Kad medvedi „zaplešu”

[crvendac_011]

Kad medvedi „zaplešu”

Mečkarenje je u Srbiji zakonom zabranjeno pre četiri godine, ali Kasandra, jedna od tri mečke oslobođene lanaca i nametnute uloge „uličnog zabavljača”, nije uspela da dočeka starost u prihvatilištu u Bugarskoj


Saida i Božana se igraju u azilu (Foto N. Sekulić)

Medvedi u Srbiji se smatraju ugroženom vrstom, i na listi su zaštićenih životinja. Sve doskora, međutim, mogli su se videti u nametnutoj ulozi „uličnih zabavljača”, koja je mnogima došla glave. Nenad Sekulić, načelnik Odeljenja za biodiverzitet Zavoda za zaštitu prirode Srbije, priča za „Magazin” o sudbini tri takve medvedice.

– Mečkarenje je bilo zanimanje siromašnih romskih porodica koje su do pre nekoliko godina „slobodno” držale medvede u svojim dvorištima.Uz zveckanje daira, na seoskim vašarima, ove životinje, uzete iz prirode još dok su bili mečići, izvodile su „ples” i na taj način za svoje vlasnike obezbeđivale novac za život.

– Metode kroćenja i dresure, koje su primenjivane, bile su, recimo, zagrevanje plehova po kojima su medvedi igrali, probijanje brnjice i oslepljivanje! – navodi Sekulić. Posledica ovakve torture su psihički poremećaji, koji ostaju tokom čitavog života, narušeno fizičko zdravlje i, najzad, smrt.

Stariji Beograđani još pamte mečkara koji je svog „štićenika” na lancu, sa alkom u brnjici, dovodio pred kafanu „Grmeč” da zabavi goste. Bilo je leto, velika vrućina, i mečkar je predložio prolaznicima da časte medveda hladnim pivom. Kelner je ubrzo pružio životinji flašu, pa drugu, pa treću... Svaku je nesretna zver sasula u grlo uz cuga, držeći je prednjim šapama, dok se propinjala na zadnjim. Posle nekoliko litara piva (što za gazdu, što za medu), jedan od onih koji su plaćali piće primetio je da bi, ipak, trebalo prestati, jer bi „pijani medved mogao postati opasan!“.

Medvedi lišeni zimskog sna i osnovnih uslova za životoslobođeni su lanaca u Srbiji 2007. godine, donošenjem Zakona o potvrđivanju Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa, poznatije kao Bernska konvencija. Već naredne godine tri medvedice – Kasandra, Saida i Božana – oduzete su od mečkara iz Kruševca i Požarevca i privremeno prenete u prihvatilište Belica u Bugarskoj. Srbija, naime, nema takvo prihvatilište, mada, kako kaže naš sagovornik, planirano je da se jedno, po međunarodnim standardima, izgradi na Zlataru.Osnovni uslovi za izgradnju azila za medvede su sledeći: da je područje brdskoplaninsko, bogato vodom, gustom šumom, brlozima za zimski san, poljanama i sunčanim mestima za igru i odmor životinja.



Populacija smeđih medveda u Srbiji, jedinih koji slobodno žive u našoj zemlji, prema poslednjim podacima broji šezdesetak životinja. Ima ih na Tari, Goliji, u jugozapadnom Polinju i oko Stare planine... Nekolicina još živi u zarobljeništvu. O medvedima, osim države i stručnjaka, u Srbiji brinu i nevladine organizacije za zaštitu životinja.

Bugarski park za oporavak medveda – jedan od tri takva u Evropi – nalazi se u južnom delu planine Rile, u mestu Andrianov čark, na 12 kilometara od grada Belice u oblasti Blagoevgrada, i na 180 kilometara od Sofije.Nastao je zahvaljujući fondacijama „Četiri šape” iz Austrije i „Brižit Bardo” iz Francuske.Prihvatilište je na nadmorskoj visini od 1.200 do 1.345 metara i zauzima površinu od 12 hektara. Otvoreno je krajem 2000. godine i u njega je uloženo više od dva miliona evra.

– Park je izdeljen na sedam sektora, međusobno odvojenih spoljnim žičanim ogradama visine preko tri metra, i unutrašnjim električnim.Međutim, svi sektori su povezani tunelima i prelazima, koji osoblju Parka olakšavaju prilaz za potrebe pregleda i prenosa životinja.U okviru prihvatilištasu informacioni centar sa prostorijama za osoblje i smeštaj hrane za medvede,veterinarska ambulanta i galerija za posetioce.

Uovom prostoru 26 medveda, koliko ih je bilo prošle godine u prihvatilištu, nastavlja svoj život da, uz pomoć dobrih ljudi, doživi duboku starost, i to barem nalik na onu u prirodi. Na žalost, za Kasandru, jednu od tri medvedice dovedene iz Srbije, bilo je prekasno – priča Sekulić, koji je u Parku boravio službeno, kako bi prisustvovao uviđaju i utvrđivanju okolnosti uginuća Kasandre, sahranjivanju njenih posmrtnih ostataka i kontroli uslova, kvaliteta smeštaja i nege preostale dve medvedice iz Srbije.

Nikada više, nadamo se, nikome pred kućom neće zaigrati mečka, ni dobrovoljno, ni pod štapom i lancima nemilosrdnog gospodara.

------------------------------------------------

Od Madrida do Berlina...


Mečkarenje u Rusiji

Medved, čest lik iz narodnih bajki i predanja Rusije, istovremeno je i simbol ove zemlje (pa i Olimpijskih igara u Moskvi 1980), ali i mnogih gradova u svetu, recimo Berlina u Nemačkoj, Madrida u Španiji i Berna u Švajcarskoj. Razni sportski klubovi takođe su izabrali ovu životinju za svoj zaštitni znak.

...Od Tedija do Jogija

Plišani medvedić (na engleskom „tedi ber”), omiljena dečija igračka, prvi put se pojavio početkom 20. veka, odnosno nakon što je 16. novembra 1902. u „Vašington postu” objavljena karikatura Kliforda Berimena kako američki predsednik Teodor Ruzvelt (zvani Tedi) na povocu vodi malog, uplašenog medveda. Dopadljivi, čupavi smeđi medvedić napravljen od tekstila već naredne godine se pojavio u jednoj bruklinskoj radnji za decu, a svega nekoliko meseci kasnije pojavio se i na drugoj strani okeana, na sajmu igračaka u Lajpcigu, gde ga je kao svoj proizvod predstavio nemački „Štajf”. Mališani širom sveta veoma brzo su mekanog medu punjenog pamukom prihvatili kao nerazdvojnog drugara u igri i snu... a sve ostalo je istorija.

Jogi, Vini zvani Pu, Pedington... ovekovečeni su u popularnim crtanim filmovima, u stripovima, u nekim od najlepših dela književnosti za decu i odrasle. Do danas su dobili i muzeje širom planete, i toliku popularnost, da je stručnjacima postao najteži zadatak da ubede decu (i odrasle) da pravi, živi medvedi nisu bezopasne igračke, i da ih je u prirodi najbolje ostaviti na miru.

Aleksandra Mijalković
Objavljeno: 22.08.2011.
Izvor: Politika magazin



​