Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Rodoljub Čolaković i dr Ivan Ribar, prvi ljudi AVNOJ, napisali odluku o kazni Pavlu Karađorđeviću. Knežev muzej preuzelo Povereništvo prosvete
BEOGRAD, septembar 1945. godine. Kancelarija predsednika Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Na radnom stolu dr Dušana Nedeljkovića je fascikla u kojoj su odluke koje će on toga dana potpisati.
Novopečeni prorektor Beogradskog univerziteta samo letimično pređe pogledom preko prvog predmeta pod brojem 3572. Zločinac je niko drugi do Karađorđević Pavle, rođen 28. aprila 1893. godine, narodnosti je srpske i vodi se kao "knez iz dinastije Karađorđevića". Piše da je oženjen i otac troje dece.
Nedeljković nije želeo da ponovo čita kratak opis i kvalifikaciju zločina, prevrnuo je list, pogledao naslov "Pojedinosti o zločinu", okrenuo i taj drugi list, uočio rubriku "Dokazi" i prešao na poslednji list dokumenta gde je trebalo da se potpiše u donjem desnom uglu. U ruci je već imao spremno "pelikan" penkalo. Za trenutak je zaustavio dah, a onda, kao da je osetio neku novu snagu u žilama, hitrim potezom je ispisao: "Dr Nedeljković". Bio je zadovoljan izgledom svog potpisa i lice mu se, reklo bi se, ozarilo.
Ovom potpisu predsednika Državne komisije dr Dušana Nedeljkovića prethodila je čitava prepiska između najviših predstavnika nove vlasti. Počelo je sa pismom poverenika pravosuđa Potpredsedništvu nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije 13. januara 1945. Izvesni drug Frol, koji se spominje i u daljoj korespondenciji, nije stavio svoj potpis na nacrt odluke.
U dokumentu koji se čuva u Arhivu Jugoslavije, traži se rešenje kojim bi se "Pavle Karađorđević proglasio za ratnog zločinca i narodnog neprijatelja" i po tom osnovu mogla konfiskovati sva njegova imovina. Negde 20. januara 1945. godine, drugovi Rodoljub Čolaković i dr Ivan Ribar, kao sekretar i predsednik Predsedništva antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, ispisuju svoj predlog teksta odluke:
"Član 1
Pavle Karađorđević, sin Arsena Karađorđevića, na osnovu podataka i dokaznog materijala Državne komisije za utvrđivanje zločina, oglašuje se ratnim zločincem i narodnim neprijateljem.
Član 2
Sva njegova imovina, bez obzira gde se nalazi, konfiskuje se u korist države.
Član 3
Stavlja se u dužnost Državnoj upravi narodnih dobara da popiše celokupnu pokretnu i nepokretnu imovinu Pavla Karađorđevića i da istu uzme pod svoju upravu kao državno dobro, izuzev "Muzeja kneza Pavla" koji se ima predati Povereništvu prosvete Nacionalnog Komiteta Oslobođenja Jugoslavije da sa njim upravlja po Pravilniku koji će isto Povereništvo izraditi.
Član 4
Od celokupne konfiskovane imovine Pavla Karađorđevića ima se obrazovati poseban Fond, o čijem imenu i primeni ima odlučiti Nacionalni Komitet Oslobođenja Jugoslavije.
Član 5
Provođenje ove Odluke poverava se Povereniku trgovine i industrije Nacionalnog Komiteta Oslobođenja Jugoslavije.
Član 6
Ova Odluka stupa na snagu danom obnarodovanja.
U Beogradu, januara 1945.
PRETSEDNIŠTVO
ANTIFAŠISTIČKOG
VEĆA NARODNOG
OSLOBOĐENJA JUGOSLAVIJE
Sekretar Pretsednik
Rodoljub Čolaković, s.r. Dr. Ivan Ribar, s.r."
Uprkos proklamovanoj odlučnosti partizanskih vlasti da se sa neprijateljima ima postupati po kratkom postupku, ovaj predlog odluke ipak je upućen Povereništvu pravosuđa na mišljenje. I 22. januara 1945. godine Povereništvo je dalo odgovor:
"Dela Pavla Karađorđevića prema tome kao lica koje je pobeglo iz zemlje pre okupacije ne bi mogla da budu predmet izviđanja pred Komisijom za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača."
Povereništvo je predložilo da se posebnim aktom zakonodavne vlasti Pavle Karađorđević proglasi za zločinca i izdajnika. I preporučilo da se u toj odluci AVNOJ-a "ništa ne govori o konfiskaciji", jer čim bude proglašen za ratnog zločinca, onda "osnov za konfiskaciju već samim tim postoji".
Posle ovakvog odgovora drugovi Čolaković i Ribar su verovatno oklevali sve do septembra meseca i tek je 17. septembra dr Dušan Nedeljković potpisao toliko očekivanu Odluku Državne komisije.
Tako se knez Pavle našao na spisku ratnih zločinaca pod brojem 3028. Sledeći, pod brojem 3029 je Karahmetović Jusuf, dobrovoljac u albanskoj muslimanskoj SS legiji, iz Berana, musliman, a do njega, broj 3030 je Karakaš Jozo, ustaša, stalno boravište Brinje, Hrvat.
STIŽE MAČ OSVETE
JOŠ Beograd nije bio oslobođen, a na stranicama beogradskog "Glasa" mogao se pročitati program Srba simpatizera Josipa Broza: "Mi nismo uzeli puške samo da oteramo Švabe... Mi hoćemo da izbijemo očnjake i sasečemo kandže... Odmazda neće mimoići nikoga... dolazi mač osvete, dolazi pravedni sudija, dolazi Crvena armija... dolazi Narodnooslobodilačka vojska. Mi vam ne nosimo utehu, mi vam ne nosimo milosti..."
Posle razvoda roditelja Pavle Karađorđević je odrastao sa decom svog strica. Kao maturant govorio ruski, francuski i nemački
U SANKT Peterburgu, 27. aprila (15. po starom kalendaru) 1893. godine, rođen je praunuk srpskog vožda Karađorđa - Njegovo kraljevsko visočanstvo knez Pavle. Knez Arsen (mlađi brat kralja Petra I) dobio je sina. Mati kneza Pavla zvala se Aurora (na srpskom Zorka) Pavlovna Demidov di San Donato (rođena Trubecka), potomak najstarijih plemićkih porodica u Evropi.
Prinčevi Trubecki vode poreklo od mađarskog kralja Bele II Slepog i Jelene, ćerke srpskog velikog župana Uroša Belog iz 12. veka. Demidove je uveo u plemstvo ruski car Petar Veliki 1720. godine. Aurorin otac Pavle Pavlovič Demidov je bio guverner Kijeva. Imao je dve kćerke, druga, Moina, bila je udata za kneza Simeona Abamaleka Lazareva i pošto nije imala dece, posle muževljeve smrti, nastanila se na svom imanju Pratolino kod Firence, gde je čuvana kolekcija umetničkih dela Nikolaja Demidova, tada najskupocenija na svetu. Usinila je kneza Pavla i on ju je posle njene smrti nasledio. Aurora se razvela od kneza Arsena 1896, preudala i živela u Torinu, gde je umrla 28. juna 1904.
Svog trogodišnjeg sina i njegovu dadilju Ruskinju, Knez Arsen je preselio u Ženevu, kod svog brata Petra. Tako je knez Pavle odrastao zajedno sa decom kralja Petra. Na početku veka, 1900. godine, tada još knezu Petru je uspelo da svoju decu - Jelenu, Đorđa i Aleksandra pošalje na školovanje u Rusiju, a Pavla je upisao u školu gospođice Brehbil u Ženevi i otpustio njegovu dadilju.
Knez Pavle je tako započeo svoj život usamljenika i nije nikakvo čudo, kako su kasnije primetili njegovi učitelji, da je taj senzibilni dečak vrlo rano ispoljio veliku ljubav prema umetnosti.
