- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
KNjIŽEVNOST I VREME
Sav taj turbo-folk
Književnik Vule Žurić o svojim romanima i pričama, u kojima provejava drečavi svet narodnjačke potkulture, hvatanje odbeglih haških zatvorenika, fudbal i katenača političara poput Dinkića
Hemingvejevsko bekstvo iz opkoljenog Sarajeva: Vule Žurić (Ilustracija Filip Acović)
Kada su pre četiri godine „Rolingstonsi” održali koncert u Beogradu, Mik Džeger je nekoliko puta, između numera, zagrejanu publiku ushićeno pitao da li se dobro zabavlja. A pisac Vule Žurić primećuje da nas naši muzikanti ništa ne pitaju, već nas iznova sva medijska sredstva uveravaju kako samo uz njih možemo biti srećni...
U romanu „Narodnjakova smrt” (Laguna), Vule Žurić pisao je o epizodama iz života jednog zabavljača, turbo-folkera Sokola. Ali ovaj junak nije bio plod njegove mašte, kako uverava pisac, nego stvarne medijske mašinerije, koja mu nije bila iritantna sama po sebi, koliko je to bio naš pervertirani odnos prema njoj.
– Zanimljivo je do kakve dosade je dovedeno zabavljanje, a do kakvog imperativa trud medija da nas zabavi. Bavio sam se time kako mediji žele da mi vidimo ljude poput Sokola, i kada sam gledam takve likove na TV ekranu, pitam se da li oni u stvarnosti, uopšte, mogu da postoje, i da li su tu zbog nas, ili smo mi tu zbog njih. U jednom trenutku ispada da oni nas gledaju kao da smo mi u rijalitiju – kaže Vule Žurić i nastavlja kako nije morao da istraživački gleda i sluša drečave slike i preglasne pesme da bi stvorio turbo-folk svet svog romana. Mediji nas, smatra, toliko zlostavljaju, da je i nekoliko minuta gledanja više nego dovoljno da bi se shvatilo da nema šta da se shvati.
Cunami lošeg ukusa
Brzina je postala suština naših života, dodaje Žurić, i sve što traje duže od tri minuta proglašava se za dosadno. Ćutanje je ravno smrti.
– Koliko se tehnološki opismenjavamo, toliko zaboravljamo istinska slova. U Istoriji smo učili kako su se u neka stara vremena vlastodršci trudili da narod bude što neukiji, a tehnološka revolucija nas tera da sve više umemo, dok s druge strane, osećaji tupe, i kad prvi put gledate talas cunamija – zabezeknuti ste, ali kad tu istu sliku vidite deseti put, pitanje je da li ćete osetiti saosećanje, ili će to biti samo jedna strašna televizijska slika. Izgleda da je taj talas preplavio i nas same, smatra pisac, i uz konstatovanje sveopšteg gubljenja dobrog ukusa, podseća na jednu tezu koja nam je dugo plasirana.
– Govorili su nam da je neko smislio turbo-folk, i bacio ga među nas kao atomsku bombu ili otrov, i da je estetika šljokica od građana napravila nacionaliste, a Miloševiću omogućila da tako i toliko vlada. Ali, zar baštinici ideje šestog oktobra nisu imali spreman neki kontraplan? U međuvremenu je turbo-folk estetika postala jedina vrednosna lestvica našeg društva, mada su jedini politički krivci koje je bocnula „Sablja” ostali Svetlana Ražnatović i Aca Lukas, kaže Žurić. „Mediji se navodno gade takve potkulture, a sa druge strane je proizvode”, dodaje pisac.
Muzika Žurićeve mladosti, provedene u rodnom Sarajevu odnosila se, pak, na pank i džez. U svoj rodni grad on ide i danas, i iako ne želi da se bavi spekulacijama tipa „šta bi bilo kad bi bilo”, pretpostavlja da bi, i da nije bilo rata, otišao iz njega svojom voljom, ali bi mu se uvek vraćao.
U „kućnom pritvoru”
Kada je u Sarajevu počeo rat, Vule Žurić kao „književni balavac” još uvek nije pripadao nijednoj književnoj generaciji. Prvu knjigu „Umri muški” objavio je 1991. u Beogradu, a dve godine kasnije je došao za njom, ujedno bežeći od njenog naslova. Citira reči Vudija Alena koji je rekao „U slučaju rata, moj ratni raspored je da budem talac”.
– Slično je bilo i sa mnom. Kao i većina civila u Sarajevu, svoj ratni staž sam proveo u svojevrsnom kućnom pritvoru. Sa planina su pucali srpski topovi, na vrata je kucala muslimanska policija. Posle godinu dana uspeo sam da postanem prevodilac Unprofora, išao na linije razgraničenja dve vojske, i dva puta po 15 dana boravio u Žepi, o čemu sam pisao u romanima „Blagi dani zatim prođu”, i „Tigreru”, naglašava pisac koji je u ovom potonjem romanu pisao o hvatanju odbeglog haškog zatvorenika.
