Kenija

[crvendac_011]

Kipungani, Kenija

19. Jan 2010.
autor: Jelena-i-Bane

Kipungani je Swahili reč za mesto sa čistim vazduhom. I zaista, ako hoćete svež vazduh i pravi dodir sa prirodom, da pobegnete od modernog načina života, a pritom da sve bude i vrlo romantično onda je Kipungani pravi izbor.

Kipungani je malo selo na Lamu ostrvu koje je deo Lama arhipelaga u Keniji. Za Lamu kažu da je najstariji grad u Keniji. Veruje se da se jedan kineski brod nasukao na ostrvo 1415., a sama luka u Lamu gradu je stara hiljadu godina. Portugalci su vladali lukom od 1506 do 1652 , kada vlast nad ostrvom preuzima Omansko carstvo. Period vladanja Omana smatra se zlatnim dobom grada Lamu, koji je bio centar pesništva, umetnosti, zanastva i trgovine. Sam grad Lamu je osnovan u 14. veku i bogat je Svahili arhitekturom. Stari deo grada je pod zaštitom UNESCO-a kao najbolje očuvana Svahili naseobina u celoj Istočnoj Africi. Kao dugogodišnji centar trgovine robljem populacija na ostrvu je jako izmešana, a Arapima je dugo Lamu bila glavna ruta trgovine pa je stanovništvo većinski muslimanske veroispovesti.Zbog jako uskih ulica na celom ostrvu postoje samo tri automobila. Jedno vozilo je vozilo hitne pomoći, drugo policije, a treće je vatrogasno.
Grad Lamu sam prvi put posetila kao tinejđerka, 1991, u okviru stručne ekskurzije sa srednjom školom. Zbog jedinstvenog osečaja koje pruža ovo ostrvo poželela sam da ga ponovo osetim i to podelim sa svojim suprugom 17 godina kasnije.

Polazak …

Kada smo svoju ideju o poseti Lamu podelili sa poznanicima Kenijcima, posavetovali su nas da idemo u selo Kipungani, u hotel Explorer, gde ćemo, kako su nam rekli doživeti “medeni mesec “.
Naše putovanje smo započeli iz Mombase. Pošto iz Mombase avioni nelete na ostrvo Manda, koje je deo Lamu arhipelaga, morali smo kolima do 120 km udaljenog Malindija. Malindi je čuven po svom hotelu Hamingway u kojem je odseo 1930.godine pisac Ernest Hamingway, a koji odiše božanstveno belom peskovitom plažom i tirkiznim morem.

Putovanje smo započeli rentiranim autom, koji je bio vrlo star i jako se tresao. Prvo smo stali na pumpu da natočimo benzin i da provrimo ulje u autu, gde smo shvatili da u hladnjaku nema uopšte vode a i da smo bez rezervne gume. Posle dosta izgubljenog vremena na pumpi i “sređenog“ auta, krenuli smo na put u nadi da ćemo na vreme stići na aerodrom. Na svu sreću put do aerodroma je bio miran i stigli smo pola sata pre poletanja aviona.

Malindu - Manda - Lamu

Na celom aerodromu je bio samo jedan kafić koji je ustvari trafika sa drvenim klupama ispod drveta gde se služe sve vrste, dobro ohlađenih soda. Posle Ginger ale koji nas je osvežio, parkirali smo kola ispod drveta, jer na aerodromu nema parkinga, u nadi da ćemo ih tu zateći posle povratka sa Lamu. Avion je bio mali komanije Fly 587, a let iznenađujuče prijatan i zanimljiv s obzirom da smo leteli jako nisko duž Kenijske obale.