A onda je došla ta 1903. godina. Mladi knez se slučajno našao u radnoj sobi svoga strica, budućeg kralja Petra, kada su iz Beograda stigli glasnici zaverenika koji tek što su ubili kralja Aleksandra i kraljicu Dragu Obrenović. Oni su do detalja opisali sve što se dešavalo te sudbonosne noći između 28. i 29. maja. I ti opisi su se duboko urezali u pamćenje kneza Pavla, koji je do kraja života imao košmare, iz kojih se budio govoreći: "Ne, nemojte ih ubiti".
Narodna skupština u Beogradu je jednoglasno izabrala Petra Karađorđevića za kralja Srbije i knez Pavle je nastavio školovanje u Drugoj muškoj gimnaziji. Ta lepa zgrada je srušena u bombardovanju 1941. godine i na tom placu je danas zgrada Politike.
U dvoru (danas Skupštini grada), knez Pavle je bio smešten u sobi pod krovom. Kralj mu je za vaspitača dodelio profesora Druge muške Milorada Pavlovića Krpu (1865-1957), koji je posle bio ratni sekretar vojvode Živojina Mišića. Kralj Petar je želeo da mladi knez bude što svestranije obrazovan i poslao ga je u Italiju sa njegovom guvernantom, gospođicom Butković i Miloradom Pavlovićem. Putovali su po celoj Italiji i duže se zadržali u Napulju, a profesor Pavlović je o svemu redovno izveštavao kralja. Svoj boravak u Italiji sa mladim knezom Pavlom opisao je u knjizi "Napuljske šetnje", Beograd, 1911.
Profesor je zapisao da je knez bio priseban i razborit i trezveniji od ostalih svojih vršnjaka. "Hoće da zna više nego što mu se može dati", zapisao je vaspitač i zaključio da mladi knez ima više sklonosti za muziku nego za književnost. I pored toga, knez je znao napamet mnoge srpske narodne pesme. Tada je uočena kneževa sklonost ka kolekcionarstvu. U Napulju je kupio prve porcelane iz čuvene francuske manufakture u Sevru.
Kao gimnazijalac, knez Pavle je svake godine za vreme letnjeg raspusta odlazio svojoj tetki Moini, na imanje Pratolino kraj Firence. Vila Demidovih nalazila se u ogromnom parku, koji je bio ograđen zidom kilometrima dugačkim i smatrana je za najbogatiji privatni muzej Italije. Podigao ju je veliki toskanski vojvoda Frančesko di Mediči 1569. godine i dao da se ukrasi delima Đanbolonje, Amantija i Buontalentija. Postoji nekoliko fotografija na kojima se vidi knez Pavle u usamljenoj šetnji parkom, koji podseća na neke pejzaže velikog i misterioznog Đorđonea. Da li je u Pratolinu mladi knez već započeo da sanja svoj, beogradski muzej?
U svakom slučaju, knez Pavle je već tada postao kolekcionar. Svome zetu Nilu Balfuru je govorio o plavoj šolji sa tacnom iz manufakture u Sevru, koju je kao dečak otkupio od jednog stranog diplomate akreditovanog u Beogradu. U austrougarskom bombardovanju Beograda 1914. pogođen je dvor i u njegovom potkrovlju stradala je i prva kolekcija kneza Pavla.
LiČno knez je posle rata sačinio popis: kolekcija starih tanjira i statueta iz Sevra, Saksa, zatim, jedna slika kneza Demidova u mletačkom ramu, jedna slika velikog francuskog slikara Davida, biblioteka "Stara srpska izdanja", ikona svetog apostola Pavla od srebra, velika ikona Majke Božije naročite izrade u zlatu, srebru i emajlu. Bilo je tu još deset starih ikona, akvarel-portret kneževe majke Aurore u srebrnom ramu, slika kneginje Perside Karađorđević u ramu od bronze, biblioteka starih naučnih izdanja, 320 knjiga u kožnom povezu i drugo.
Imao je 19 godina kad je položio sa odlikom veliku maturu. Njegovi profesori su pohvalili kneževe umne sposobnosti i marljivost. Već tada je govorio ruski, francuski, srpski, nemački, a počeo je da uči i engleski jezik.
U KLUPI SA ANARHISTOM
KNEZ Pavle je sedeo u istoj klupi sa Savom Popovićem. Sava je posle bio anarhista, pa komunista, likovni kritičar i sovjetski obaveštajac u Engleskoj, odakle je bio proteran. Bio je i slikar, član "Crvenog kamernog orkestra" Mustafe Golubića, a u beogradskim levičarskim krugovima tridesetih godina poznat kao Sava glista i Sava anarhista. Bio je upleten u puč koji se odigrao 27. marta 1941. godine.
Studentski život Pavle započeo u Oksfordu, odmah posle pada Jedrena 1913.. Vrhovnoj komandi se javio 1914. kao konjički potporučnik
PRVI balkanski rat je počeo 8. oktobra 1912, kada je Crna Gora objavila rat Turskoj. Okončan je Londonskim ugovorom o miru, 30. maja 1913. godine, i time je Turska proterana iz Evrope. Zbog pritiska velikih sila, u prvom redu Italije i Austrougarske, članice Balkanskog saveza - Srbija, Grčka, Bugarska i Crna Gora - morale su da napuste Albaniju. Nastala je nova država na Balkanu - Albanija. Zbog nezadovoljstva diktatom velikih sila, među saveznicima su ubrzo izbile nesuglasice, naročito zbog Makedonije, i to je rezultiralo Drugim balkanskim ratom.
Knez Pavle je želeo da studira u Engleskoj i preko srpskog poslanstva u Londonu nađeno mu je mesto u Oksfordu, u koledžu "Hristova crkva". To se dogodilo u aprilu 1913. godine.
Prethodno leto je proveo kod tetke Moine i teče kneza Simeona Abamaleka Lazareva. Pavle i Simeon su bili srodne duše. Mladi knez je, prihvativši Simeonove savete, mnogo čitao: De Tokvila, Flobera, Rilkea... Mnogo je video i naučio. Vila kneza Simeona u Rimu je, kao Pratolino, bila pravi muzej. Posle smrti kneza Lazareva prodata je Sovjetima da služi kao rezidencija ambasadora.
Na putu za London, knez Pavle se zaustavio u Parizu. Odavno je želeo da poseti Luvr. Kasnije je pričao da noć uoči svog prvog ulaska u taj hram umetnosti oka nije sklopio.
Tako je započeo svoj studentski život odmah posle pada Jedrena (13. marta 1913.).
Prema svedočenju Nila Balfura, koji je imao privilegiju da dugo razgovara sa knezom Pavlom, ta prva godina u Oksfordu po mnogo čemu je bila značajna za mladog kneza. On se prvi put u životu osetio slobodan. Sticao je među svojim vršnjacima nove prijatelje, rado je bio priman u ekskluzivne klubove i, što je najvažnije, prijale su mu studije. Na njegovo zanimanje za umetnost posebno je uticao profesor Džon Marej, koji je bio i kolekcionar litografija.
Knez je obilazio muzeje i galerije, pozorišta, usavršavao svoj ukus. Može se danas zamisliti sa kakvim je žarom gradio svoju ljubav za lepo.
A onda su, na Vidovdan, 1914. godine, u Sarajevu ubijeni Franjo Ferdinand i njegova supruga.
Dve nedelje pre ovog događaja koji je uzet kao povod za Prvi svetski rat, u Srbiji se odigrala jedna značajna promena: 11. juna 1914. kralj Petar je prvi put abdicirao, to jest, izvršeno je "prenošenje vršenja kraljevske vlasti na prestolonaslednika Aleksandra", zbog, kako je rečeno, "bolesti kralja Petra".
Jedan poznati francuski pisac, ambasador Pol Moran, ostavio je zapis o knezu Pavlu iz tih predratnih dana.
"Knez Pavle je dolazio u London sa žudnjom da oseti život. Bledog lika kao kamelije u butonjeri njegovog fraka i veoma crne zalizane kose. Ceo svet je trčao za njim, mada je u to vreme na engleskom dvoru i u engleskom društvu bilo nešto negodovanja protiv Srbije. I mada su ova negodovanja nekoliko meseci posle Sarajeva iščezla u Engleskoj, simpatija koju je inspirisao kod svakoga i svuda knez Pavle, doista nije bila strana ovoj promeni engleskog raspoloženja. U Bakingemskoj palati, na ruskom baletu, u francuskoj ambasadi, pod kraljevim šatorom u Askotu, knez je obilazio, smešio se, igrao, srećan da bezbrižno proživi časove koji su sada, mecima iz revolvera sasvim prekinuti".
