Član
- Učlanjen(a)
- 11.11.2012
- Poruka
- 2.164
Kako da u vreme Svetskog fudbalskog prvenstva postanete bogatije za nekoliko pari cipela?
Na dan svečanog otvaranja poslednjeg Svetskog prvenstva u fudbalu, moj hazbend i ja bili posvađani, pisala sam o tome, ali da podsetim. Mora da je bilo nešto mnogo važno jer smo se dva dana takmičili u ćutanju. Ja, kao i svako žensko, digla stvar na nivo, čekam da on prvi progovori. I tako, sva na nivou, idući ulicom, setim se da je tokom prethodnog fudbalskog prvenstva moj hazbend ratovao sa familijom oko mene, ratovao boga mi i sa mnom oko mene, i da je to prvenstvo propustio. Nabio mi to nekoliko puta na nos, kao dokaz ljubavi – dok su ostali muškarci gledali fudbal, ja gled’o u tebe. Elem, prisetim se kako sam te godine pobedila sve reprezentacije sveta, spustim se s tog nivoa, spremim ručak na brzaka, pomerim sve u dnevnoj sobi, napravim piknik na tepihu, sve bilo, samo mrave nisam uspela da nabavim, i dočekam si hazbenda s posla da svečano odgledamo to otvaranje. Jedosmo ko plemenske poglavice koje su upravo sklopile primirje. Bilo to ono prvenstvo kad saznadoh da postoji nešto što se zove vuvuzela od čega može mozak da ti propišti.
Setim se kako je moja majka jednom pitala mog oca zašto svaki čas trčka na pecanje a on odgovorio da mu to odmara živce. Sledeći put ona rešila da i ona odmara živce sa njim, pošla i ja, i provele smo se kao bose po trnju. To odmaranje živaca se svelo na pobadanje milion štapova uz obalu, trčanje od jednog do drugog i histeriju kad god je plovak zaigrao, silk se zategao ili se riba otkačila. Umal’ nas obe nije udavio u plićaku. Moja majka ga gledala kao da je sišao s uma i svečano obećala da je tad pogrešila i dozvolila da joj kida živce tim svojim odmaranjem živaca i nikad višie.
E, slično sam se provela kad sam htela da zavolim fudbal, pravim društvo hazbendu i okajem grehe zbog onog prvenstva kad je osvajao mene. Mislim, u mojoj kući se uvek gledao taj fudbal ali nisam morala da ga volim zbog oca i brata, sad sam baš htela da budem fina i razumem tu ljubav mog hazbenda.
On gledao, ja pokušala par puta da pitam koji su naši, on reko da mu naše ne pominjem a da u vezi sa ovima što nisu naši ne pitam ništa jer ništa neću ni razumeti. Pobunih se što gleda kad ne igraju naši a ne gleda u mene kad sam ja naša, samo me pogledao ko da u stvari nisam njegova. Ukapiram da sam, bre, dosadna, ko kad ja gledam neki srceparajući film a on pita šta ima za večeru, ukapiram i da će prvenstvo da prođe a da sam ja uvek tu i da će, šta god ja da izvodim, do kraja prvenstva umesto mene videti fudbalsku loptu.
Ja se nešto nikad nisam palila na fudbalere iako kažu da su fudbaleri među prvima kada su ženske maštarije o udaji u pitanju, al’dobro. Moj muž se tokom svake utakmice u fotelji pretvarao u Maradonu koji bi očas posla zabio gol protivničkoj ekipi samo da je mogao da se teleportuje kroz ekran do terena. Priupitam ga – brate, ovaj mužu, meni se Maradona ne sviđa, jel možeš u Bekama, lakše ću da preživim ako zamišljam da sam Viktorija, ću ti presvisnem ovde. Reko – Aha – i nastavio da bude Maradona sav srećan što arlaukanjem iz fotelje pomaže timu za koji navija.
Sledećeg dana se pretvorio u divljaka koji je vikao – ’Bem ti loptu, stativu, pištaljku, sudiju, nogu, karton, aut, korner, ćoravu budalu. Ja tog dana pobegla od kuće stoposto ubeđena da će nastaviti verbalno seksualno da ih ugrožava i da posle tog tolikog seksa neće biti ni za šta.