– Najpre je strašna, a smešna, sama ta igra reči:Mladić – Komadić – Mladić, a zanimljiva je i reakcija stanovnika sela Lazareva, koji su napravili demonstracije, zabranili slikanje, i napali TV ekipu, što vidim kao „čudnu vrstu TV kritike”.
– Oni su se pobunili protiv načina izveštavanja sa lica mesta, koji je suštinski kaljao njihov obraz. O neznanju i brzopletosti medija dovoljno govori to što su te ljude odmah proglasili za izbeglice, što temeljno obrlaćenom gledaocu odmah mora da znači samo jedno – kaže Vule Žurić.
Prema njegovom mišljenju, ljudi se rado odriču prošlosti za čije su dobro poznavanje do juče dobijali petice iz Istorije. „Mislimo da će najlakše i najbezbolnije biti ako se u ovom puzanju ka Evropskoj uniji odreknemo sebe samih. U isto vreme, stalno nam se poručuje kako su osumnjičeni i osuđeni za ratne zločine sve radili u naše ime.” Sva sreća, primećuje Žurić, pa nam ostaje nezloupotrebljeno prezime, ili makar nadimak, pod kojim se lako prelazi u ilegalu.
Lica istine
Istina o ratu, smatra pisac, nikad nema dva lica, ali koliko ima ratnih sudbina, toliko postoji priča o toj istini. Da li ćemo joj se makar približiti, i koliko brzo, zavisi od sposobnosti da saslušamo sve one koji imaju nešto da ispričaju. Čak i onaj koji je živeo u planini, nije gledao vesti, niti čuo makar brujanje motora bombardera, i on ima pravo, smatra Žurić, da ispriča svoju priču.
Sam njegov odlazak iz Sarajeva, kako kaže, više je ličio na stranice iz Hemingvejevih priča, nego na sladunjave melodramske kadrove njihovih dramatizacija, ali dok te slike blede, sećanje na one koji nisu mogli da odu, pa su, ne mogavši više da izdrže, izvršili samoubistvo, još uvek opominje.
– U Bosni se još uvek i opet gotovo nasilno negira realnost podela, novostvoreni identitet se naziva građanskim, dok se bilo šta hrvatsko ili srpsko imenuje kao ekstremni nacionalizam. Od silne građanštine i multikulturalnosti nećemo moći da saznamo ni koliko, recimo, Srba danas živi u Sarajevu.
----------------------------------------------
Polemika Betona i Proze na putu
– Stvaralaštvo proznih pisaca moje generacije nikada nije kritičarski klasifikovano. Nema studioznijeg i naučnog stanja stvari, pa makar i pogrešnog. Nadam se da će doći do rekonstruisanja tog kritičkog prostora, što nije toliko potrebno piscima, koliko je potrebno čitaocima – kaže Vule Žurić, a o sukobu pisaca i kritičara okupljenih oko „Betona” i onih iz grupe Grupe P 70 (Proza na putu) kaže:
– Ne vidim ništa loše u tome što ove dve grupe između sebe „ratuju”. Njihova polemika se tiče vrlo bitnih i pažljivo odabranih pitanja. Od davnog sukoba između „Dela” i „Savremenika”, nismo imali dve tako profilisane grupe koje uporno ne odstupaju od svojih shvatanja literature, društvene angažovanosti umetnika, kulturnih vrednosti i kulturnoga nasleđa.
-------------------------------------------
Večiti derbi
Poslednja Žurićeva zbirka priča „Katenačo” (KCNS), naslovljena je po fudbalskom terminu (specifično zatvaranje posle postignutog gola), a fudbal, inače, igra značajnu ulogu i u Žurićevoj poetici.
– Fudbal je čudna životna igra, ima svoja pravila, a nikada nije ista. Neke utakmice završene su sa 0:0, a bile su interesantnije od života. Pisca koji se bavi posmatranjem to mora da zanima, budući da će zvezdaš, partizanovac, i navijač nekog drugog kluba, gledati derbi na tri drugačija načina. Za Sajam knjiga Božo Koprivica i ja pripremamo knjigu o večitom derbiju: on piše o Partizanu, što je tužnija strana života, a ja o Zvezdi... U našoj politici, pak, moglo bi se reći da Mlađan Dinkić igra katenačo! Zabije nam gol, pa se povuče iz vlade.
Mirjana Sretenović
Objavljeno: 11.06.2011.
