LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Po izboru pisaca Lasla Blaškovića, Mihajla Pantića i Svetislava Basare
Književnice koje su menjale svet
Blic
Danas, povodom Dana žena, Gete institut u Beogradu pod nazivom „Knjiga je ženskog roda“ organizuje svojevrstan hepening u kojem, između ostalog, promoviše Otvorenu biblioteku. Upriličen je i niz drugih akcija u kojima su žene i knjige u glavnim ulogama, a „Blic“ je od tri gospodina od pisane reči - Mihajla Pantića, Lasla Blaškovića i Svetislava Basare - zatražio da izdvoje po tri žene iz sveta književnosti, bilo autorke ili junakinje, koje su menjale svet.
Isidora Sekulić, Margaret Jursenar i Virdžinija Vulf
U okviru akcije Gete instituta „Knjiga je ženskog roda“, danas od 13 do 14 sati svako ko donese knjigu i pokloni je dobija dar - lepu reč, odnosno citat. Pomenuti moto akcije je i kod „Blicovih“ sagovornika: Mihajla Pantića, Lasla Blaškovića i Svetislava Basare ponukao niz asocijacija, među kojima je i ta da su i sreća i pamet i radost i sve važne stvari - ženskog roda.
Laslo Blašković, pisac i urednik-izdavač (KC Novi Sad), u vreme ovogodišnje NIN-ove nagrade nezvanično „optužen“, pretežno od RTS-a, da je naj muškarac među piscima u Srbiji, kaže da je njegova prva asocijacija na „Blicovo“ pitanje bila vrhunsko likovno umetničko delo, slika „Sloboda vodi narod“ Ežena de la Kroa.
„Jedna zanosna žena obnaženih grudi vodi revolucionare. Impresivno“, kaže Blašković i dodaje: „Tri žene koje su menjale svet su tri literarne junakinje, sve tri se bore protiv životne učmalosti, okoštalosti, isprazne ritualnosti...
Gospođa Bovari! Kako govoriti o njoj u jednoj rečenici? Ima jedna priča po kojoj je Vudi Alen snimio film, a u kojoj jedan današnji činovnik ondašnju Madam Bovari dovodi u sadašnji Njujork i, naravno, ona ga nadrasta u svakom smislu.
Zatim, veličanstvena Ana Karenjina. I onako kako ju je Tolstoj opisao i onako kako su je neke vrsne svetske glumice dočarale, to je žena koja je oličenje lepote, prirodne lepote koja stvara i gradi život. Ideal prave žene, i u doslovnom i u metaforičnom smislu sušta suprotnost današnjim silikonskim i botoks divama.
Nabokovljeva Lolita. Nikad nije bilo više poezije u proznom delu, a poezija je ženski princip. Ženska snaga leži u nežnosti. Recimo i to da je Isidora Sekulić još tridesetih godina 20. veka Andriću preporučivala da pročita Nabokova, tada potpuno neafirmisanog pisca. To, između ostalog, dokazuje koliko je Isidora bila žena s vizijom. Treba se podsetiti i svega onoga što je govorila o kulturi, koju je smatrala životnim ishodištem, temeljom i ciljem.“
Klikni za uvećanje (+)
A književni znalac Mihajlo Pantić ističe: „Ma koliko to liči na paradoks, književnost pripada ženskoj strani sveta. Ne znam da li je oduvek tako, možda i nije, ali danas sigurno jeste. Većinski deo čitalaca danas je ženskog roda. Među razlozima zvog kojih pisci pišu visoko se kotira upravo njihova želja ili težnja da se dopadnu čitateljkama. Pojedine spisateljice obeležile su, kroz istoriju, svoje epohe! Bez njih ni književnost ni lepši deo istorije ne bi bili ono što jesu. Najpre, antička pesnikinja Sapfo, možda ne toliko veličinom svoje poezije koliko stavom koji je težio afirmaciji ženskog pogleda na svet i ženske osećajnosti.