Ostvo Manda ima zemljanu pistu uokvirenu žičanom ogradom ispred koje su klupe gde sede putnici koji čekaju svoj let. Sa piste su nas uputili direktno na dok gde smo nas dvoje ušli u čamac za koji su nam rekli da će nas odvesti do našeg hotela. Sa nama na čamcu su bili jos čovek koji je upravljao čamcem i stariji mirniji čovek koji nam se predstavio kao Antony, a koji je dodeljen od strane hotela da brine o nama. Posle 30 minutne vožnje vodama Indijskog okeana stigli smo do našeg odredišta. Pošto je bila oseka čamac je stao podalje od hotela pa smo bosi krenuli pesćanom plažom do glavnog ulaza u hotel gde se nalazila predivna, velika školjka napunjena vodom u kojoj smo oprali stopala pre ulaska.

Kipungani Explorer Hotel

Hotel je smešten nedaleko od samog sela Kipungani i nije ni blizu hotelima na kakve smo navikli. Kipungani Explorer je ustvari hotel napravljen od 14 afričkih koliba. U 13 koliba se smeštaju gosti a 14. najveća, je koliba gde je upravna kancelarija, restoran, bar i mala radnja sa suvenirima. Ceo hotel je napravljen od trske i sav materijal utrošen za izgradnju hotela je iz Kipungani sela u čijoj izgradnju su učestvovali sami meštani.
Na samoj prijavnici u susret su nam izašli svi zaposleni i počeli da nam se predstavljaju jedan po jedan.

Na tom delu ostrva nema struje. Hotel ima generator koji radi ujutru od 6-8 i par sati uveče. A onda smo krenuli da se smestimo u našu afričku kolibu na samoj plaži. Izgledala je predivno, ali nije imala ni vrata ni prozore već samo otvore koje zatvorimo trskom kada poželimo intimu.

Prva noć u afričkoj kolibi

I koliko sam bila uzbuđena našom avanturom, zapitala sam se kako prebroditi noć na afričkoj plaži bez ključa u bravi, mreže protiv komaraca na prozorima, a povrh svega bez struje. Bilo je uzbudljivo, oboje nismo oka sklopili. Samo smo osluškivali zvuke prirode, na koje sa ubrazanim gradskim životom nismo navikli. U toku noći smo imali i posetioca u kolibi, kojeg smo samo čuli a od mrklog mraka nismo videli. Ujutru su nam rekli da je to najverovatnije bio slepi miš i da ne brinemo jer ko kod dodje u hotel prvu noć nespava.

Hotel danju

A onda uživanje: Predivna koliba sa ogromnim bračnim krevetom iznad kojeg je okačena mreža za komarce. Svaka koliba ima svoju verandu sa izlazom na plažu. Na verandi krevet izdignut od poda. I dok ležite i gledate u okean lagano se ljuljuškate. Antony nam je ujutru i tačno u 4h po podne, svakog dana, na verandu donosio kafu i kolačiće. I dok bi mi ispijali kafu on bi brao predivno cveće kojeg ima okolo i pravio divne bukete kojim nam je ukrašavao posteljinu.

U Kipunganiju ima dosta aktivnosti. Hotel ima bazen ispunjen morskom vodom, možete da ronite u okeanu, da vozite čamac, kajak. Možete da idete na pecanje, da plivate sa delfinima, koji ih i ovom dela ima dosta. A ono što ne treba da propustite je i poseta leglu morskih kornjača. A romantični deo je plovidba brodićem dok sunce zalazi a vi ispijate penušavo vino. I Ono od čega zastaje dah je veliko, zvezdano nebo, koje izgleda tako nisko, jer je Kipungani samo dva stepena ispod ekvatora.

Ono što ovaj hotel čini jedinstvenim, pored toga što je napravljen od materijala isključivo iz sela, je i to što su meštani uključeni u aktivnosti hotela. Ribari, svojim ulovom, snabdevaju hotel hranom, majstori prave nameštaj i rade popravke u hotelu.

Kipungani - selo

Celo selo, koje ima 300 stanvonika je uključeno u turizam. Izgradnjom ovog eko-hotela i posetom turista donet je benefit od turizma onima kojima je zaista i potreban. Kipungani Explorer Hotel, kao jedini hotel u tom delu ostrva, je pospešio razvoj jednog malog afričkog sela. Zahvaljujući Hotelu i turistima ovom selu je napravljena osnovna škola i obdanište. Otvorena je i prva ambulanta, u kojoj radi doktor koji je istovremeno i hotelski doktor (i zaposlena u hotelu). Turizam na ovom ostrvu je dao nadu Kipunganiju.