Izvor: Politika magazin
Sav taj turbo-folk
Književnik Vule Žurić o svojim romanima i pričama, u kojima provejava drečavi svet narodnjačke potkulture, hvatanje odbeglih haških zatvorenika, fudbal i katenača političara poput Dinkića
Hemingvejevsko bekstvo iz opkoljenog Sarajeva: Vule Žurić (Ilustracija Filip Acović)
Kada su pre četiri godine „Rolingstonsi” održali koncert u Beogradu, Mik Džeger je nekoliko puta, između numera, zagrejanu publiku ushićeno pitao da li se dobro zabavlja. A pisac Vule Žurić primećuje da nas naši muzikanti ništa ne pitaju, već nas iznova sva medijska sredstva uveravaju kako samo uz njih možemo biti srećni...
U romanu „Narodnjakova smrt” (Laguna), Vule Žurić pisao je o epizodama iz života jednog zabavljača, turbo-folkera Sokola. Ali ovaj junak nije bio plod njegove mašte, kako uverava pisac, nego stvarne medijske mašinerije, koja mu nije bila iritantna sama po sebi, koliko je to bio naš pervertirani odnos prema njoj.
– Zanimljivo je do kakve dosade je dovedeno zabavljanje, a do kakvog imperativa trud medija da nas zabavi. Bavio sam se time kako mediji žele da mi vidimo ljude poput Sokola, i kada sam gledam takve likove na TV ekranu, pitam se da li oni u stvarnosti, uopšte, mogu da postoje, i da li su tu zbog nas, ili smo mi tu zbog njih. U jednom trenutku ispada da oni nas gledaju kao da smo mi u rijalitiju – kaže Vule Žurić i nastavlja kako nije morao da istraživački gleda i sluša drečave slike i preglasne pesme da bi stvorio turbo-folk svet svog romana. Mediji nas, smatra, toliko zlostavljaju, da je i nekoliko minuta gledanja više nego dovoljno da bi se shvatilo da nema šta da se shvati.
Cunami lošeg ukusa
Brzina je postala suština naših života, dodaje Žurić, i sve što traje duže od tri minuta proglašava se za dosadno. Ćutanje je ravno smrti.
– Koliko se tehnološki opismenjavamo, toliko zaboravljamo istinska slova. U Istoriji smo učili kako su se u neka stara vremena vlastodršci trudili da narod bude što neukiji, a tehnološka revolucija nas tera da sve više umemo, dok s druge strane, osećaji tupe, i kad prvi put gledate talas cunamija – zabezeknuti ste, ali kad tu istu sliku vidite deseti put, pitanje je da li ćete osetiti saosećanje, ili će to biti samo jedna strašna televizijska slika. Izgleda da je taj talas preplavio i nas same, smatra pisac, i uz konstatovanje sveopšteg gubljenja dobrog ukusa, podseća na jednu tezu koja nam je dugo plasirana.
– Govorili su nam da je neko smislio turbo-folk, i bacio ga među nas kao atomsku bombu ili otrov, i da je estetika šljokica od građana napravila nacionaliste, a Miloševiću omogućila da tako i toliko vlada. Ali, zar baštinici ideje šestog oktobra nisu imali spreman neki kontraplan? U međuvremenu je turbo-folk estetika postala jedina vrednosna lestvica našeg društva, mada su jedini politički krivci koje je bocnula „Sablja” ostali Svetlana Ražnatović i Aca Lukas, kaže Žurić. „Mediji se navodno gade takve potkulture, a sa druge strane je proizvode”, dodaje pisac.
Muzika Žurićeve mladosti, provedene u rodnom Sarajevu odnosila se, pak, na pank i džez. U svoj rodni grad on ide i danas, i iako ne želi da se bavi spekulacijama tipa „šta bi bilo kad bi bilo”, pretpostavlja da bi, i da nije bilo rata, otišao iz njega svojom voljom, ali bi mu se uvek vraćao.
U „kućnom pritvoru”
Kada je u Sarajevu počeo rat, Vule Žurić kao „književni balavac” još uvek nije pripadao nijednoj književnoj generaciji. Prvu knjigu „Umri muški” objavio je 1991. u Beogradu, a dve godine kasnije je došao za njom, ujedno bežeći od njenog naslova. Citira reči Vudija Alena koji je rekao „U slučaju rata, moj ratni raspored je da budem talac”.
– Slično je bilo i sa mnom. Kao i većina civila u Sarajevu, svoj ratni staž sam proveo u svojevrsnom kućnom pritvoru. Sa planina su pucali srpski topovi, na vrata je kucala muslimanska policija. Posle godinu dana uspeo sam da postanem prevodilac Unprofora, išao na linije razgraničenja dve vojske, i dva puta po 15 dana boravio u Žepi, o čemu sam pisao u romanima „Blagi dani zatim prođu”, i „Tigreru”, naglašava pisac koji je u ovom potonjem romanu pisao o hvatanju odbeglog haškog zatvorenika.
