LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
[h=2]Kladovo: Sakuplja ljudske lobanje
[/h]Novosti
Čedomir Narodović živi kao Robinzon Kruso u kladovskoj Vajugi. Bivši ekonomist istinski spokoj pronašao na obali Dunava. Godinama sakuplja lobanje
NEKOLIKO kilometara pre nego što Dunav, na putu ka Crnom moru prođe kroz Đerdapske kazane, u kladovskom selu Vajuga, skućio se pre dve decenije u kolibici bez struje i vode Čedomir Narodović, iz Zaječara. Ovaj neobični zaljubljenik u moćnu reku, čiji talasi samo što ne dodirnu njegov dom, od nje, sa zahvalnošću prima sve što mu donese. Od riba, od čijeg ulova živi, pa sve do - ljudskih lobanja, koje godinama sakuplja!
-Nekoliko kilometara uzvodno od moje kolibe nekada je bilo keltsko groblje. Ko zna kada se desilo da je Dunav promenio tok, pa su talasi podelili večno obitavalište Kelta i počeli da valjaju i nose njihove kosti - odgovara na nepostavljeno pitanje Čeda.
- Ne plove kosti po površini. Tu su ljudi u zabludi. Smestio ih Dunav na dno, zakopao u pesak, valjda da ih neko ne pronađe, ko će ga znati.
- Reka nanosi kosti na obalu, a ja svakog jutra tuda šetam - nastavlja. - Zatičem kosti na obali ili uđem u vodu i gledam ima li ih. Ukoliko nađem očuvanu lobanju uzimam je, odnosim kući i stavljam na policu. Skupio sam ih na desetine.
Čedomir je nedavno kosti izneo ispred kolibice, stavio ih pod nadstrešnicu. Zauzimaju mu, kaže, mnogo mesta. A, voli on te svoje lobanje. One, naglašava, predstavljaju deo istorije. Svaka ima neku svoju priču...
Svaku koju pronađe detaljno analizira.
- Najčešće sa prijateljima diskutujem da li je lobanja koju pronađem pripadala ženi ili muškarcu. Pokušavamo da odredimo koliko je godina imao čovek čije sam kosti pronašao, gledam im zube... - otkriva Čeda.
Narodović, koji je ispred prikolice napravio mol koji više metara dopire u Dunav, a sa bočne strane klupe i stolove, ugostio je mnoge domaće i strane turiste, ribolovce, zaljubljenike u prirodu... Uvodi ih u svoj dom, pokazuje televizor koji radi na 12 volti, vetrenjaču koja mu stvara struju, nudi vodom koju je sam doneo...
- Ma, obilaze me i meštani - nasmeja se Čedomir. - Čudno im je što nikada kap alkohola u životu nisam popio i što sam se odrekao gradskog luksuza zarad pogleda koji puca preko reke, sve do Rumunije.
A, radio je ranije kao ekonomist. I, pristojno je, veli, zarađivao. Međutim, sve je, nekako, imao utisak da mu nešto fali...
- I, rešim tako, pre dve decenije, da jednostavno napustim sve i odem na Dunav - ne ostavlja Čeda dilemu da li je dobro postupio. - Nisam više mogao da podnesem gradsku vrevu.
Danas Narodović svako veče leže i budi se sa Dunavom. Srećan je, kaže. Ništa mu, sem mira i pogleda na reku, ne treba.
NE STRAHUJE
- PITAJU me kako se ne bojim jer živim između tri groblja - starog, koje je na pedesetak metara od mene, novog, na oko 300 metara i keltskog - odmahnu rukom Čedomir. - A, ja svima odgovaram - ne bojim se mrtvih, stra’ me, živih...
[/h]Novosti
Čedomir Narodović živi kao Robinzon Kruso u kladovskoj Vajugi. Bivši ekonomist istinski spokoj pronašao na obali Dunava. Godinama sakuplja lobanje
NEKOLIKO kilometara pre nego što Dunav, na putu ka Crnom moru prođe kroz Đerdapske kazane, u kladovskom selu Vajuga, skućio se pre dve decenije u kolibici bez struje i vode Čedomir Narodović, iz Zaječara. Ovaj neobični zaljubljenik u moćnu reku, čiji talasi samo što ne dodirnu njegov dom, od nje, sa zahvalnošću prima sve što mu donese. Od riba, od čijeg ulova živi, pa sve do - ljudskih lobanja, koje godinama sakuplja!
-Nekoliko kilometara uzvodno od moje kolibe nekada je bilo keltsko groblje. Ko zna kada se desilo da je Dunav promenio tok, pa su talasi podelili večno obitavalište Kelta i počeli da valjaju i nose njihove kosti - odgovara na nepostavljeno pitanje Čeda.
- Ne plove kosti po površini. Tu su ljudi u zabludi. Smestio ih Dunav na dno, zakopao u pesak, valjda da ih neko ne pronađe, ko će ga znati.
- Reka nanosi kosti na obalu, a ja svakog jutra tuda šetam - nastavlja. - Zatičem kosti na obali ili uđem u vodu i gledam ima li ih. Ukoliko nađem očuvanu lobanju uzimam je, odnosim kući i stavljam na policu. Skupio sam ih na desetine.
Čedomir je nedavno kosti izneo ispred kolibice, stavio ih pod nadstrešnicu. Zauzimaju mu, kaže, mnogo mesta. A, voli on te svoje lobanje. One, naglašava, predstavljaju deo istorije. Svaka ima neku svoju priču...
Svaku koju pronađe detaljno analizira.
- Najčešće sa prijateljima diskutujem da li je lobanja koju pronađem pripadala ženi ili muškarcu. Pokušavamo da odredimo koliko je godina imao čovek čije sam kosti pronašao, gledam im zube... - otkriva Čeda.
Narodović, koji je ispred prikolice napravio mol koji više metara dopire u Dunav, a sa bočne strane klupe i stolove, ugostio je mnoge domaće i strane turiste, ribolovce, zaljubljenike u prirodu... Uvodi ih u svoj dom, pokazuje televizor koji radi na 12 volti, vetrenjaču koja mu stvara struju, nudi vodom koju je sam doneo...
- Ma, obilaze me i meštani - nasmeja se Čedomir. - Čudno im je što nikada kap alkohola u životu nisam popio i što sam se odrekao gradskog luksuza zarad pogleda koji puca preko reke, sve do Rumunije.
A, radio je ranije kao ekonomist. I, pristojno je, veli, zarađivao. Međutim, sve je, nekako, imao utisak da mu nešto fali...
- I, rešim tako, pre dve decenije, da jednostavno napustim sve i odem na Dunav - ne ostavlja Čeda dilemu da li je dobro postupio. - Nisam više mogao da podnesem gradsku vrevu.
Danas Narodović svako veče leže i budi se sa Dunavom. Srećan je, kaže. Ništa mu, sem mira i pogleda na reku, ne treba.
NE STRAHUJE
- PITAJU me kako se ne bojim jer živim između tri groblja - starog, koje je na pedesetak metara od mene, novog, na oko 300 metara i keltskog - odmahnu rukom Čedomir. - A, ja svima odgovaram - ne bojim se mrtvih, stra’ me, živih...