Negde petog dana je počeo da orgazmira zbog golova, kolektivno sa onima na terenu i na tribinama. Nisam mogla da se odlučim da li me podseća na nekoga koga je obad ujeo za dupe, ili na balerinu, skakao je u vis, okretao se u vazduhu, pa opet, i tako jedno deset puta sve dok sudija nije zaduvao u pištaljku. Dok je on izvodio te piruete, na tribinama su se polivali pivom, duvali u one vuvuzele, a na terenu se dešavalo nešto što u ženskom sportu nema šanse da vidite. Gomila muškaraca je naskakala na onog što je zabio go, pa su onda skakali na noge i jedan drugog tapšali po guzi, pa trčali do tribina i ispred igrali trbušni ples, pa se opet tapšali po guzi, ja gledala ko je luđi, oni ili moj hazbend.
Zbog jednog penala umalo bez glave da ostanem. Elem, znate onaj fascinantan momenat kad se svi drže za svoj penis kad se pucaju penali, ja stala ispred televizora i rekla hazbendu – Dušo, ovo kako je živo kod nas u sobi, dal da se zaštitimo i mi, šta znaš može proleti lopta. U tom trenutku, ko na đavola, onaj šutne loptu, hazbend vrisne, ja skočim i oboje se zabuljimo u ekran taman da vidimo da je promašio.
Ja gledala sva u čudu – fudbaler pao na kolena, ne kapiram dal se moli bogu, pozdravlja sunce ili čeka da mu odrube glavu. Onda ga ostali teše, pa on krije lice, pa ga oni šljapkaju po guzi, pa se meni to šljepkanje po dupetu smučilo jer ga nisam ukapirala isto kao ni fudbal.
Ruke sam definitivno digla kad je jedan pao i počeo da glumi porođajne bolove. Hazbend mi taktički objasnio da je porođaj prirodna stvar, porađao se pa zna, a da udarac u cevanicu boli ko u oči.
Ukapiram da se fudbal i ja definitivno nećemo razumeti isto kao ni hazbend i ja dok traje prvenstvo i da iako pričamo na srpskom jedno drugo razumemo kao da ja pričam na kineskoma on na arapskom.
Jel moram ja ovo da volim? Ne moraš, odgovori ljubljeni muž, samo me, majke ti, ostavi na miru.
Do kraja prvenstva sam mu samo prinosila i odnosila, padalo mi na pamet da priđem kad vidim da je euforičan, da i on ima koga da poljubi, pa me vatala strava da me ne cepi glavom u čelo onako zanešen, sve u svemu sklanjala sam se.
Kad se završilo prvenstvo, svečano mu saopštim da ću da ga obezglavim prvi put kad se bude začudio dok ja ispred nekog izloga cičim zbog nekih cipela. Što bre, upita? Tako! Potrudi se da prihvatiš kao normalno. Eto, ja sam prihvatila da je u fudbalu normalno red trčanja, red šljapkanja po guzi, red suza, pa opet šljapkanje po guzi, nije mi baš normalno, al sam prihvatila da jeste.
Celo, bre, prvenstvo sam te slušala kako se dernjaš na televizor, ima da ćutiš kad ja vrištim na izlog i da se praviš da je normalno. Eventualno možeš da me šljapneš po guzi i to samo ako imaš pare da mi kupiš. Ako nemaš, ću ti kažem da si peder, isto ko ti sudiji, ima da ćutiš.
To bilo pre četiri godine. Sad se psihički pripremam za ovo i taktički smišljam glupa pitanja s kojim ću da mu se popnem na glavu dok ne počne na sve da mi odgovara sa – Aha, može, kako ti hoćeš, sama odluči, ako ti se sviđaju kupi. Ima budem bogatija za nekoliko pari cipela. I to vam je moj savet u vezi sa dolazećim prvenstvom. Ostavite ga na miru i zabijajte sebi golove u vidu tih cipela ili čega god. Zameri li vam kasnije samo kažite da niste vi odgovorne što je on neuračunljiv u vreme fudbalskog prvenstva.
Bonus trik (znate već da povremeno pišem tekstove koji su deo Coca-Cola Bloggers Network Adria, ovaj tekst je deo toga) – kompanija Coca- Cola je zvanični pokrovitelj ovog Svetskog prvenstva u fudbalu i za ovo prvenstvo najavljuje najveću reklamnu kampanju u istoriji kompanije, pod nazivom – Jedan svet, jedna igra. Deo te kampanje je i zastava veličine fudbalskog terena, Zastava radosti, na kojoj će biti mozaik fotografija i tvitova ljudi sa cele planete. Zastava će biti izložena na uvodnom meču u Sao Paolu između Brazila i Hrvatske.
Bonus trik je – pošaljite ovde fotografiju svoj muža, dečka, tvit, šta god i tako mu omogućite da postane deo fudbalske istorije, da bude na stadionu u Sao paolu iako stvarno neće biti tamo. Posle ispred izloga cičite za bonus cipele
Autor: Mirjana Milica Mahlat
PS: Izvinjavam se ako temu nisam postavio na pravo mesto.
