- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Како смо освајали сопствени језик
ШАРГИЗДАВО НАРОДНО ЦАРСТВО
Записујући речи из народа, Вук Караџић обогатио је свој Српски рјечник причама о највећој женској капи на свету, немирним српским сватовима, младим удовицама које су посећивали лажни вампири
У време када је хлеб био лебац или љебац, када су око куће ожењени синови градили вајате где су живели са својим женама, а за камењаре се веровало да су станишта демона стухаћа, у манастиру Шишатовац стари познаник ученог архимандрита-песника Лукијана Мушицког предано ради на новом задатку не би ли „Србљи” коначно научили „правога свог језика”. Пошто је објавио прву збирку српских народних песама и граматику, 1816. године Вук Караџић (1787–1864) почео је да пише речник народног језика како не би писци више писали „како му се кад навр пера надесило”.
За рад на српском речнику ободрио га је Јернеј Копитар, који ће му у том послу бити десна рука: он ће преводити речи на немачки и латински и давати Вуку упутства и стручне савете. Највећи део речи записаће у Шишатовцу, углавном су то биле оне којих је сам могао да се сети, а на крају биће их на броју 26.270. После доста муке око сакупљања новца за штампање тако великог и скупог дела, тражења штампарије која ће објавити књигу писану новим правописом, Српски рјечник излази у Бечу 1818. године.
Не бргљај, море!
Ако, за сада, оставимо по страни лекције о значају Рјечника за Вукову језичку реформу и посветимо се само речима које је записао, видећемо да листајући то прво издање које је имало бурну историју, почињемо боље да упознајемо ондашњи народ, његов живот, веровања и обичаје, песме које су певали, пословице којима су зачињали своје причање, шаљиве анегдоте којима су се забављали, јела која су спремали, одећу коју су носили. Сав уроњен у народни говор и све богатство које он собом носи, Вук Караџић је уз неке одреднице у свом речнику давао објашњења, описивао обичаје, бележио пословице, загонетке или народне песме у којима се та реч користи.
Пред читаоцем се раскриљује живописност и сликовитост „свињарског и говедарског језика”, како су противници Вукове реформе погрдно називали народни језик. А у њему на цени нам је пријатељ који нам није само пјевидруг него и плачидруг, за оног ко почне да се школује, па напусти књигу кратко се каже да је сврзислово, слично као што је и човек који је обријао браду сврзибрада, а ко је само једном видео, ако не и пробао, пихтије јасно му је што их народ зове дркталице. Многе речи данас нам звуче необично, а њихово значење, без Вуковог објашњења, било би нам сасвим замагљено.
Већ на слово А изучаваоци су се саплели о акмаџу, птицу која вероватно и тада више није постојала, а за коју је Вук написао да је слична копцу и да је Турци носе са собом у лов на препелице. Нема много говорника данашњег српског језика који би могли да вам објасне шта значи бргљати (говорити брзо и неразумљиво), шта је глота (чељад) и ко је јабанац (туђин). У народним приповедањима, као и у уметничкој књижевности, настају измишљене речи и Вук не пропушта да их забележи.
Шаргизда је, тако, рођена у загонетки: „Тица шаргизда све село нагизда, а себе не може” (игла). У шаљивој причи Еру који је свратио у манастир да узме причешало и наворњак, не знајући да се то по шта је дошао зове причешће и нафора, а камоли о каквом је црквеном обреду реч, намерно преваре калуђерски ђаци.
Копитарева научна систематичност или Вукова жеља да што више тога забележи, тек у Рјечник су ушли и разни повици: кад млађи старијем викне море! овај га одмах хвата за гушу, јер се с том речи „показује као неко старјешинство”, али мало мање него кад се каже оно препознатљиво бре! Осим турцизама, Вук је записао и друге речи страног порекла: једна је, истиче, нова. „Прошавшије година” са интригама је у Србију дошла и реч интригант.
Капа за бежање
Цео један свет отвара се пред нама док Вук набраја и објашњава појмове око свакодневног живота, уводећи нас у сеоске домове, куће наших предака, разјашњавајући нам њихове међусобне односе, систем власти. Тадашње село у Србији сматрало се великим ако је имало око 100 кућа, али већина их је имала између 30 и 50. Била су тако раштркана, сликовито нам објашњава Вук, „да је село од 40 кућа веће и од Беча”, комшије су биле „ђешто по сата или читав сат далеко”.
