LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Ko je kriv za samoubistvo?
Izvor: B92 |
Gotovo da nema dana da se ne susretnemo sa vešću da je neko sebi oduzeo život. Šta to čoveka natera da se suprotstavi nagonu za samoodržanjem i „podigne ruku na sebe“?
Mnogi će odmah reći – nemaština i beznađe koji, istini za volju, u poslednje dve decenije ne napuštaju Srbiju. Razlog je međutim mnogo dublji i dalji od materijalne spoljašnjosti.
Ne dižu ruku na sebe samo ljudi na rubu egzistencije – primera radi poslednjih godina prema podacima koje je B92 dostavilo Ministarstvo unutrašnjih poslova, iz godine u godinu na taj potez odlučivalo se više zaposlenih, nego nezaposlenih.
Razlog treba tražiti u društvenim prilikama, porodici i u nama samima.
Tmurna statistika
Srbija se po broju samoubistava nalazi na 13. mestu u svetu. Prošle godine na taj način svoj život su okončale 1.233 osobe od kojih je svaki treći muškarac. (Podaci za ovu godinu još nisu obrađeni.)
Istražitelji su za veliki broj njih (čak 596) procenili da je motiv nervno rastrojstvo, dok je po nekoliko desetina njih taj korak napravilo zbog neraščišćenih imovinskih odnosa, problema u porodici, nakon izvršenja krivičnog dela ili iz drugih specifičnijih razloga.
Ljudi koji su odlučili da prestanu da žive imali su zdravstveni, psihički problem koji nisu lečili ili terapija nije urodila plodom. Uglavnom je reč o ovom prvom.
Svi se obično pitaju zašto se taj „neko“ nije odlučio da poseti psihijatra ili psihologa.
Odgovor daje Slavica Ranisavljev, psiholog organizacije „Srce“ koja je centar za pružanje emotivne podrške i prevenciju samoubistva.
„Kada idete na primer kod prijatelja koji je imao ozbiljnu operaciju, vi odlazite kod njega u posetu, nosite mu poklone i ohrabrujete ga. Kada osoba koja ima psihičke probleme bude smeštena u duševnu bolnicu, obilaze je samo najbliži i time se ne ponose.
Pacijent duševne bolnice uglavnom ne oseća podršku i zatvara se u začarani krug“, opisuje Ranisavljev.
Tako pate osobe koje imaju bolest koja je ista kao telesna, ali znaju da će je onog trenutka kada je saopšte svetu postati „obeleženi“.
„Osobe koje pokušaju samoubistvo i u tome ne uspeju bivaju označene za ceo život. One imaju utisak da ih drugi ljudi vide drugačije, da im se obraćaju drugačije i verovatno su u tome u pravu“, objašnjava Ranisavljev.
Jedini način da se i oboleli i njegovo okruženje promeni jeste edukacija, jer stigma dolazi uvek iz neznanja.
Ko se može odlučiti na takav korak?
Možda je bolje pitanje: da li poznajete osobu za koju biste garantovali da nikada ne bi pokušala sebi da oduzme život?
Verovatno je i većina članova porodica samoubica bila je ubeđena da do to toga ne može doći i da se neko njima blizak nikada ne bi odlučio na tako nešto.
Međutim, ljudi koji su izgubili blisku osobu (na bilo koji način), preživeli neki drugi traumatičan događaj, depresivni su, u slaboj finansijskoj situaciji i pritom žive u ovako turbulentno vreme, u Srbiji ima jako mnogo, a upravo su to razlozi zbog kojih neko počinje da razmišlja o samoubistvu.
„Osoba koja planira da se ubije obično ne vidi izlaz i rešenje koje bi bilo prihvatljivo.
Ona obično stvari oko sebe posmatra crno-belo“, objašnjava Ranisavljev.
Ipak, o samoubistvo se ne desi „odjednom“ – nego postepeno i na svakom stadijumu razvoja te autodestruktivne ideje, osobi se može pomoći, osim u poslednjem.
Međutim...
„Pošto je samoubistvo tabu tema, ugroženi nemaju s kim o tome da razgovaraju. Jako retko se obraćaju psihologu ili psihijatru jer misle da nije ništa loše sa njihovim mentalnim zdravljem, nego da prave lični izbor“, smatra Ranisavljev.