Pozz
Na dan svečanog otvaranja poslednjeg Svetskog prvenstva u fudbalu, moj hazbend i ja bili posvađani, pisala sam o tome, ali da podsetim. Mora da je bilo nešto mnogo važno jer smo se dva dana takmičili u ćutanju. Ja, kao i svako žensko, digla stvar na nivo, čekam da on prvi progovori. I tako, sva na nivou, idući ulicom, setim se da je tokom prethodnog fudbalskog prvenstva moj hazbend ratovao sa familijom oko mene, ratovao boga mi i sa mnom oko mene, i da je to prvenstvo propustio. Nabio mi to nekoliko puta na nos, kao dokaz ljubavi – dok su ostali muškarci gledali fudbal, ja gled’o u tebe. Elem, prisetim se kako sam te godine pobedila sve reprezentacije sveta, spustim se s tog nivoa, spremim ručak na brzaka, pomerim sve u dnevnoj sobi, napravim piknik na tepihu, sve bilo, samo mrave nisam uspela da nabavim, i dočekam si hazbenda s posla da svečano odgledamo to otvaranje. Jedosmo ko plemenske poglavice koje su upravo sklopile primirje. Bilo to ono prvenstvo kad saznadoh da postoji nešto što se zove vuvuzela od čega može mozak da ti propišti.
Setim se kako je moja majka jednom pitala mog oca zašto svaki čas trčka na pecanje a on odgovorio da mu to odmara živce. Sledeći put ona rešila da i ona odmara živce sa njim, pošla i ja, i provele smo se kao bose po trnju. To odmaranje živaca se svelo na pobadanje milion štapova uz obalu, trčanje od jednog do drugog i histeriju kad god je plovak zaigrao, silk se zategao ili se riba otkačila. Umal’ nas obe nije udavio u plićaku. Moja majka ga gledala kao da je sišao s uma i svečano obećala da je tad pogrešila i dozvolila da joj kida živce tim svojim odmaranjem živaca i nikad višie.
E, slično sam se provela kad sam htela da zavolim fudbal, pravim društvo hazbendu i okajem grehe zbog onog prvenstva kad je osvajao mene. Mislim, u mojoj kući se uvek gledao taj fudbal ali nisam morala da ga volim zbog oca i brata, sad sam baš htela da budem fina i razumem tu ljubav mog hazbenda.
On gledao, ja pokušala par puta da pitam koji su naši, on reko da mu naše ne pominjem a da u vezi sa ovima što nisu naši ne pitam ništa jer ništa neću ni razumeti. Pobunih se što gleda kad ne igraju naši a ne gleda u mene kad sam ja naša, samo me pogledao ko da u stvari nisam njegova. Ukapiram da sam, bre, dosadna, ko kad ja gledam neki srceparajući film a on pita šta ima za večeru, ukapiram i da će prvenstvo da prođe a da sam ja uvek tu i da će, šta god ja da izvodim, do kraja prvenstva umesto mene videti fudbalsku loptu.
Ja se nešto nikad nisam palila na fudbalere iako kažu da su fudbaleri među prvima kada su ženske maštarije o udaji u pitanju, al’dobro. Moj muž se tokom svake utakmice u fotelji pretvarao u Maradonu koji bi očas posla zabio gol protivničkoj ekipi samo da je mogao da se teleportuje kroz ekran do terena. Priupitam ga – brate, ovaj mužu, meni se Maradona ne sviđa, jel možeš u Bekama, lakše ću da preživim ako zamišljam da sam Viktorija, ću ti presvisnem ovde. Reko – Aha – i nastavio da bude Maradona sav srećan što arlaukanjem iz fotelje pomaže timu za koji navija.
Sledećeg dana se pretvorio u divljaka koji je vikao – ’Bem ti loptu, stativu, pištaljku, sudiju, nogu, karton, aut, korner, ćoravu budalu. Ja tog dana pobegla od kuće stoposto ubeđena da će nastaviti verbalno seksualno da ih ugrožava i da posle tog tolikog seksa neće biti ni za šta.
Negde petog dana je počeo da orgazmira zbog golova, kolektivno sa onima na terenu i na tribinama. Nisam mogla da se odlučim da li me podseća na nekoga koga je obad ujeo za dupe, ili na balerinu, skakao je u vis, okretao se u vazduhu, pa opet, i tako jedno deset puta sve dok sudija nije zaduvao u pištaljku. Dok je on izvodio te piruete, na tribinama su se polivali pivom, duvali u one vuvuzele, a na terenu se dešavalo nešto što u ženskom sportu nema šanse da vidite. Gomila muškaraca je naskakala na onog što je zabio go, pa su onda skakali na noge i jedan drugog tapšali po guzi, pa trčali do tribina i ispred igrali trbušni ples, pa se opet tapšali po guzi, ja gledala ko je luđi, oni ili moj hazbend.