У Србији, Босни и у Херцеговини ни у 100 села нема свуда једне школе, вајка се Вук, него се деца описмењавају у манастирима или код сеоског попа, али многи лети забораве оно што су зими научили, па се дешава да ни после четири године не знају да читају. „...Који изучи и пречита неколико пута псалтир, онај је већ изучио сву књигу”, опомиње Вук да још нема буквара на правом српском језику. Нису манастири, односно намастири, били само прве школе, већ и места окупљања где су читаве породице долазиле о великим црквеним празницима у најбољој одећи коју су имали, да се причесте, исповеде, купе робу на великим саборима на којима се сакупи и неколико хиљада људи, састану се са пријатељима или кумовима.
Кућом је управљао старјешина: он је одређивао ко ће шта од чланова породице да ради, код њега је био сав новац, он је трговао и продавао, дочекивао госте и са њима седао за трпезу. Осим овог кућног, старешином се звао и онај ко управља селом, а у време Карађорђа, он је био старешина целе Србије. Ма колико било тешко сакупити новац за порезу, која се плаћала два пута годишње, излазити на крај са читлуксабијама које су биле „десет пута горе од спаије” јер нису избивали из села, свака кућа славила је крсно име, за које су се домаћини спремали целе године. Славило се четири дана, гологлав и стално на ногама домаћин је служио госте ракијом и вином, а на крсно име позивали су се сви из села који не славе тог свеца, а сви заједно до касно у ноћ би пили и певали. У здрављу се напијало, наздрављало кад год би се пило вино или ракија, а у болести, сазнајемо даље из Рјечника, Срби су звали попа, не лекара, да очита молитву.
Уз кумове и побратиме, пандуре и хајдуке, господаре и сердаре завирујемо и у женски свет, међу свилене конце ибришиме, мараме и наруквице (белензуке), рецепте за ћуфтете, тарпоше које нам Вук детаљно описује. По његовој процени, тарпош је вероватно највећа женска капа на свету, коју су везану под брадом носиле жене у зворничкој нахији, а због које су морале да се сагињу да би ушле у кућу. Та гломазна капа, међутим, већ у Вуково време изашла је из обичаја, замениле су је мање капе „с којима је лакше бјежати по шуми”.
Немиран као српски сват
Свакодневни живот пресецали су посебни дани: црквени празници, важни догађаји у животу попут рођења детета или венчања. Код таквих одредница застаје и Вук, описује народне обичаје, песме које су их пратиле, веровања и надања око обреда. Верујући да се небо отвара ноћ уочи Богојављења, многи на пољима чекали су тај тренутак јер се говорило да ће Бог испунити свакоме шта затражи. Необичне небеске прилике одигравале су се и на Ивањдан. Празник је толико велики да Сунце на небу тога дана трипут од страха стане. Селом су о Тројичину дне ишле краљице, девојке које су певале посебне обредне, краљичке песме од куће до куће, а у нарочитим костимима поворку су обавезно чиниле краљица, краљ, барјактар и дворкиња.
У Срему, Бачкој и Банату, пак, нови свештеници забранили су обичај: Вук не улази ближе у њихове разлоге, али нам оставља живо сведочанство да су краљице чак и батинама разгоњене. Девојачки пој могао је пред кућом да се чује и уочи Лазареве суботе, када су укућане походиле лазарице, а некада су то пред Божић чинили и момци, коледари, који су добили име по напеву „коледо” који су изговарали уз готово сваку реч песме. Против суше бориле су се песмом додоле. Обавезна учесница те поворке, додола, била је обучена само у траву и цвеће, али је била толико накићена да је ушло у изреку „окитила се као додола”. Највише оваквих одредница везано је за свадбене обичаје и женидбу.