Austrougarska je objavila rat Srbiji 28. jula 1914. Posle nedelju dana Nemačka se pridružila crno-žutoj monarhiji, a Rusija, Francuska i Britanija stavile su se na stranu Srbije. Italija je ostala neutralna do 1915, da bi onda ušla u rat na strani Srba. Japan je, isto tako, stao na stranu saveznika Srbije, dok je Turska carevina prišla Austrougarima i Nemcima.
Prvi crno-žuti napad na Drini izveo je Osmi korpus sastavljen od Čeha. Teško osvojen položaj na desnoj obali Drine osigurala je 9. pešadijska divizija iz Praga. Zagrebački 13. korpus i Česi zauzeli su Šabac, ali su ga zbog velikih gubitaka odmah, 24. avgusta morali napustiti. Peta austrougarska armija je morala biti povučena u Bosnu. I Šesta armija, sa bojišta kod Višegrada i Priboja, takođe je doživela poraz. To je bila sjajna pobeda srpske vojske koja je imala, nažalost, značajne gubitke.
Knez Pavle je preko Firence stigao u Srbiju. U Beogradu je već bio srušen dvor i knez se, kao konjički potporučnik stavio na raspolaganje Vrhovnoj komandi. Vlada je bila preseljena u Niš i knez Pavle se tu našao uoči sloma austrougarske ofanzive. U Beograd su 2. decembra ušle austougarske trupe, uglavnom sastavljene od Hrvata. U noći između 2. i 3. decembra započela je srpska kontraofanziva. Nepune dve nedelje kasnije, posle nebrojenih zverstava počinjenih nad stanovništvom Beograda, 15. decembra, austrougarska vojska je morala da napusti prestonicu. Ceo svet je tada bio zadivljen i klicao Srbiji.
Komandant Prve armije, general Živojin Mišić, genijalni strateg Suvoborske bitke, unapređen je u čin vojvode. Austrougarski glavnokomandujući Oskar Poćorek je smenjen. Iza njega su ostali poraz i zločini nad civilnim stanovništvom. Bosanski muslimani i Hrvati su počinili najviše zverstava. U "Vražjoj", 42. domobranskoj diviziji, protiv Srba borili su se: Josip Broz, Vlatko Maček, Svetozar Pribićević...
JUNAŠTVO KNEZA ARSENA
U DVA balkanska rata učestvovao je i brat kralja Petra I, knez Arsen, otac kneza Pavla. Kao armijski general i slavni komandant iz Rusko -japanskog rata, knez Arsen se sa svojom konjičkom divizijom proslavio u Kumanovskoj bici i potom kod Velesa i Bitolja. Njegovi saborci su kasnije pripovedali o čudesnom junaštvu i veštini komandovanja kneza Arsena tokom gonjenja razbijenih Džavid-pašinih odreda kroz Albaniju. U Drugom ratu, protiv Bugara, u Bregalničkoj bici, na položajima poznatim kao "bestrašinski", knez Arsen je sa svojim konjanicima iznenadio neprijatelja i tako pomogao pešadiji da slomi otpor Bugara, i rat je bio dobijen.
Vojvoda Živojin Mišić naređuje juriš u proboj Solunskog fronta. Očajni knez Pavle za srpska stradanja optužio Engleze
U JANUARU 1915. knez Pavle se ozbiljno razboleo od teškog oblika hepatitisa. U martu ga srpska vlada šalje u Rim gde je trebalo da uruči hitne molbe i dokaze o potrebama Srbije. Iz Rima je, preko Firence, u maju stigao u London.
Posle nove nemačko-austrougarske ofanzive, pada Beograda 26. septembra 1915. i Prištine, kad počinje povlačenje vojske i naroda preko Prokletija, očajni knez Pavle otvoreno okrivljuje Engleze zato što nisu na vreme poslali pojačanja i sprečili katastrofu.
Početkom novembra odlazi u Firencu, gde mu se iznova zdravlje pogoršalo. U martu 1916. čini se da je ozdravio i preko Rima i Brindizija stiže na Krf. Započinje aktivnosti u Međunarodnom crvenom krstu. Božićne praznike je proveo sa tetkom Moinom u Rimu i Pratolinu. Opet poboljeva.
Na osnovu podataka kojima raspolažemo, ima se utisak, da je iznova užasno usamljen.
Zna šta se sve dogodilo sa Srbijom. Zna za srpske žrtve prilikom povlačenja preko Albanije. Zna za ostrvo Vido. Video je ostatke srpske vojske na Krfu. Čuo je za pokolje u Mačvi, upoznat je sa izveštajima o zverstvima Bugara. Srbija je okupirana i narod strada kao nikada u istoriji. Čini se da uviđa odgovornost Engleza za sve strahote koje su snašle Srbiju.
Stigao je u Solun krajem januara 1917. i učestvovao u pripremama za očekivanu prolećnu ofanzivu.
Krajem aprila započeo je proboj Solunskog fronta. Zbog velikih gubitaka saveznici su obustavili napad 21. maja.
Kakve su bile aktivnosti saveznika najbolje opisuje briljantna naučna studija akademika Dragoljuba R. Živojinovića "Nevoljni ratnici - Velike sile i Solunski front (1914-1918)". Veliko je pitanje da li i dalje Britaniju i Francusku treba u istoriji tog perioda nazivati "saveznicima".
Knez Pavle se 1918. vratio u Oksford. Pripremao se novi proboj Solunskog fronta. Ipak, te godine, jula meseca, dogodio se stravičan zločin u Rusiji. Car Nikolaj Drugi i cela njegova porodica je na zverski način lišena života.
Prema knjizi Ljubov Petrovne Miler "Carska porodica - žrtva mračne sile", izdate u Melburnu 1998, evo šta se događalo u noći između 16. i 17. jula 1918. u kući Ipatjeva u Jekaterinburgu:
"Oko ponoći Jankelj Jurovski počeo je da budi carsku porodicu. Porodica i posluga su se umili i obukli.
Jurovski je svoje žrtve poveo u smrt. On je išao napred, sledili su ga Gospodar sa bolesnim Naslednikom na rukama, Gospodarica i Carske kćeri. Iza imperatorske porodice išli su doktor Botkin, Haritonov, Trup i Demidova.
Oni su mislili da ih odvode i zato su sa sobom poneli jastuke i kape. Velika kneginja Anastazija držala je na rukama svog malog psa Hemija.
Očevici jezivog nasilja bila su dva stražara koji su gledali scenu ubistva kroz prozor.
Ušavši u praznu sobu, Gospodar je zamolio Jurovskog za stolice za Naslednika i Gospodaricu. Jurovski je naredio da se unesu tri stolice.
Niko nije bio uzrujan. Svi su čekali signale za polazak.
U sobu uđoše dželati. Osim Jankelja Jurovskog tu su bili: Medvedev, Jermakov, Vaganov, Nikulin i sedam Latiša koji su bili Mađari. Zajedno sa Jurovskim bilo je dvanaest ubica. U tom trenutku žrtve su shvatile šta im se sprema, ali niko se nije pomerio s mesta. Vladala je mrtva tišina.
Prišavši Imperatoru, Jankelj Jurovski je hladno rekao: "Vaši rođaci su hteli da vas spasu, ali nisu za to imali hrabrosti. Mi ćemo vas sada ubiti".
Car nije uspeo ništa da odgovori. Samo je prošaputao:
"Šta? Šta?"
Odjeknuli su pucnji. Smrt Imperatora, Imperatorke, tri kćerke i lakeja Trupa nastupila je brzo. Naslednik se mučio na podu sobe. Jurovski je sa nekoliko metaka dotukao jadnog dečaka. Najmlađa velika kneginja Anastazija bila je živa. Dželati su je boli bajonetima, dok je ječala. Haritonova i Demidovu takođe su dokrajčili zasebno.