Zbog jednog penala umalo bez glave da ostanem. Elem, znate onaj fascinantan momenat kad se svi drže za svoj penis kad se pucaju penali, ja stala ispred televizora i rekla hazbendu – Dušo, ovo kako je živo kod nas u sobi, dal da se zaštitimo i mi, šta znaš može proleti lopta. U tom trenutku, ko na đavola, onaj šutne loptu, hazbend vrisne, ja skočim i oboje se zabuljimo u ekran taman da vidimo da je promašio.
Ja gledala sva u čudu – fudbaler pao na kolena, ne kapiram dal se moli bogu, pozdravlja sunce ili čeka da mu odrube glavu. Onda ga ostali teše, pa on krije lice, pa ga oni šljapkaju po guzi, pa se meni to šljepkanje po dupetu smučilo jer ga nisam ukapirala isto kao ni fudbal.
Ruke sam definitivno digla kad je jedan pao i počeo da glumi porođajne bolove. Hazbend mi taktički objasnio da je porođaj prirodna stvar, porađao se pa zna, a da udarac u cevanicu boli ko u oči.
Ukapiram da se fudbal i ja definitivno nećemo razumeti isto kao ni hazbend i ja dok traje prvenstvo i da iako pričamo na srpskom jedno drugo razumemo kao da ja pričam na kineskoma on na arapskom.
Jel moram ja ovo da volim? Ne moraš, odgovori ljubljeni muž, samo me, majke ti, ostavi na miru.
Do kraja prvenstva sam mu samo prinosila i odnosila, padalo mi na pamet da priđem kad vidim da je euforičan, da i on ima koga da poljubi, pa me vatala strava da me ne cepi glavom u čelo onako zanešen, sve u svemu sklanjala sam se.
Kad se završilo prvenstvo, svečano mu saopštim da ću da ga obezglavim prvi put kad se bude začudio dok ja ispred nekog izloga cičim zbog nekih cipela. Što bre, upita? Tako! Potrudi se da prihvatiš kao normalno. Eto, ja sam prihvatila da je u fudbalu normalno red trčanja, red šljapkanja po guzi, red suza, pa opet šljapkanje po guzi, nije mi baš normalno, al sam prihvatila da jeste.
Celo, bre, prvenstvo sam te slušala kako se dernjaš na televizor, ima da ćutiš kad ja vrištim na izlog i da se praviš da je normalno. Eventualno možeš da me šljapneš po guzi i to samo ako imaš pare da mi kupiš. Ako nemaš, ću ti kažem da si peder, isto ko ti sudiji, ima da ćutiš.
To bilo pre četiri godine. Sad se psihički pripremam za ovo i taktički smišljam glupa pitanja s kojim ću da mu se popnem na glavu dok ne počne na sve da mi odgovara sa – Aha, može, kako ti hoćeš, sama odluči, ako ti se sviđaju kupi. Ima budem bogatija za nekoliko pari cipela. I to vam je moj savet u vezi sa dolazećim prvenstvom. Ostavite ga na miru i zabijajte sebi golove u vidu tih cipela ili čega god. Zameri li vam kasnije samo kažite da niste vi odgovorne što je on neuračunljiv u vreme fudbalskog prvenstva.
Bonus trik (znate već da povremeno pišem tekstove koji su deo Coca-Cola Bloggers Network Adria, ovaj tekst je deo toga) – kompanija Coca- Cola je zvanični pokrovitelj ovog Svetskog prvenstva u fudbalu i za ovo prvenstvo najavljuje najveću reklamnu kampanju u istoriji kompanije, pod nazivom – Jedan svet, jedna igra. Deo te kampanje je i zastava veličine fudbalskog terena, Zastava radosti, na kojoj će biti mozaik fotografija i tvitova ljudi sa cele planete. Zastava će biti izložena na uvodnom meču u Sao Paolu između Brazila i Hrvatske.
Bonus trik je – pošaljite ovde fotografiju svoj muža, dečka, tvit, šta god i tako mu omogućite da postane deo fudbalske istorije, da bude na stadionu u Sao paolu iako stvarno neće biti tamo. Posle ispred izloga cičite za bonus cipele
Autor: Mirjana Milica Mahlat
PS: Izvinjavam se ako temu nisam postavio na pravo mesto.
Pozz