У тадашњој Србији није била реткост да се момак и девојка узимају (венчавају), а да се претходно нису ни видели, а девојка није смела ни оцу ни брату да каже да неће да пође за онога којег јој они изаберу. Због тражења новца за девојку морао је да се умеша и сам Карађорђе: очеви су за своје кћери тражили толико много новца да сиромашнији младићи нису могли да се надају женидби, па је вожд одредио да за девојку не може да се тражи више од једног дуката. Свадба је трајала скоро недељу дана, а Вук објашњава и зашто се у народу говорило за немирне и безобразне да су као српски сватови.
„Побију кокоши и прасце, покољу ћурке, гуске, патке; полупају судове; покраду (код ђевојачке куће) кашике и друго што се гођ може понети; пећ собну (ако им повлади кум) оборе па изнесу напоље; ђешто (као у Бачкој) извуку кола навр куће; сами точе, сами пију; вичу, лупају...” Јогунасти младићи, а било је и таквих, нису се мирили с тим да неће да им дају девојку коју су изабрали за жену. Ако већ не може да буде женидбе, прибегавало се отмици. У ту пустоловину ишло се с оружјем, као у рат, а једном отету девојку момци нису пуштали ни за живу главу.
За село је била велика срамота да им отму младу, а брука се качила и на отмичаре који се кући врате несвршена посла. Младенце је под претњом батинама или смрћу венчавао поп у шуми или некој колиби, па би се тек после свршеног чина гледало да се са младином породицом изгладе односи. И овај обичај Карађорђе је забранио. Против воље родитеља понекад су деловале и девојке, па отуд и реч добјеглица за оне које саме „добјегну” у момкову кућу, без знања своје породице.
Врзино коло
Видљиви свет преклапа се у Рјечнику с оним невидљивим, оностраним, историја се преплиће с легендама и предањима. Кроз речи народног језика упознајемо веровања у разна натприродна бића и читаву историју испредену око њих. Вук не улази у то да таква веровања оспорава, да им суди и назива их сујеверјем. Он се једноставно ограђује од њихове истинитости истичући да се тако у народу приповеда. Додуше, на њему својствен начин, нађе начина да се са свим тим нашали.
Пишући о појму вјештица, да је то жена у коју је ушао ђаволски дух, па се ноћу претвара у лептира, кокошку или ћурку, лети по кућама и једе људе прождирући им срце, не пропушта да истакне једно лично запажање: „Ниједној младој и лијепој жени не кажу да је вјештица, него све бабама.” За разлику од тог женског злодуха, вила много ређе напада људе и ретко је народ види у лику старе жене: с дугом косом, то је најчешће девојка која неће да учини нажао човеку осим ако је он не нападне или повреди њено станиште.
Најпознатији српски демон, вампир, односно вукодлак, такође је добио опширно објашњење аутора – од тога да се повампирени покојник храни људском крвљу, да преко његовог гроба црни ждребац без белега неће да пређе, па га по том трагу мештани траже, до тога да демон може да се убије пробијањем глоговим коцем. Као и у случају вештице, Вук је зачинио иначе језиво предање опаском да вукодлак, оперишући ноћу, понекад долази и својој жени „особито ако му је лијепа и млада”, желећи тиме да нам наговести на које су све начине младе удовице и њихови љубавници маскирали своје односе пред светом.
И данашњи говорници српског језика познају израз врзино коло, за нешто што је запетљано, из чега не можемо лако да се извучемо. У Рјечнику читамо необичну причу о овом изразу, за који нам Вук признаје да ни њему није до краја јасна. Како „Србљи приповиједају” дванаест ђака када изуче дванаест школа оду на врзино коло, па читајући неку нарочиту књигу један од њих нестане. Учесници необичног обреда после тога зову се грабанцијаши, одрпани и поцепани иду са ђаволима и вилама и воде облаке у време олује и грмљавине. „А ђе је то врзино коло и шта је? Бог би га знао”, додаје Вук.
За разлику од познате приче о цару Тројану с козјим ушима, у Рјечнику ћемо под одредницом Тројан прочитати другу причу: веровање да је на планини Церу постојао Тројанов град, којим је владао истоимени краљ. Сваку ноћ одлазио је у Срем и тамо љубио неку жену, одлазећи од ње пре свитања јер се крио од сунца, погубног по њега. Преварио га је муж жене коју је посећивао, ишчупавши петловима језике, па је Тројан остао дуже него обично код своје љубовце и на путу кући сунце га је растопило.
