LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
[h=1]Ко је убио Петра Столипина?
[/h]Голос России, фото: РИА Новости/ vostok.rs
Личност Петра Столипина не привлачи пажњу само историчара. То је повезано и с његовим животом и с трагичним околностима његове погибије.
Живот
На првом споменику Столипину, који је уочи Првог светског рата отворен у Кијеву написано је да је рођен 1862. године у Москви. У ствари, будући реформатор је рођен 14. априла 1862. године у Дрездену. Историја везана за градове је карактеристична.
Као прво, представа о томе да је Столипин рођен у Москви могла је бити повезана с тим што је припадао племићком роду познатом од XVI века, који је поседовао имање у Подмосковљу. Млади Петар је детињство провео у кући на имању Середниково које је у совјетско време било познатије као место повезано са животом Михаила Љермонтова. Бивши власник имања, Столипинов деда, био је рођени брат баке познатог песника – дакле, Љермонтов је будућем премијеру био род у трећем колену, иако су припадали различитим генерацијама – Љермонтов је погинуо у двобоју две деценије пре Столипиновог рођења.
Као друго, у „вези“ Москва-Кијев нема града Петербурга, с којим је у највећој мери повезана Столипинова државна делатност. У царској Русији овај град је повезиван с владајућом бирократијом. Столипин је пре свог доласка у владу имао каријеру која није имала везе с бирократијом. Стекавши образовање на „нетипичном“ за будућег чиновника природно-научном оделењу Петербуршког универзитета (на испиту му је велики Дмитриј Мендељејев дао највишу оцену) убрзо је отпутовао у своје имање у Литванији Колноберже које је претворио у напредно газдинство за углед с вишеструком разменом пољопривредних култура. Дуго времена је био срески, а затим губернијски предводник племства стекавши на овим дужностима искуство у административном раду и у међусобним везама с јавношћу. Са 40 година прешао је у систем извршне власти поставши губернатор у Гродну, а затим у Саратову. У Петербург се вратио као министар. И умало да скоро одмах постане жртва терориста који су поставили експлозив у његовој викендици. Сам Столипин чудом није рањен, али су од експлозије настрадали премијерови син и кћерка. Кћерка Наталија је била тешко рањена, чак је било речи о ампутацији обе ноге, али је то успешно избегнуто. Петербург за Столипина није био срећан град – он је са задовољством одлазио из њега у своје омиљено Колноберже.
Као треће, Столипин је рођен у Дрездену, у који је његова мајка отпутовала код родбине. Пошто је био руски племић Столипин, као и многи други представници руске елите, никад није одвајао себе од европске културе. Често је посећивао Немачку и Швајцарску. У својим говорима у Думи и државном Савету Столипин више пута се позивао на савремено западно искуство – аустријско, немачко и швајцарско.
Смрт
Околности Столипинове погибије од руку терористе и данас изазивају сумњу. Да ли је премијер-реформатор био жртва завере реакционара – тим пре што су се његови односи с најконзервативнијим политичким групама пред смрт веома искомпликовали? Или је Столипинов убица Дмитриј Богров био агент тајне полиције? Још један аргумент у корист верзије о завери је то што су управо полицајци дали Богрову карту за позориште у којој је атентат и извршен.
У ствари, нема доказа о учествовању полиције (а још мање аристократије) у Столипиновом убиству. И не ради се само о резултатима званичне истраге која је скренула пажњу на непрофесионализам чувара реда, већ ни државни службеници нису могли бити оптужени за зле намере. Није могуће организовати тако тајну заверу у којој би учествовао велики број личности. Неко би проговорио – ако не пре револуције, онда после ње. Јер једног од главних осумњичених, Столипиновог заменика, генерала Павла Курлова касније су испитивали иследници, не само у царко доба, већ и за време Привремене владе. У емиграцији је оставио мемоаре.
А злокобна појава Богрова у позоришту налази своје објашњење. Као агент полиције он се пријавио да препозна опасне терористе који су наводно планирали атентат на цара, који се тог дана налазио у позоришту. Биографија и начин живота Богрова нимало нису подсећали на лик безумно храброг злочинца спремног да изврши атентат без икакве наде у успешно бекство. Младић са световним манирима из имућне породице, адвокатски помоћник с универзитетском дипломом није подсећао на професионалног убицу. Уосталом, рационални аргументи тешко да могу да убеде присталице „теорије завере“ као и у случајевима с другим познатим злочинима (на пример, у вези с убиством Џона Кенедија). Људи желе да пронађу загонетке и сензације чак и тамо где их нема – посебно ако се оне тичу судбине тако истакнутих историјских личности као што је Петар Столипин.