Istraživanja su pokazala da osam od deset osoba koje su sebi okončale život nagoveštava da će to učiniti.
Ako nam je ta osoba bliska, primetićemo da nema koncentraciju, nema želju da se bavi onim stvarima koje su je do tada ispunjavale, umorna je.
Naročito treba obratiti pažnju na isprekidan i nemiran san i agresivnost koja se najpre ispoljava ka drugima, a na posletku ka sebi.
Desi se da se nekada raspoloženje i popravi, ali se to dešava isključivo zbog toga što je osoba odlučila da se ubije i sebi „prekrati muke“.
Međutim, samoubistvo kod mladih ljudi ima nešto drugačiju pozadinu. Oni prednjače u posmatranju sveta u krajnostima i za razliku od odraslih odlučuju impulsivno.
Od 144 osoba starih između 18 i 35 godina, koliko se prošle godine ubilo u Srbiji, 20 su bili školarci ili studenti.
Prim. dr Vojislav Ćurčić, psihijatar i psihoanalitičar, objašnjava da samoubistvo kod mladih nikada nije akt protiv života, nego protiv trpljenja.
„Mladi retko kad planiraju samoubistvo. Međutim, u tački kada trpljenje nekog ili nekih problema dostigne tačku nepodnošljivosti, oni se impulsivno odlučuju na taj korak“, objašnjava dr Ćurčić.
On tu pojavu objašnjava time što je mladost haotična, a „haos mladi ljudi ispoljavaju kroz depresiju“.
Ipak, i oni šalju brojne signale za pomoć, obično tako što privlače pažnju promenom ponašanja, popuštanjem u školi, upotrebom psihoaktivnih supstanci, zatvaranjem u sebe, pa čak i agresivnošću.
Bliske osobe ove simptome lako mogu primetiti i ne treba ih olako pripisati mladalačkoj hirovitosti.
„Roditelji, braća i sestre moraju razgovarati s detetom, raditi na rešavanju uzroka, a u tome im mnogo mogu pomoći i njegovi drugari. Treba se obratiti i profesionalcima; svaki dom zdravlja ima pedijatre u savetovalištima s kojima dete i njegovi bližnji mogu porazgovarati“, preporučuje dr Ćurčić.
Šta činiti?
Zabluda je da se ljudima koji pokazuju simptome depresije i nagoveštavaju želju za smrću treba pristupati „strogo i otrežnjujuće“.
Osobi koja je u depresiji, očaju i beznađu nikada ne smete uputiti reči „tvoj problem nije veliki“ ili „nezahvalan si za ono što imaš“ i slično.
Činjenica je da joj uglavnom ne možete ni rešiti problem, ali joj vašim prisustvom i bezuslovnom podrškom možete dati volju za životom.
„Morate naglašavati vašem bližnjem da ste tu za njega. To je izuzetno važno! On mora imati poverenje da ga vi nećete napustiti i da nije sam na svetu. Sve vreme je problem u tome, što beznađe proističe iz osećaja usamljenosti, čak i kada ona nije realna“, objašnjava Ranisavljev.
Ima nade
Dobro se zamislite kada sledeći put na vest o nečijem samoubistvu kažete da za takav potez nema opravdanja.
Upravo je suprotno – nema opravdanja da se pored tako ogromnog problema i, podsećamo, 13. mesta Srbije na svetskoj listi po broju samoubistava ne zapitate koliko poznajete sebe i svoje bližnje i koliko ste spremni da im pružite podršku.
Čujete li da neko u susednom stanu možda neutešno plače? Poznajete li nekoga ko je neizlečivo bolestan, a niste ga veoma dugo obišli? Imate li uopšte bliske kontakte sa porodicom i da li u svakom trenutku znate kako se ko od njih oseća?
Nema opravdanja da sebi ne postavite takva pitanja.
Kada je neko žrtva ubistva, krivac je samo onaj ko ga je ubio. Kada je neko žrtva suicida, krivica ide na dušu svima nama.
U tome koliko ćete glasno odgovoriti na tuđe tihe pozive u pomoć, ogleda se veličina nas kao ljudi. Dokažimo da možemo biti veliki.