Покуде моралиста
Како једна књига може да се прочита и прихвати на много различитих начина показује и случај првог издања српског Рјечника. Ако верујете, као бројни изучаваоци, да је зачетник српске лексикографије посао обавио на завидном нивоу, бележећи не само, за оно време, велики број речи, већ на малом простору дајући и занимљива објашњења, показујући велику умешност као приповедач, онда ће вас изненадити да чујете да је по објављивању Вуков Рјечник стекао тако рђав глас међу домаћим читаоцима да је чак забрањиван и спаљиван.
Буру негодовања изазвало је слово Ј, које Вук први пут користи у Рјечнику, у свом реформисаном правопису. Преузето из латинице, то слово сматрано је „страним елементом” у нашој азбуци, па су се чуле жестоке критике да Вук хоће да „полатиничи” српски језик. Бранитеље правописа надгласали су својим погрдама бранитељи морала.
Вероватно по Копитаревом савету да и то чини фонд речи једног језика, Вук је у речник записао и бројне неприличне речи, масне псовке. Они који су купили књигу с намером да им деца уче немачки, јер је поред сваке српске речи „истолкован” и њен немачки превод, осетили су се превареним: убеђени да ће им деца у књизи тражити само безобразлуке, нису желели да им је дају у руке. У другом издању речника, из 1852. године, уз много већи број речи, Вук је своје дело прочистио од псовки.
Читајући то прво издање Рјечника „са историјске удаљености”, у време када је слово Ј увелико одомаћено у нашем језику, као, нажалост, и ружне речи које су постале још неприличније, трагамо у њему за заборављеним обичајима, деловима историје, легендама, сликовитим изразима. Псовке смо намерно оставили по страни, као неважне и непотребне и, за разлику од оних првих читалаца и критичара, кренули за оним чега у Рјечнику има далеко више: за лепим, необичним и милозвучним речима.
Аутор: Ј. Чалија
Илустровао: Драган Боснић
Извор: Политикин забавник
ШАРГИЗДАВО НАРОДНО ЦАРСТВО
Записујући речи из народа, Вук Караџић обогатио је свој Српски рјечник причама о највећој женској капи на свету, немирним српским сватовима, младим удовицама које су посећивали лажни вампири
У време када је хлеб био лебац или љебац, када су око куће ожењени синови градили вајате где су живели са својим женама, а за камењаре се веровало да су станишта демона стухаћа, у манастиру Шишатовац стари познаник ученог архимандрита-песника Лукијана Мушицког предано ради на новом задатку не би ли „Србљи” коначно научили „правога свог језика”. Пошто је објавио прву збирку српских народних песама и граматику, 1816. године Вук Караџић (1787–1864) почео је да пише речник народног језика како не би писци више писали „како му се кад навр пера надесило”.
За рад на српском речнику ободрио га је Јернеј Копитар, који ће му у том послу бити десна рука: он ће преводити речи на немачки и латински и давати Вуку упутства и стручне савете. Највећи део речи записаће у Шишатовцу, углавном су то биле оне којих је сам могао да се сети, а на крају биће их на броју 26.270. После доста муке око сакупљања новца за штампање тако великог и скупог дела, тражења штампарије која ће објавити књигу писану новим правописом, Српски рјечник излази у Бечу 1818. године.
Не бргљај, море!
Ако, за сада, оставимо по страни лекције о значају Рјечника за Вукову језичку реформу и посветимо се само речима које је записао, видећемо да листајући то прво издање које је имало бурну историју, почињемо боље да упознајемо ондашњи народ, његов живот, веровања и обичаје, песме које су певали, пословице којима су зачињали своје причање, шаљиве анегдоте којима су се забављали, јела која су спремали, одећу коју су носили. Сав уроњен у народни говор и све богатство које он собом носи, Вук Караџић је уз неке одреднице у свом речнику давао објашњења, описивао обичаје, бележио пословице, загонетке или народне песме у којима се та реч користи.