Ubistvo je izvršeno pod komandom čekiste Jankelja Hajmoviča Jurovskog, a evo i imena ostalih ubica: Horvat Lajoš, Medvedev, Nikulin, Vaganov, Fišer Anzelm, Edeljštajn Isidor, Fekete Emil, Imre Nađ, Grinfild Viktor i Vergazi Andreas.
Vest o stravičnom zločinu i mučeništvu Carske porodice duboko je potresla sve Srbe, jer im je Rusija bila jedini pravi saveznik u tom ratu.
Polovinom septembra započeo je konačni proboj Solunskog fronta. Načelnik srpske Vrhovne komande vojvoda Živojin Mišić izdao je komandu: "S nepokolebljivom verom i nadom junaci napred u otadžbinu!" Druga srpska armija, praćena francuskom konjicom, probila je bugarske linije i krenula na sever dolinom Vardara. Britanci su porazili Bugare kod Strumice. Bugarska je kapitulirala 16. septembra. Beograd je oslobođen 1. novembra.
NastavljajuĆi studije na Oksfordu, knez Pavle je ubrzo oživeo svoje stare veze i prema brojnim svedočenjima, postao omiljen na britanskom dvoru. Bio je prijatelj sa kraljem Džordžom Šestim, miljenik Džordža Petog. Na jednoj fotografiji vidimo ga u dvorcu Glamis u Škotskoj, kod oca vojvotkinje od Jorka, potonje kraljice Elizabete (majka sadašnje kraljice). To je dvorac, u kom se po predanju odigrala Šekspirova tragedija "Magbet".
Ličnost kneza Pavla se uobličila. Svirao je klavir, Baha i Šopena je najviše voleo. Vrlo često je u Britanskom muzeju. Obično je odlazio da vidi samo nekoliko slika. Sasvim je usvojio "engleski način života", engleski način odevanja...
PROCES PUKOVNIKU APISU
U Solunu je od 20. marta do 23. maja, pred vojnim sudom, održan montirani proces pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i njegovim drugovima, članovima tajne organizacije "Ujedinjenje ili smrt", poznatije kao "Crna ruka". Apis, major Vulović i Rade Malobabić, streljani su 13. juna 1917. godine, u jednoj jaruzi nedaleko od Soluna. Njihovi zemni ostaci se danas nalaze u kripti kapele na Zejtinliku, srpskom vojničkom groblju u Solunu.
Posle prvog susreta srpski knez se Olgi učinio „strašno stidljiv“
BEOGRAD, 1. decembar 1918. Kuća Alekse Krsmanovića na Terazijama. Neobarokno zdanje s kraja DžIDž veka, tadašnja rezidencija regenta Aleksandra.
Svečana atmosfera. U ime delegacije Narodnog veća SHS, proklamaciju čita Ante Pavelić, koji je u istoriji zapamćen kao Zubar, valjda da bi ga razlikovali od istoimenog ustaškog poglavnika.
Pre nego što će proglasiti Kraljevinu SHS, regent u generalskoj uniformi, okićen odlikovanjima, kaže da je ovim aktom „konačno provedeno u delo ono što su najbolji sinovi naše krvi, sve tri vere, sva tri imena, s obe strane Dunava, Save i Drine, počeli pripremati još za vlade blažene uspomene moga dede kneza Aleksandra I i kneza Mihaila“.
Toga dana je Kraljevina Srbija otišla ad akta. Srpska poslanstva menjaju ime i ističu novu zastavu. U martu 1919. prestala je da postoji Srpska vojska! Tog istog meseca je načelnik Štaba srpske Vrhovne komande, slavni vojvoda Živojin Mišić, na zahtev regenta obišao Hrvatsku. U njegovom raportu, kako je to zabeležio Milorad Pavlović - Krpa, stoji: „Jugoslovenstvo nije narodnost, nego ideologija. Jugoslovenstvo ne može da posluži kao temelj za izgradnju jedne realne državne celine“.
Posle razgovora sa hrvatskim političarima, književnicima, novinarima, sveštenicima, učiteljima i običnim ljudima, vojvoda Mišić je shvatio da svi oni misle da je „nastao čas da Hrvatska dobije svoju samostalnost i nezavisnost“.
Knez Pavle je okončao svoje studije u Oksfordu. Postao je, kako je to zapisao Pol Moran „oličenje blagosti života“.
Dva brata od stričeva bili su rešili da se žene. Kralj Aleksandar je svojim izborom rešavao i jedno važno državno pitanje: granicu sa Rumunijom. A knez Pavle? Moglo bi se reći da je priželjkivao princezu koja bi odgovarala njegovom rangu i rodoslovu. Ali više od svega, knez Pavle je želeo da više ne bude toliko usamljen. I desilo se da je imao sreće. Najplemenitijeg porekla koje se i tada i danas može zamisliti, kneginju Olgu je još krasila neka vanvremena lepota. Prvi put je knez Pavle video na balu kod ledi Zije Verner, u Londonu. Olga je zapisala da joj se učinio „strašno stidljiv“. Mladi srpski knez se bio zaljubio, kako se to kaže „do ušiju“.
Nil Balfur piše: „Odveo je u bioskop, ali se ponašao smeteno i nervozno. Osetivši sasvim dobro njegovo raspoloženje, Olga se okrenula prema njemu i prošaputala: „Jesi li našao ono što želiš?“ Pun zahvalnosti knez Pavle je pogledao i rekao: „Jesam, najzad!“
Venčali su se u Beogradu, sutradan posle krštenja prestolonaslednika Petra, sina kralja Aleksandra i kraljice Marije. Iste večeri su krenuli u Veneciju, kako je kneginja Olga zapisala u „sopstveni život udvoje“. Posle nekoliko dana došli su u Firencu, knez Pavle je svoju nevestu odveo u Pratolino, kako bi je predstavio tetki Moini. Zatim su otputovali u Rim i odseli u vili kneza Lazareva. U večnom gradu su ostali pet nedelja. Kneginja Olga je ušla u svet kneza Pavla.
U Kraljevini SHS, gde je odnedavno živeo samo jedan, „trojedini“ narod, istorija se ubrzavala. Iz Prvog svetskog rata Srbija je izašla osakaćena. Rat i okupacija su odneli 1.511.415 života i zemlja je pretrpela ogromne materijalne štete. U Jugoslaviju je Srbija ušla bez tri petine svog narodnog bogatstva, koje se pre 1914. cenilo na oko 11 milijardi dinara u zlatu. Stvarni iznos štete je premašivao šest milijardi zlatnih francuskih franaka. Pri raspodeli reparacija Srbija je, zbog tadašnjeg „bratstva i jedinstva“, bila izjednačena sa ostalim krajevima nove države. Hrvatska i Slavonija su dobile 2.659 miliona zlatnih franaka, Slovenija 1.555 miliona, Bosna i Hercegovina 675,5 miliona, Dalmacija 695,5, a Bačka i Banat 110 miliona zlatnih franaka.
Iz ovih krajeva je Austrougarska mobilisala preko 500.000 muškaraca, od kojih su mnogi učestvovali u ratnim operacijama protiv Srbije i za vreme okupacije počinili mnogobrojna zverstva nad civilnim stanovništvom. Pored svega drugog, propala kruna propale crno-žute monarhije koja se u Trstu menjala po kursu 1000 za jedan dinar, u Hrvatskoj i Sloveniji imala je skandalozan kurs: četiri krune za jedan dinar! Za to vreme srpski seljak, koji je izašao kao pobednik iz rata, preživljava najcrnje dane. Sve ovo je doprinelo da se opljačkana i teško ranjena Srbija našla u vrlo teškom položaju. Jugoslovensku avanturu imao je da plati Srbin. Uza sve to, Srbija je morala da podnosi optužbe (neosnovane i zlonamerne) iz Slovenije i Hrvatske da je opljačkala ove južne Slovene.