[/h]Голос России, фото: РИА Новости/ vostok.rs
Личност Петра Столипина не привлачи пажњу само историчара. То је повезано и с његовим животом и с трагичним околностима његове погибије.
Живот
На првом споменику Столипину, који је уочи Првог светског рата отворен у Кијеву написано је да је рођен 1862. године у Москви. У ствари, будући реформатор је рођен 14. априла 1862. године у Дрездену. Историја везана за градове је карактеристична.
Као прво, представа о томе да је Столипин рођен у Москви могла је бити повезана с тим што је припадао племићком роду познатом од XVI века, који је поседовао имање у Подмосковљу. Млади Петар је детињство провео у кући на имању Середниково које је у совјетско време било познатије као место повезано са животом Михаила Љермонтова. Бивши власник имања, Столипинов деда, био је рођени брат баке познатог песника – дакле, Љермонтов је будућем премијеру био род у трећем колену, иако су припадали различитим генерацијама – Љермонтов је погинуо у двобоју две деценије пре Столипиновог рођења.
Као друго, у „вези“ Москва-Кијев нема града Петербурга, с којим је у највећој мери повезана Столипинова државна делатност. У царској Русији овај град је повезиван с владајућом бирократијом. Столипин је пре свог доласка у владу имао каријеру која није имала везе с бирократијом. Стекавши образовање на „нетипичном“ за будућег чиновника природно-научном оделењу Петербуршког универзитета (на испиту му је велики Дмитриј Мендељејев дао највишу оцену) убрзо је отпутовао у своје имање у Литванији Колноберже које је претворио у напредно газдинство за углед с вишеструком разменом пољопривредних култура. Дуго времена је био срески, а затим губернијски предводник племства стекавши на овим дужностима искуство у административном раду и у међусобним везама с јавношћу. Са 40 година прешао је у систем извршне власти поставши губернатор у Гродну, а затим у Саратову. У Петербург се вратио као министар. И умало да скоро одмах постане жртва терориста који су поставили експлозив у његовој викендици. Сам Столипин чудом није рањен, али су од експлозије настрадали премијерови син и кћерка. Кћерка Наталија је била тешко рањена, чак је било речи о ампутацији обе ноге, али је то успешно избегнуто. Петербург за Столипина није био срећан град – он је са задовољством одлазио из њега у своје омиљено Колноберже.
Као треће, Столипин је рођен у Дрездену, у који је његова мајка отпутовала код родбине. Пошто је био руски племић Столипин, као и многи други представници руске елите, никад није одвајао себе од европске културе. Често је посећивао Немачку и Швајцарску. У својим говорима у Думи и државном Савету Столипин више пута се позивао на савремено западно искуство – аустријско, немачко и швајцарско.
Смрт
Околности Столипинове погибије од руку терористе и данас изазивају сумњу. Да ли је премијер-реформатор био жртва завере реакционара – тим пре што су се његови односи с најконзервативнијим политичким групама пред смрт веома искомпликовали? Или је Столипинов убица Дмитриј Богров био агент тајне полиције? Још један аргумент у корист верзије о завери је то што су управо полицајци дали Богрову карту за позориште у којој је атентат и извршен.
У ствари, нема доказа о учествовању полиције (а још мање аристократије) у Столипиновом убиству. И не ради се само о резултатима званичне истраге која је скренула пажњу на непрофесионализам чувара реда, већ ни државни службеници нису могли бити оптужени за зле намере. Није могуће организовати тако тајну заверу у којој би учествовао велики број личности. Неко би проговорио – ако не пре револуције, онда после ње. Јер једног од главних осумњичених, Столипиновог заменика, генерала Павла Курлова касније су испитивали иследници, не само у царко доба, већ и за време Привремене владе. У емиграцији је оставио мемоаре.
А злокобна појава Богрова у позоришту налази своје објашњење. Као агент полиције он се пријавио да препозна опасне терористе који су наводно планирали атентат на цара, који се тог дана налазио у позоришту. Биографија и начин живота Богрова нимало нису подсећали на лик безумно храброг злочинца спремног да изврши атентат без икакве наде у успешно бекство. Младић са световним манирима из имућне породице, адвокатски помоћник с универзитетском дипломом није подсећао на професионалног убицу. Уосталом, рационални аргументи тешко да могу да убеде присталице „теорије завере“ као и у случајевима с другим познатим злочинима (на пример, у вези с убиством Џона Кенедија). Људи желе да пронађу загонетке и сензације чак и тамо где их нема – посебно ако се оне тичу судбине тако истакнутих историјских личности као што је Петар Столипин.