Kolekcionarski suvenir hladnog rata
Izvor: Politika 14/11/2010
Defile „trabanata” u centru Vašingtona, kao sentimentalni podsetnik na nesentimentalna vremena
Slika: Uspomene na gore dane: „trabanti” na paradi Foto M. Mišić
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Prizor je bi toliko neobičan da je trebalo – protrljati oči! U samo centru Vašingtona, preko puta Nacionalne galerije, uz trotoar je parkirano ni manje ni više nego 15 automobila koji su istorija i u zemlji svog porekla, a kamoli u Americi.
Dobro očuvani, u različitim bojama, sa vlasnicima koji radoznalcima objašnjavaju karakteristike ovog čuda od tehnike. Za Amerikance čuda u pravom smislu reči: oni stariji su o tome čitali, mlađi možda nešto načuli, ali eto prilike da to pogledaju izbliza, da opipaju, i, ako izvuku premiju na za to upriličenoj instant lutriji – i da se provozaju.
Vašingtonski Muzej špijunaže priredio je, na 21. godišnjicu pada Berlinskog zida, četvrtu po redu „paradu trabanata”, istočnonemačkog automobila koji je u međuvremenu postao simbol neuspeha komunizma i – od momenta kada su prvi „trabanti” pre 21 godinu prešli na teritoriju Zapadne Nemačke – i simbol novoosvojene slobode.
„Trabanti”, naravno, nikad nisu bili na američkim drumovima, jer su bili roba „koju je mogla da proizvodi i prodaje samo jedna policijska država” (zbog čega titulu „najgoreg automobila u istoriji” ovde neslavno nosi naš „jugo”). Ali su, kad je Berlinski zid već uveliko postao uspomena, a dve Nemačke jedna država, „trabant”, ili „trabi”, kako su mu svojevremeno tepali u domovini, postao kolekcionarski „suvenir hladnog rata”.
Prišao sam jednom od ponosnih vlasnika, Džordžu Njumanu, penzionisanom pukovniku iz Vašingtonu susedne države Virdžinije, koji je svoj, kako kaže, „hladnoratovski trofej”, nabavio dok je službovao u Nemačkoj, tokom devedesetih. Njegov model je napravljen 1962. – i ni spolja ni iznutra se ne razlikuje od drugih učesnika parade koji su ili mlađi ili stariji („trabant” je proizvođen od 1957. do 1991, ne menjajući gotovo ništa u svom eksterijeru, mašineriji ili enterijeru).
Pukovnika Njumana pitam zašto se odlučio da kući za uspomenu donese baš „trabija”? „Prvo, volim automobile”, odgovara, „a drugo, volim istoriju, tako da sam znao da će s protokom godina ovaj auto postajati sve dragoceniji. Jer kada je pao Zid, i kada su prvi ’trabanti’ prešli na drugu stranu, to je definitivno bila istorijska prekretnica”.
„Zabavljao nas je od prvog dana kada smo ga dobili, a sad nam je još zabavniji, jer, kao što vidite, sve ih je manje, čak i u Evropi. Ne viđaju se više ni na nemačkom istoku.”
A kako ljudi reaguju kada Vas vide na ulici u ovom autu?
„Većina, naravno, ne zna šta je to, ali mnogi podignu palac u znak podrške i izazovemo mnogo osmeha... Kad im kažem šta je to, moram mnogo da objašnjavam, pogotovo mlađima: šta je bila Istočna Nemačka, šta je bio hladni rat... o čemu obično nemaju pojma.”
Džeri Šisler, momak iz Baltimora, oko sto kilometara od Vašingtona, upravo je podigao haubu svog „trabija”, i pod budnom pažnjom posetilaca ove parade u rezervoar prvo sipa ulje, a zatim benzin. „Ubrizgavanje je efikasno”, objašnjava, „radi na gravitaciju”.
Kaže mi da je ovaj auto kupio pre dve godine. Šta mu je bio motiv? „Pa, hteo sam nešto različito, i to sam i dobio”, odgovara uz smeh prisutnih.
Koliko je goriva sada u rezervoaru, pitam pošto znam da na instrument tabli nema pokazivača. „Nemam pojma, ali ću, pred povratak, za svaki slučaj dopuniti.”
„Sipaj vozi, vozi sipaj, a kad stane vidi šta ćeš dalje”, uskače sa svojim komentarom, prvo na nemačkom, a zatim to prevede, vlasnik susednog „trabanta” kome nisam zabeležio ime.
Džeriju prilaze dve mlade žene. „Da li biste provozali mene i moju rođaku?”, pitaju ga.
„Naravno”, odgovara Džeri i seda za volan. Motor se zavrti, ali neće da „kresne”. Tek posle petog, šestog pokušaja iz auspuha se pojavljuje solidan oblak plavog dima, znak da je sve u redu.
Putnici se smeštaju, i „trabi” se uključuje u saobraćaj u vašingtonskoj „F” ulici, pri čemu je sasvim očigledno da je uljez iz nekog drugog vremena i sa nekog drugog prostora.