Od kako je izglasan, praktično samo srpskim glasovima, Vidovdanski ustav nije mogao biti primenjen. Za osam godina, do 1929, sedamnaest puta su padale vlade i to samo zbog toga što su pokušavale (bezuspešno) da načine sporazum sa Hrvatima. Hrvati nisu priznavali kraljevinu SHS pod dinastijom Karađorđevića.
U dvorcu Elizabete od Jorka, u krilu Vajtlodž, 13. avgusta 1924. kneginja Olga je donela na svet dečaka koji je na krštenju dobio ime Aleksandar.
KRALJ NA OPERACIJI
NA Vidovdan je izglasan ustav Kraljevine SHS. Odmah zatim kralj Aleksandar i knez Pavle su otputovali u Pariz. Trebalo je da se kralj podvrgne jednoj delikatnoj hirurškoj intervenciji. Zbog obavezne nege posle operacije, ostao je u Parizu više od dva meseca. Nije mogao biti prisutan pored odra svog oca koji je izdahnuo 16. avgusta.
U toku burne sednice Narodne skupštine hrvatski poslanik Ivan Pernar je bezobrazno uvredio poslanika Punišu Račića. Ovaj je potegao revolver i prolivena je krv u skupštini
POČETKOM avgusta 1924. godine, knez Pavle je dobio pismo od svog prijatelja Bernara Berensona. Već tada je Berenson uživao ugled kao vrstan poznavalac umetnosti. Postoji značajna prepiska njih dvojice, na engleskom. U pismu Berenson kaže da bi bio rad da se neko vreme posveti izučavanju fresaka u srpskim manastirima. Knez Pavle, oduševljen, ponudio mu je svu svoju pomoć.
Knez nema svoj dom i stanuje u južnoj Francuskoj, u Grasu, nedaleko od Azurne obale. Ubrzo, odnosi kneza Pavla i kralja Aleksandra su se poboljšali. Kralj je svom bratu od strica dozvolio da se nastani u jednoj vili kraj Bohinjskog jezera. Posle skoro dvogodišnjeg stranstvovanja, knez je stigao u Beograd. Kralj mu je pokazao svoj novi dedinjski dvor u izgradnji. Božić su proveli porodično i od te 1925. godine, baš kao što je bilo sve do tragedije 1934.
U januaru 1925. knez je predložio kralju Aleksandru da u Beogradu osnuje muzej moderne umetnosti. U početku, kralj nije verovao u tako nešto. Uputio ga je na ministra finansija.
Posle ubistva u Narodnoj skupštini izbila je nezapamćena kriza u Kraljevini. Kralj Aleksandar je 6. januara 1929. godine odlučio da uvede lični režim. Suspendovao je Vidovdanski ustav.
Početkom oktobra 1929. kralj je preimenovao državu u Jugoslavija i podelio potom je na devet banovina. Ovim aktom srpske političke stranke su bile dezorganizovane, dok je Vlatko Maček likovao, rekavši: „Lajbek je raskopčan“.
Kralj je pokušao da nametne svoje „integralno jugoslovenstvo“.
Usred svih ovih događaja, koji će se pokazati kao fatalni za Jugoslaviju, početkom 1929. godine, u Konaku kneginje Ljubice, počeo je sa radom Muzej savremene umetnosti, preteča „Muzeja kneza Pavla“. Za direktora Muzeja postavljen je Milan Kašanin.
Dok su se u Nemačkoj mogli uočiti poslednji trzaji Vajmarske republike, kralj Jugoslavije Aleksandar je, ne dovodeći u sumnju jugoslovensku ideju, u drugu deceniju svoje vladavine ušao sa novim ustavom. Istorija ga je nazvala „oktroisani“, a kralj ga je „poklonio svome narodu“ 3. septembra 1931. Ukinuo je svoj lični režim i formirao svoju „dvorsku stranku“. Imao je averziju prema parlamentarizmu i za stranke je tvrdio da ih treba „zaviličiti“.
Kraljevim ukazom, početkom septembra 1933. knez Pavle je imenovan za direktora svih muzeja Jugoslavije.
U pismu gospođi Berenson piše:
„Draga gospođo Berenson, toliko je ljubazno od vas što ste mi poslali svoju knjigu. Zatekao sam je po povratku iz Pariza gde sam proveo više od mesec dana i odmah počeo da je čitam. Čudno, ali vaša knjiga me ne ispunjava željom da posetim zemlje koje opisujete, već čini da čeznem za vašim domom, vama i Bernarom. Nikad nisam voleo fanatizam bilo koje vrste, pa i velika želja za putovanjem u ma kako lepa mesta pre me odbija nego što me privlači... Kako su ova vremena teška: čovek iz dana u dan ne zna hoće li se probuditi materijalno upropašćen, kako je teško imati decu čija je sudbina više nego neizvesna. Moje jedino uporište je umetnost i ona mi nadoknađuje mnoge stvari“.
Kralj Aleksandar je stigao u Marselj 9. oktobra 1934. u zvaničnu državnu posetu Francuskoj. Iskrcao se na Belgijskom keju i posle ceremonije, seo u automobil zajedno sa Lujom Bartuom i generalom Žoržom. Uputili su se Avenijom Kanebijer prema spomeniku francuskim vojnicima palim na Solunskom frontu. Smrt ga je čekala pred berzom.
HAPŠENJE SPAHA
POČETKOM 1933. godine nastaje jedan politički manifest koji traži priznavanje narodnog suvereniteta i vraćanje na ustav iz 1918. Potpisnici su bili Antun Korošec, Mehmed Spaho i Vlatko Maček. Srpska radikalna stranka se pridružila. Kralj je naredio da se Spaho uhapsi, a Korošec i Maček su bili internirani. Kralj je napao i rimokatoličku crkvu.
Uzaludni kneževi pokušaji da se u Britaniji pronađe oslonac. Odrekao sam se svega što volim i sada živim kao rob na galiji
JA, Pavle Karađorđević zaklinjem se da ću vladajućem kralju Petru II biti veran, da ću čuvati iznad svega jedinstvo naroda, nezavisnost države i celinu državne oblasti, da ću vladati po Ustavu i zemaljskim zakonima i da ću dobro naroda vazda pred očima imati - tako mi Bog pomogao.
To je tekst zakletve koju su namesnici izgovorili i potpisali u Narodnoj skupštini, 11. oktobra 1934. godine. Knez Pavle je još rekao:
"Hvala vam gospodo, na izrazima poverenja. Ja ću se starati da zaslužim to poverenje. Ja mislim da se nećete prevariti u meni."
Ovo su bili prvi trenuci namesništva. Knez Pavle je ispraćen ovacijama poslanika i senatora. Pri izlasku ga je masa građana pozdravljala skidanjem kapa i mahanjem uzvikujući: Živeo knez Pavle! Živela naša uzdanica! Živeo Pavle Karađorđević!
Iz dnevnika kneza Pavla može se videti da je tih prvih meseci posle preuzimanja namesničke dužnosti preživljavao teške dane. Svom prijatelju u Engleskoj Arčiju Balfuru piše 3. novembra i moli ga, ako se njemu šta dogodi (ako ga ubiju), da povede računa o Olgi i dečacima i kaže: "Poslednje tri nedelje moj život je pravi pakao i pravo je čudo kako sve to izdržavam."
U prvim mesecima 1935. godine u Jugoslaviji je jačao hrvatski terorizam, praštale su bombe na javnim mestima. Jedina radost za prvog namesnika bilo je svečano otvaranje Muzeja koji je poneo njegovo ime. Na predlog ministra prosvete vlada je izdala Uredbu 29. maja 1935. Istorijsko-umetnički muzej i Muzej savremene umetnosti spojeni su u Muzej kneza Pavla. Direktor muzeja je postao Milan Kašanin.
U junu je pala Jevtićeva vlada i knez Pavle je ponudio mandat Milanu Stojadinoviću.