Пред читаоцем се раскриљује живописност и сликовитост „свињарског и говедарског језика”, како су противници Вукове реформе погрдно називали народни језик. А у њему на цени нам је пријатељ који нам није само пјевидруг него и плачидруг, за оног ко почне да се школује, па напусти књигу кратко се каже да је сврзислово, слично као што је и човек који је обријао браду сврзибрада, а ко је само једном видео, ако не и пробао, пихтије јасно му је што их народ зове дркталице. Многе речи данас нам звуче необично, а њихово значење, без Вуковог објашњења, било би нам сасвим замагљено.
Већ на слово А изучаваоци су се саплели о акмаџу, птицу која вероватно и тада више није постојала, а за коју је Вук написао да је слична копцу и да је Турци носе са собом у лов на препелице. Нема много говорника данашњег српског језика који би могли да вам објасне шта значи бргљати (говорити брзо и неразумљиво), шта је глота (чељад) и ко је јабанац (туђин). У народним приповедањима, као и у уметничкој књижевности, настају измишљене речи и Вук не пропушта да их забележи.
Шаргизда је, тако, рођена у загонетки: „Тица шаргизда све село нагизда, а себе не може” (игла). У шаљивој причи Еру који је свратио у манастир да узме причешало и наворњак, не знајући да се то по шта је дошао зове причешће и нафора, а камоли о каквом је црквеном обреду реч, намерно преваре калуђерски ђаци.
Копитарева научна систематичност или Вукова жеља да што више тога забележи, тек у Рјечник су ушли и разни повици: кад млађи старијем викне море! овај га одмах хвата за гушу, јер се с том речи „показује као неко старјешинство”, али мало мање него кад се каже оно препознатљиво бре! Осим турцизама, Вук је записао и друге речи страног порекла: једна је, истиче, нова. „Прошавшије година” са интригама је у Србију дошла и реч интригант.
Капа за бежање
Цео један свет отвара се пред нама док Вук набраја и објашњава појмове око свакодневног живота, уводећи нас у сеоске домове, куће наших предака, разјашњавајући нам њихове међусобне односе, систем власти. Тадашње село у Србији сматрало се великим ако је имало око 100 кућа, али већина их је имала између 30 и 50. Била су тако раштркана, сликовито нам објашњава Вук, „да је село од 40 кућа веће и од Беча”, комшије су биле „ђешто по сата или читав сат далеко”.
У Србији, Босни и у Херцеговини ни у 100 села нема свуда једне школе, вајка се Вук, него се деца описмењавају у манастирима или код сеоског попа, али многи лети забораве оно што су зими научили, па се дешава да ни после четири године не знају да читају. „...Који изучи и пречита неколико пута псалтир, онај је већ изучио сву књигу”, опомиње Вук да још нема буквара на правом српском језику. Нису манастири, односно намастири, били само прве школе, већ и места окупљања где су читаве породице долазиле о великим црквеним празницима у најбољој одећи коју су имали, да се причесте, исповеде, купе робу на великим саборима на којима се сакупи и неколико хиљада људи, састану се са пријатељима или кумовима.
Кућом је управљао старјешина: он је одређивао ко ће шта од чланова породице да ради, код њега је био сав новац, он је трговао и продавао, дочекивао госте и са њима седао за трпезу. Осим овог кућног, старешином се звао и онај ко управља селом, а у време Карађорђа, он је био старешина целе Србије. Ма колико било тешко сакупити новац за порезу, која се плаћала два пута годишње, излазити на крај са читлуксабијама које су биле „десет пута горе од спаије” јер нису избивали из села, свака кућа славила је крсно име, за које су се домаћини спремали целе године. Славило се четири дана, гологлав и стално на ногама домаћин је служио госте ракијом и вином, а на крсно име позивали су се сви из села који не славе тог свеца, а сви заједно до касно у ноћ би пили и певали. У здрављу се напијало, наздрављало кад год би се пило вино или ракија, а у болести, сазнајемо даље из Рјечника, Срби су звали попа, не лекара, да очита молитву.