Kako je u hotelu običaj da gosti obiđu selo tako smo i mi u pratnji barmena Odina krenuli put pod noge. Njegova vedrina, entuzijazam i gostomprimstvo su 20 minuta pešačenja do sela učinili da nam to prođe za tren. Prvi korak u selo i vriska. Kada su jako mala deca videla da suprug i ja dolazimo počeli su da vrište i plaču. Odin nam je objasnio da deca misle da smo doktori, jer Kanađani dolaze da vakcinišu stanovništvo, pa su se uplašila. Svi ljubazni i nasmejani. Posetili smo školu, obišli sve učionice. Utusak na mene ostavljaju deca, koja su vedra, nasmejana, srećna što nas vide. Pozdravljaju nas, ljubazna su i raduju se što vide nekog novog u selu. Da li smo svoj prilog školi i krenuli put ambulante, koja je vrlo skromna i oskudna u lekovima. Tu saznajemo da je u selu najveći uzrok smrtnosti od stomačnih tegoba.

Povratak do hotela propratilo nas je jakom kišom. Samo pet minuta jake, tropske kiše učinili su da budemo mokri do “gole kože“. Dan polako prolazi. Nema žurbe, vike, sve mirno, svo osoblje nasmejano, prijatno i počinjete da se osećate kao da su deo vaše porodice. Bliži se vreme večere. Hotel ima samo jednog, ali vrhunskog, kuvara. Brine o svakom gostu posebno. Interesuje ga šta volimo da jedemo, da li smo alergični na neku hranu. Jednom rečju ispunjava nam svaku želju. I svaki zalogaj, spremljen u Kipunganiju, je savršen. Za vreme večere smo shvatili da ipak nismo jedini gosti u hotelu.Vreme polako prolazi, dolazi povratak kući. Obišli smo i sam grad Lamu, o tome možda drugom prilikom.

Povratak

Bili smo samo tri dana u Kipunganiju i shvatili da smo se za ta tri dana okruženi samo predivnom prirodom izuzetno ljubaznim osobljem, bez televizije, kompjutera, odmorili kao da smo bili 15 dana. Shvatili smo kako je užurbani ritam života odvojio čoveka od prirode i osluškivanja samog sebe. Zadovoljni odmorom, gde smo videli novu kulturu i način života, a pritom učinili i nešto dobro za jedno afričko selo, vraćamo se nazad u Mombasu, ćeri koja nas strpljivo čeka sa bakom i dekom.

gdestinacija.com

 

[crvendac_011]

Mombasa, daleko od luksuza i komfora

29. avgust 2009.

Mombasa, daleko od luksuza i komfora

Afrički safari, stabla baobaba i palmi, žene obavijene crnim, nimalo ženstvenim krpama, pijace, aromatične egzotične biljke, gradski život začinjen nemaštinom i Islamom, vrela tropska klima koja tera na žeđ...

Izvor: B92

Photo: The Wandering Angel / Flickr Mombasa je drugi po veličini grad u Keniji, smešten uz samu obalu Indijskog okeana. Najvećim delom leži na ostrvu, dok je sa kopnom povezan mostom. Grad naseljavaju mahom muslimani i Swahili (narod koji naseljava Istočnu Afriku). Swahili žene uživaju u hiperšarenim isprintanim kanga platnima, dok su muslimanke uvijene u crni veo, mračne bui-bui haljine, od glave do pete.

Mombasa je prometan trgovinski grad, nekada prometna luka, sa haotičnom kupoprodajnom pijačnom euforijom. Najviše se trguje povrćem, ribom i biljem. Pijace ostavljaju neverovatan vizuelni utisak. Ni čulo mirisa neće biti zapostavljeno. Na ulicama vladaju potpuni haos i gužve. Ali za relativno malo novca, možete uzeti taksi koji će vas odbaciti na drugi kraj grada.

