Klasičan koncert je kao koncept potpuno prevaziđen

[crvendac_011]

Klasičan koncert je kao koncept potpuno prevaziđen

Danas 06.09.2011 17:00



Ivan Brkljačić jedan je od odista hvale vrednih i među najizuzetnijima. Mladi kompozitor, čija su dela nebrojeno puta izvođena ovde i širom Evrope, čak do Australije(!), autor muzike za brojne predstave u beogradskim pozorištima i u regionu, selektor programa sve cenjenije Međunarodne tribine kompozitora i docent na FMU u Beogradu - nakon što je 2005. na BELEF-u komponovao za pravi rock ansambl, Decu loših muzičara, od ovog vikenda poznat je po još jednom slavnom projektu koji vrši svojevrsnu diverziju u polju tzv. „ozbiljne“ muzike.

Njegovo muzičko-scensko delo „Istar“ umetničku muziku vraća izazovnosti novog i neupoznatog, stavljajući darovit i hrabar ansambl muzičara na niz herojskih zadataka koji se na neponovljiv način odvijaju pred našim očima, daleko od uvreženih predstava o pasivnom prisustvovanju jednako nepokretnom odvijanju koncerta na sceni.

• Naziv vašeg dela, „Istar“, staro je ime Dunava sa kojim vas, kao stanovnika Beograda, mnogo toga povezuje. Kako biste opisali Dunav kao svoju inspiraciju za stvaranje ovom prilikom i na koji se sve način vaš uzajamni odnos našao u delu?

- Inicijalna inspiracija je bila simbolična. Vrlo sam lako povezao žanrovsko određenje buduće kompozicije sa Dunavom. Želja da se napiše muzika u formi instrumentalnog teatra se vrlo lako povezala sa starim nazivom donjeg toka Dunava - Istarom, koji u sebi sadrži skraćenicu za instrumentalni teatar (InSTrumentalni TeatAR). Nakon odluke šta ću komponovati počeo sam da se bavim istraživanjem o tome šta su sve potencijali jedne reke koja protiče kroz 10 država, koja povezuje različite narode i njihove kulture, zahvaljujući kojoj su oni međusobno bliži i koja snagom svog toka ima moć pročišćenja i smirenja odnosa među njima. Takođe, želeo sam da kompozicija ima i nešto od beogradskog dela Dunava, uz koji sam odrastao, tako da sam snimajući, semplujući i obrađujući zvuk reke dobio autentičnost konteksta koji je oko mene svakodnevno i koji je sada utkan u moju partituru.

• Izbor umetnika (Gudači Sv. Đorđa i ansambl solista na čelu sa klarinetistom Veljkom Klenkovskim kao tumačem naslovne uloge) načinjen u ovom slučaju takođe je od vrlo naročite vrste - gotovo da je umetnički postupak za sebe! Kako ste pozivali muzičare da učestvuju u ovom jedinstvenom projektu i koje kreativne energije su preporučivale svakoga od njih ponaosob?

- Od samog starta mi je bilo jasno da u instrumentalnom teatru želim da imam isključivo najbolje muzičare (soliste i gudački orkestar), koji su spremni da, najpre, moju partituru tumače na najbolji način, a zatim i koji bi bili spremni da se u određenom scenskom kontekstu odvaže da publici pokažu svoje tumačenje moje muzike. U najpozitivnijem smislu sam bio iznenađen u kojoj meri su svi muzičari bili otvoreni za scensko pokazivanje. Kreativna energija između muzičara-glumaca, rediteljskog kreativnog tima i mene kao kompozitora i dirigenta je iz probe u probu rasla, nadopunjavala se i bila je sve inspirativnija. Iz svega toga se pokazalo da nam glumci profesionalci nisu bili potrebni u realizaciji muzičkog teatra, jer su upravo muzičari ti koji su godinama uz svoje instrumente i koji ih najbolje mogu animirati, predstavljajući ih kao likove u određenom dramskom kontekstu. Na kraju, moja želja da se klasičan koncert izmesti iz stereotipa koncertne dvorane u živ pozorišni ambijent je podržala i publika koja je na oba izvođenja popunjavala sva mesta u zaista posebnom novom prostoru Kule Nebojša. Takođe bih dodao da sam mišljenja da je klasičan koncert na kojem se gledaju muzičari kako izvode muziku, kao koncept potpuno prevaziđen i da će se reditelji sve više uključivati u osmišljavanje koncertnih nastupa muzičara.

• Da li su umetnici u sadejstvu sa vama tako zaista otkrivali neku svoju novu stranu i obratno - jeste li vi sami na licu mesta korigovali neke svoje prvobitne kompozitorske zamisli?

