Član
- Učlanjen(a)
- 17.04.2009
- Poruka
- 4.299
Kad kriza radi na crno
Prema podacima sindikata, minimalnu zaradu od 15.660 dinara mesečno prima od 20.000 do 470.000 radnika.
Kad se pre nekoliko godina tridesetogodišnja Milena, diplomirani tehnolog, zaposlila u jednoj farmaceutskoj kompaniji mislila je da će joj znanje iz oblasti hemije biti najpotrebnije. Život ju je demantovao. Samo alhemija može da joj pomogne da sa minimalcem, koji iznosi 15.660 dinara, plaća ratu za stan koja prelazi 25.000 dinara i preživi mesec dana u Beogradu.
– Poslodavac se na takav korak odlučio zbog krize. Međutim, to traje već mesecima i nema izgleda da ću se vratiti na posao. Pre nekoliko godina, sve je izgledalo drugačije. Zato sam i uzela stan na kredit. Sada mi roditelji pomažu, dok ne nađem drugi posao – požalila se Milena.
Darko Mijajlović (49) iz Kuršumlije takođe mesečno može da se nada samo minimalnoj zaradi. Da problem bude veći, već mesecima na njegov tekući račun nije legla nijedna uplata. A dok gazda ne isplati zaostale minimalce i Darko, baš kao i Milena, uz pomoć roditelja uspeva da pregura mesec.
– Vikendom se bavim poljoprivredom u selu u kom žive moji roditelji – otkriva Darko svoju formulu za krpljenje kućnog budžeta.
Danica J. (25) ima drugačiji problem. Njena mesečna plata nešto je manja od 30.000, ali je kod poslodavca prijavljena na minimalnu zaradu.
Tri različita čoveka, tri sudbine, ali svima je zajedničko dovijanje i muka da na kraj izađu s poslodavcima, isplatom minimalca, ili eksploatišu radnike, ili potkradaju državu neprikazivanjem stvarnih prihoda. Po oceni stručnjaka, ovim se muka ne završava jer se sve troje nalaze u čekaonici za rad na crno.
– Oni su prinuđeni da traže drugi posao ili da dodatni novac zarade u sivoj zoni – upozorava Branisav Čanak, predsednik sindikata „Nezavisnost”. – To je problem koji bi trebalo država da reši. Ima tu dosta posala za inspekciju rada. Razumem da neće inspektori da reaguju kad poslodavac ne isplaćuje ni minimalac, ali zašto ne reaguju onda kad se država potkrada. Kad poslodavci, da bi izbegli plaćanje poreza na zarade, radnike prijavljuju na minimalnu osnovicu – pita se Čanak.
Različite su procene koliko ima ljudi u Srbiji koji mesec preguraju na minimalcu i kreću se od 20.000 pa do 470.000.
Prema proceni Miladina Kovačevića, zamenika direktora Republičkog zavoda za statistiku, u februaru je oko 28.000 radnika, zaposlenih u privrednim društvima, preduzećima, ustanovama, zadrugama i drugim organizacijama, primilo minimalnu zaradu. Kovačević pojašnjava da ovde nisu uračunati preduzetnici, odnosno samostalne trgovinske radnje, gde takođe ima zaposlenih koji primaju minimalnu zaradu.
Procena sindikata „Nezavisnost” nešto je niža. Prema podacima iz te organizacije, oko 15 do 20 hiljada ljudi u Srbiji živi od minimalca.
Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS), tvrdi da 110.000 ljudi u našoj zemlji dnevno radi za 90 dinara. Do pre samo mesec dana dnevna minimalna cena rada iznosila je 87 dinara.
– Povećanje od samo 500 dinara mesečno za nas je neprihvatljivo. U toj farsi više nećemo da učestvujemo – rekao je Orbović misleći na socijalno-ekonomski savet.
Na nedavnom sastanku ovog tela, koje čine predstavnici Ministarstva rada, SSSS-a i Unije poslodavaca, odbijen je zahtev sindikata da minimalna cena radnog dana iznosi 92 dinara.
– Mi smatramo da je sve ispod 100 dinara dnevno ponižavajuće i uvredljivo. Jer, u mom bliskom okruženju ima ljudi koji žive na minimalcu. Na njima se bukvalno vidi da sebi ne mogu da priušte tri obroka dnevno. To su porodične agonije – kaže Orbović.
Ranka Savić, predsednica Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata (ASNS), procenjuje da čak 476.000 radnika u Srbiji prima minimalac. Ovako pesimistične brojke ona potkrepljuje teškom ekonomskom situacijom u zemlji i činjenicom da mnogi poslodavci, kao privremenu meru protiv krize, radnicima isplaćuju minimalne zarade.
– Problem je što se na kraju ispostavi da se privremenom rešenju ne nazire kraj. Cela tekstilna i jedan deo metalske industrije je na minimalcu. Da nesreća bude veća, u isplati minimalca kasni se od tri do pet meseci. Pre nekoliko dana bila sam u firmi u kojoj se već tri godine isplaćuje minimalac, a zarada kasni pet meseci. Kako možete da pomognete ako vam poslodavac kaže da posluje s minusom. Štrajk ne može da bude rešenje jer je situacija u privredi katastrofalna i tako nešto oteralo bi firmu u stečaj. Nažalost, u takvim situacijama smo nemoćni – priznaje naša sagovornica.