Grad je nesporno siromašan; prosjaci, nemaština i higijena na ne baš zavidnom nivou, kvare u mnogome sveopštu sliku grada. Ulični kriminal postoji, ali situacija nije baš alarmantna. Olakšavajuća okolnost je ta što grad ostaje budan do kasno, pa u sitne sate možete videti prodavnice koje rade i ljude kako komotno šetaju ulicama (čak i one malo starije).

Koliko god grad delovao jadan i siromašan, treba imati u vidu da je to jedan od najstarijih gradova Afrike, u kome se neki ekstremno dobar život ne može očekivati. Takav kakav je, grad ipak nosi izvestan šarm.

Photo: The Wandering Angel / Flickr

Gradski minibusevi poznati kao matatu, jako su fleksibini, pa ih možete zaustaviti na svakom mestu i izaći gde god poželite. Jedini problem je što su uvek krcati. Nekada, dok kenijska vlada nije počela da kontroliše sektor prevoza, ovi minibusevi bili su ukrašeni najrazličitijim bojama i oslikavali događaje i face koje su bile in u svetu. Kad se bus negde zaustavi, često se na prozore prilepe prodavci cassava čipsa, lokalnih grickalica i flaširane vode.

Šta videti

Stari deo grada treba svakako posetiti. Gomila sićušnih suvenir-radnji načičkanih u lavirint-uličicama. Na ulicama u redovima ponekad sede obućari i krojači za šivaćim mašinama. Natrpane stare kuće, džamije, ulice koje sumanuto krivudaju.

Tvrđava Isus izgrađena je krajem 16. veka i često je bila stecište bitaka. Danas je otvorena za posete i predstavlja vredan istorijski muzej. Iza tvrđave smešten je park u kome gotovo uvek sedi gomila ljudi ispod stabala palmi ili baobaba. Ima odličan pogled na more.

Ako ste za leškarenje na plaži, posetite okeansku obalu. Sunce, palme, azurno more… Diani beach je jedna od poznatijih plaža. Čine je široke nepregledne površine belog peska. Da biste do nje stigli potrebno je sat i po vremena od grada, isključivo feribotom. Od aerodroma do ove plaže ima manje-više 50 km.

Nyali Beach nosi pravi afrički duh. Jedno parče pripada prošlosti: hramovi Sika, kolonijalne vile, viktorijanske crkve, a drugo današnjici: barovi, restorani, pa čak i prilično aktivan noćni život. Aerodrom Mombasa - Nyali Beach: 15 km.

Možete osetiti i afričku divljinu Mombase i krenuti u safari avanturu.

Mombasa nije grad u kome će šoping ovisnici ležerno uživati u svojoj maniji. Ako kročite u neku radnju i pogled zadržite na bilo kom artiklu više od 3 sekunde, prodavci će vas istog trena startovati i obasuti svim i svačim što im padne šaka. Guraće vam u ruke sandale, majice, suknje, odeću svih boja i veličina. Teško ćete izaći, a da nešto ne kupite. Ulica Biashara nudi najrazličitije kenijske tkanine, jarkih, ali simpatično uklopljenih boja.

Photo. Tambako the Jaguar (not much online) / Flickr

Kuhinja Kenije

Kenija nema bogatu nacionalnu kuhinju. S obzirom na svoju prometnu poziciju i trgovinski čvor najviše su zastupljeni riba, pirinač, kokos, indijske urme, egzotične biljke. Dosta se proizvodi kafa, koja se najvećim delom izvozi. Postoji veliki asortiman mesa divljih životinja, pa se nemojte začuditi ako na svom tanjiru ugledate komad zebre ili krokodila.

Nacionalno jelo je sukumu wiki (neka vrsta spanaća), ugali (čvrsta gusta kaša od prokuvanih žitarica) sa malo mesa i sokom od manga ili papaje. U Mombasi nije sramota jesti prstima.