Уз кумове и побратиме, пандуре и хајдуке, господаре и сердаре завирујемо и у женски свет, међу свилене конце ибришиме, мараме и наруквице (белензуке), рецепте за ћуфтете, тарпоше које нам Вук детаљно описује. По његовој процени, тарпош је вероватно највећа женска капа на свету, коју су везану под брадом носиле жене у зворничкој нахији, а због које су морале да се сагињу да би ушле у кућу. Та гломазна капа, међутим, већ у Вуково време изашла је из обичаја, замениле су је мање капе „с којима је лакше бјежати по шуми”.
Немиран као српски сват
Свакодневни живот пресецали су посебни дани: црквени празници, важни догађаји у животу попут рођења детета или венчања. Код таквих одредница застаје и Вук, описује народне обичаје, песме које су их пратиле, веровања и надања око обреда. Верујући да се небо отвара ноћ уочи Богојављења, многи на пољима чекали су тај тренутак јер се говорило да ће Бог испунити свакоме шта затражи. Необичне небеске прилике одигравале су се и на Ивањдан. Празник је толико велики да Сунце на небу тога дана трипут од страха стане. Селом су о Тројичину дне ишле краљице, девојке које су певале посебне обредне, краљичке песме од куће до куће, а у нарочитим костимима поворку су обавезно чиниле краљица, краљ, барјактар и дворкиња.
У Срему, Бачкој и Банату, пак, нови свештеници забранили су обичај: Вук не улази ближе у њихове разлоге, али нам оставља живо сведочанство да су краљице чак и батинама разгоњене. Девојачки пој могао је пред кућом да се чује и уочи Лазареве суботе, када су укућане походиле лазарице, а некада су то пред Божић чинили и момци, коледари, који су добили име по напеву „коледо” који су изговарали уз готово сваку реч песме. Против суше бориле су се песмом додоле. Обавезна учесница те поворке, додола, била је обучена само у траву и цвеће, али је била толико накићена да је ушло у изреку „окитила се као додола”. Највише оваквих одредница везано је за свадбене обичаје и женидбу.
У тадашњој Србији није била реткост да се момак и девојка узимају (венчавају), а да се претходно нису ни видели, а девојка није смела ни оцу ни брату да каже да неће да пође за онога којег јој они изаберу. Због тражења новца за девојку морао је да се умеша и сам Карађорђе: очеви су за своје кћери тражили толико много новца да сиромашнији младићи нису могли да се надају женидби, па је вожд одредио да за девојку не може да се тражи више од једног дуката. Свадба је трајала скоро недељу дана, а Вук објашњава и зашто се у народу говорило за немирне и безобразне да су као српски сватови.
„Побију кокоши и прасце, покољу ћурке, гуске, патке; полупају судове; покраду (код ђевојачке куће) кашике и друго што се гођ може понети; пећ собну (ако им повлади кум) оборе па изнесу напоље; ђешто (као у Бачкој) извуку кола навр куће; сами точе, сами пију; вичу, лупају...” Јогунасти младићи, а било је и таквих, нису се мирили с тим да неће да им дају девојку коју су изабрали за жену. Ако већ не може да буде женидбе, прибегавало се отмици. У ту пустоловину ишло се с оружјем, као у рат, а једном отету девојку момци нису пуштали ни за живу главу.
За село је била велика срамота да им отму младу, а брука се качила и на отмичаре који се кући врате несвршена посла. Младенце је под претњом батинама или смрћу венчавао поп у шуми или некој колиби, па би се тек после свршеног чина гледало да се са младином породицом изгладе односи. И овај обичај Карађорђе је забранио. Против воље родитеља понекад су деловале и девојке, па отуд и реч добјеглица за оне које саме „добјегну” у момкову кућу, без знања своје породице.
Врзино коло
Видљиви свет преклапа се у Рјечнику с оним невидљивим, оностраним, историја се преплиће с легендама и предањима. Кроз речи народног језика упознајемо веровања у разна натприродна бића и читаву историју испредену око њих. Вук не улази у то да таква веровања оспорава, да им суди и назива их сујеверјем. Он се једноставно ограђује од њихове истинитости истичући да се тако у народу приповеда. Додуше, на њему својствен начин, нађе начина да се са свим тим нашали.
