatno poljuljalo poverenje investitora. Poništavanje evra bi, podsećaju hroničari, kao i u ranijim slučajevima nestanka jedinstvenih valuta, vodilo socijalnim nemirima nezadovoljnih građana čija bi se ušteđevina naglo “topila”.
Na širem planu, nestanak evrozone značio bi znatno umanjenje značaja Evrope. "Bez evra, glas čak i najvećih zemalja kao što je Nemačka ne bi predstavljao ništa više od šapata na svetskoj sceni", primećuje Štefan Deo, vodeći ekonomista švajcarske banke UBS.
[h=2]Nemci na evru zgrću milijarde[/h] Skepticizam prema evru nije, ipak, nigde veći nego u - Nemačkoj. S jedne strane, to je razumljivo imajući u vidu da se od najmoćnije članice EU očekuje da uloži najviše u spas prezaduženih zemalja evrozone.
S druge strane, profit koji je Nemačka ostvarila uvođenjem evra, deluje kao “sedativ” za nezadovoljstvo Nemaca. Nemačka je ponosna izvoznička nacija sa oko 40 procenata izvoza u zemlje evrozone. U Nemačkoj će izvoz prvi put prevazići bilion evra.
"Kompanije koje uživaju u ovom uspehu navikle su da im je omogućeno da izvoze proizvode po najnižim i najstabilnim cenama. Evro je oboje omogućio. Zajednička valuta eliminisala je kursne razlike u zoni evra, sa evrom slabijim od nemačke marke. Drugim rečima, evro je učinio cene konkurentnijim", navodi Špigl.
Nemački izvoz stabilno je i konstantno rastao. Samo za poslednje dve godine članstvo u zoni zajedničke valute Nemačkoj je donelo profit od 50 do 60 milijardi evra. Stoga, kako procenjuje švajcarski ekonomista Deo, povratak Nemačke na marku imao bi katastrofalne posledice po njen izvoz, dakle i ekonomiju.
[h=2]Banke i SAD neće dozvoliti da evrozona propadne[/h] Stešnjena između zahteva za spašavanje “problematičnih” članica evrozone i sopstvenh interesa, Nemačka se nalazi pod lupom ne samo na Starom kontinentu, već i sa druge strane Atlantika, u Americi, za koju bi neuspeh rešavanja dužničke krize evrozone značio novi talas finansijskih potresa. A to je ono što je predsedniku SAD Baraku Obami najmanje potrebno u izbornoj godini.
[TABLE="class: antrfile right, align: right"]
[TR]
[TD][TABLE]
[TR]
[TD][TABLE]
[TR]
[TD="class: textvesti"]Vodeći svetski ekonomisti procenjuju da će evrozona teško preživeti u sadašnjem obliku - rezultat je istraživanja koje je nedavno sproveo Rojters. "Evrozona treba da preživi i preživeće, ali ne onakva kakva je sada", smatra Džefri Saks, direktor Svetskog univerziteta Kolumbija univerziteta u Njujorku.
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Ukoliko spasavanje evropske dužničke krize ne uspe, američke institucije, kao što su “Goldman Saks” i banke u SAD, koje su izdavale garancije na evropske dugove bez adekvatnog pokrića, našle bi se u problemima. To bi obnovilo finansijsku krizu u SAD, što bi zahtevalo novu rundu pronalaženja načina za spasavanje, i novo štampanje dolara. SAD, stoga, ne žele da se Nemačka nađe na putu za spasavanje evrozone.
"Privatne francuske, nemačke, holandske banke koje, čini se, drže najveći deo suverenog duga, ne žele gubitke. Niti njihovi bilansi, već ruinirani 'otrovnim' sredstvima sa Volstrita, mogu da podnesu dalje gubitke...zbog otpisa suverenih dugova. Drugim rečima, za ove banke veliki novac je u igri, što daje velike podsticaje da se ukloni prepreka Nemačke sa puta ostvarivanja profita", navodi američki ekonomista Pol Kleg Roberts.
Pored toga, nastavlja on, Evropska centralna banka, koja više ne želi da zaostaje za američkim Federalnim rezervama, frustrirana je ograničenjima koja joj je stavila Nemačka kako bi se odrekla svoje valute. Nemačka, zaključuje on, budući najjača članica EU, na putu je ostvarenja većeg ujedinjenja Unije, odnosno smanjenja suvereniteta pojedinačnih članica.
[/h] Izvor: Novosti
Ode li evro, odlazi i Evropa. To je jednostavna ali i alarmantna perspektiva Evrope na koju je nedavno upozorila kancelarka najmoćnije članice, Angela Merkel.
(European Union)
One su, zapravo, toliko poodmakle da su britanske finansijske institucije dale instrukcije bankama da budu spremne za mogući raspad evrozone. Neke od njih već testiraju svoju spremnost za najgori scenario.
Da li je kriza zaista otišla toliko daleko? Kakve bi bile posledice i kolika je cena apokalipse evra? - pitanja su koja opsedaju ne samo finansijske krugove, već i građane Evrope.
[TABLE="class: antrfile right, align: right"]
[TR]
[TD][TABLE]
[TR]
[TD][TABLE]
[TR]
[TD="class: textvesti"]Kao spasioci evrozone, na scenu, van izbornih procedura, stupaju pripadnici nove klase evropskih vladalaca, kojima je zajednička pripadnost svetu krupnog kapitala. Novi predsednik Evropske centralne banke Mario Dragi, jedan je od visokih funkcionera investicionog giganta “Goldman Saksa”. Novi italijanski premijer Mario Monti bio je funkcioner u istoj kompaniji, dok je njegov nedavno postavljeni grčki kolega Lukas Papademos, član Trilateralne komisije i bivši potpredsednik Evropske centralne banke. Rešenje krize evrozone i zajedničke valute trebalo bi, čini se, očekivati iz bakarskih krugova.