S obzirom da muslimanski moral ne dopušta alkoholisanje, najčešće se pije kahawa thungu, gusta, prilično gorka kafa ili sok od ceđene trske. U restoranima vino i nije baš najbolje, dok pivo Tusker može da prođe kao solidno.

Mombasa nije grad u kome ćete uživati u klabingu. Izbor noćnih klubova je jako sužen. Možda je ipak bolja opcija da se prošetate do starog dela grada i popijete kafu koja se služi iz autentičnih džezvi.

Najbolje je da smeštaj nađete u nekoj od jeftinih kolibi. Na kampovanje i hostele zaboravite. Jedan od komfornijih hotela je Nyali Beach Hotel koji nije baš u strogom centru grada.

 

[crvendac_011]

Bekpeking u Keniji

20. mart 2009.

Bekpeking u Keniji

U noćnom vozu od Najrobija Mombase, čovek ima utisak kao da je kročio u dane britanskog kolonijalizma – crni kelneri u šljašteće belim uniformama koji služe specijalitete u vagonu punom evropskih putnika, dok stotine se Afrikanaca gura po klupama u trećoj klasi. U tom vozu je nekada navodno postojalo sedište na špicu da bi ljudi u kaki safari odelima mogli da pucaju u životinje kako bi im brže prošlo vreme.

Randy i Jenny
Izvor: Travelblog

Baš kada su svi počeli da se venčavaju i kupuju kuće, mi smo dali otkaze, kupili karte u jednom pravcu do Afrike, i sa sobom poneli najmanje moguće stvari. Naoružani jedino skromnošću i humorom, uputili smo se u zemlju kozjeg mleka i medovine.

Kenijska obala, sa hiljadugodišnjom Svahili kulturom, ispostavila se zanimljivija od modernog Najrobija. Skrivene krivudave kaldrmisane uličice Mombase pune su izrezbarenih drvenih kapija, arapskih duboreza, muslimanki kojima se samo oči vide, i pogleda na tirkizni zaliv.

Izvan starog grada, ulice vrve od pešaka, kartona sa voćem, minibuseva, i kioska. Žene u šarenim haljinama prodaju banane i mango koje u ogromnim tanjirima drže na svojim glavama. Deca hvataju prolaznike za rukav i pokušavaju da im prodaju kikiriki, keks, i tvrdo kuvana jaja. Tih dana živeli smo na kokosovim orasima, samosama, i sličnoj hrani koju smo kupovali na ulici.

Ulična pijaca u Kilifiju

Kao i čitava obala, Mombasa je vrela i vlažna tako da u hotelima niko ni ne pominje toplu vodu, ali ventilatori i mreže za komarce postoje maltene svuda. Ipak, klima je takva da ste neprekidno znojavi, danju i noću.

Kako bismo se makar malo rashladili, otišli smo do najbliže gradske plaže, koja je na pola sata vožnje matatuom (linijskim taksijem). Ja sam rešio da se okupam u toplom moru po kojem su plutali drveni ribarski čamci, a Jenny je igrala fudbal sa lokalnim klincima na plaži. Igranje u pesku i surfovanje je lako, kaže ona; jedini problem je bio što se nije znalo ko pripada kom timu.

Posle nekoliko dana u Mombasi, krenuli smo severno uz obalu brzim matatuom, koji je stajao u svaki grad na putu, Nyali, Kilifi, Malindi... Utisak je bio isti kao i u Mombasi, plaže i kokosovi orasi.

Naša destinacija bio je Lamu, ostrvo pod velikim uticajem islamske tradicije, Svahili kulture, ali sve više i turizma. Naš "feribot" bio je klimavi drveni čamac u koji je nakrcano oko 100 ljudi. Svaki udar talasa je bukvalno okupao sve putnike tako da su svi bili mokri. Na brodu su bila dva momka čiji je posao bio da plastičnim lavorima izbacuju vodu koja je u brod curila kroz pukotinu. Izbacivali su brzo, i po desetak litara odjednom kako brod ne bi potonuo.