– Najpre je strašna, a smešna, sama ta igra reči:Mladić – Komadić – Mladić, a zanimljiva je i reakcija stanovnika sela Lazareva, koji su napravili demonstracije, zabranili slikanje, i napali TV ekipu, što vidim kao „čudnu vrstu TV kritike”.
– Oni su se pobunili protiv načina izveštavanja sa lica mesta, koji je suštinski kaljao njihov obraz. O neznanju i brzopletosti medija dovoljno govori to što su te ljude odmah proglasili za izbeglice, što temeljno obrlaćenom gledaocu odmah mora da znači samo jedno – kaže Vule Žurić.
Prema njegovom mišljenju, ljudi se rado odriču prošlosti za čije su dobro poznavanje do juče dobijali petice iz Istorije. „Mislimo da će najlakše i najbezbolnije biti ako se u ovom puzanju ka Evropskoj uniji odreknemo sebe samih. U isto vreme, stalno nam se poručuje kako su osumnjičeni i osuđeni za ratne zločine sve radili u naše ime.” Sva sreća, primećuje Žurić, pa nam ostaje nezloupotrebljeno prezime, ili makar nadimak, pod kojim se lako prelazi u ilegalu.
Lica istine
Istina o ratu, smatra pisac, nikad nema dva lica, ali koliko ima ratnih sudbina, toliko postoji priča o toj istini. Da li ćemo joj se makar približiti, i koliko brzo, zavisi od sposobnosti da saslušamo sve one koji imaju nešto da ispričaju. Čak i onaj koji je živeo u planini, nije gledao vesti, niti čuo makar brujanje motora bombardera, i on ima pravo, smatra Žurić, da ispriča svoju priču.
Sam njegov odlazak iz Sarajeva, kako kaže, više je ličio na stranice iz Hemingvejevih priča, nego na sladunjave melodramske kadrove njihovih dramatizacija, ali dok te slike blede, sećanje na one koji nisu mogli da odu, pa su, ne mogavši više da izdrže, izvršili samoubistvo, još uvek opominje.
– U Bosni se još uvek i opet gotovo nasilno negira realnost podela, novostvoreni identitet se naziva građanskim, dok se bilo šta hrvatsko ili srpsko imenuje kao ekstremni nacionalizam. Od silne građanštine i multikulturalnosti nećemo moći da saznamo ni koliko, recimo, Srba danas živi u Sarajevu.
----------------------------------------------
Polemika Betona i Proze na putu
– Stvaralaštvo proznih pisaca moje generacije nikada nije kritičarski klasifikovano. Nema studioznijeg i naučnog stanja stvari, pa makar i pogrešnog. Nadam se da će doći do rekonstruisanja tog kritičkog prostora, što nije toliko potrebno piscima, koliko je potrebno čitaocima – kaže Vule Žurić, a o sukobu pisaca i kritičara okupljenih oko „Betona” i onih iz grupe Grupe P 70 (Proza na putu) kaže:
– Ne vidim ništa loše u tome što ove dve grupe između sebe „ratuju”. Njihova polemika se tiče vrlo bitnih i pažljivo odabranih pitanja. Od davnog sukoba između „Dela” i „Savremenika”, nismo imali dve tako profilisane grupe koje uporno ne odstupaju od svojih shvatanja literature, društvene angažovanosti umetnika, kulturnih vrednosti i kulturnoga nasleđa.
-------------------------------------------
Večiti derbi
Poslednja Žurićeva zbirka priča „Katenačo” (KCNS), naslovljena je po fudbalskom terminu (specifično zatvaranje posle postignutog gola), a fudbal, inače, igra značajnu ulogu i u Žurićevoj poetici.
– Fudbal je čudna životna igra, ima svoja pravila, a nikada nije ista. Neke utakmice završene su sa 0:0, a bile su interesantnije od života. Pisca koji se bavi posmatranjem to mora da zanima, budući da će zvezdaš, partizanovac, i navijač nekog drugog kluba, gledati derbi na tri drugačija načina. Za Sajam knjiga Božo Koprivica i ja pripremamo knjigu o večitom derbiju: on piše o Partizanu, što je tužnija strana života, a ja o Zvezdi... U našoj politici, pak, moglo bi se reći da Mlađan Dinkić igra katenačo! Zabije nam gol, pa se povuče iz vlade.
Mirjana Sretenović
Objavljeno: 11.06.2011.
Izvor: Politika magazin