U prošlom veku, među mnogim spisateljicama posebnu ulogu u emancipaciji žene (a to će reći i sveta) praćene izvanredno značajnim stvaralačkim opusom, koji po imaginativnoj snazi i dubini uvida ne zaostaje za najboljim spisateljima, odigrala je Virdžinija Vulf.
Zanimljivo je da su pesnikinje postale najprestižnija imena u kontekstu ne samo nacionalnih književnosti nego i one svetske: Ahmatova, Cvetajeva, Bagrjana, Silivija Plat, Šimborska... Među našim spisateljicama taj vek je, van svake sumnje, obeležila Isidora Sekulić, svakim svojim napisanim retkom. U njenim delima, bez razlike vrste, skladno su se stopile sve najbitnije karakteristike ženskog viđenja života, koje ne bi trebalo stereotipno identifikovati s pojačanom senzibilnošću, nego i s velikim erudicijom, sistematičnošću i racionalnim upojmljavanjem svega onoga sto je za taj zivot bitno.“
Govoreći o ženama koje su menjale svet, Svetislav Basara kratko i odlučno kaže: „Margaret Jursenar - velika umetnica koja je donela muško pismo. Isidora Sekulić - takođe velika umetnica koja je donela žensko pismo da s pravom natrlja nos muškarcima. Stoja - pevaljka koja je donela... Šta je donela? Pokazala je kakav ne treba biti.“
Upravo ovih dana kod nas je izašla iz štampe knjiga „Buđenje“ Kejt Šopen u prevodu Gordane Korać („Službeni glasnik“). Kada je prvi put objavljen (1899), ovaj roman okarakterisan je kao sramno štivo koje narušava puritanske vrednosti američkog juga s kraja 19. veka.
Danas se smatra kanonskim delom ranog američkog feminizma i pretečom američkog modernističkog romana. Prateći sudbinu Edne Pontelije, kreolske Madam Bovari, roman preispituje tradicionalna viđenja žene, materinstva i porodice. Uvodeći elemente romana o umetniku, Šopenova vešto problematizuje i pojam umetnice, „Buđenje“ slovi i za pripovesti o buđenju ženske svesti
Književnice koje su menjale svet
Blic
Danas, povodom Dana žena, Gete institut u Beogradu pod nazivom „Knjiga je ženskog roda“ organizuje svojevrstan hepening u kojem, između ostalog, promoviše Otvorenu biblioteku. Upriličen je i niz drugih akcija u kojima su žene i knjige u glavnim ulogama, a „Blic“ je od tri gospodina od pisane reči - Mihajla Pantića, Lasla Blaškovića i Svetislava Basare - zatražio da izdvoje po tri žene iz sveta književnosti, bilo autorke ili junakinje, koje su menjale svet.
Isidora Sekulić, Margaret Jursenar i Virdžinija Vulf
U okviru akcije Gete instituta „Knjiga je ženskog roda“, danas od 13 do 14 sati svako ko donese knjigu i pokloni je dobija dar - lepu reč, odnosno citat. Pomenuti moto akcije je i kod „Blicovih“ sagovornika: Mihajla Pantića, Lasla Blaškovića i Svetislava Basare ponukao niz asocijacija, među kojima je i ta da su i sreća i pamet i radost i sve važne stvari - ženskog roda.
Laslo Blašković, pisac i urednik-izdavač (KC Novi Sad), u vreme ovogodišnje NIN-ove nagrade nezvanično „optužen“, pretežno od RTS-a, da je naj muškarac među piscima u Srbiji, kaže da je njegova prva asocijacija na „Blicovo“ pitanje bila vrhunsko likovno umetničko delo, slika „Sloboda vodi narod“ Ežena de la Kroa.
„Jedna zanosna žena obnaženih grudi vodi revolucionare. Impresivno“, kaže Blašković i dodaje: „Tri žene koje su menjale svet su tri literarne junakinje, sve tri se bore protiv životne učmalosti, okoštalosti, isprazne ritualnosti...