Na oko sto metara do ostrva, našem brodu je stao motor jer je nestalo benzina. Momci koji su izbacivali vodu sa palube odjurili su u potragu za rezervnim kantama benzina, dok su putnici nervozno gledali kako bez njih nivo vode u brodu lagano raste. Na kraju smo ipak stigli do obale, manje više potpuno mokri.

Glavni grad na Lamu nije mnogo veliki – iako je lako izgubiti se jer nijedna ulica nema ime, i nikad vas ne odvedu tamo gde očekujete. Većina ulica su široke metar i po ili dva.

Glavni transport u ovim uzanim uličicama su magarci: oni nose građevinski materijal, hranu, i služe kao četvoronožni taksi. Na celom ostrvu gotovo da nema automobila.

Za ta dva dana uspeli smo da se izgubimo u krivudavim ulicama, zanimamo rezbarijama na kapijama, odlazimo u krevet i budimo se uz zvuk komaraca, obiđemo pola ostrva peške, nalivamo se sokovima, i uopšte dobro zezamo.

Teško nam je bilo da se odvojimo od ostrva, pogotovo što nam je sledeća tačka bio Dar es Salaam u Tanzaniji dok kojeg se putuje 24 sata. Ali obećali smo prijateljima da ćemo se tamo sresti. A Lamu ostavljamo uz lokalnu mudrost: ako šutneš magarca koji te je šutnuo, i sam si magarac.

 

[crvendac_011]

Upoznajte pravu Afriku: Kenija s rancem na leđima

Upoznajte pravu Afriku: Kenija s rancem na leđima

BLIC ŽENA

Mambo džambo znači ćao. Poa, u redu. Hakuna matata, bez brige. Napenda je lepa. Sante sana, hvala puno. Refiki je prijatelj, a pole pole polako, polako. Ovo su prve reči koje smo moje drugarice i ja naučile na svahiliju, jeziku Kenije, gde smo doputovale s rančevima na leđima. Dalje nismo stigle. I na engleskom smo mogle sasvim lepo da se sporazumevamo.

Prva stanica bila je Mombasa, drugi po veličini grad Kenije, u stvari ostrvo na Indijskom okeanu povezano mostovima s kopnom, grad od milion stanovnika i najveća luka.
Odmah po sletanju shvatile smo da svaka autobuska stanica u Srbiji bolje izgleda od aerodroma u Mombasi. Na ulici je čekao neviđen broj taksija i svi su hteli baš nas da voze. Cenkanje s taksistima je obavezno, a pametno smo uradile što smo još na aerodromu razmenile dolare za kenijske šilinge. Sve je jeftinije u lokalnoj valuti.

AUTAN, MREŽE I MUŠKARCI
Prvi šok su bile prašnjave, neosvetljene ulice, izrovani putevi, posle smo saznali da ni kanalizacije nema. Nizovi kartonskih boksova su prodavnice, uz put vidimo poneku kuću od kartona ili naboja.
Hotel smo rezervisale na plaži, u Bamburi, 30 kilometara od aerodroma, u oblasti rezervisanoj za luksuzne hotelske i apartmanske komplekse. Tu nas čeka drugi šok: soba.
Trebalo im je dva sata da pronađu našu rezervaciju, a kad smo ušle u sobu, nije bilo kreveta. Samo sklepane daske.
– Nema problema – široko se osmehuju – strpite se, kreveti stižu.
Posle pet minuta doneli su sunđer, isekli ga pred nama, prostrli posteljinu i poklonili nam još širokih osmeha.
– Uživajte, dame!
Pošto je Kenija jedno od najmalaričnijih područja na svetu, najvrednije su nam u toj sobi bile mreže iznad kreveta. Ako krenete našim stazama, obavezno ponesite gomile „autana“. Bolje je da se time otrujete, nego da navučete malariju.
Inače, u Keniji sve rade muškarci. Školovanje nije obavezno, vlada finansira samo osnovno obrazovanje, a procenat neškolovanih je zaista veliki, pa nije neobično videti momka od 15 godina koji radi u hotelu za 50 USD mesečno.