Пишући о појму вјештица, да је то жена у коју је ушао ђаволски дух, па се ноћу претвара у лептира, кокошку или ћурку, лети по кућама и једе људе прождирући им срце, не пропушта да истакне једно лично запажање: „Ниједној младој и лијепој жени не кажу да је вјештица, него све бабама.” За разлику од тог женског злодуха, вила много ређе напада људе и ретко је народ види у лику старе жене: с дугом косом, то је најчешће девојка која неће да учини нажао човеку осим ако је он не нападне или повреди њено станиште.
Најпознатији српски демон, вампир, односно вукодлак, такође је добио опширно објашњење аутора – од тога да се повампирени покојник храни људском крвљу, да преко његовог гроба црни ждребац без белега неће да пређе, па га по том трагу мештани траже, до тога да демон може да се убије пробијањем глоговим коцем. Као и у случају вештице, Вук је зачинио иначе језиво предање опаском да вукодлак, оперишући ноћу, понекад долази и својој жени „особито ако му је лијепа и млада”, желећи тиме да нам наговести на које су све начине младе удовице и њихови љубавници маскирали своје односе пред светом.
И данашњи говорници српског језика познају израз врзино коло, за нешто што је запетљано, из чега не можемо лако да се извучемо. У Рјечнику читамо необичну причу о овом изразу, за који нам Вук признаје да ни њему није до краја јасна. Како „Србљи приповиједају” дванаест ђака када изуче дванаест школа оду на врзино коло, па читајући неку нарочиту књигу један од њих нестане. Учесници необичног обреда после тога зову се грабанцијаши, одрпани и поцепани иду са ђаволима и вилама и воде облаке у време олује и грмљавине. „А ђе је то врзино коло и шта је? Бог би га знао”, додаје Вук.
За разлику од познате приче о цару Тројану с козјим ушима, у Рјечнику ћемо под одредницом Тројан прочитати другу причу: веровање да је на планини Церу постојао Тројанов град, којим је владао истоимени краљ. Сваку ноћ одлазио је у Срем и тамо љубио неку жену, одлазећи од ње пре свитања јер се крио од сунца, погубног по њега. Преварио га је муж жене коју је посећивао, ишчупавши петловима језике, па је Тројан остао дуже него обично код своје љубовце и на путу кући сунце га је растопило.
Покуде моралиста
Како једна књига може да се прочита и прихвати на много различитих начина показује и случај првог издања српског Рјечника. Ако верујете, као бројни изучаваоци, да је зачетник српске лексикографије посао обавио на завидном нивоу, бележећи не само, за оно време, велики број речи, већ на малом простору дајући и занимљива објашњења, показујући велику умешност као приповедач, онда ће вас изненадити да чујете да је по објављивању Вуков Рјечник стекао тако рђав глас међу домаћим читаоцима да је чак забрањиван и спаљиван.
Буру негодовања изазвало је слово Ј, које Вук први пут користи у Рјечнику, у свом реформисаном правопису. Преузето из латинице, то слово сматрано је „страним елементом” у нашој азбуци, па су се чуле жестоке критике да Вук хоће да „полатиничи” српски језик. Бранитеље правописа надгласали су својим погрдама бранитељи морала.
Вероватно по Копитаревом савету да и то чини фонд речи једног језика, Вук је у речник записао и бројне неприличне речи, масне псовке. Они који су купили књигу с намером да им деца уче немачки, јер је поред сваке српске речи „истолкован” и њен немачки превод, осетили су се превареним: убеђени да ће им деца у књизи тражити само безобразлуке, нису желели да им је дају у руке. У другом издању речника, из 1852. године, уз много већи број речи, Вук је своје дело прочистио од псовки.
Читајући то прво издање Рјечника „са историјске удаљености”, у време када је слово Ј увелико одомаћено у нашем језику, као, нажалост, и ружне речи које су постале још неприличније, трагамо у њему за заборављеним обичајима, деловима историје, легендама, сликовитим изразима. Псовке смо намерно оставили по страни, као неважне и непотребне и, за разлику од оних првих читалаца и критичара, кренули за оним чега у Рјечнику има далеко више: за лепим, необичним и милозвучним речима.
Аутор: Ј. Чалија
Илустровао: Драган Боснић
Извор: Политикин забавник