Gospođa Bovari! Kako govoriti o njoj u jednoj rečenici? Ima jedna priča po kojoj je Vudi Alen snimio film, a u kojoj jedan današnji činovnik ondašnju Madam Bovari dovodi u sadašnji Njujork i, naravno, ona ga nadrasta u svakom smislu.
Zatim, veličanstvena Ana Karenjina. I onako kako ju je Tolstoj opisao i onako kako su je neke vrsne svetske glumice dočarale, to je žena koja je oličenje lepote, prirodne lepote koja stvara i gradi život. Ideal prave žene, i u doslovnom i u metaforičnom smislu sušta suprotnost današnjim silikonskim i botoks divama.
Nabokovljeva Lolita. Nikad nije bilo više poezije u proznom delu, a poezija je ženski princip. Ženska snaga leži u nežnosti. Recimo i to da je Isidora Sekulić još tridesetih godina 20. veka Andriću preporučivala da pročita Nabokova, tada potpuno neafirmisanog pisca. To, između ostalog, dokazuje koliko je Isidora bila žena s vizijom. Treba se podsetiti i svega onoga što je govorila o kulturi, koju je smatrala životnim ishodištem, temeljom i ciljem.“
Klikni za uvećanje (+)
A književni znalac Mihajlo Pantić ističe: „Ma koliko to liči na paradoks, književnost pripada ženskoj strani sveta. Ne znam da li je oduvek tako, možda i nije, ali danas sigurno jeste. Većinski deo čitalaca danas je ženskog roda. Među razlozima zvog kojih pisci pišu visoko se kotira upravo njihova želja ili težnja da se dopadnu čitateljkama. Pojedine spisateljice obeležile su, kroz istoriju, svoje epohe! Bez njih ni književnost ni lepši deo istorije ne bi bili ono što jesu. Najpre, antička pesnikinja Sapfo, možda ne toliko veličinom svoje poezije koliko stavom koji je težio afirmaciji ženskog pogleda na svet i ženske osećajnosti.
U prošlom veku, među mnogim spisateljicama posebnu ulogu u emancipaciji žene (a to će reći i sveta) praćene izvanredno značajnim stvaralačkim opusom, koji po imaginativnoj snazi i dubini uvida ne zaostaje za najboljim spisateljima, odigrala je Virdžinija Vulf.
Zanimljivo je da su pesnikinje postale najprestižnija imena u kontekstu ne samo nacionalnih književnosti nego i one svetske: Ahmatova, Cvetajeva, Bagrjana, Silivija Plat, Šimborska... Među našim spisateljicama taj vek je, van svake sumnje, obeležila Isidora Sekulić, svakim svojim napisanim retkom. U njenim delima, bez razlike vrste, skladno su se stopile sve najbitnije karakteristike ženskog viđenja života, koje ne bi trebalo stereotipno identifikovati s pojačanom senzibilnošću, nego i s velikim erudicijom, sistematičnošću i racionalnim upojmljavanjem svega onoga sto je za taj zivot bitno.“
Govoreći o ženama koje su menjale svet, Svetislav Basara kratko i odlučno kaže: „Margaret Jursenar - velika umetnica koja je donela muško pismo. Isidora Sekulić - takođe velika umetnica koja je donela žensko pismo da s pravom natrlja nos muškarcima. Stoja - pevaljka koja je donela... Šta je donela? Pokazala je kakav ne treba biti.“
Upravo ovih dana kod nas je izašla iz štampe knjiga „Buđenje“ Kejt Šopen u prevodu Gordane Korać („Službeni glasnik“). Kada je prvi put objavljen (1899), ovaj roman okarakterisan je kao sramno štivo koje narušava puritanske vrednosti američkog juga s kraja 19. veka.
Danas se smatra kanonskim delom ranog američkog feminizma i pretečom američkog modernističkog romana. Prateći sudbinu Edne Pontelije, kreolske Madam Bovari, roman preispituje tradicionalna viđenja žene, materinstva i porodice. Uvodeći elemente romana o umetniku, Šopenova vešto problematizuje i pojam umetnice, „Buđenje“ slovi i za pripovesti o buđenju ženske svesti