- Za sve muzičare ovo je bilo prvo iskustvo ovakvog tipa. Nikada do sada nisu bili u prilici da pokazuju svoje sviranje, niti da animiraju svoje instrumente kao likove u određenom dramskom kontekstu. To je za sve njih bilo nešto potpuno novo. U toku priprema nisam korigovao gotovo ni jedan ton u partituri, ali mogu da kažem da je finalnom režijom premijerno izvođenje „Istara“ ipak veoma drugačije od moje prvobitne zamisli. No, to je ono što je kvalitet samog žanra instrumentalnog teatra. Dakle, partitura predstavlja dramski tekst, napisan jezikom muzike, koji je sklon različitim rediteljskim tumačenjima. U partituri se nalazi 21 numera koju u zavisnosti od koncepta i od ličnih vizija reditelji mogu da štrihuju, ponavljaju, prebacuju na druga mesta, itd. Takođe je partitura sklona daljem izmeštanju iz pozorišnog u neki treći medijum (film recimo). Time, čini mi se, muzika obezbeđuje ostanak u životu, jer ona je napisana da se izvodi, svira, sluša i pokazuje.

• Ovom prilikom bio je na snazi jedan veoma originalan pristup izvođenju uživo, neka vrsta izuzetno kreativnog „playback“ muzičkog teatra ako tako možemo reći - kompleksni suživot različitih muzičkih kultura, od klasike do rocka, kao i instrumenata koji ih oličavaju, ali koji u ovoj zbilji deluju sasvim prirodno zajedno - stavljao je muzičare već unapred na sve izvođačke teškoće, da bi se uživo isključivo posvetili svojim jednako zahtevnim teatarskim zadacima - koliko je trajao i kako je tekao proces stvaranja muzike u nama nevidljivoj „nascenciji“ pre i zatim pred nama?

- „Istar“ je prve muzičke korake počeo da pravi u jesen 2008. Od početne klavirske skice do snimljene audio i video realizacije je prošlo dosta vremena (pogotovo ako znamo da smo u vremenu u kojem se sekunda plaća bogatstvom). No, proces realizacije je zaista bio poseban. Kada je dogovoreno da će se „Istar“ postaviti u okviru Dunav festa i kada je bila poznata lokacija novog prostora Nebojšine kule, počela su snimanja celokupne muzike. Tu sam u velikoj meri zahvalan Fakultetu muzičke umetnosti u čijem studiju je napravljena zvučna realizacija partiture. Nascentno u procesu realizacije je bilo prisutno do premijere. Stalno je nešto bilo u procesu rađanja i stvaranja. Odluke od kojih je zavisio ukupan rezultat umetničkog projekta su donošene svakodnevno, usmeravajući realizaciju muzike nalik na krivudav tok Dunava od Nemačke do Crnog mora. Snimanje numera je teklo mimo svih pravila snimanja klasične muzike. Sve je više ličilo na snimanje neke kratke pop numere, jer su najpre snimljeni gudači, a potom solisti, svaki pojedinačno, sloj po sloj. Kao rezultat dobijen je snimak u kojem se ravnopravno sluša kontrapunkt sastavljen od 21 kontrapunktskog sloja, koji se u svakom trenutku može isključiti, odnosno uključiti. To takođe obezbeđuje mojoj partituri dodatan sloj živog i nezavisnog unutar nje same. Nascentno je, naravno, zadržano i u toku samog izvođenja, jer iako muzički snimljeni ranije, instrumentalisti animacijom svojih instrumenata konačno rađaju svoje likove tek pred publikom.

• Da li je „Istar“ moguće izvoditi mimo Dunava uopšte i van ambijenta Kule Nebojša, ili je ovo bio unikatni umetnički momenat koji i ne treba presađivati nekud dalje?

- Prva dva premijerna izvođenja „Istara“ ostaju u ušima i očima publike koja im je prisustvovala u ambijentu Nebojšine kule. Naredna izvođenja će sigurno da budu drugačija, u nekoj drugoj režiji, nekom drugom tumačenju i drugom kontekstu. Nadam se da će do toga doći brzo.
Priča „Istara“
Glavni lik klarinet Istar (Veljko Klenkovski) preuzima na sebe odgovornost u težnji da uspostavi ponovni sklad između svojih prijatelja, koji je narušen surovošću i brzinom sveta u kojem žive. Njegovi prijatelji su Eleganza nuova (Gudači Svetog Đorđa), Umbra (kontrabas-Miloš Petrović), McMelanholik (saksofon - Dušan Petrović), Žuti Santa (trombon - Aleksandar Benčić), Velika Heleba (marimba i udaraljke - Ivan Marjanović) i Xy (električna gitara - Vuk Parđovski). Uz pomoć čudesnih Marinadi (akustična gitara - Relja Turudić i klavir - Neda Hofman), koji simbolizuju ljubav, Istar na kraju u svojoj misiji uspeva!