STIŽE ŠOK ZA ŠOKOM
Šetajući plažom sledećeg dana – fantastična je, beli pesak i palme, nešto najlepše što sam u životu videla – nabasale smo i na hotel s pet zvezdica. Uđemo u baštu, naručimo kafu, razgaljeno se okrećemo oko sebe, a za stolom do nas – Ratko Mladić!
Gledamo ga, očima ne verujemo, počnemo da se vrpoljimo i došaptavamo, ma da li je moguće, jeste on, nije on, kad čovek ustade od stola i pravo za naš.
Ispostavilo se da je rodom iz Hrvatske, da je ni manje ni više nego direktor hotela, da živi i radi u Mombasi već 20 godina i da su ga kenijske vlasti hapsile prošle godine i držale šest dana na ispitivanju upravo misleći da je u pitanju Ratko Mladić.
Još jedan šok.
Zauvek ćemo pamtiti i vožnju javnim prevozom. Svaki matatu, kombi, ima 16 sedišta, a prevozi dvaput više putnika. Pola sata s nepoznatim crnkinjama u krilima, nije nam baš bilo prijatno, ali tog dana nam isplatilo.
Posle dva matatua i jednog trajekta stigle smo na najlepšu plažu Kenije, Dijani bič. Još belog peska, zelenih palmi i prelep plažni bar usred ničega.
Masai ratnici šetaju plažom, u onim šarenim nošnjama, i nude narukvice, ogrlice, minđuše i drogu. Ako kupiš poslednje, odmah te prijave policiji.

Na ceni je dolar
U Keniji evro nije na ceni, sve može da se plati u dolarima, a za 100 dolara dobija se 8.000 šilinga.
Povratne, avionske karte rezervisale smo preko interneta, naravno one najjeftinije. Koštale su nas 1.150 evra sa svim taksama. Letele smo preko Minhena, pa još osam i po sati do Mombase.
Smeštaj u hostelu u centru Mombase košta 12 dolara (USD) po osobi dnevno, u hostelima na plaži 25 USD dnevno. U cenu je uračunata prava gozba za doručak: porcija voća, pa omlet i, na kraju, čaj, zemičke, buter i džem.
Autobuska karta od centra Mombase do plaže, udaljene 12 km, je 25 centi (20 din). Pica u restoranu košta 4 USD (320 din), riba 15 USD (1.200 din), biftek 18 USD, koka kola 3 USD, kapućino 2 USD. Čaša votke u diskoteci je 5 USD, a domaći konjaki dva dolara.

PIĆENCE IZ PLASTIČNE KESICE
Mombasa nije siguran grad, cvetaju kriminal i korupcija, droge ima u izobilju, a i prostitucije.
U julu je u Keniji zima, mrak pada oko pola sedam, a noćni život počinje u devet. Društvo iz hotela nam je pokazalo nekoliko noćnih klubova, koji se ne razlikuju mnogo od naših, novobeogradskih. S obzirom na to da u Mombasi žive većinom muslimani, očekivale smo skromno obučene devojke.
Ma kakvi! U klubovima su sve bile polugole, a čuli smo i da uobičajeno da tu maloletnice vrbuju mušterije, da je početna cena pet dolara i da u Keniji svaki drugi stanovnik stariji od 15 godina ima sidu.
Većina stanovništva inače pripada plemenima Bantu, Masai, Luo i Kalenjin, ali stanovništvo se vekovima mešalo s Irancima, Indusima i Somalcima. U Mombasi, kažu, žive uglavnom muslimani, a u državi je većina naroda hrišćanske vere.
U klubovima smo pili konjaki. Liči na džin, a služe ga u kesicama nalik na reklamna pakovanja šampona!
Posle tri dana smo krenule dalje, prema Dar es Salamu i Tanzaniji. Put kroz prašumu od 600 km, lokalni autobusi nisu ulivali poverenje, ali ipak smo došle da vidimo Afriku. I da pričamo sada o njoj.