Novi premijer i knez Pavle su zaključili da se versajski sistem u Evropi raspada i da je Nemačka, koja stvara novi poredak, postala realnost. Jugoslavija se našla u obavezi da se toj situaciji prilagodi i pronađe svoje mesto. Uoči formiranja Stojadinovićeve vlade u Beograd je stigao Herman Gering. Razgovarao je sa knezom namesnikom i uveravao ga da Nemačka nikada neće podržati mađarski revizionizam. Uveravao je da posle Anšlusa Jugoslaviji ne preti nikakva opasnost i da će Hitler, ako treba, dati pismene garancije.
ProŠlo je skoro dvadeset godina od kako su kod nas objavljene depeše i izveštaji engleskih diplomata o situaciji u Jugoslaviji i razgovorima Engleza sa knezom Pavlom. Engleska politika u Jugoslaviji je bila definisana još sredinom dvadesetih godina: igrati na kartu hrvatsko-srpskog antagonizma. Diplomata Hug Siton Vatson bio je i član SOE i svoju ulogu je odigrao podstrekavajući Hrvate protiv Srba. Ante Pavelić je zavrbovan da radi za Intelidžens servis već 1926. godine. S druge strane, u Beogradu su Englezi imali odlične kontakte sa knezom Pavlom koji ih je redovno obaveštavao o svojim problemima.
Iz objavljenih depeša Poslanstva u Beogradu, naročito u periodu 1939-1941, jasno se vidi koliko je iskrena bila želja kneza Pavla da u Britaniji ima kakav-takav siguran oslonac i koliko je bila perfidna engleska igra sa namerom da se žrtvuju Srbi. Knez je tačno predviđao razvoj događaja u Nemačkoj i stalno strahovao zbog Musolinijevih aspiracija. Kao retko koji naš državnik, knez Pavle je imao viziju i intuiciju tako neophodnu kada je reč o zaštiti narodnih interesa. Od Britanije je više puta tražio naoružanje i pomoć za kredit u SAD radi nabavke naoružanja za Jugoslovensku vojsku. Tražio je i da se poveća robna razmena između dve zemlje. Nikakvu satisfakciju nije dobio od Engleza.
Prilike na evropskoj sceni i Stojadinović su od Nemačke stvorile glavnog privrednog partnera Jugoslavije. To je, naravno, bilo riskantno, ali druge solucije nije bilo. Stojadinović je kasnije u svojim memoarima pisao da se knez u Londonu zauzimao da Velika Britanija postepeno preuzme prvo mesto u trgovini i privredi Jugoslavije, ali nije naišao na razumevanje. Knez je smatrao, realno ocenjujući položaj zemlje, da su dobri odnosi sa Berlinom garancija bezbednosti na polju politike protiv opasnog suseda Italije.
Doba regenetstva karakteriše aktivno uplitanje Engleske u unutrašnje poslove Jugoslavije. Englezi su od kneza Pavla tražili da se dovede Stojadinović, kao i da se Stojadinović skloni. Zadobivši poverenje tri srpske vladike, tražili su preko njih da se odbije Konkordat sa rimokatolicima, što im je uspelo i dovelo do "Krvave litije" u Beogradu. Napokon, knez Pavle je trpeo veliki pritisak iz Britanije da se po svaku cenu dogovori sa Hrvatima, što je rezultiralo sporazumom Cvetković - Maček.
A već sredinom 1940. godine, engleski poslanik u Beogradu dobija naređenje da se pripremi "rezervna opcija", što znači zavera za obaranje namesnika sa vlasti.
Knez Pavle je svoje dužnosti ispunjavao do detalja i obično bi krajem dana bio iscrpljen. U februaru 1935. pisao je gospođi Berenson: "Ja sad vodim naporan i težak život i imam veoma malo slobodnog vremena. Morao sam da se odreknem svega što volim i sad sam prinuđen da živim kao rob na galiji. Moj posao je, svakako, častan, ali i sami znate koliko smo malo mi sami zaslužni za uspeh ili odgovorni za neuspeh naših akcija. Bez podobre doze onoga što zovemo sreća, malo se šta može postići! Ovde je pravi Sibir, nikada dosad nisam video ovoliki sneg - strašno depresivno!"
KRALjICA MARIJA KUMA
NA Blagovesti, 1936. godine, kneginja Olga je donela na svet devojčicu. Na krštenju dali su joj ime Jelisaveta. Kuma je bila kraljica Marija, supruga engleskog kralja Đorđa Petog, a kum, otac kneginje Olge - knez Nikola od Grčke i Danske.
Posle susreta kneza sa Hitlerom, komunisti optužili Pavla za fašizam. Amerikanci nisu odobrili kredit za kupovinu oružja
POLOVINOM marta 1938. godine Jugoslavija je dobila granicu sa Trećim rajhom. Hitler je okupirao Austriju i započeo stvaranje nemačkog hiljadugodišnjeg carstva.
U 79. godini, u Parizu je preminuo poslednji od unuka besmrtnog Karađorđa - knez Arsen. Sin ga je sahranio u kripti Crkve Svetog Đorđa na Oplencu 23. oktobra 1938.
U novembru su knez Pavle i kneginja Olga boravili u Londonu i kao gosti kralja i kraljice odseli u Bakingemskoj palati. Knez je razgovarao sa engleskim premijerom Čemberlenom, koji ga nije nimalo ohrabrio.
Stojadinović je 4. februara 1939. morao da podnese ostavku. Dragiša Cvetković je formirao svoju vladu. U martu je Čehoslovačka prestala da postoji.
PoČetkom 1939. u Berlinu se na dužnosti vojnog atašea nalazio pukovnik Vladimir Vauhnik. Bio je retko dobar obaveštajac i dao je na vreme informacije od velike važnosti. Njegovi poverljivi izveštaji nisu dostavljani samo Generalštabu i knezu Pavlu, već su preko našeg konzulata u Pragu redovno slati u London. Pukovnik Vauhnik je krajem proleća predvideo nemački napad na Poljsku. Uzalud. Posle Minhena, u Evropi je prevladalo uverenje da će se Nemačka zadovoljiti "manjim ustupcima".
Englezi su od stvaranja Jugoslavije budno pratili razmirice Srba i Hrvata. Zahtevi Radića, a zatim i Mačeka, Londonu su poslužili kao odličan povod za mešanje u unutrašnju politiku Jugoslavije, a najsigurnija veza između Hrvata i Britanaca bio je Juraj Krnjević.
Položaj Jugoslavije u budućem ratu i njenu politiku neutralnosti odlično je uviđao i britanski ambasador u Beogradu ser Ronald Kembel. U jednom pismu lordu Halifaksu od 16. februara 1939. on kaže: "Geografski položaj primorava Jugoslaviju da dok je god to moguće očuva neutralnost, pod pritiskom ekonomskih činilaca, pak, ona može više favorizovati Nemačku i Italiju, ukoliko se te sile udruže u jednom budućem ratu."
Britanija nije povećala obim trgovine sa Jugoslavijom i pored insistiranja kneza Pavla i samog ambasadora ser Ronalda Kembela. Povećala je svoju aktivnost na polju propagande i to je bilo sve. Pažljivim posmatračima već tada nije moglo da izmakne da Engleska polako menja svoj kurs prema Jugoslaviji koja je dobila etiketu "nesiguran saveznik".
Posle posete Italiji, knez Pavle je primio engleskog ambasadora Kembela. Lord Halifaks je želeo da sazna kneževe utiske posle razgovora sa Musolinijem i Ćanom. Ambasador je upitao kneza: "Šta Jugoslavija namerava da učini ako Nemačka upadne u Rumuniju?" Knez Pavle je, ljutit, uzvratio pitanjem: "Šta Britanija namerava da učini?" Englez je ćutao.
Knez Pavle je 1. juna 1939. krenuo u četvorodnevnu državnu posetu Nemačkoj. Poseta je upriličena posle pompezne i grandiozne proslave Hitlerovog pedesetog rođendana. Pukovnik Vauhnik je ostavio precizan opis dočeka kneza i kneginje Olge.
I danas je kod nas jedna fotografija sa dočeka u Berlinu poznatija od svega drugog što se tada tamo događalo. Na njoj se lepo vide knez Pavle i nemački firer u otvorenom automobilu. Više od pola veka tu fotografiju su komunisti koristili za dokaz da je knez Pavle bio "fašista", "hitlerovac" i šta sve ne.
