MODERATOR
- Učlanjen(a)
- 02.05.2009
- Poruka
- 30.677
Klinačka sajber-opravdanja
Ne krijem radost zbog novih izazova koji čekaju elektronsku državnu administraciju, kada se suoči sa dečjim upadima u roditeljske imejl-naloge sa kojih će u njihovo ime slati obrazloženja izostanka iz škole, kad naiđe opasnost od kontrolnog iz hemije
Izvor: Politika
Срђан Печеничић
Dečica trljaju ruke i razigravaju prste. Razlog je, naizgled, trivijalan. Roditelji će moći imejlom da šalju opravdanja za izostanke iz škole, a u Direkciji za elektronsku upravu su sigurni da će se smanjiti mogućnost zloupotrebe sajber-dopisivanja, jer će portalu e-Uprave, tvrde, moći da pristupe samo punoletne osobe.
Dirljiva je naivnost državnih činovnika koji veruju da je broj godina srazmeran veštini baratanja računarima. Istina je drugačija. Naša deca, umesto zvečki, tresu mobilne telefone. Samouki hakeri nose bermude, cede mitisere i žale se kako ne razumemo suptilnost njihovog odrastanja. Naime, mi verujemo da sede pored nas, dok su oni odavno otputovali na internet magistralu i tamo traže svoj novi identitet. Već znaju šifre naših imejlova. Kako? Pojma nemam, moraću da upišem neki od programerskih kurseva koji pohađaju matorci.
Pre nekoliko dana morao sam da hitno pronađem tekst koji sam završio, ali se izgubio negde u crnoj rupi mog kompjuterskog univerzuma. Znao sam gde da potražim pomoć. Kod ćerkice, kojoj ću da pravdam časove. Sada sam ucenjen. Ona se već slatko smeje. Naslućuje moju roditeljsku obavezu da budem strog, ali i predviđa moralnu kolebljivost koju ću osetiti kad opet zabrljam ulazeći u virtuelnu papazjaniju.
U stranim korporacijama zapošljavaju takve pubertetlije kako bi odbranili računarske tvrđave sa tajnim podacima. Nije li Evdard Snouden srušio čitav američki obaveštajni poredak, a ušao je u NSA pošto je tek skinuo pelene i prestao da sisa palac. Zato ne krijem radost zbog novih izazova koji čekaju elektronsku državnu administraciju, kada se suoči sa dečjim upadima u roditeljske imejl-naloge sa kojih će slati opravdanja kad naiđe opasnost od kontrolnog iz hemije.
Da bi proverili njihovu verodostojnost, ako posumnjaju u dečje marifetluke, moraće da pozovu roditelje na razgovor. Tako će mame i tate ipak morati da svrate do razrednog i da ga konačno upoznaju. Imejl prepiska sa školskim upravama ionako preti da smanji naše lične kontakte sa nastavnicima. Koji, uzgred, nisu naročito intenzivni. Roditelji u životnom rijalitiju rade po nekoliko poslova da bi preživeli, tako da im ostaje sve manje vremena za svoje naslednike, a kamoli za njihove učitelje. Onima koji su nezaposleni, ionako nije ni do čega. Pitanje je da li uopšte i imaju kompjuter.
Ukoliko posumnjaju u dečje marifetluke, iz škole će morati da pozovu roditelje na razgovor, da bi proverili verodostojnost e-opravdanja. Tako će mame i tate ipak morati da svrate do razrednog i konačno ga upoznaju
U praistorijsko doba, nema tome dvadesetak godina, sve je bilo drugačije. Na moju žalost, bio sam štreber, tako da nisam izostajao iz škole. Sada žalim, jer bih prošao bolje u životu. Na ovom priznanju će mi zameriti puritanci i dušebrižnici, ali srećom, deca ne čitaju novine. Za razliku od mene, postojala je čitava prevarantska družina, organizovana grupa kojoj je jedini cilj obrazovanja bio da se dokopaju blokova sa lekarskim opravdanjima. Razume se da im krajnji cilj nije bio da upišu medicinu. Oni bi se nekako domogli tih ispečatiranih blokova, a potom su pažljivo i uglavnom vešto falsifikovali lekarske potpise.