 

[crvendac_011]

Posetite najveće slano jezero na svetu

17. 09. 2011. 08:00h| Politika

Posetite najveće slano jezero na svetu

Ako odete u Keniju na jezero Turkana neće vam biti udobno, nema hotela sa pet zvezdica i nećete pričati kako su vas ugostili kao kralja ili kraljicu, ali ako ste željni avanture i obilaska mesta na kojem su se Hominidi uspravili na dve noge, onda je Turkan, uzgred i najveće slano jezero na svetu, mesto koje ne smete zaobići na svojim putovanjima.


Jezero Turkana

Na tom području je pronađeno toliko fosila da su ga naučnici proglasili kolevkom čovečanstva i mestom na kojem se najbolje mogu proučavati počeci ljudske istorije. Međutim, okolina jezera je veoma negostoljubiva, klima suva i vetrovita sa čestim jakim olujama, tako da nemaju baš svi dovoljno hrabrosti da se upuste u avanturu obilaska Turkana.

Nove teorije tvrde da je pre nekoliko miliona godina klima bila još toplija nego danas i da su upravo takvi vremenski uslovi ”krivci” za uspravljanje čoveka (udaljavanje od vrele zemlje i smanjivanje izloženosti tela sunčevim zracima).

Krokodili, nilski konji, zmije, ptice, ribe, žabe...



Upravo zabačenost i negostoljubivost okoline su zaslužni za neverovatan broj životinja koji danas živi u i oko jezera Turkana. Krokodili, nilski konji, zmije, preko 400 vrsta ptica, 47 vrsta riba žive u savršenoj prirodnoj ravnoteži iz jednog razloga: nema čoveka u okolini da im smeta (ovde se uglavnom misli na belog čoveka, jer crnci iz okolnih plemena žive u skladu sa prirodom).

Krokodila ima preko 12.000, među kojima su i neki najduži primerci na svetu, i svi oni uživaju u lovu na nilske grgeče koji dostižu i 200-300 kilograma. Navodno, zbog hemijskog sastava jezera krokodili imaju čvoriće na stomaku, što im čini kožu neupotrebljivom za cipele i što ih je verovatno spaslo od ljudske ruke.

Malo Rudolf, malo More žada...


Grof Samuel Teleki

Kada je grof Samuel Teleki fon Sek pod izgovorom istraživanja otišao u dugačak safari po Africi, 1897. godine nabasao je na veliko slano jezero zabačeno u pustinjskom kraju u Keniji. Ogromno 290 kilometara dugačko jezero (mnogo kasnije se otkrilo da je ono najveće pustinjsko i najveće slano jezero na svetu) grof je nazvao Rudolfovo po austrijskom princu. Kasnije dobija naziv More žada zbog svoje zelene boje, a tek 1975. godine predsednik Kenije mu, posle dobijanja nezavisnosti, daje naziv Turkana jezero, po najvećem plemenu koje živi u njegovoj okolini.

Za koju godinu - i vetrenjače

Jaki vetrovi nisu najpogodniji za one koji se uprkos upozorenjima odluče da brodom ili čamcem prelaze jezero, međutim odlični su za vetroelektrane. Kenija je uspela da privuče investicije i u narednih nekoliko godina se očekuje izgradnja najvećeg vetroparka u Africi: proizvodiće 300 megavata struje i to znači da će Kenijcima 20 odsto od ukupne potrošnje činiti čista energija. U projektu je planirana izgradnja 353 turbine čime će se nastaviti veliki rast ulaganja Afrike u obnovljive izvore energije.

More žada, kako se jezero Turkana ranije zvalo, danas je jedno od retkih mesta na planeti koje će nesmetano nastaviti da živi onako kako je živelo i hiljadama godina unazad. U njega će se ulivati reke, slana voda će isparavati, oluje će divljati, životinje ravnodušno činiti karike u lancu ishrane, a poneki čovek će povremeno zalutati i osetiti koliko je nepoželjan ako ne ume da se prilagodi.