"Program prijema je protekao bez ikakvih smetnji i ponovo je zablistala nemačka sposobnost za organizaciju", zapisao je pukovnik Vauhnik. "Ali, mnogo teže je tekao rad oko pregovora između kancelara Hitlera i kneza namesnika, koji se tada pokazao kao jedan krajnje vešt i priseban diplomata. Bezuspešan je bio trud Hitlerov, Geringov i Ribentropov da pridobiju kneza za pakt prijateljstva sa Nemačkom, ili da bar od njega iznude obećanje da s Engleskom neće sklapati nikakav ugovor o garantijama."
Hitler je za kneza rekao da je jegulja, a knez za Hitlera ono što je zabeležio ministar Dvora Milan Antić: "Ruke su mu meke, kao kraci meduze. Osećate jezu od njihovog dodira. Lice mu je žuto kao voštane figure."
Posle te posete Nemačkoj, na poziv kralja Đorđa, knez Pavle i kneginja Olga otputovali su u London sredinom jula. Engleski kralj je 17. jula knezu Pavlu dodelio najviše britansko odličje: Orden podvezice. Tim povodom je u Bakingemskoj palati priređen bal za devet stotina zvanica! Na ručku u Dauning stritu, pred najvišim zvaničnicima Imperije, knez je izneo svoje utiske iz Nemačke i izrazio svoje mišljenje o Hitleru. Tada im je rekao da očekuje da će pitanje Dancinga izazvati svetski sukob.
Uviđajući da Engleze ne vredi moljakati, knez Pavle je, krajem '39. u tajnu misiju u SAD poslao svog prijatelja dr Davida Albalu. Nadao se da će dr Albali uspeti da preko svojih ličnih veza u jevrejskim krugovima dobije kredit od SAD za kupovinu oružja za Jugoslovensku vojsku.
Dr Đorđe N. Lopičić sakupio je materijal koji je dugo bio zaboravljen u Arhivu Jugoslavije i priredio vrednu i zanimljivu knjigu "Dr David Albala - specijalni delegat pri Jugoslovenskom kraljevskom poslanstvu u Vašingtonu 1939-1942". Misija nije uspela, ali je ovom knjigom dokazano da knez Pavle nije "sabotirao naoružavanje i pripreme zemlje za rat", kako su mu to kasnije komunisti pripisali u "kvalifikaciji zločina" koji je, navodno, utvrdila Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih izdajnika.
MUSOLINI MIROTVORAC
KNEZ Pavle je 9. aprila 1939. otputovao u posetu Italiji. Ispostavilo se da Musolini nije vršio pritisak, glumio je mirotvorca. Na Veliki petak, Italijani su se iskrcali u Albaniji. Jugoslavija je dobila dve granice sa Italijom, knez Pavle je proživljavao teške dane.
Ko je sve bio iza prevrata kojim je oboren namesnički režim 1941. godine? Kominterna optužuje srpski narod za hegemonizam Demonstranti na ulicama Beograda
VIŠE nema dileme kako je izveden puč kojim je oboren namesnički režim 27. marta 1941. i ko su bili domaći protagonisti!
Kominterna je 1924. objavila platformu za borbu protiv Jugoslavije. Rečeno je da su narodi Jugoslavije i nacionalne manjine ugroženi od Srba, da je srpski narod hegemonistički.
Preko agenata su širene ocene da je jugoslovenska država glavna imperijalistička snaga ne samo na Balkanu nego i u Evropi, da je Srbija okupirala Hrvatsku, Sloveniju i druge jugoslovenske zemlje, a da je srpski narod onaj koji ugnjetava sve druge narode u Jugoslaviji.
Komunistička partija Jugoslavije, koja je od ubistva Milorada Draškovića u Delnicama 21. jula 1921. godine bila u ilegalnosti, prihvatila je sve ocene Kominterne o srpskom narodu i definisala koncept likvidacije Jugoslavije odlukama 4. kongresa KPJ u Drezdenu 1928. godine. Valja podsetiti da je posle 6. januara 1929. KPJ pozvala narode na oružani ustanak obrazlažući da je kraljev državni udar izvršen da bi se Jugoslavija pripremila za napad na Sovjetski Savez!
Posle kongresa KPJ u Beču, 1926. godine, srpski komunisti su prihvatili rezoluciju, u kojoj se navodi da su u Jugoslaviji potčinjene Slovenija, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora i Vojvodina, a da su Srbi - potčinitelj u najširem smislu te reči. Uz to, partijski list "Proleter" u decembru 1932. piše: "U posljednje vrijeme počinje da se širi, osobito u Lici i Sjevernoj Dalmaciji, ustaški pokret protiv srpskih okupatorskih vlasti. (...) Komunistička partija pozdravlja ustaški pokret ličkih i dalmatinskih seljaka i stavlja se potpuno na njegovu stranu. Dužnost je svih komunističkih organizacija i komunista da taj pokret pomognu i predvode."
Najozbiljniju organizaciju sa ciljem da se obori režim formirao je pod okriljem dnevnika "Politika" njen direktor i glavni i odgovorni urednik Vladislav Ribnikar, posle svog povratka sa puta u SSSR 1928.
Nezavisno od oficira koji su kovali zaveru, članovi Srpskog kulturnog kluba su obrazovali 1938. godine tajno udruženje "Konspiracija", sa ciljem da se obori namesnički režim.
Ova organizacija osnovana je po ugledu na "Crnu ruku" i vrbovala je članove po istom metodu kako su to nekada činili Apis i drugovi. Civile je u petorke okupljao Slobodan Jovanović, a oficire bivši "crnorukci" Antonije Antić, Velimir Vemić, kao i zet Dragiše Vasića major Srba Popov.
Sovjetski obaveštajac Mustafa Golubić (1889-1941) osnovao je svoju nezavisnu mrežu u Beogradu, kojom je rukovodio iz Beča "Crveni kamerni orkestar".
On 1921. organizuje atentat na kralja Aleksandra. Kasnije, uspešno organizuje ubistvo Lava Trockog u Meksiku. Staljin ga šalje (februar 1941) u Beograd sa zadatkom da ubije Tita i da podigne ustanak. Njegove planove Titu je otkrio Rodoljub Čolaković. Posle dizanja u vazduh smederevske tvrđave (5. jun 1941) potkazan je Gestapou i uhapšen. Ispitivao ga je i mučio potpukovnik Gestapoa Hans Helm. Mustafa je streljan u Pionirskom parku. Posle ulaska Crvene armije u Beograd njegovi posmrtni ostaci su preneseni u Moskvu.
Njegovom orkestru pripadali su između ostalih: Ljubica i Pavle Popović, Čile Kovačević, Blagoje Nešković, Radivoje Uvalić, Čeda Popović, Živojin Pavlović, Rodoljub Čolaković, Voja Nikolić, Pavle Bastajić, Vlajko Begović, Dragiša Vasić, Čedo Kruševac, Ratko Pavlović, Vuk Dragović (veza između vlasnika "Politike" Vladislava Ribnikara i Mustafe Golubića), Božin Simić...
Aktivnu ulogu u puču imaju i Radoje i Živan Knežević, Milan Gavrilović, Miša Trifunović, Miloš Tupanjanin, Jovan Đonović, braća Popovići - Sava, Uglješa i Žarko.
General Bora Mirković smatra se za glavnog pučistu. Evo kako je on Dragiši Cvetkoviću objasnio svoje motive nekoliko godina posle rata:
"Pre nego što sam odlučio da izvršim državni udar, lomio sam se danima, da dođem do tebe, i da u prijateljstvu, koje je već vladalo među nama, potražimo zajednički izlaz iz stvorene situacije. I pokolebam se u poslednjem momentu, kad sam se već bio spremio da tražim prijem i sastanak s tobom.
„Sve je ovo bila istorijska nužda, i kao da je sve s neba dolazilo, a radi grehova počinjenih na svima stranama državnog i društvenog života, došla je i kazna. (...) a što se sve pak onako desi, kako ti napred rekoh: Božja promisao."