Jedan od ortaka se toliko zaneo, da je falsifikovao potpis svog lekara čitavih šest meseci nakon što je čovek preminuo. Tako je razotkrivena njegova prevara. Kazne za te delinkventne pojave u socijalističkom društvu bile su uglavnom niže ocene iz vladanja i ukori koji su se obznanjivali na roditeljskim sastancima.
Danas je taj jedan od đaka falsifikatora uspešni privrednik. Drži mi lekcije o naivnosti iz rane mladosti, a ja pažljivo analiziram njegove primedbe. Vreme koje sam provodio u učionici, on je menjao za intenzivno sticanje znanja iz takozvane škole života. Tamo je bio odlikaš. U strogoj državnoj školi jedva se provlačio.
Vreme tranzicije zahtevalo je gradivo koje je on nakupio muvajući se po gradu. Posle je zalazio i van Beograda, gde ga je magnetski privlačila srpsko-rumunska granica. Tamo se u čamcima, preko Dunava, švercovao benzin u vreme sankcija. Posle je prešao na organizovanje prevoza benzina železnicom.
Kad su vukovci izašli van učionica, za njih je već bilo kasno. Mesta za uspešne zauzeli su oni koji su bežali sa časova, sa džepovima punim lažnih lekarskih opravdanja. Valjda su ih ti papiri podsećali na novac.
Šta će se dogoditi sa malim, nevaljalim računarskim sveznalicama koji uspeju da prevare državnu upravu, roditelje i nastavnike? Biće to znak da su sazreli pre punoletstva i da će kad-tad uleteti u aj-ti sektor koji se inače brzo razvija. To je društvena neminovnost. Ako ne prođu u privatnom sektoru, angažovaće ih država, da brane e-bezbednost od nekih novih klinaca sličnih njima. Veliki svet ih svakako čeka raširenih ruku.
Štreberi će za to vreme vredno učiti. Moralno je ispravno da tako vaspitavamo svoju decu, ali šta će nam reći kad shvate kakva je upotrebna vrednost tog znanja? Hoće li nam ikada oprostiti?
I hoće li prihvatiti naše opravdanje i ako nije falsifikovano.
Ne krijem radost zbog novih izazova koji čekaju elektronsku državnu administraciju, kada se suoči sa dečjim upadima u roditeljske imejl-naloge sa kojih će u njihovo ime slati obrazloženja izostanka iz škole, kad naiđe opasnost od kontrolnog iz hemije
Izvor: Politika
Срђан Печеничић
Dečica trljaju ruke i razigravaju prste. Razlog je, naizgled, trivijalan. Roditelji će moći imejlom da šalju opravdanja za izostanke iz škole, a u Direkciji za elektronsku upravu su sigurni da će se smanjiti mogućnost zloupotrebe sajber-dopisivanja, jer će portalu e-Uprave, tvrde, moći da pristupe samo punoletne osobe.
Dirljiva je naivnost državnih činovnika koji veruju da je broj godina srazmeran veštini baratanja računarima. Istina je drugačija. Naša deca, umesto zvečki, tresu mobilne telefone. Samouki hakeri nose bermude, cede mitisere i žale se kako ne razumemo suptilnost njihovog odrastanja. Naime, mi verujemo da sede pored nas, dok su oni odavno otputovali na internet magistralu i tamo traže svoj novi identitet. Već znaju šifre naših imejlova. Kako? Pojma nemam, moraću da upišem neki od programerskih kurseva koji pohađaju matorci.
Pre nekoliko dana morao sam da hitno pronađem tekst koji sam završio, ali se izgubio negde u crnoj rupi mog kompjuterskog univerzuma. Znao sam gde da potražim pomoć. Kod ćerkice, kojoj ću da pravdam časove. Sada sam ucenjen. Ona se već slatko smeje. Naslućuje moju roditeljsku obavezu da budem strog, ali i predviđa moralnu kolebljivost koju ću osetiti kad opet zabrljam ulazeći u virtuelnu papazjaniju.