Izvor: Politika/ A. Nikolić
Prema podacima sindikata, minimalnu zaradu od 15.660 dinara mesečno prima od 20.000 do 470.000 radnika.
Kad se pre nekoliko godina tridesetogodišnja Milena, diplomirani tehnolog, zaposlila u jednoj farmaceutskoj kompaniji mislila je da će joj znanje iz oblasti hemije biti najpotrebnije. Život ju je demantovao. Samo alhemija može da joj pomogne da sa minimalcem, koji iznosi 15.660 dinara, plaća ratu za stan koja prelazi 25.000 dinara i preživi mesec dana u Beogradu.
– Poslodavac se na takav korak odlučio zbog krize. Međutim, to traje već mesecima i nema izgleda da ću se vratiti na posao. Pre nekoliko godina, sve je izgledalo drugačije. Zato sam i uzela stan na kredit. Sada mi roditelji pomažu, dok ne nađem drugi posao – požalila se Milena.
Darko Mijajlović (49) iz Kuršumlije takođe mesečno može da se nada samo minimalnoj zaradi. Da problem bude veći, već mesecima na njegov tekući račun nije legla nijedna uplata. A dok gazda ne isplati zaostale minimalce i Darko, baš kao i Milena, uz pomoć roditelja uspeva da pregura mesec.
– Vikendom se bavim poljoprivredom u selu u kom žive moji roditelji – otkriva Darko svoju formulu za krpljenje kućnog budžeta.
Danica J. (25) ima drugačiji problem. Njena mesečna plata nešto je manja od 30.000, ali je kod poslodavca prijavljena na minimalnu zaradu.
Tri različita čoveka, tri sudbine, ali svima je zajedničko dovijanje i muka da na kraj izađu s poslodavcima, isplatom minimalca, ili eksploatišu radnike, ili potkradaju državu neprikazivanjem stvarnih prihoda. Po oceni stručnjaka, ovim se muka ne završava jer se sve troje nalaze u čekaonici za rad na crno.
– Oni su prinuđeni da traže drugi posao ili da dodatni novac zarade u sivoj zoni – upozorava Branisav Čanak, predsednik sindikata „Nezavisnost”. – To je problem koji bi trebalo država da reši. Ima tu dosta posala za inspekciju rada. Razumem da neće inspektori da reaguju kad poslodavac ne isplaćuje ni minimalac, ali zašto ne reaguju onda kad se država potkrada. Kad poslodavci, da bi izbegli plaćanje poreza na zarade, radnike prijavljuju na minimalnu osnovicu – pita se Čanak.
Različite su procene koliko ima ljudi u Srbiji koji mesec preguraju na minimalcu i kreću se od 20.000 pa do 470.000.
Prema proceni Miladina Kovačevića, zamenika direktora Republičkog zavoda za statistiku, u februaru je oko 28.000 radnika, zaposlenih u privrednim društvima, preduzećima, ustanovama, zadrugama i drugim organizacijama, primilo minimalnu zaradu. Kovačević pojašnjava da ovde nisu uračunati preduzetnici, odnosno samostalne trgovinske radnje, gde takođe ima zaposlenih koji primaju minimalnu zaradu.
Procena sindikata „Nezavisnost” nešto je niža. Prema podacima iz te organizacije, oko 15 do 20 hiljada ljudi u Srbiji živi od minimalca.
Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS), tvrdi da 110.000 ljudi u našoj zemlji dnevno radi za 90 dinara. Do pre samo mesec dana dnevna minimalna cena rada iznosila je 87 dinara.
– Povećanje od samo 500 dinara mesečno za nas je neprihvatljivo. U toj farsi više nećemo da učestvujemo – rekao je Orbović misleći na socijalno-ekonomski savet.
Na nedavnom sastanku ovog tela, koje čine predstavnici Ministarstva rada, SSSS-a i Unije poslodavaca, odbijen je zahtev sindikata da minimalna cena radnog dana iznosi 92 dinara.
– Mi smatramo da je sve ispod 100 dinara dnevno ponižavajuće i uvredljivo. Jer, u mom bliskom okruženju ima ljudi koji žive na minimalcu. Na njima se bukvalno vidi da sebi ne mogu da priušte tri obroka dnevno. To su porodične agonije – kaže Orbović.
Ranka Savić, predsednica Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata (ASNS), procenjuje da čak 476.000 radnika u Srbiji prima minimalac. Ovako pesimistične brojke ona potkrepljuje teškom ekonomskom situacijom u zemlji i činjenicom da mnogi poslodavci, kao privremenu meru protiv krize, radnicima isplaćuju minimalne zarade.
– Problem je što se na kraju ispostavi da se privremenom rešenju ne nazire kraj. Cela tekstilna i jedan deo metalske industrije je na minimalcu. Da nesreća bude veća, u isplati minimalca kasni se od tri do pet meseci. Pre nekoliko dana bila sam u firmi u kojoj se već tri godine isplaćuje minimalac, a zarada kasni pet meseci. Kako možete da pomognete ako vam poslodavac kaže da posluje s minusom. Štrajk ne može da bude rešenje jer je situacija u privredi katastrofalna i tako nešto oteralo bi firmu u stečaj. Nažalost, u takvim situacijama smo nemoćni – priznaje naša sagovornica.
Izvor: Politika/ A. Nikolić