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Profesor prava sa Harvarda Hal Skot je još 1998. godine, podseća nemački nedeljnik Špigl, dakle pre nego što je evro i uveden, predviđao da postoji 10 odsto šanse da nestane. Sad je taj procenat daleko veći. Američki ekonomista Nuriel Rubini koji je dobio oreol proroka kada je predvideo krizu 2008. godine, sada daje 45 procenata verovatnoće za propast evrozone.
Gora od propasti evrozone jeste, međutim, složenost i cena ovakvog scenarija. Postojeći evropski sporazumi, naime, ne poznaju mogućnost napuštanja evrozone, već samo Evropske unije kao celine. Potencijalni izlazak iz evrozone bi, dakle, kako ukazuje ekonomista Karsten Junius, potrajao.
To bi investitorima dalo dovoljno vremena da povuku kapital iz zemlje koja odlazi, pa bi povratak na nacionalnu valutu bio praćen značajnom ekonomskom štetom. Posebno visoka stavka bili bi dugovi, koji su prilikom ulaska država u evrozonu konvertovani u evre, i ne predviđaju otplatu u nacionalnoj valuti.
Državne obveznice bi, u slučaju raspada evrozone, mogle da postanu pitanje sudskih sporova, imajući u vidu različite načine pozajmica, prema nacionalnim ili međunarodnim zakonima, što bi dodatno poljuljalo poverenje investitora. Poništavanje evra bi, podsećaju hroničari, kao i u ranijim slučajevima nestanka jedinstvenih valuta, vodilo socijalnim nemirima nezadovoljnih građana čija bi se ušteđevina naglo “topila”.
Na širem planu, nestanak evrozone značio bi znatno umanjenje značaja Evrope. "Bez evra, glas čak i najvećih zemalja kao što je Nemačka ne bi predstavljao ništa više od šapata na svetskoj sceni", primećuje Štefan Deo, vodeći ekonomista švajcarske banke UBS.
[h=2]Nemci na evru zgrću milijarde[/h] Skepticizam prema evru nije, ipak, nigde veći nego u - Nemačkoj. S jedne strane, to je razumljivo imajući u vidu da se od najmoćnije članice EU očekuje da uloži najviše u spas prezaduženih zemalja evrozone.
"Kompanije koje uživaju u ovom uspehu navikle su da im je omogućeno da izvoze proizvode po najnižim i najstabilnim cenama. Evro je oboje omogućio. Zajednička valuta eliminisala je kursne razlike u zoni evra, sa evrom slabijim od nemačke marke. Drugim rečima, evro je učinio cene konkurentnijim", navodi Špigl.
Nemački izvoz stabilno je i konstantno rastao. Samo za poslednje dve godine članstvo u zoni zajedničke valute Nemačkoj je donelo profit od 50 do 60 milijardi evra. Stoga, kako procenjuje švajcarski ekonomista Deo, povratak Nemačke na marku imao bi katastrofalne posledice po njen izvoz, dakle i ekonomiju.
[h=2]Banke i SAD neće dozvoliti da evrozona propadne[/h] Stešnjena između zahteva za spašavanje “problematičnih” članica evrozone i sopstvenh interesa, Nemačka se nalazi pod lupom ne samo na Starom kontinentu, već i sa druge strane Atlantika, u Americi, za koju bi neuspeh rešavanja dužničke krize evrozone značio novi talas finansijskih potresa. A to je ono što je predsedniku SAD Baraku Obami najmanje potrebno u izbornoj godini.
[TABLE="class: antrfile right, align: right"]
[TR]
[TD][TABLE]
[TR]
[TD][TABLE]
[TR]
[TD="class: textvesti"]Vodeći svetski ekonomisti procenjuju da će evrozona teško preživeti u sadašnjem obliku - rezultat je istraživanja koje je nedavno sproveo Rojters. "Evrozona treba da preživi i preživeće, ali ne onakva kakva je sada", smatra Džefri Saks, direktor Svetskog univerziteta Kolumbija univerziteta u Njujorku.
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Ukoliko spasavanje evropske dužničke krize ne uspe, američke institucije, kao što su “Goldman Saks” i banke u SAD, koje su izdavale garancije na evropske dugove bez adekvatnog pokrića, našle bi se u problemima. To bi obnovilo finansijsku krizu u SAD, što bi zahtevalo novu rundu pronalaženja načina za spasavanje, i novo štampanje dolara. SAD, stoga, ne žele da se Nemačka nađe na putu za spasavanje evrozone.
"Privatne francuske, nemačke, holandske banke koje, čini se, drže najveći deo suverenog duga, ne žele gubitke. Niti njihovi bilansi, već ruinirani 'otrovnim' sredstvima sa Volstrita, mogu da podnesu dalje gubitke...zbog otpisa suverenih dugova. Drugim rečima, za ove banke veliki novac je u igri, što daje velike podsticaje da se ukloni prepreka Nemačke sa puta ostvarivanja profita", navodi američki ekonomista Pol Kleg Roberts.
Pored toga, nastavlja on, Evropska centralna banka, koja više ne želi da zaostaje za američkim Federalnim rezervama, frustrirana je ograničenjima koja joj je stavila Nemačka kako bi se odrekla svoje valute. Nemačka, zaključuje on, budući najjača članica EU, na putu je ostvarenja većeg ujedinjenja Unije, odnosno smanjenja suvereniteta pojedinačnih članica.