Milan Mišić
Izvor: Politika 14/11/2010
Defile „trabanata” u centru Vašingtona, kao sentimentalni podsetnik na nesentimentalna vremena
Slika: Uspomene na gore dane: „trabanti” na paradi Foto M. Mišić
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Prizor je bi toliko neobičan da je trebalo – protrljati oči! U samo centru Vašingtona, preko puta Nacionalne galerije, uz trotoar je parkirano ni manje ni više nego 15 automobila koji su istorija i u zemlji svog porekla, a kamoli u Americi.
Dobro očuvani, u različitim bojama, sa vlasnicima koji radoznalcima objašnjavaju karakteristike ovog čuda od tehnike. Za Amerikance čuda u pravom smislu reči: oni stariji su o tome čitali, mlađi možda nešto načuli, ali eto prilike da to pogledaju izbliza, da opipaju, i, ako izvuku premiju na za to upriličenoj instant lutriji – i da se provozaju.
Vašingtonski Muzej špijunaže priredio je, na 21. godišnjicu pada Berlinskog zida, četvrtu po redu „paradu trabanata”, istočnonemačkog automobila koji je u međuvremenu postao simbol neuspeha komunizma i – od momenta kada su prvi „trabanti” pre 21 godinu prešli na teritoriju Zapadne Nemačke – i simbol novoosvojene slobode.
„Trabanti”, naravno, nikad nisu bili na američkim drumovima, jer su bili roba „koju je mogla da proizvodi i prodaje samo jedna policijska država” (zbog čega titulu „najgoreg automobila u istoriji” ovde neslavno nosi naš „jugo”). Ali su, kad je Berlinski zid već uveliko postao uspomena, a dve Nemačke jedna država, „trabant”, ili „trabi”, kako su mu svojevremeno tepali u domovini, postao kolekcionarski „suvenir hladnog rata”.
Prišao sam jednom od ponosnih vlasnika, Džordžu Njumanu, penzionisanom pukovniku iz Vašingtonu susedne države Virdžinije, koji je svoj, kako kaže, „hladnoratovski trofej”, nabavio dok je službovao u Nemačkoj, tokom devedesetih. Njegov model je napravljen 1962. – i ni spolja ni iznutra se ne razlikuje od drugih učesnika parade koji su ili mlađi ili stariji („trabant” je proizvođen od 1957. do 1991, ne menjajući gotovo ništa u svom eksterijeru, mašineriji ili enterijeru).
Pukovnika Njumana pitam zašto se odlučio da kući za uspomenu donese baš „trabija”? „Prvo, volim automobile”, odgovara, „a drugo, volim istoriju, tako da sam znao da će s protokom godina ovaj auto postajati sve dragoceniji. Jer kada je pao Zid, i kada su prvi ’trabanti’ prešli na drugu stranu, to je definitivno bila istorijska prekretnica”.
„Zabavljao nas je od prvog dana kada smo ga dobili, a sad nam je još zabavniji, jer, kao što vidite, sve ih je manje, čak i u Evropi. Ne viđaju se više ni na nemačkom istoku.”
A kako ljudi reaguju kada Vas vide na ulici u ovom autu?
„Većina, naravno, ne zna šta je to, ali mnogi podignu palac u znak podrške i izazovemo mnogo osmeha... Kad im kažem šta je to, moram mnogo da objašnjavam, pogotovo mlađima: šta je bila Istočna Nemačka, šta je bio hladni rat... o čemu obično nemaju pojma.”
Džeri Šisler, momak iz Baltimora, oko sto kilometara od Vašingtona, upravo je podigao haubu svog „trabija”, i pod budnom pažnjom posetilaca ove parade u rezervoar prvo sipa ulje, a zatim benzin. „Ubrizgavanje je efikasno”, objašnjava, „radi na gravitaciju”.
Kaže mi da je ovaj auto kupio pre dve godine. Šta mu je bio motiv? „Pa, hteo sam nešto različito, i to sam i dobio”, odgovara uz smeh prisutnih.
Koliko je goriva sada u rezervoaru, pitam pošto znam da na instrument tabli nema pokazivača. „Nemam pojma, ali ću, pred povratak, za svaki slučaj dopuniti.”
„Sipaj vozi, vozi sipaj, a kad stane vidi šta ćeš dalje”, uskače sa svojim komentarom, prvo na nemačkom, a zatim to prevede, vlasnik susednog „trabanta” kome nisam zabeležio ime.
Džeriju prilaze dve mlade žene. „Da li biste provozali mene i moju rođaku?”, pitaju ga.
„Naravno”, odgovara Džeri i seda za volan. Motor se zavrti, ali neće da „kresne”. Tek posle petog, šestog pokušaja iz auspuha se pojavljuje solidan oblak plavog dima, znak da je sve u redu.
Putnici se smeštaju, i „trabi” se uključuje u saobraćaj u vašingtonskoj „F” ulici, pri čemu je sasvim očigledno da je uljez iz nekog drugog vremena i sa nekog drugog prostora.
Milan Mišić