Član
- Učlanjen(a)
- 17.04.2009
- Poruka
- 4.299
Klod Mone
Klod Mone (fr. Claude Monet; 14. novembar 1840. — 5. decembar 1926)je bio najdosledniji impresionistički slikar. Impresionizam je dobio ime po njegovoj slici „Impresija, rađanje sunca“, 1874.
Mone se rodio 14. novembra 1840. Bio je drugi sin Kloda Adolfa i Luis Žastin Mone.[3] 20. maja 1841., kršten je u lokalnoj crkvi, kao Klod Oskar. [3] Godine 1845. njegova porodica se preselila u Avr u Normandiji. Tu je kao mladić počeo da radi karikature koje je izlagao po izlozima dućana. Ubrzo ih je zapazio lokalni slikar Ežen Buden, zainteresovao se za mladog Monea i počeo da ga vodi sa sobom kad god bi išao da slika pejzaže. Mone je smatrao da mnogo duguje ovom majstoru, i uvek je govorio:
„Ako sam postao slikar, za to treba da zahvalim Budenu.“
U Avru je upoznao i Žonkena, koji je takođe dosta uticao na Monea (i Buden i Žonken se ubrajaju u preteče impresionizma). Posle ove dvojice, pao je pod uticaj Koroa i Kurbea.
Na početku svoje slikarske karijere bavio se figuralnom kompozicijom, ali je po odlasku u London, videvši tarnerovo slikarstvo, shvatio da su divizionistička tehnika i pejzaž njegova prava inspiracija.
Mone nije stvorio teoriju, ali je na putu likovnog istraživanja sebi postavio cilj da ne predstavlja materiju samih predmeta, već promenljivu igru svetlosti. Sa svoje palete je odstranio teške i neprozirne boje i koristio samo čiste i svetle. Stavljajući takve tonove jedan kraj drugog, postigao je treperenje svetlosti, odsjaj raznobojnih nestalnih odsjaja koji stalno menjaju i sam izgled stvari. Prirodno, oko 1890. počeo je da slika cikluse slika, sa istim motivom ali u različitim fazama dana.
Impresija, rađanje sunca. Slika po kojoj je impresionizam dobio ime.Od 1870. do 1889. stalno se selio. Od Por Vijeza do Aržanteja, od Bordigere do Bel Ila, na Eptu ili Krezu on ostaje veran svojim obrascima. Ovaj period znači prelaz sa istraživanja motiva ka čisto slikarskim problemima — istraživanju svetlosti nezavisno od predmeta i forme. Svešće svoj svet na vrt i jezero Živerni. Na kraju će sanjati da ostvari „nešto što je nemoguće naslikati — vodu sa travom koja se talasa u dubini.“ Najveća vrednost ovog umetnika je kvalitet njegove moći opažanja tonova i analize istih. Mone je doneo revoluciju u umetnosti slikanja.
Eduar Mane ga je smatrao „Rafaelom vode“, a po Sezanovim rečima, Mone je bio „samo oko“. Tek u poznim godinama života je dočekao ugled zvaničnog Salona i Službenih krugova. Ali, jedino nije doživeo da mu zvanični krugovi odaju priznanje. Za života Francuska nije od njega kupila ni jednu sliku. Moneove slike koje se danas nalaze u francuskim državnim muzejima bili su pokloni ili ih je država kupila od privatnih lica.
Svojim načinom slikanja — divizionističkim, razlaganjem svetlosti na osnovne boje — uticao je na mladog Žorža Sera, koji će ubrzo stvoriti čitav sistem, poentilizam, ali koji će vratiti slici skelet i „spasiti“ je od potpune dezintegracije forme.
Počeo je kao figuralni slikar. Tri godine posle Manea, i Mone je naslikao jedan „Doručak na travi“, samo što Moneova slika ima daleko više svetlosti. „Žene u vrtu“, pokazuju još veći napredak iako je bila odbijena na Salonu 1866[1]. Po ovim i još nekim Figuralnim kompozicijama, kao što su „Dama u zelenoj haljini“, „Japanka sa lepezom“, „Gospođa Mone na sofi“, „Ručak“,„ Žene u vrtu“, vidi se da je Mone mogao postati vrstan slikar figura, kao što su to bili Mane, Renoar ili Dega, ali se on odao isključivo pejzažu.
Na početku istraživanja pejzaža, kao „Trg sen Žermen“, senke rešava onako kako bi to uradio Mane. Odlazak u Englesku i Holandiju je u mnogome promenio njegov odnos prema slikarstvu. Počeo je da izučava igru svetlosti na vodi slikajući londonske pejzaže sa Temzom, u kojima teški lukovi mosta lebde kao u izmaglici nad rekom koja svetluca. u Veneciji je naslikao „pejzaže sa kanalom Grande“.
Tek je sa serijama slika Mone zaokružio svoje stvaralaštvo, i sa njima stekao slavu: „Stogovi sena“, „Aleja jablanova“, „Ruanska katedrala“ i „Lokvanji“.