Izvor: B92 |
Gotovo da nema dana da se ne susretnemo sa vešću da je neko sebi oduzeo život. Šta to čoveka natera da se suprotstavi nagonu za samoodržanjem i „podigne ruku na sebe“?
Mnogi će odmah reći – nemaština i beznađe koji, istini za volju, u poslednje dve decenije ne napuštaju Srbiju. Razlog je međutim mnogo dublji i dalji od materijalne spoljašnjosti.
Ne dižu ruku na sebe samo ljudi na rubu egzistencije – primera radi poslednjih godina prema podacima koje je B92 dostavilo Ministarstvo unutrašnjih poslova, iz godine u godinu na taj potez odlučivalo se više zaposlenih, nego nezaposlenih.
Razlog treba tražiti u društvenim prilikama, porodici i u nama samima.
Tmurna statistika
Srbija se po broju samoubistava nalazi na 13. mestu u svetu. Prošle godine na taj način svoj život su okončale 1.233 osobe od kojih je svaki treći muškarac. (Podaci za ovu godinu još nisu obrađeni.)
Istražitelji su za veliki broj njih (čak 596) procenili da je motiv nervno rastrojstvo, dok je po nekoliko desetina njih taj korak napravilo zbog neraščišćenih imovinskih odnosa, problema u porodici, nakon izvršenja krivičnog dela ili iz drugih specifičnijih razloga.
Ljudi koji su odlučili da prestanu da žive imali su zdravstveni, psihički problem koji nisu lečili ili terapija nije urodila plodom. Uglavnom je reč o ovom prvom.
Svi se obično pitaju zašto se taj „neko“ nije odlučio da poseti psihijatra ili psihologa.
Odgovor daje Slavica Ranisavljev, psiholog organizacije „Srce“ koja je centar za pružanje emotivne podrške i prevenciju samoubistva.
„Kada idete na primer kod prijatelja koji je imao ozbiljnu operaciju, vi odlazite kod njega u posetu, nosite mu poklone i ohrabrujete ga. Kada osoba koja ima psihičke probleme bude smeštena u duševnu bolnicu, obilaze je samo najbliži i time se ne ponose.
Pacijent duševne bolnice uglavnom ne oseća podršku i zatvara se u začarani krug“, opisuje Ranisavljev.
Tako pate osobe koje imaju bolest koja je ista kao telesna, ali znaju da će je onog trenutka kada je saopšte svetu postati „obeleženi“.
„Osobe koje pokušaju samoubistvo i u tome ne uspeju bivaju označene za ceo život. One imaju utisak da ih drugi ljudi vide drugačije, da im se obraćaju drugačije i verovatno su u tome u pravu“, objašnjava Ranisavljev.
Jedini način da se i oboleli i njegovo okruženje promeni jeste edukacija, jer stigma dolazi uvek iz neznanja.
Ko se može odlučiti na takav korak?
Možda je bolje pitanje: da li poznajete osobu za koju biste garantovali da nikada ne bi pokušala sebi da oduzme život?
Verovatno je i većina članova porodica samoubica bila je ubeđena da do to toga ne može doći i da se neko njima blizak nikada ne bi odlučio na tako nešto.
Međutim, ljudi koji su izgubili blisku osobu (na bilo koji način), preživeli neki drugi traumatičan događaj, depresivni su, u slaboj finansijskoj situaciji i pritom žive u ovako turbulentno vreme, u Srbiji ima jako mnogo, a upravo su to razlozi zbog kojih neko počinje da razmišlja o samoubistvu.
„Osoba koja planira da se ubije obično ne vidi izlaz i rešenje koje bi bilo prihvatljivo.
Ona obično stvari oko sebe posmatra crno-belo“, objašnjava Ranisavljev.
Ipak, o samoubistvo se ne desi „odjednom“ – nego postepeno i na svakom stadijumu razvoja te autodestruktivne ideje, osobi se može pomoći, osim u poslednjem.
Međutim...
„Pošto je samoubistvo tabu tema, ugroženi nemaju s kim o tome da razgovaraju. Jako retko se obraćaju psihologu ili psihijatru jer misle da nije ništa loše sa njihovim mentalnim zdravljem, nego da prave lični izbor“, smatra Ranisavljev.
Istraživanja su pokazala da osam od deset osoba koje su sebi okončale život nagoveštava da će to učiniti.
Ako nam je ta osoba bliska, primetićemo da nema koncentraciju, nema želju da se bavi onim stvarima koje su je do tada ispunjavale, umorna je.
Naročito treba obratiti pažnju na isprekidan i nemiran san i agresivnost koja se najpre ispoljava ka drugima, a na posletku ka sebi.
Desi se da se nekada raspoloženje i popravi, ali se to dešava isključivo zbog toga što je osoba odlučila da se ubije i sebi „prekrati muke“.
Međutim, samoubistvo kod mladih ljudi ima nešto drugačiju pozadinu. Oni prednjače u posmatranju sveta u krajnostima i za razliku od odraslih odlučuju impulsivno.
Od 144 osoba starih između 18 i 35 godina, koliko se prošle godine ubilo u Srbiji, 20 su bili školarci ili studenti.
Prim. dr Vojislav Ćurčić, psihijatar i psihoanalitičar, objašnjava da samoubistvo kod mladih nikada nije akt protiv života, nego protiv trpljenja.
„Mladi retko kad planiraju samoubistvo. Međutim, u tački kada trpljenje nekog ili nekih problema dostigne tačku nepodnošljivosti, oni se impulsivno odlučuju na taj korak“, objašnjava dr Ćurčić.
On tu pojavu objašnjava time što je mladost haotična, a „haos mladi ljudi ispoljavaju kroz depresiju“.
Ipak, i oni šalju brojne signale za pomoć, obično tako što privlače pažnju promenom ponašanja, popuštanjem u školi, upotrebom psihoaktivnih supstanci, zatvaranjem u sebe, pa čak i agresivnošću.
Bliske osobe ove simptome lako mogu primetiti i ne treba ih olako pripisati mladalačkoj hirovitosti.
„Roditelji, braća i sestre moraju razgovarati s detetom, raditi na rešavanju uzroka, a u tome im mnogo mogu pomoći i njegovi drugari. Treba se obratiti i profesionalcima; svaki dom zdravlja ima pedijatre u savetovalištima s kojima dete i njegovi bližnji mogu porazgovarati“, preporučuje dr Ćurčić.
Šta činiti?
Zabluda je da se ljudima koji pokazuju simptome depresije i nagoveštavaju želju za smrću treba pristupati „strogo i otrežnjujuće“.
Osobi koja je u depresiji, očaju i beznađu nikada ne smete uputiti reči „tvoj problem nije veliki“ ili „nezahvalan si za ono što imaš“ i slično.
Činjenica je da joj uglavnom ne možete ni rešiti problem, ali joj vašim prisustvom i bezuslovnom podrškom možete dati volju za životom.
„Morate naglašavati vašem bližnjem da ste tu za njega. To je izuzetno važno! On mora imati poverenje da ga vi nećete napustiti i da nije sam na svetu. Sve vreme je problem u tome, što beznađe proističe iz osećaja usamljenosti, čak i kada ona nije realna“, objašnjava Ranisavljev.
Ima nade
Dobro se zamislite kada sledeći put na vest o nečijem samoubistvu kažete da za takav potez nema opravdanja.
Upravo je suprotno – nema opravdanja da se pored tako ogromnog problema i, podsećamo, 13. mesta Srbije na svetskoj listi po broju samoubistava ne zapitate koliko poznajete sebe i svoje bližnje i koliko ste spremni da im pružite podršku.
Čujete li da neko u susednom stanu možda neutešno plače? Poznajete li nekoga ko je neizlečivo bolestan, a niste ga veoma dugo obišli? Imate li uopšte bliske kontakte sa porodicom i da li u svakom trenutku znate kako se ko od njih oseća?
Nema opravdanja da sebi ne postavite takva pitanja.
Kada je neko žrtva ubistva, krivac je samo onaj ko ga je ubio. Kada je neko žrtva suicida, krivica ide na dušu svima nama.
U tome koliko ćete glasno odgovoriti na tuđe tihe pozive u pomoć, ogleda se veličina nas kao ljudi. Dokažimo da možemo biti veliki.