U stranim korporacijama zapošljavaju takve pubertetlije kako bi odbranili računarske tvrđave sa tajnim podacima. Nije li Evdard Snouden srušio čitav američki obaveštajni poredak, a ušao je u NSA pošto je tek skinuo pelene i prestao da sisa palac. Zato ne krijem radost zbog novih izazova koji čekaju elektronsku državnu administraciju, kada se suoči sa dečjim upadima u roditeljske imejl-naloge sa kojih će slati opravdanja kad naiđe opasnost od kontrolnog iz hemije.
Da bi proverili njihovu verodostojnost, ako posumnjaju u dečje marifetluke, moraće da pozovu roditelje na razgovor. Tako će mame i tate ipak morati da svrate do razrednog i da ga konačno upoznaju. Imejl prepiska sa školskim upravama ionako preti da smanji naše lične kontakte sa nastavnicima. Koji, uzgred, nisu naročito intenzivni. Roditelji u životnom rijalitiju rade po nekoliko poslova da bi preživeli, tako da im ostaje sve manje vremena za svoje naslednike, a kamoli za njihove učitelje. Onima koji su nezaposleni, ionako nije ni do čega. Pitanje je da li uopšte i imaju kompjuter.
Ukoliko posumnjaju u dečje marifetluke, iz škole će morati da pozovu roditelje na razgovor, da bi proverili verodostojnost e-opravdanja. Tako će mame i tate ipak morati da svrate do razrednog i konačno ga upoznaju
U praistorijsko doba, nema tome dvadesetak godina, sve je bilo drugačije. Na moju žalost, bio sam štreber, tako da nisam izostajao iz škole. Sada žalim, jer bih prošao bolje u životu. Na ovom priznanju će mi zameriti puritanci i dušebrižnici, ali srećom, deca ne čitaju novine. Za razliku od mene, postojala je čitava prevarantska družina, organizovana grupa kojoj je jedini cilj obrazovanja bio da se dokopaju blokova sa lekarskim opravdanjima. Razume se da im krajnji cilj nije bio da upišu medicinu. Oni bi se nekako domogli tih ispečatiranih blokova, a potom su pažljivo i uglavnom vešto falsifikovali lekarske potpise.
Jedan od ortaka se toliko zaneo, da je falsifikovao potpis svog lekara čitavih šest meseci nakon što je čovek preminuo. Tako je razotkrivena njegova prevara. Kazne za te delinkventne pojave u socijalističkom društvu bile su uglavnom niže ocene iz vladanja i ukori koji su se obznanjivali na roditeljskim sastancima.
Danas je taj jedan od đaka falsifikatora uspešni privrednik. Drži mi lekcije o naivnosti iz rane mladosti, a ja pažljivo analiziram njegove primedbe. Vreme koje sam provodio u učionici, on je menjao za intenzivno sticanje znanja iz takozvane škole života. Tamo je bio odlikaš. U strogoj državnoj školi jedva se provlačio.
Vreme tranzicije zahtevalo je gradivo koje je on nakupio muvajući se po gradu. Posle je zalazio i van Beograda, gde ga je magnetski privlačila srpsko-rumunska granica. Tamo se u čamcima, preko Dunava, švercovao benzin u vreme sankcija. Posle je prešao na organizovanje prevoza benzina železnicom.
Kad su vukovci izašli van učionica, za njih je već bilo kasno. Mesta za uspešne zauzeli su oni koji su bežali sa časova, sa džepovima punim lažnih lekarskih opravdanja. Valjda su ih ti papiri podsećali na novac.
Šta će se dogoditi sa malim, nevaljalim računarskim sveznalicama koji uspeju da prevare državnu upravu, roditelje i nastavnike? Biće to znak da su sazreli pre punoletstva i da će kad-tad uleteti u aj-ti sektor koji se inače brzo razvija. To je društvena neminovnost. Ako ne prođu u privatnom sektoru, angažovaće ih država, da brane e-bezbednost od nekih novih klinaca sličnih njima. Veliki svet ih svakako čeka raširenih ruku.
Štreberi će za to vreme vredno učiti. Moralno je ispravno da tako vaspitavamo svoju decu, ali šta će nam reći kad shvate kakva je upotrebna vrednost tog znanja? Hoće li nam ikada oprostiti?
I hoće li prihvatiti naše opravdanje i ako nije falsifikovano.