General Mirković je duži niz godina radio na pripremi puča. Vidi se to i iz njegovih zapisa: "Duhovno sam sve pripremio. Bila je potrebna samo jedna zapovest i sve bi bilo izvršeno takoreći u magnovenju. Moje familijarne nezgode sprečile su me u tome, jer sam očekujući poboljšanje u porodičnom životu propustio momenat da ostvarim moju već utvrđenu zamisao.
„Da sam još tada izvršio udar narodnog oslobođenja, ratni događaji iz 1941. godine ne bi nas zatekli ovako nepripremljene. Sve ono što je vuklo zemlju u blato desetinu godina trebalo je, po mojoj zamisli, da se utopi u krvi, bespoštedno i do poslednjeg krivca, pa makar to išlo i do miliona."
Ipak, sticajem okolnosti, ovaj zanesenjak sa visokim činom uspeo je da ostvari svoju zamisao 27. marta 1941. godine.
U Beču, 25. marta, Dragiša Cvetković je, u ime Vlade Kraljevine Jugoslavije, potpisao protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.
UJEDINJENI PROTIV VLASTI
SREDINOM 1940. godine, došlo je do ujedinjavanja antirežimskih struja, dakle do saradnje oficira na čelu sa generalima Mirkovićem i Simovićem i "Konspiracije", koju su vodili čelnici Kulturnog kluba. Pored Slobodana Jovanovića i Dragiše Vasića, kao članovi "Konspiracije" navode se Dragoslav Stranjaković i tada već ostareli Živojin Balugdžić, bivši ministar Dvora i kraljevski ambasador, novinar.
Knez uhapšen dok je vozom putovao na Brdo kod Kranja. Engleska služba davala novac šefovima stranaka i za manje sabotaže
PUČ je izveden u noći između 26. i 27. marta 1941. godine. Knez Pavle je bio na putu za Brdo kod Kranja. Uhapšen je u Zaprežiću kraj Brežica.
Doveden je u Beograd u Ministarstvo vojske, gde je morao da potpiše ostavku. To su učinila i druga dvojica namesnika i ministar Dvora Milan Antić. Zatim je knez odveden u Beli dvor i naređeno mu je da se spakuje. U ponoć tog dana morao je da napusti zemlju. Celu porodicu su ukrcali u voz na Topčiderskoj stanici i potom u Grčkoj predali Englezima. Iz Atine su zatim prebačeni u Egipat, a odatle u Keniju, u britansku internaciju.
Iz pisma Hjua Daltona, načelnika SOE (Odeljenje za specijalne operacije engleska tajne službe) za Jugoslaviju, upućenog iz Beograda 28. marta 1941. Vinstonu Čerčilu, saznajemo detalje engleske akcije:
”Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja, uključujući i nagrade za povremene manje sabotaže. Uspeli smo da obrazujemo i rezervni fond od 16 miliona dinara koji bi se koristio u slučaju da uputnice iz Londona ne mogu da budu dostavljene. Mislim da smo dobili dobru protivvrednost za uloženi novac.
”Blagodareći ovom novcu naši agenti su bili u mogućnosti da održavaju prijateljske veze sa glavnim Jugoslovenima raspoloženim protiv Sila osovine (kao što su Tupanjanin iz Zemljoradničke stranke i Trifunović iz Narodne odbrane), a naše agencije za tajnu propagandu neprestano su podsticale narodnu želju da se pruži otpor. U stvari, iz trećeg priloga će vam biti jasno da je puč u velikoj meri Trifunovićevo delo, a da je stvarnu političku podršku izvan stare Vlade pružila Srpska zemljoradnička stranka - glavni instrument naše politike, koja je (kao i Narodna odbrana) na našem platnom spisku.”
Trifunović, o kome je reč u izveštaju engleskog agenta je Ilije Trifunovića Birčanina (Topola, 1877. - Split, 3. februar 1943), bio je srpski četnički vojvoda, a četničkom pokretu se pridružio 1906, kada je s vojvodom Petkom otišao u Makedoniju, tada pod otomanskom vlašću, i vodio gerilske akcije po Skopskoj crnoj gori kao komita.
U periodu između dva rata, vojvoda Birčanin je vršio važne uloge u četničkoj organizaciji. Godine 1929. je postao predsednik Udruženja srpskih četnika ”Petar Mrkonjić” za kralja i otadžbinu, a od 1932. je predsednik organizacije Srpska narodna odbrana. Bio je od 1934. predsednik Udruženja starih četnika.
Evo izveštaja britanskog agenta Mastersona:
”U vezi sa izvedenim pučem, danas sam dobio sledeće informacije: Radoje Knežević, profesor iz Beograda, član Izvršnog odbora Demokratske stranke, sa kojim sam, otprilike pre šest nedelja razgovarao o mogućnosti širenja propagande, izgleda da je razgovarao sa generalom Mirkovićem i tom prilikom mu predložio ideju o izvođenju puča. Pošto su tu ideju detaljno proučili, dogovorili su se da predlože generalu Simoviću da preuzme rukovodeću ulogu u poduhvatu. On je na to pristao. General Mirković i profesor Radoje Knežević su se tada obratili generalu Iliću. I on je pristao.
”Radoje Knežević ima mlađeg brata Žiku, majora po činu, koji je tada obavio razgovor sa mnogim kapetanima, majorima i potpukovnicima. Sa izuzetkom dvojice-trojice, svi su prihvatili igru. Na zemunskom aerodromu je bilo spremno 300 aviona, a 16 protivavionskih topova i svi tenkovi u Beogradu su bili spremni za akciju. Simović je izdao naređenje u dva sata ujutru, kada su napustili kasarne na čelu sa Žikom koji je bio na čelu svog konjičkog bataljona.
”Odmah su zauzeli Ministarstvo vojske i Predsedništvo Vlade. General Mirković, Radoje Knežević i njihovi pomagači su se u vreme izvođenja ovih operacija nalazili u Zemunu. U 2.30 stiglo je obaveštenje da su svi vitalni punktovi zauzeti. U Upravi grada zatekli su upravnika grada kako spava. Probudili su ga i odmah uhapsili.
”U četiri časa ujutru Žika je otišao kući kod Simovića, obavestio ga da je operacija izvedena i odveo ga u Ministarstvo vojske, gde su ga čekali general Mirković i Radoje Knežević. Tri hrvatska ministra su došla u Ministarstvo vojske kada ih je general Simović obavestio da udar nije izvršen protiv njih i da se položaj Hrvata neće menjati.
”Na dan 26. marta 1941. zaverenici su saznali da je knez napustio Beograd i da je kralj sam u dvoru i da spava. U četiri sata ujutru general Ilić je pozvao komandanta Ljubljane i rekao mu da je naimenovan za ministra vojske, da je knez napustio Beograd i da će voz u kome se nalazi stići u njegovo područje negde oko šest sati ujutru. Njegova je dužnost da kneza izvuče iz voza po svaku cenu i da ga vrati u Beograd. Komandant Ljubljane je odgovorio da je razumeo naređenje i da će ga izvršiti.
”General Simović je podneo listu sa imenima ličnosti koje namerava da pozove u Vladu. Na listi su bili, uglavnom, generali i neki mlađi civili. Knežević je savetovao ili da u Vladu uđu samo vojnici, ili samo civili. Smatrao je da u Vladu treba da uđu predstavnici svih političkih stranaka. General Simović se na kraju s tim složio, pocepao svoju listu i zamolio Kneževića da sastavi listu koja bi obezbedila saradnju svih političkih stranaka.”
GREŠKA NA VEZAMA
U VREME puča desio se problem sa telefonskim vezama, jer je od dva kabla samo jedan bio presečen. To je otkrio jedan od oficira-zaverenika kada je ušao u Drinčićevu kancelariju. Telefon je zazvonio u trenutku kada je oficir ulazio. Podigao je slušalicu i ustanovio da je na vezi komandant Žandarmerije koji je pozvao svoga kolegu upravnika grada da ga pita zašto se tenkovi kreću ulicama. Oficir mu je odgovorio da je to samo mera predostrožnosti i da slobodno nastavi da spava.