Klod Mone (fr. Claude Monet; 14. novembar 1840. — 5. decembar 1926)je bio najdosledniji impresionistički slikar. Impresionizam je dobio ime po njegovoj slici „Impresija, rađanje sunca“, 1874.
Mone se rodio 14. novembra 1840. Bio je drugi sin Kloda Adolfa i Luis Žastin Mone.[3] 20. maja 1841., kršten je u lokalnoj crkvi, kao Klod Oskar. [3] Godine 1845. njegova porodica se preselila u Avr u Normandiji. Tu je kao mladić počeo da radi karikature koje je izlagao po izlozima dućana. Ubrzo ih je zapazio lokalni slikar Ežen Buden, zainteresovao se za mladog Monea i počeo da ga vodi sa sobom kad god bi išao da slika pejzaže. Mone je smatrao da mnogo duguje ovom majstoru, i uvek je govorio:
„Ako sam postao slikar, za to treba da zahvalim Budenu.“
U Avru je upoznao i Žonkena, koji je takođe dosta uticao na Monea (i Buden i Žonken se ubrajaju u preteče impresionizma). Posle ove dvojice, pao je pod uticaj Koroa i Kurbea.
Na početku svoje slikarske karijere bavio se figuralnom kompozicijom, ali je po odlasku u London, videvši tarnerovo slikarstvo, shvatio da su divizionistička tehnika i pejzaž njegova prava inspiracija.
Mone nije stvorio teoriju, ali je na putu likovnog istraživanja sebi postavio cilj da ne predstavlja materiju samih predmeta, već promenljivu igru svetlosti. Sa svoje palete je odstranio teške i neprozirne boje i koristio samo čiste i svetle. Stavljajući takve tonove jedan kraj drugog, postigao je treperenje svetlosti, odsjaj raznobojnih nestalnih odsjaja koji stalno menjaju i sam izgled stvari. Prirodno, oko 1890. počeo je da slika cikluse slika, sa istim motivom ali u različitim fazama dana.
Impresija, rađanje sunca. Slika po kojoj je impresionizam dobio ime.Od 1870. do 1889. stalno se selio. Od Por Vijeza do Aržanteja, od Bordigere do Bel Ila, na Eptu ili Krezu on ostaje veran svojim obrascima. Ovaj period znači prelaz sa istraživanja motiva ka čisto slikarskim problemima — istraživanju svetlosti nezavisno od predmeta i forme. Svešće svoj svet na vrt i jezero Živerni. Na kraju će sanjati da ostvari „nešto što je nemoguće naslikati — vodu sa travom koja se talasa u dubini.“ Najveća vrednost ovog umetnika je kvalitet njegove moći opažanja tonova i analize istih. Mone je doneo revoluciju u umetnosti slikanja.
Eduar Mane ga je smatrao „Rafaelom vode“, a po Sezanovim rečima, Mone je bio „samo oko“. Tek u poznim godinama života je dočekao ugled zvaničnog Salona i Službenih krugova. Ali, jedino nije doživeo da mu zvanični krugovi odaju priznanje. Za života Francuska nije od njega kupila ni jednu sliku. Moneove slike koje se danas nalaze u francuskim državnim muzejima bili su pokloni ili ih je država kupila od privatnih lica.
Svojim načinom slikanja — divizionističkim, razlaganjem svetlosti na osnovne boje — uticao je na mladog Žorža Sera, koji će ubrzo stvoriti čitav sistem, poentilizam, ali koji će vratiti slici skelet i „spasiti“ je od potpune dezintegracije forme.
Počeo je kao figuralni slikar. Tri godine posle Manea, i Mone je naslikao jedan „Doručak na travi“, samo što Moneova slika ima daleko više svetlosti. „Žene u vrtu“, pokazuju još veći napredak iako je bila odbijena na Salonu 1866[1]. Po ovim i još nekim Figuralnim kompozicijama, kao što su „Dama u zelenoj haljini“, „Japanka sa lepezom“, „Gospođa Mone na sofi“, „Ručak“,„ Žene u vrtu“, vidi se da je Mone mogao postati vrstan slikar figura, kao što su to bili Mane, Renoar ili Dega, ali se on odao isključivo pejzažu.
Na početku istraživanja pejzaža, kao „Trg sen Žermen“, senke rešava onako kako bi to uradio Mane. Odlazak u Englesku i Holandiju je u mnogome promenio njegov odnos prema slikarstvu. Počeo je da izučava igru svetlosti na vodi slikajući londonske pejzaže sa Temzom, u kojima teški lukovi mosta lebde kao u izmaglici nad rekom koja svetluca. u Veneciji je naslikao „pejzaže sa kanalom Grande“.
Tek je sa serijama slika Mone zaokružio svoje stvaralaštvo, i sa njima stekao slavu: „Stogovi sena“, „Aleja jablanova“, „Ruanska katedrala“ i „Lokvanji“.
Poslednja izmena:
