Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
HUMANITARNI RAT:
Pise: Diana Dzonston
[Preveo i obradio Nebojsa Malic, 23. januara 2000]
Redosled dogadjaja je zacudjujuci. Prvo su NATO snage, predvodjene Sjedinjenim Americkim Drzavama, pocele 24. marta 1999 jedanaest nedelja kaznjavanja predsednika Jugoslavije Slobodana Milosevica, sto je prakticno znacilo smrtnu kaznu zasad nepoznatom broju gradjana te nesrecne zemlje. Dva meseca kasnije, 27. maja, Medjunarodni Krivicni Sud za bivsu Jugoslaviju [ICTY, prim. prev.] – uz podrsku SAD – objavljuje optuznicu protiv Milosevica za "zlocine protiv covecnosti" koji su se dogodili nakon pocetka kazne. Potom krajem juna Klintonova administracija salje 56 sudskih patologa na Kosovo kako bi sakupili materijalne dokaze zlocina za koje su Milosevic i pet njegovih kolega vec optuzeni, i za koje je njegova zemlja vec strogo i trajno kaznjena.
FBI nije imao naradjenja da trazi dokaze svih zlocina, ukljucujuci i one koje su mozda pocinili, recimo, naoruzani pobunjenici u borbi protiv vlade Jugoslavije. Jedini zlocini za koje su se zanimali su bili oni za koje je Milosevic optuzen, a za sve dokaze se unapred pretpostavljalo da ukazuju na njegovu krivicu.
Tako je svet usao u novu eru humanitarnih siledzija-osvetnika.
Krajem Drugog svetskog rata uspostavljen je svetski politicki poredak koji je rat stavio van zakona. Nakon pobede u trci da postane supersila kojoj je sudjeno da vlada svetom, SAD trenutno nastoje da zamene taj sistem sistemom koji koristi rat kako bi kaznio ljude van zakona. A ko je tacno van zakona, o tome odlucuju SAD. Uz ekonomsku globalizaciju, ovaj osvetnicki sistem popunjava dominantni americki pogled na svet u kom kapitalisticki sistem ima urodjenu sposobnost da zadovolji sve ljudske potrebe – ukoliko ga ne budu ugrozavali maliciozni otpadnici.
I kod kuce i u inostranstvu, drustveni napor da se svi ukljuce u zajednicu sa jednakim pravima i obavezama se napusta u korist univerzalne konkurencije u kojoj bogati pobednici potpuno iskljucuju gubitnike iz drustva. Na domacoj sceni, kako se bogati sve vise bogate tako nastoje da vise ni ne gledaju siromasne. Osnivaju se ogradnjena naselja, socijalni programi se gase, a zatvori i stratista se pune. Kazna i osveta su popularne vrednosti.
Pre dvadeset godina, Ujedinjene Nacije i agencije UN su bile politicki forum za diskusije o "novom ekonomskom" ili "novom informatickom" poretku koji bi nastojao da priblizi jaz izmedju bogatog Atlantskog sveta i ostatka planete. To je sada proslost. Danas SAD koriste Ujedinjene Nacije kao instrument progonjenja drzava-disidenata koje oznacavaju kao teroriste, odmetnike i kriminalce. Kapitalisticka konkurencija se namece celom svetu kao vrhovni zakon kroz nova tela poput Svetske Trgovacke Organizacije (WTO). NATOland je najvece ogradjeno naselje cije se oruzane sile spremaju za svetsku intervenciju, kad to Vasington zatrazi, u odbrani interesa svojih stanara – a sve u ime rata protiv zlocina protiv covecnosti.
Rat NATO, koji je organizovao Vasington, je zamisljen kao cista demonstracija da SAD mogu da prave i krse zakone po volji. Naime, upravo je Jugoslavija, koja nije povredila medjunarodno pravo, proglasena kriminalnom drzavom. Vec 5. novembra 1998. je americki sudija i predsedavajuci ICTY Gabrijela Kirk-MekDonald opisala Jugoslaviju kao "odmetnicku drzavu koja se ruga medjunarodnoj vladavini zakona." Tokom bombardovanja, americki i britanski lideri su redovno poredili Milosevica sa Hitlerom. A posle rata, 30. juna, Senat SAD je usvojio zakon koji Jugoslaviju proglasava "teroristickom drzavom," u odsustvu svih kriterija ranije primenjivanih pri toj odluci. SAD uziva potpunu slobodu da cini zlocine i proglasava svoje neprijatelje kriminalcima. Sila nema sta Boga da moli.
"Svedoci smo Klintonove Doktrine humanitarnog ratovanja," radosno (1)je pisao Dzim Hougland, tenor u horu komentatora koji su navijali da Predsednik povede NATO u hrabri novi milenijum preko ledja Balkana. Samo, ova "doktrina" nije bas tako spontana kao sto to medijski hor zeli da prikaze, prizivajuci imidz Ujka Sema koji se kao neodlucni Hamlet dobronamerno saplice na putu slave.
Jos od kraja Hladnog rata, lideri SAD se nalaze u potrazi za novom ideologijom koja bi zamenila politiku okruzenja [Rusije] koja su razvili nakon Drugog svetskog rata. U ovu svrhu, oligarhija koja odlucuje o americkoj spoljnoj politici je ulozila veliki napor u raznim elitnim udruzenjima kao sto su Savet za Medjunarodne Odnose, privatnim klubovima, vecim udruzenjima tipa Trilateralne Komisije (koja je specijalizovana u vestini americke vladajuce klase da selektivno usvoji i preobrati potencijalne protivnike) i svakojakim institutima i fondacijama, ukljucujuci desetak prestiznih univerziteta, te upravnim odborima vecih korporacija i banaka. Sve njih ujedinjuje nepokolebljivo ubedjenje da sve sto je dobro za SAD (i poslovne interese SAD) mora da je dobro i za svet. Predvodnici americke politike, bilo da su velikodusni, cinicni, perfidni ili direktni, svi iz nuzde dele ubedjenje da je sistem koji je ucinio Ameriku bogatom i mocnom neophodno nametnuti ostatku nezasluznog i ponekad tvrdoglavog sveta. Izmedju ovog verovanja i bezobzirnog provodjenja ekonomskog interesa nema nikakvog sukoba, posto proisticu iz istog mentalnog sklopa.
Niko bolje ne predstavlja kombinaciju moci i dobrodusne savesti americkog kapitalizma od Karnegi Fondacije za Medjunarodni Mir, koju je 1910 osnovao skotski imigrant i kralj zelezara, Endru Karnegi (1835-1919), ulazuci deo svog ni od cega stecenog bogatstva u dobrotvorne svrhe. Odgovarajuce je, dakle, da je u formulisanju doktrine Humanitarnog Rata koja se pripisuje Klintonu po svemu sudeci odlucujucu ideolosku ulogu igrala Karnegi Fondacija pod rukovodstvom Mortona I. Abramovica.(2)
Dodato posle 2 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Olbrajt i covek imenovan na polozaj ambasadora za "ratne zlocine," Dejvid Sefer, su zapoceli primenu novog politickog koncepta na kom su radili jos pre nego sto je Klinton izabran, cak i pre rata u Bosni i Herzegovini, kao deo necega sto je privilegovani svedok nedavno opisao kao "uski krug elitnih spoljnih politicara koje je Karnegi Fondacija okupila da promene politiku SAD nakon Hladnog rata." (3)
U poslednjim godinama Busove administracije, Karnegi Fondacija se suocila sa najvecim pitanjem koje je kolaps sovjetskog bloka postavljao pred SAD: kakva nova uloga bi mogla da spase NATO, neophodno sredstvo americkog vodjstva u Evropi? Odgovor je ubrzo pronadjen: humanitarna intervencija. Izvestaj clanova radne grupe Madlen Olbrajt, Ricarda Holbruka i Leona Furta je "preporucio dramaticnu eskalaciju uoptrebe oruzane sile kako bi se razresili unutrasnji problemi drugih zemalja."(4)
Izvestaj Karnegi Fondacije iz 1992, pod naslovom "Promena Navika: Uloga Amerike u Novom Svetu" je preporucio "novi princip medjunarodnih odnosa: da unistenje ili preseljenje dela naroda unutar drzava moze biti opravdanje za vojnu intervenciju." SAD je preporuceno da u to svrhu "preorijentise" NATO i OEBS [Organizaciju za Evropsku Bezbednost i Saradnju, prim. prev.], kako bi bolje reagovao na ove nove bezbednosne probleme u Evropi.
Objavljivanje ovog izvestaja, kao i istupi visokih funkcionera Demokratske partije i medijskih mocnika su bili sracunati da uticu na predsednicku kampanju Demokrata. Kandidat Bil Klinton je vrlo brzo usvojio ovu retoriku, pozivajuci da se Milosevicu sudi za "zlocine protiv covecnosti" i zagovarajuci vojnu intervenciju protiv Srba. Medjutim, bilo je potrebno nekoliko godina da se ovo sprovede u praksi.
Kao clan radne grupe u kojoj je bio i Leon Furt, savetnik za spoljnu politiku Ala Gora, David Sefer je radeci u Karnegi Fondaciji zajedno sa Mortonom Halperinom napisao poduzi rad o "Samoopredeljenju u Novom Svetskom Poretku," u kome je predlozena vojna intervencija kao jedan od nacina "reagovanja na medjunarodna krizna zarista."
Jedno od glavnih pitanja odnosilo se na trenutak u kome bi, i razloge zbog kojih bi, SAD trebalo da se umesaju u konflikt izmedju priznate drzave i pokreta za "samoopredeljenje" tj. otcepljenje. Jasno, to pitanje nije se smelo staviti pred Ujedinjene Nacije. "SAD bi trebalo da grade konsenzus unutar regionalnih i medjunarodnih organizacija oko svojih stavova, ali ne bi trebalo da zrtvuju svoja misljenja i principe ukoliko do tog konsenzusa ne dodje."(5)
U sustini, zakljucili su autori, "svetska zajednica mora da deluje brze odlucnije u upotrebi vojne sile kada to bude neophodno i izvodljivo."(6) U kojim okolnostima?
Kada zahtev za samoopredeljenje pokrene oruzani sukob koji se pretvori u humanitarnu krizu, dopremanje hrane, lekova i sklonista hiljadama ili milionima civila postaje neizbezno. Manjak volje da se ovakve ljudske tragedije tolerisu je vrlo evidentan u svetu posle Hladnog rata, i vodi promeni definicije principa nemesanja u unutrasnje poslove suverenih drzava.(7)
Teoretski, ovaj argument zvuci neoborivo. U praksi, medjutim, pitanje prelazi iz domena teorije u domen cinjenica. Kada kriza cinjenicno odgovara ovom opisu, a kada, s truge strane, moze da se manipulise tako da izgleda kao da odgovara opisu?
U sluzbenoj verziji NATO, koju vodeci mediji odlucno podrzavaju, rat oko Kosova je bio upravo primer dogadjaja kada "zahtev za samoopredeljenje pokrene oruzani sukob koji se pretvori u humanitarnu krizu…" Medjutim, postoje pozamasni, gotovo neoborivi dokazi da je "zahtev za samoopredeljenje" vrlo namerno izazvao i "oruzani sukob" i "humanitarnu krizu" sa ciljem da se obezbedi ne humanitarna pomoc, vec vojna intervencija NATO pod izgovorom humanitarne pomoci. Nikad nije bilo nikakve potrebe za NATO intervencijom kako bi se obezbedila hrana, lekovi i skloniste za civila unutar Kosova ili pre bombardovanja. "Humanitarna kriza" je bila fatamograna dok je NATO nije izazvao bombardovanjem.
Ali u kulturi slike, relacije u vremenu i prostoru lako izmicu analizi. Sta se desilo prvo a sta posle toga se zaboravlja, a samim time se zaboravljaju uzrok i posledice, kao i odgovornost..
Moze li se Kosovo odvojiti od Srbije? "Upotreba vojne sile kako bi se stvorila nova drzava bilo bi opravdano jedino ako se maticna drzava ponasa dovoljno ekstremno da joj to porice sva prva na vladavinu manjinom koja trazi samoopredeljenje."(8) Ko odlucuje da li je ponasanje dovoljno "ekstremno"?
Ocigledno, Madlen Olbrajt je toliko namerila da ove nove teorije primeni u praksi da je ulozila veliki napor da zlocin prilagodi kazni.
Morton Abramovic, koji je u ulozi predsednika Karnegi Fondacije licno nadgledao Olbrajtovu, Holbruka, Furta, Sefera i druge dok su zajedno razvijali buducu Klintonovu doktrinu "humanitranog rata," imao je aktivnu ulogu i u njenoj primeni. Tokom 1997 je presao preko elitistickog mosta koji spaja Karnegi Fondaciju i Savet za Medjunarodne Odnose. Svoju mudrost je ulozio i u novu organizaciju, Medjunarodnu Kriznu Grupu [ICG], medju cijim sponzorima su mnoge vlade, uz sveprisutnog Dzordza Sorosa. ICG je bila vodeci ideolog politike prema Kosovu.
Primenjujuci u praksi hipotezu da "zahtev za samoopredeljenje provocira oruzani sukob," Abramovic je rano postao pristalica naoruzavanja "Oslobodilacke Vojske Kosova" (UÇK). U Rambujeu, Abramovic je diskretno savetovao albansku delegaciju koju je predvodio lider UÇK Hasim Taci. (9)
U februaru 1992, pre nego sto je u Bosni i Hercegovini poceo gradjanski rat, TV producent Dzon B. Roberts II je dobio ponudu da organizuje kampanju podrske za preporuke u novom izvestaju Karnegi Fondacije. Kada je video da "Promena Navika" predlaze "revolucionarnu ideju da je intervencija americkih oruzanih snaga opravdana ne samo u odbrani SAD vec i u nametanju veoma subjektivnih politickih resenja drugim drzavama," kao i da "odbacuje nacionalni suverenitet u korist medjunarodne intervencije, " Roberts je "zazalio svoje ucesce u stvaranju pozitivnog misljenja o ovom izvestaju."(10)
Na ovaj ili onaj nacin, ta "revolucionarna ideja" je nasiroko propagirana tokom devedesetih. Humanitarna intervencija je postala pravovremena ideologija jer je odgovarala izvesnim potrebama. Obezbedila je resenje za pitanje koje je postavio Senator Ricard Lugar - da nakon kraja Hladnog rata NATO mora ili da prosiri dejstvo ili da se ugasi. Nova misija da se NATO odrzi u zivotu, na taj nacin hraneci armiju finansijera i industrijalista vecinom – ali ne iskljucivo – u SAD, se takodje pokazala idealnom kao instrument za odbranu manje jasnih geostrateskih interesa bez njihovog podvrgavanja javnoj raspravi.
Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Ako se Abramovic moze smatrati sivom eminencijom koja stoji iza politike "humanitarne intervencije," Brzezinski joj je obezbedio geostratesku pozadinu. Brzezinski nema skrupula kad je u pitanju koriscenje visokih principa u politickim igrama. Tokom 1998, kada je u Parizu promovisao francuski prevod svoje knjige "Velika Sahovska Tabla," upitan je o naizgled paradoksalnoj cinjenici da je njegova knjiga prozeta politikom "realizma," dok je on sam u danima kad je bio savetnik za nacionalnu bezbednost Dzimiju Karteru, zagovarao ideju "ljudskih prava."
Brzezinski je samo odmahnuo. Ne postoji paradoks, odgovorio je. "Ja sam formulisao tu doktrinu u dogovoru sa predsednikom Karterom, posto je to bio najbolji nacin da se destabilizuje SSSR. I u tome smo uspeli."(12)
Naravno, za destabilizaciju SSSR-a bilo je potrebno vise od lepih reci o ljudskim pravima – recimo, rat. Brzezinski je bio veoma aktivan i na tom planu. Kao sto je izjavio jednom francuskom magazinu (13) tokom svoje turneje, CIA je pocela da finansira afganistanske pobunjenike polovinom 1979, sest meseci pre nego sto je SSSR usao u Afganistan na Novu Godinu 1980. kako bi "stabilizovao" zemlju. "Nismo bas naterali Ruse da intervenisu, ali smo namerno povecali sanse da se to desi. Ta tajna operacija je bila odlicna ideja. Njena posledica je bilo uvlacenje Rusa u afgansku klopku."
Brzezinski je s razlogom osecao da u Parizu moze slobodno da govori o humanitarnim namestaljkama, posto tamosnja elita najvise ceni kada Americki lideri vode cinicnu politiku mocnika. Ovo osecanje je naiskrenije kada su Francuzi ukljuceni u to politiku, kao sto Brzezinski i njegova knjiga cine. Francuska, pise Brzezinski, "je kljucan partner u vaznom zadatku – integraciji demokratske Nemacke u Evropu zauvek," sto znaci sprecavanje Nemacke da stvori vlastitu interestnu sferu prema istoku, po mogucnosti ukljucujuci Rusiju – sto preporuke Brzezinskog nastoje da sprece svaku cenu. "U tome lezi istorijska uloga francusko-nemackih odnosa, a sirenje Evropske Unije i NATO prema istoku bi trebalo da uveca znacaj tih odnosa kao tezista Evrope. Konacno, Francuska nije dovoljno jaka da ometa Ameriku u ispunjenju geostrateskih ciljeva americke politike u Evropi, a suvise je slaba da postane vodja Evrope sama po sebi. Zbog toga mozemo da tolerisemo njene proteste i durenje."(14)
Ovaj argument bi mogao da delimicno objasni misterioznu – po mnogima – podrsku Francuske ratu NATO na Kosovu, koja je po snazi bila odmah iza Velike Britanije, a u potpunoj suprotnosti sa reakcijama u Nemackoj i Italiji. Francuskoj eliti je receno da ovaj rat razume kao deo plana Brzezinskog za transatlantsku Evropu, cime bi se Francuskoj dala vodeca vojno-politicka uloga koja bi balansirala ekonomsku moc Nemacke.
Brzezinski iskreno formulise ciljeve politike SAD: "da odrzi dominaciju Amerike najmanje jos jednu generaciju, a po mogucnosti i duze." Ovo podrazumeva stvaranje "geopolitickog okvira" oko NATO koji bi ukljucio Ukrajinu ali iskljucio Rusiju. Tako bi se uspostavila geostrateska baza za kontrolu sukoba na "evroazijskom Balkanu," ogromnom prostoru izmedju istocne obale Crnog mora i Kine, ukljucujuci Kaspijsko more sa svojim rezervama petroleja – jednog od prioriteta americke spoljne politike. Za politicke elite Britanije i Francuske, produzenje translatlantske dominacije moze da se interpretira kao nacin da se potencijalna rusko-nemacka osovina spreci u dominaciji kontinenta.
Uz Dzini Kirkpatrik, Vilijema Odoma, Frenka Karlucija i Stefana Solarca, Brzezinski se pridruzio anti-srpskom krstaskom pohodu u jos jednoj radionici medjunarodne politike, "Savetu za Balkansku Akciju," koji zagovara sveopsti rat protiv Jugoslavije.
U velikoj shemi Brzezinskog, Jugoslavija je poligon i model za SSSR. Po tom modelu, "Srbija" je Rusija, a Hrvatska, Bosna, Kosovo i ostali su Ukrajina, Balticke zemlje, Gruzija i bivse sovjetske republike "evroazijskog Balkana." Uspesno otcepljenje Hrvatske i ostalih od Jugoslavije je dobar presedan za odrzanje ukrajinske nezavisnosti i ukljucenje te zemlje u EU i NATO, koje on predvidja u "razumnom periodu" od 2005 do 2015.
Mali balkanski "Balkan" opisan je na mapi na strani 22 Velike Sahovske Table, interesantno osencen u tri stepena koji predstvaljaju americku geopoliticku dominaciju (crno), americki politicki uticaj (sivo) i odsustvo i jednog i trugog (belo). Osencene crnom (kao sto su SAD, Kanada i zapadna Evropa) su Madjarska, Rumunija, Bugarska i Turska. Slovacka, Moldova, Ukrajina, Gruzija i veci deo "evroazijskog Balkana" su osnaceni sivom. Upadljivo bele su Rusija, Jugoslavija i Grcka. Za Brzezinskog, Beograd je samo produzetak Moskve. Srbi mozda ovoga nisu svesni, ali u geostrateskom smislu oni su samo dubleri za Ruse.
Kaplan postavlja Kosovo "usred veoma nestabilnog regiona gde se Evropa spaja sa Bliskim Istokom," dok se "Evropa ponovo deli po istorijskom i kulturnim pukotinama."(17)
"Postoji Zapadna, Katolicko-protestantska Evropa i Pravoslavna Evropa, siromasnija, politicki nestabilna i opterecena organizovanim kriminalom. Taj Pravoslavni kraj je izostavljen iz NATO, svakim danom je sve ljuci i veoma anti-muslimanski raspolozen," proglasava Kaplan.
Cudan detalj u svim ovim idejama o "kulturnoj barijeri" je da se jaz izmedju zapadnog i istocnog Hriscanstva uvek vidi kao dublji i vise nepremostiv nego jaz izmedju Hriscanstva i Islama. Ocigledno i kratko objasnjenje za to je "nafta." Ali postoji i dodatno objasnjenje koje se vise odnosi na medjunarodnu prirodu Islama i znacaj islamskih humanitarnih organizacija. Stiv Niva (18) ukazuje na podelu u vrhu americke medjunarodne politike izmedju konzervativaca (kojih vrlo uocljivo nema u Klintonovoj vladi) koji vide Islam kao pretnju, i "neo-liberala" za koje je najveci neprijatelj "svaka smetnja slobodnoj trgovini i neogranicenim trzistima." Medju potonjima su evropski lideri, velike naftne kompanije i Zbignjev Brzezinski. "Ukljucivanje Islamista u postojeci politicki sistem bi prosirilo odgovornost za probleme drzave, otezavajuci narodno suprotstavljanje ekonomskim ‘reformama’ MMF-a. Islamisticke organizacije bi takodje mogle da popune prazninu izazvanu ukidanjem socijalnih programa…" primecuje Niva.
U svakom slucaju, svi putevi vode prema Kaspijskom moru – i kroz Kosovo. Kaplan javno savetuje rukovodstvu SAD da je neki "razlog oslobodjen morala, ili vlastiti interes" nepohodan da ubedi javnost da zadrzi trupe na Balkanu vise godina. Razlog za to je jasan. "Posto je Bliski Istok sve nestabilniji, potrebne su nam baze i dozvola da slobodno letimo na Balkanu kako bismo zastitili naftu u Kaspijskom moru. Ali od tih baza nece biti nista ako Rusija potajno i kriminalom osvoji jugoistocnu Evropu. Konacno, ako kazemo evropskim saveznicima da na Kosovu ratuju sami, mozemo da se oprostimo od zapadne alijanse."(19)
Geografija moze da zbuni posmatraca koji se pita kako se do kaspijske nafte mora proci kroz Kosovo. To je vrlo dobro pitanje. Ali americki stratezi ne zele samo da obezbede naftu, sto je jednostavno ako se ima para. Hoce da kontrolisu tok te nafte na evropsko trziste. Najlaksi nacin da se kaspijska nafta izvuce je naftovodom kroz Iran. Ali to bi izmaklo americkoj kontroli. Kroz Rusiju – jednako lose. Favorizovana americka mars-ruta, naftovod od Azarbejdzana do turske sredozemne luke Dzejhan je odbacena kao preskupa. Turska je zabranila prolaz tankera kroz Bosfor po ekoloskoj osnovi. Sto ostavlja Balkan. Izgleda da bi SAD htele da izgrade naftovod preko Balkana, bez sumnje uz pozamasan ugovor sa Behtel korporacijom. Bivsi funkcioner Behtela i sekretar za odbranu u Reganovoj administraciji, Kaspar Vajnberger, jedan je od vodecih ratnika po pitanju Kosova. Behtel je vec obezbedio velike ugovore u Tudjmanovoj Hrvatskoj. Interesantno je da je Dunav, koji bi po mogucnosti pripao nemackoj zoni uticaja, blokiran za saobracaj bombardovanjem mostova u Srbiji.
Na putu do Kaspijskog mora, stanica posle Jugoslavije bi mogla da bude premija: Ukrajina, koja je kao i ostale bivse sovjetske republike vec pod uticajem SAD kroz "NATO Partnerstvo za Mir." Ranije ove godine [1999, prim. prev.], upitan da li NATO zeli da bude svetski policajac, komandant alijanse Vesli Klark je izjavio da su "zemlje na Kaspijskom moru clanice ‘Partnerstva za mir.’ Imaju pravo da se obrate NATO-u u slucaju pretnje." Klark nije zeleo da "spekulise sta bi NATO uradio u tom slucaju."(20)
"Stvarni ili izmisljeni" – to je pravo pitanje. Jer kad je nesto tako kolosalno u pitanju – nista manje nego buducnost najvece sile u istoriji sveta – dogadjaji ce najverovatnije da slede izmisljene scenarije politickih planera.
Ovo se moze desiti na tri nacina.
1 – Stvarnost imitira fantaziju. Sasvim normalan psiholoski fenomen je da ljudi vide ono sto zele da vide, ili sto im je receno da ocekuju da vide, vrlo cesto i kada tu nema nicega. Ovo se manifestuje na nebrojene nacine, od fatamorgana i ukazanja Device Marije do obicnih gresaka u prepoznavanju koje se desavaju svakodnevno.
Kada reporteri koji ne znaju teren dodju u Bosnu ili na Kosovo u potrazi za dokazima "srpskih ratnih zlocina" i samo dokazima srpskih ratnih zlocina, to je upravo ono sto ce pronaci. A ako Hrvati, Muslimani i Albanci koji se protiv Srba bore znaju sta reporteri traze, tim lakse.
Ako se od Srba ocekuje da budu, recimo, zlocinci, onda ce sve sto Srbi kazu ili urade razumeti u tom svetlu, sa manje ili vise iskrenosti. Svaki nejasan detalj ce se uklopiti i dobiti znacenje.
2 – Dokazi se izmisljaju. Ovo je standardna karakteristika ratovanja..
3 – Stvaraju se okolnosti kako bi se izazvali upravo oni zlocini koje sila zeli da kazni. U policijskom zargonu ovo se zove "namestaljka," procedura koja je ilegalna u mnogim zemljama ali ne i u SAD.
Kosovski scenario se odvijao na sva tri nacina.
Sefer i Halperin su pisali da je vojna intervencija opravdana "kada zahtev za samoopredeljenje izazove oruzani sukob koji se pretvori u humanitarnu krizu."
Ovaj kriterij nije mogao da ispuni mnogo hvaljeni nenasilni pokret Ibrahima Rugove. On je bio neuspesan upravo zato sto nije bio pokret za jednaka politicka prava vec za otcepljenje. Nenasilni pokret za politicku jednakost moze da nadje mnostvo privlacnih nacina da ukaze na diskriminaciju i zahteva ukljucivanje u drustvo. Samo, cilj Albanaca nije bilo ukljucenje u drustvo, vec potpuna nezavisnost od postojece drzave. Kako bi pokazali svoje odricanje od Srbije, kosovski su se Albanci u Rugovinom periodu odrekli demokratskih prava koja su im bila zagarantovana, bojkotujuci izbore, odbijajuci da plate porez, cak uspostavljajuci i vlastite, paralelne sisteme obrazovanja i zdravstva. Zacudjujuce, na ovaj pokret pasivnog otpora Srbija je reagovala svojim pasivnim otporom, dozvoljavajuci dr. Rugovi da se slobodno krece i obavlja svoje funkcije (krseci tako zakone Srbije) kao "Predsednik Republike Kosova," tolerisuci neplacanje poreza i ne naterujuci decu u sistem javnog obrazovanja u skolama Srbije. Naravno, desavali su se incidenti neprimerene policijske sile, mada se njihova tezina ne moze tacno odrediti, buduci da su grupe za ljudska prava kosovskih Albanaca zloglasne zbog preuvelicavanja tih incidenata kako bi mogle da tvrde da su ugrozeni – sto i pored svoje podrske separatistima nije priznala, recimo, nemacka vlada. (21) Ali u stvarnosti, unutrasnje razdvajanje je proslo relativno lako. Dve zajednice su se jos vise udaljile, ali mirno. Nastala je pat-pozicija.
Tu poziciju je razbila UÇK/OVK, delujuci uz podrsku SAD. Ovu strategiju je koncizno opisao Ricard Koen: (22)
OVK je imala jednostavan ali efikasan plan. Pocece da ubija srpske policajce. Kada Srbi uzvrate u balkanskom stilu, masovnim represalijama i povremenim masakrom tu i tamo, zapad ce da se zgrozi, sve dok ne krene u akciju, kao u Bosni. Prakticno, SAD i Evropa bi onda stupili u sukob na strani OVK. Plan je uspeo.
Ova verzija dogadjaja mozda precenjuje UÇK/OVK. SAD su godinama pomno posmatrale Kosovo, i postoje jaki dokazi da su bile umesane i pasivno i aktivno u naoruzavanje pobunjenika kako bi sprovele svoju humanitarnu namestaljku. OVK je zaista ubijala srpske policajce a i mnoge civile, ukljucujuci Albance koji nisu bojkotovali drzavu Srbiju. Ciklus ovih ubistava i srpske osvete "u balkanskom stilu" je znacajno ohrabrivao Robert Gelbard, de facto americki namesnik za bivsu Jugoslaviju. Obicno bi se Gelbardove izjave posle poseta Beogradu sastojale od kritika srpskih vlasti zbog neispunjavanja ovih ili onih instrukcija Vasingtona. Kada je 23. februara 1998. Gelbard posetio Pristinu, medjutim, izjavio je da je UÇK/OVK "bez sumnje teroristicka organizacija."
Za Srbe je ovo znacilo priznanje njima vec ocigledne cinjenice. Naivno verujuci kako se SAD, kao sto zvanicno tvrde, protive "medjunarodnom terorizmu," vlasti Srbije su shvatile ovu primedbu kao zeleno svetlo da deluju onako kao sto svaka vlada deluje u ovakvim okolnostima: posalju tesko naoruzanu policiju da razbije teroriste. Na kraju krajeva, nije da ih je bilo tesko pronaci. Za razliku od vecine gerilskih grupa, UÇK/OVK nije ni pokusala da se sakrije, vec je objavila svoje prisustvo u nekoliko sela u okolini drenickih brda. Umesto da pobegne u brda kad je policija stigla, UÇK/OVK je poslala civile koji nisu hteli da poginu u tom pravcu, a onda se utvrdila u kucama sa ponekim clanom porodice i upustila u bitku sa policijom. Ova ubitacna taktika je mozda bila zasnovana na cinjenici da se albanske kuce koriste kao tvrdjave u tradiciji krvne osvete, ali u ovoj prilici nisu bile u stanju da izdrze tesko oruzje vladinih snaga. U svakom slucaju, rezultat je bio dovoljno mrtvih Albanaca da Madlen Olbrajt i njen medijski hor mogu da u sav glas zavape "etnicko cicenje!" Ovo nije bilo etnicko ciscenje, vec klasicna anti-teroristicka operacija. Ali je i to bilo dovoljno da klopka pocne da se zatvara.
Lako je zamisliti identican scenario u nekom dalekom kraju "evroazijskog Balkana," gde se lokalni obicaji ne razlikuju mnogo od albanskih.
Prva zrtva ove promene su, naravno, Ujedinjene Nacije. Vec oslabljene uspesnom americkom opstrukcijom agencija kao sto su UNESCO i UNCTAD, koje su predstavljale pretnju alternativnih i pravednijih modela "globalizacije," UN su tokom konflikta u Jugoslaviji svedene na status orudja koje SAD koriste ili ignorisu po potrebi.
Dakako, odgovornost za slabljenje UN dele svetske sile, ali je bez obzira na to istaknuta uloga SAD u njihovom razaranju. Ne samo da nije pokusala da pomognu UN u potrazi za pravednim resenjem jugoslovenske krize, vec je Klintonova administracija iskoristila svoj uticaj da pomogne svojim izabranim klijentima – bosanskim Muslimanima i albanskim secesionistima. U Bosni su snage UN imale nemoguc zadatak: prisustvo u proglasenim – pogresno, jer nikada nisu bile demilitarizovane - "zasticenim zonama" usred oruzanog sukoba. Neizbezni, a mozda i predvidjen, neuspeh tog zadatka bi se onda mogao – kao sto je i bio slucaj – proglasiti "dokazom" kako samo NATO moze uspesno da obavlja zadatka ocuvanja mira.
Veoma vazan dogadjaj u procesu americkog svodjenja UN na poslusnu alatku se dogodio 30. avgusta 1995, kada su UN privremeno predale kontrolu operacije ocuvanja mira u Bosni komandi NATO, tj. Pentagonu, kako bi dozvolile SAD da bombarduju bosanske Srbe.
Znacaj ovog bombardovanja za Vasington bio je manje vezan za narod Bosne, a vise za americku moc u svetu. Prema Ricardu Holbruku, a kao sto je ispravno zakljucio i komentator Vilijam Pfaf sutradan, "Amerika je danas ponovo vodja Evrope; drugoga nema."
U svojim memoarima, Okoncati Rat, Holbruk je opisao ovaj svoj uspeh sa ponosom i pohvalio funkcionera UN koji je to omogucio: diplomatu iz Gane Kofija Anana, koji je tada bio zaduzen za operacije ocuvanja mira.
Madlen Olbrajt, tadasnji ambasador SAD u UN, je predvodila "zustru kampanju" kako bi se odobrilo bombardovanje bosanskih Srba. Sudbina joj se nasmesila: "Srecom, nije se moglo doci do Generalnog Sekretara Butros-Galija […] pa se umesto toga sastala sa njegovim zamenikom, Kofijem Ananom, koji je bio nadlezan za operacije mirovnih snaga. U 11:45 ujutro, Anan je obavestio [podsekretara Stroba, prim. prev.] Talbota i Olbrajt da je nalozio civilnim funkcionerima i vojnim komandantima UN da se na ograniceno vreme odreknu ovlascenja da stave veto na bombardovanje u Bosni. Po prvi put tokom rata, odluka da se zapocne sa bombardovanjem je bila u potpunosti u rukama NATO – i to prevashodno dva americka oficira […]"
"Ananova hrabrost u ta 24 sata ce odigrati kljucnu ulogu u podrsci koju mu je Vasington pruzio godinu dana kasnije, kao nasledniku Butrosa Butros-Galija na polozaju Generalnog Sekretara UN. Zaista, u odredjenom smislu, Anan je tog dana obezbedio taj polozaj."(23)
Glavni razlog sto su se SAD otarasile Butros-Galija je bila Bosna. "Vise od bilo kog pitanja, njegovo ponasanje sto se tice Bosne nam je dalo utisak da ne zasluzuje drugi mandat, bas kao sto je pozicija Kofija Anana o bombardovanju u avgustu od njega ucinila miljenika mnogih ameickih funkcionera.," objasnjava Holbruk. "Mada je americka kampanja protiv Butros-Galija bila duga i teska, uz protivljenje svih nasih vaznih saveznika […] odluka je bila ispravna i najverovatnije je spasila ulogu SAD u Ujedinjenim Nacijama."
Dodato posle 3 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Posle kolapsa sovjetskog bloka, Organizacija za Bezbednost i Saradnju u Evropi (OEBS/OSCE) smatrana je za najverovatnijeg naslednika i rasformiranog Varsavskog ugovora i NATO, u svojstvu sveobuhvatne institucije koja bi stitila bezbednost, resavala konflikte i branila ljudska prava sirom Evrope. Ovome su se, dakako, suprotstavili svi koji su hteli da sacuvaju i prosire NATO, a s njim i vodecu ulogu SAD u Evropi – dakle, vazni funkcioneri u mnogim zemljama NATO, posebno Britaniji, Holandiji i samim SAD.
U predvecerje rata na Kosovu, dvojac Ricarda Holbruka i Madlen Olbrajt je ponovo preuzeo mere da osakati konkurenciju NATO savezu i ukloni prepreke NATO bombardovanju.
Holbruk je 13. oktobra 1998, uz pretnju NATO bombardovanjem, nagovorio predsednika Jugoslavije Slobodana Milosevica da jednostrano objavi kraj oruzanih operacija protiv pobunjenika. Dogovor je trebalo da posmatra 2000 inostranih "verifikatora" pod okriljem OEBS-a. Od samog pocetka postojali su suprotstavljeni stavovi o tome da li je ovaj zadatak novi korak za OEBS ili smrtonosna zamka, postavljena s namerom da dokaze nemoc te organizacije i ucini NATO jedinim sudijom sukoba u Evropi, bez konkurencije.
Sudbina misije je krenula putem potonje alternative kada je evropska vecina u OEBS-u nekako ubedjena da prihvati americkog diplomatu Vilijema Vokera kao sefa KVM (misije posmatraca na Kosovu). Voker je bio vetran kontrole "banana republika" latinske Amerike, saradnik Olivera Norta u tajnom naoruzavanju "kontrasa" i americki ambasador zasluzan za zataskavanje zlocina drzavne sluzbe bezbednosti u El Salvadoru tokom Reganove administracije.
Voker je sa sobom doveo i 150 profesionalnih placenika iz firme DynCorp, sa sedistem u Virdziniji, koji su vec ranije radili u Bosni, vozio se po Kosovu u automobilu sa americkom zastavom i ucinio sve kako bi potvrdio ono sto je njegov francuski zamenik, ambasador Gabrijel Keler opisao kao "opsteprihvaceno ubedjenje u srpskoj javnosti da je OEBS na tajnom zadatku za NATO, […] da smo delovali u sklopu nekog tajnog plana." (24)
Taj utisak su imali i mnogi clanovi KVM. Mnog Italijani, ciji su komentari anonimno objavljeni u geostrateskom magazinu LiMes, su optuzili Amerikance za "sabotazu misije OEBS-a." Po izjavi jednog: "Misija je, po meni, imala dva cilja. Jedan da ubaci na teren ljude sa obavestajnim i specijalnim zadacima (priprema za vec predodredjeni rat). Drugi je bio da se svetu predoci utisak da smo pokusali sve u nasoj moci i tako stvori uslove za pristanak javnosti za agresiju koju smo pocinili."(25)
Svicarski posmatrac Paskal Nefer izjavio je: "Od pocetka smo znali da je informacijama koje patrole OEBS-a prikupe tokom ove misije bilo sudjeno da dopune informacije koje je NATO prikupio satelitskim osmatranjem. Postojao je vrlo opipljiv utisak da spijuniramo u korist Atlantskog Saveza."(26)
Clanovi KVM su kritikovali Vokera i njegovog britanskog sefa operacija, Karolja (Dzona) Drevinkievica, jer su odbili bilo kakvu saradnju sa srpskim vlastima, blokirali diplomatske kanale za zastitu ljudskih prava, za kontrolu informacija unutar misije i sto su iskoristili misiju da uspostave vezu sa pobunjenicima UÇK i daju im instrukcije kako da navode NATO avione u predstojecem bombardovanju, sto je predstavljalo tesku optuzbu. (27) Posto su Srbi bili veoma svesni ovih aktivnosti, cim je bombardovanje pocelo 24. marta srpske snage bezbednosti su se okomile na sve pristalice UÇK. Ta kampanja je po svoj prilici koren onoga sto je NATO opisao kao etnicko ciscenje.
Pre bombardovanja, medjutim, clanovi KVM svedoce da je nasilja bilo malo, kao i da su provokacije UÇK bile konstantne. Prema Keleru, "svako povlacenje Vojske Jugoslavije ili srpske policije pratilo je napredovanje [UÇK] snaga […] prisustvo OEBS-a je primoralo snage vlade Srbije da se uzdrze […]UÇK je to zloupotrebila kako bi sirom Kosova ucvrstila svoje polozaje, nastavila da iz Albanije krijumcari oruzje, te otima i ubija civile i vojnike, kako Srbe tako i Albance."
Krajem 1998. i pocetkom 1999. bio je ocigledan rastuci sukob unutar KVM-a izmedju Vokera i vecine Evropljana. Svaki incident je za Vokera i americki Stejt Department bio prilika da kritikuju Srbe zbog krsenja primirja i optuze Milosevica da je prekrsio svoja obecanja. Evropljani su videli stvari u drugacijem svetlu: albanski pobunjenici, uz ohrabrivanje iz SAD, su sistematski provocirali srpske napade kako bi intervenciju NATO u konflikt na njihovoj strani.
Sredinom januara, Voker je prevladao nad svojim Evropskim protivnicima uz pomoc svetskih medija. U tome je bio politicki znacaj cuvenog "masakra u Racaku." Naime, 15. januara je srpska policija izvela najavljenu operaciju, uz prisustvo posmatraca i TV kamera protiv ubica UÇK koji su se sakrivali u selu Racak. Kad su Srbi usli u selo, naoruzani pripadnici UÇK su utociste potrazili na obliznjem brdu i otvorili vatru na policiju, kao sto se vidi na TV snimku. Srbi su, medjutim, prisli polozaju UÇK s ledja, opkolili i ubili mnoge pobunjenike. Nakon povlacenja srpskih snaga tog popodneva, UÇK je ponovo uspostavila kontrolu nad selom. Njeni pripadnici su iduceg dana doveli Vokera u selo da vidi, po njihovom opisu, zrtve masakra. Verovatno je da, kako su tvrdile srpske vlasti a verovali mnogi Evropljani, su u pitanju bila tela poginulih u policijskom napadu, koja su posle poredana kako bi se stvorila slika masovnog pogubljenja, "masakra."
U svakom slucaju, veoma emotivni javni istup sefa KVM-a i njegova osuda Srba za "zlocin protiv covecnosti," "zlocin nevidjenih razmera" koji su pocinili Srbi "koji uopste ne cene ljudski zivot," su stavili tacku na pretvaranje misije OEBS-a da je neutralna.
Vokeove optuzbe su obrzo preuzeli politicari i komentatori NATO, koji su veoma kompleksan sukob sveli na jednostavnu borbu izmedju srpskih slocinaca i albanskih nevinih civilnih zrtava. UÇK i njene provokacije, ubistva policijaca i civila, su jednostavno nestali. Predstavljen kao besmislen i nicim izazvani zlocin, "Racak" je postao izgovor za rat NATO protiv Jugoslavije.
Na samom Kosovu, clanovi KVM su posvedocili da su posle Racaka Srbi bili u potpunosti ubedjeni da je OEBS u sluzbi NATO, te da su poceli sa pripremama za rat, dok je UÇK postala jos agresivnija. Clanovi KVM su se takodje zalili na cinjenicu da je Voker evakuisao misiju u Makedoniju 20. marta, pet dana pre pocetka bombardovanja. To je znacilo da na terenu nije bilo posmatraca da ustanove sta se zaista desilo sa pocetkom bombardovanja, ili da ga po mogucnosti sprece. Vokerove akcije su u sustini uklonile sav pritisak i uticaj na obe strane da se suzdrze od eskalacije sukoba.
Italijanski posmatrac je zakljucio: "Tesko je naci tako haotican i tragicno nedefinisan poduhvat u istorijatu medjunarodnih misija."
Dok je NATO bombardovao Jugoslaviju, 5. aprila 1999., predsedavajuci suda Gabrijela Kirk-MekDonald (bivsi savezni sudija SAD u Teksasu) je izjavila Vrhovnom Sudu SAD da je Tribunal "imao velike koristi od podrske zainteresovanih vlada i pojedinaca kao sto je Sekretar Olbrajt. Kao stalni predstavnik [SAD, prim. prev.] u UN, ona je neprestano i odlucno radila na tome da se Tribunal uspostavi. Zaista, mi je cesto spominjemo kao ‘majku Tribunala’."
Posto je smesten u Hagu, mnogi inace dobro obavesteni ljudi imaju utisak da je Tribunal deo Medjunarodnog Suda Pravde, ili da je ICTY, kao i taj medjunarodni sud, istinski nezavisna i neutralna institucija sudstva. Mediji i Statut tribunala govore tome u prilog. U Clanu 32 statuta stoji da ce troskove ICTY pokrivati budzet UN. Medjutim, ovaj clan se neprestano krsi. Kristofer Blek, advokat iz Toronta, istice da "je tribunal primio izdasnu finansijusku pomoc od SAD, privatnih fondacija i korporacija." SAD su takodje obezbedile osoblje (23 sluzbenika iz ministarstva inostranih poslova [Stejt Departmenta, prim prev.] odbrane i pravde, po podacima iz maja 1996.), opremu i finansiranje. Dodatna sredstva su obezbedile fondacija Otvoreno Drustvo Dzordza Sorosa, Rokefeler Fondacija i Institut Sjedinjenih Drzava za Mir [USIP, prim. prev.], koji je 1984 uspostavila Reganova administracija, finansira ga Kongres, a direktore mu imenuje predsednik SAD.
Kristofer Blek takodje tvrdi da tribunal podrzava Koalicija za Medjunarodnu Pravdu (CIJ) sa sedistima u Vasingtonu i Hagu, ciji su osnivaci Sorosevo Otvoreno Drustvo i poluzvanicna organizacija americkih pravnika Pravna Inicijativa za Srednju i Istocnu Evropu (CEELI), ciji je cilj podrska zameni socijalistickih pravnih sistema kapitalistickim.
Predsedavajuci suda Gabrijela Kirk-MekDonald je 12. maja u govoru Savetu za Medjunarodne Odnose izjavila da se "vlada SAD velikodusno slozila da sudu obezbedi 500 000 dolara i zatrazi od drugoh drzava da uloze slicne donacije. Ali moralna potreba de se okonca nasilje u tom regionu je tako velika i svi je dele, ukljucujuci i korporacije. Zato mi je drago sto nam je jedna velika korporacija nedavno poklonila kompjutere i opremu u vrednosti od 3 miliona dolara, koja ce nam znacajno pomoci da unapredimo operacije."
Povrh svega, Klinton je tokom bombardovanja odobrio 27 miliona dolara pomoci za Tribunal, najvise za prikupljanje antisrpskih svedocenja od albanskih izbeglica duz granice sa Kosovom. Konacno, Klinton je ponudio 5 miliona dolara ucene za hapsenje predsednika Jugoslavije Slobodana Milosevica.
"Nakon raspada sovjetske imperije," stoji u kratkom opisu Samoopredeljenja u Novom Svetskom Poretku, "nove drzave nicu posvuda, a sve vise etnickih grupa traze autonomiju ili nezavisnost." Pitanje je, dakle, "Kako ce SAD na to da regauju?" Autori "predlazu kriterije koje bi vodje trebalo da slede kada odlucuju da li da podrze grupe koje traze samoopredeljenje, priznaju njihovu nezavisnost ili intervenisu vojnom silom."
Ovaj pristup nema nikakve veze sa demokratijom, a sve moguce veze sa stvaranjem carstva. Mada se reci "demokratija" i "demokrata" i dalje koriste, u velikoj meri su izgubile svaki znacaj osim opisivanja trenutnih favorita medju etnickim grupama i njihovim vodjama u ocima SAD. Hasim Taci, vodja UÇK u cije obozavatelje spada i port-parol Madlen Olbrajt Dzejms Rubin (28) – muz Kristijane Amanpur iz CNN-a – nije nista veci "demokrata" od izabranog predsednika Srbije Milana Milutinovica, kojeg je uz Milosevica za ratne zlocine optuzilo cedo Olbrajtove, ICTY. Favorizacija odredjenih etnickih grupa ili klasa je tradicionalni nacin na koji osvajaci menjaju drustvene strukture i vrse zamenu postojece elite novom, lojalnom novom poretku.
Projekat imperijalizma sve vise izlazi na svetlo dana. U Bosni i na Kosovu se uspostavljaju protektorati, dok Klinton zahteva nezakonito obaranje legalno izabranih vlasti u Jugoslaviji.
Potpuno zanemarujuci osecaje i zelje ljudi koji tamo zive, Robert Kaplan izjavljuje (29) kako "na Balkanu postoje samo dva izbora – imperijalizam ili bezvlasce. Kako bi zaustavili nasilje, mi se u sustini moramo ponasati kao sto su se u tom regionu uvek ponasale velike sile i postati osvajaci-mirotvorci." Bas kao Rimljani, ili austrijski Hapsburzi, "koje je motivisala teritorijalna ekspanzija zarad vlastitog bogacenja, strateske nadmoci i slave."
Sama pomisao da bi SAD mogle da "intervenisu silom" na strani etnicke grupe koja zahteva samoopredeljenje je cackanje osinjaka. Sirom ne samo bivseg SSSR-a vec i Afrike i Azije, postoje na stotine takvih grupa. Mogucnost americke vojne intervencije ce ohrabriti potencijalne separatiste da svoje zahteve dovedu do "humanitarne katastrofe" kako bi u konflikt uveli Velesilu na svojoj strani. S druge strane, ista mogucnost ohrabruje postojece drzave da brutalno i odlucno uniste te i takve pokrete upravo da bi sprecili tu i takvu intervenciju. Ovo bi stvorilo zacarani krug, a Velesila bi onda mogla da bira u koju ce svadju da se umesa.
Celi koncept nacije je ukorenjen u "identitetu." Ako pojedinci imaju krize identiteta, grupe kao sto je nacija imaju jos vece. Bas kao sto pojedinci mogu da imaju vise "identiteta" koji su podlozni promeni, tako i grupe mogu da se menjaju putem odlaska ili dolazka novih clanova. U modernom, mobilnom svetu, etnicki identitet nije najmerodavniji kriterij politickog priznanja u obliku nezavisne drzave. Nasilno isticanje "etnickog identiteta" ima tendenciju da usvrscuje tradicionalne patrijarhalne strukture u krajevima kao sto je Kosovo, a na stetu sloboda pojedinaca. Naglasak na etnicki identitet prouzrokuje dominaciju stereotipa, mafijaskih drustvenih struktura i lokalnih "kumova."
Inostrana politika zasnovana na etnickom identitetu ima zloglasnu proslost. Upravo to je bila politika Adolfa Hitlera u osvajanju teritorija istocne Evrope koje Brzezinski danas tako pomno prati. Okupacija Cehoslovacke i Poljske je opravdana potrebom da se ugrozene nemacke manjine zastite od okrutne vladavine Ceha i Poljaka. Prava tragedija Minhena bila je u razumevanju britanske vlade za zabrinutost G. Hitlera za status Nemaca u Ceskoj. Pre invazije Poljske, Hitler je naredio SS-u da inscenira "incident," napad zlobnih Poljaka na nevinu nemacku radio-stanicu sa ciljem da je oskrnave svojim varvasrkim slovenskim jezikom. Les poljskog vojnika koji je trebalo da dokaze istinitost ovog incidenta bio je, u stvari, preruseni nemacki robijas.
U Jugoslaviji je Hitler "oslobodio" ne samo Nemce vec takodje i posebno Hrvate i Albance (u saradnji sa fasistickom Italijom). Ova dva naroda su odranije odredjena kao "podobna" da uzivaju nemacku zastitu, i kao korisna orudja za slamanje glavnog istorijskog neprijatelja, Srba, koji su se najvise borili za nezavisnost od svetskih carstava. (Sami Srbi su, prihvatanjem "jugoslovenstva" postali manje ujedinjeni oko identiteta Srpstva, mada su zbog tog identiteta i dalje kaznjavani).
Vodjenje politike imenovanjem "prijateljskih" i "neprijateljskih" naroda je cisti Hitlerizam. Upravo to sada sprovode u praksi lideri anglo-americke NATO alijanse, dok se ironicne pretvaraju da odbacuju "tekovine Minhena."
Celi koncept etnickog rata kao povoda za americku vojnu intervenciju implicitno pretpostavlja ovu podelu covecanstva na "dobre" i "lose" nacije, narode "ugnjetace" i "zrtve." Posto se to retki desava u stvarnosti, pribegava se analogiji sa cuvenim izuzecima, gde su ove kategorije imale smisla. Hitler i Jevreji su popularan slucaj. Svaki novi neprijatelj je "Hitler," a svaka nova nacija ciji se separatizam koristi kao povod za novo sirenje NATO baza je u opasnosti da bude zrtva novog "Holokausta." Kako sada stvari stoje, ove dve reci ce prestati da budu licne i postati opste imenice u recniku novog svetskog poretka.
Maskirana kao militanti anti-rasizam, "humanitarna intervencija" se zavrsava novim oblikom rasizma. Kako bi zasluzila bombardovanje, "losa" nacija mora da bude okaljana kolektivnom krivicom. Na samitu Grupe 8 u Kelnu, juna 1999, Toni Bler je usvojio ideologiju kolektivne krivice kada je izjavio da Srbima ne moze da se salje humanitarna pomoc zbog nacina na koji su tretirali kosovske Albance. Neuporedivim uverenjem u sopstvenu pravednost, anglo-americke vojskovodje predvode ove nove, humanitarne krstaske ratove ka novim granicama necovestva.
Beleske
1. Jim Hoagland, "Razvijanje doktrine humanitarnog rata," International Herald Tribune, 28. juni 1999.
2. Bivsi americki ambasador u Tajlandu, Abramovic je potom bio pomocnik drzavnog sekretara za obavestaje sluzbe i istrazivanje u Reganovoj vladi. U januaru 1986. je otputovao u Peking sa visokim funkcionerima CIA-e kako bi nagovorio Kinu da podrzi prodaju americkih Stinger raketa islamskim pobunjenicima u Afganistanu u svrhu pojacavanja pritiska na SSSR, mada je Gorbacov vec tada pokusavao da zaustavi Hladni rat. Polovinom 1990-ih, bio je deo grupe koju je Savet za Medjunarodne Odnose okupio da savetuje Klintonovu vladu u korist opustanja restrikcija na tajne operacije CIA-e, ukljucujuci dogovore sa kriminalcima, koristenje novinara kao agenata i atentata na sefove drzava neprijateljskih zemalja.
3. John B. Roberts, "Koreni Saveznicke Farse," The American Spectator, juni 1999.
4. vidi 3.
5. Morton H. Halperin & David J. Scheffer, i Patricia L. Small, Self-Determination in the New World Order, Carnegie Endowment, Washington, D.C., 1992; str. 80
6. vidi 5, str.105.
7. vidi 5, str.107.
8. vidi 5., str.110.
9. Charles Truehart, "Domacini Podsticu Srbe i Kosovare da Pozure Pregovore", International Herald Tribune/Washington Post, 9. februar, 1999: "Kosovski Albanci su zabelezili malu pobedu u ponedeljak, kada je njihovim americkim savetnicima, uprkos ranijem protivljenju domacina konferencije, dozvoljena poseta dvorcu. Medju njima su bila dvojica bivsih americkih diplomata, Morton Abramovic i Pol Vilijams."
10. Dzon B. Roberts, vidi 3.
11. Steven Erlanger, "Politicki Prijatelji: Prvih Sto Dana Olbrajtove", The New York Times, 14. maj 1997.
12. "Il n’y a pas de paradoxe. J’ai mis au point cette doctrine en accord avec le président Carter, car c’était la meilleure façon de déstabiliser l’Urss. Ça a marché." L’Evènement du jeudi, 14. januar 1998.
13. Le Nouvel observateur, 14. januar 1998, prenosi AFP.
14. Zbigniew Brzezinski, The Grand Chessboard, BasicBooks, New York, 1997, str.78.
15. Kaplanovu knjigu iz 1993, Balkanski Duhovi [Balkan Ghosts, prim. prev.] je procitao predsednik Klinton. Medjutim, Kaplan je posle kritikovao Klintona sto je izvukao pogresne zakljucke. Naime, Klintonov prvobitni zakljucak je bio da se kloni Balkana, dok je Kaplan, po vlastitom objasnjenju, uvek zagovarao intervenciju.
16. New York Times/International Herald Tribune, 23. februar 1999.
17. Robert D. Kaplan, "Zasto Balkan Zahteva Odsustvo Morala", The Washington Post, 28. februar 1999.
18. Steve Niva, "Izmedju Sukoba i Saveza: Vanjska Politika SAD i Senka Islama", Middle East Report, jesen 1998.
19. The Washington Post, 28. februar 1999.
20. Stern, 4. mart 1999.
21. Sredinom aprila 1999, Medjunarodno Udruzenje Pravnika Protiv Nuklearnog Oruzja (IALANA) je doslo u posed i objavilo sluzbene dokumente iz nemackog ministarstva vanjskih poslova, koji su dokazivali da je u mesecima pre NATO bombardovanja ministarstvo neprestano obavestavalo administrativne sudove sirom nemacke da nema progona Albanaca na Kosovu ili u ostatku Srbije. Primer iz izvestaja Ministrarstva Vanjskih Poslova od 12. januara 1999. administrativnom sudu u Triru, "Cak i na Kosovu ne moze da se dokaze jasni definisan politicki progon Albanaca po etnickoj osnovi. Istocni deo Kosova jos nije umesan u oruzane borbe. Javni zivot u gradovima kao sto su Pristina, Urosevac, Gnjilane, itd. se vodio normalno tokom celog sukoba." […] "Delovanje snaga bezbednosti nije upereno protiv Albanaca kao etnicke grupe, vec protiv neprijateljske vojne grupacije i njenih stvarnih ili osumnjicenih pomagaca." Ove izvestaje je objavio nemacki dnevni list Junge Welt 24. aprila 1999.
22. Richard Cohen, "Balkanski Pobednik je OVK", Washington Post/International Herald Tribune, 18. juni 1999.
23. Richard Holbrooke, To End a War, Random House, New York, 1998, str.103.
24. "Autopsija KVM misije OEBS-a," izjava Ambasadora Gabrijela Kelera, zamenika sefa misije, 25. maja 1999.
25. Italijanski vojni posmatrac "Romanus", u LiMes 2/99, koji citira Il Manifesto, 19. juna 1999.
26. La Liberté, Genève, 22. aprila 1999, i Balkan-Infos Br. 33, Pariz, maj 1999.
27. Ulisse, "Come gli Americani hanno sabotato la missione dell’Osce", LiMes, supplemento al n.1/99, str.113, L’Espresso, Rome, 1999.
28. "Tokom krize na Kosovu, G. Rubin je licno nastojao da pridobije Hasima Tacija, ambicioznog vodju oslobodilacke Vojske Kosova," pise Wall Street Journal 29. juna 1999, cak do te mere da je "u sali obecao da ce razgovarati sa svojim prijateljima u Holivudu o filmskim ulogama za G. Tacija."
29. Robert D. Kaplan, "Zasto Balkan Zahteva Odsustvo Morala," The Washington Post, 28. februar 1999.
30. Peter Gouan, "Put na Kosovo Pun Okuka", Labour Focus on Eastern Europe, Broj 62, prolece 1999, objasnjava (str.76) da spoljnopoliticka elita diskutuje mracnu stvarnost moci iza zatvorenih vrata, a "ne pred decom," tj. gradjanima NATO zemalja, kojima se umesto toga serviraju price koje velicaju njihove vrednosti i ideale.
Pise: Diana Dzonston
[Preveo i obradio Nebojsa Malic, 23. januara 2000]
Redosled dogadjaja je zacudjujuci. Prvo su NATO snage, predvodjene Sjedinjenim Americkim Drzavama, pocele 24. marta 1999 jedanaest nedelja kaznjavanja predsednika Jugoslavije Slobodana Milosevica, sto je prakticno znacilo smrtnu kaznu zasad nepoznatom broju gradjana te nesrecne zemlje. Dva meseca kasnije, 27. maja, Medjunarodni Krivicni Sud za bivsu Jugoslaviju [ICTY, prim. prev.] – uz podrsku SAD – objavljuje optuznicu protiv Milosevica za "zlocine protiv covecnosti" koji su se dogodili nakon pocetka kazne. Potom krajem juna Klintonova administracija salje 56 sudskih patologa na Kosovo kako bi sakupili materijalne dokaze zlocina za koje su Milosevic i pet njegovih kolega vec optuzeni, i za koje je njegova zemlja vec strogo i trajno kaznjena.
FBI nije imao naradjenja da trazi dokaze svih zlocina, ukljucujuci i one koje su mozda pocinili, recimo, naoruzani pobunjenici u borbi protiv vlade Jugoslavije. Jedini zlocini za koje su se zanimali su bili oni za koje je Milosevic optuzen, a za sve dokaze se unapred pretpostavljalo da ukazuju na njegovu krivicu.
Tako je svet usao u novu eru humanitarnih siledzija-osvetnika.
Krajem Drugog svetskog rata uspostavljen je svetski politicki poredak koji je rat stavio van zakona. Nakon pobede u trci da postane supersila kojoj je sudjeno da vlada svetom, SAD trenutno nastoje da zamene taj sistem sistemom koji koristi rat kako bi kaznio ljude van zakona. A ko je tacno van zakona, o tome odlucuju SAD. Uz ekonomsku globalizaciju, ovaj osvetnicki sistem popunjava dominantni americki pogled na svet u kom kapitalisticki sistem ima urodjenu sposobnost da zadovolji sve ljudske potrebe – ukoliko ga ne budu ugrozavali maliciozni otpadnici.
I kod kuce i u inostranstvu, drustveni napor da se svi ukljuce u zajednicu sa jednakim pravima i obavezama se napusta u korist univerzalne konkurencije u kojoj bogati pobednici potpuno iskljucuju gubitnike iz drustva. Na domacoj sceni, kako se bogati sve vise bogate tako nastoje da vise ni ne gledaju siromasne. Osnivaju se ogradnjena naselja, socijalni programi se gase, a zatvori i stratista se pune. Kazna i osveta su popularne vrednosti.
Pre dvadeset godina, Ujedinjene Nacije i agencije UN su bile politicki forum za diskusije o "novom ekonomskom" ili "novom informatickom" poretku koji bi nastojao da priblizi jaz izmedju bogatog Atlantskog sveta i ostatka planete. To je sada proslost. Danas SAD koriste Ujedinjene Nacije kao instrument progonjenja drzava-disidenata koje oznacavaju kao teroriste, odmetnike i kriminalce. Kapitalisticka konkurencija se namece celom svetu kao vrhovni zakon kroz nova tela poput Svetske Trgovacke Organizacije (WTO). NATOland je najvece ogradjeno naselje cije se oruzane sile spremaju za svetsku intervenciju, kad to Vasington zatrazi, u odbrani interesa svojih stanara – a sve u ime rata protiv zlocina protiv covecnosti.
Klintonova Doktrina
Rat NATO protiv Jugoslavije predstavlja veliki skok prema depolitizaciji i kriminalizaciji medjunarodnih odnosa. U slicnom slucaju rata protiv Iraka, rezim Sadama Huseina je zaista bio vojna diktatura, koja je zaista povredila medjunarodno pravo invazijom Kuvajta (ako zanemarimo odredjene olaksavajuce okolnosti), a SAD su imale sluzbeni mandat Saveta Bezbednosti UN za neka (ali ne sve) vojna dejstva. U slucaju Jugoslavije, vojne operacije su izvedene bez mandata UN, protiv drzave se izabranim civilnim rukovodstvom koje nije povredilo medjunarodno pravo.Rat NATO, koji je organizovao Vasington, je zamisljen kao cista demonstracija da SAD mogu da prave i krse zakone po volji. Naime, upravo je Jugoslavija, koja nije povredila medjunarodno pravo, proglasena kriminalnom drzavom. Vec 5. novembra 1998. je americki sudija i predsedavajuci ICTY Gabrijela Kirk-MekDonald opisala Jugoslaviju kao "odmetnicku drzavu koja se ruga medjunarodnoj vladavini zakona." Tokom bombardovanja, americki i britanski lideri su redovno poredili Milosevica sa Hitlerom. A posle rata, 30. juna, Senat SAD je usvojio zakon koji Jugoslaviju proglasava "teroristickom drzavom," u odsustvu svih kriterija ranije primenjivanih pri toj odluci. SAD uziva potpunu slobodu da cini zlocine i proglasava svoje neprijatelje kriminalcima. Sila nema sta Boga da moli.
"Svedoci smo Klintonove Doktrine humanitarnog ratovanja," radosno (1)je pisao Dzim Hougland, tenor u horu komentatora koji su navijali da Predsednik povede NATO u hrabri novi milenijum preko ledja Balkana. Samo, ova "doktrina" nije bas tako spontana kao sto to medijski hor zeli da prikaze, prizivajuci imidz Ujka Sema koji se kao neodlucni Hamlet dobronamerno saplice na putu slave.
Jos od kraja Hladnog rata, lideri SAD se nalaze u potrazi za novom ideologijom koja bi zamenila politiku okruzenja [Rusije] koja su razvili nakon Drugog svetskog rata. U ovu svrhu, oligarhija koja odlucuje o americkoj spoljnoj politici je ulozila veliki napor u raznim elitnim udruzenjima kao sto su Savet za Medjunarodne Odnose, privatnim klubovima, vecim udruzenjima tipa Trilateralne Komisije (koja je specijalizovana u vestini americke vladajuce klase da selektivno usvoji i preobrati potencijalne protivnike) i svakojakim institutima i fondacijama, ukljucujuci desetak prestiznih univerziteta, te upravnim odborima vecih korporacija i banaka. Sve njih ujedinjuje nepokolebljivo ubedjenje da sve sto je dobro za SAD (i poslovne interese SAD) mora da je dobro i za svet. Predvodnici americke politike, bilo da su velikodusni, cinicni, perfidni ili direktni, svi iz nuzde dele ubedjenje da je sistem koji je ucinio Ameriku bogatom i mocnom neophodno nametnuti ostatku nezasluznog i ponekad tvrdoglavog sveta. Izmedju ovog verovanja i bezobzirnog provodjenja ekonomskog interesa nema nikakvog sukoba, posto proisticu iz istog mentalnog sklopa.
Niko bolje ne predstavlja kombinaciju moci i dobrodusne savesti americkog kapitalizma od Karnegi Fondacije za Medjunarodni Mir, koju je 1910 osnovao skotski imigrant i kralj zelezara, Endru Karnegi (1835-1919), ulazuci deo svog ni od cega stecenog bogatstva u dobrotvorne svrhe. Odgovarajuce je, dakle, da je u formulisanju doktrine Humanitarnog Rata koja se pripisuje Klintonu po svemu sudeci odlucujucu ideolosku ulogu igrala Karnegi Fondacija pod rukovodstvom Mortona I. Abramovica.(2)
Dodato posle 2 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Znacaj Ratnih Zlocina
U maju 1997, tri meseca nakon preuzimanja funkcije Drzavnog Sekretara SAD, Madlen Korbel Olbrajt je uspostavila novu funkciju Ambasadora za pitanja ratnih zlocina. Ovaj cin ukazuje na odlucujuci znacaj "ratnih zlocina" u spoljnoj politci Olbrajtove. Dva dana kasnije, zlocin i kazna su povezani u prvom govoru o politici prema Bosni, pred visokim vojnim oficirima na nosacu aviona na uscu reke Hadson. Ovom demonstracijom je prva zena Drzavni Sekretar nameravala da pokaze ozbiljnost svoje cuvene izjave: "Kakva je korist od najbolje oruzane sile na svetu ako necemo da je koristimo?"Olbrajt i covek imenovan na polozaj ambasadora za "ratne zlocine," Dejvid Sefer, su zapoceli primenu novog politickog koncepta na kom su radili jos pre nego sto je Klinton izabran, cak i pre rata u Bosni i Herzegovini, kao deo necega sto je privilegovani svedok nedavno opisao kao "uski krug elitnih spoljnih politicara koje je Karnegi Fondacija okupila da promene politiku SAD nakon Hladnog rata." (3)
U poslednjim godinama Busove administracije, Karnegi Fondacija se suocila sa najvecim pitanjem koje je kolaps sovjetskog bloka postavljao pred SAD: kakva nova uloga bi mogla da spase NATO, neophodno sredstvo americkog vodjstva u Evropi? Odgovor je ubrzo pronadjen: humanitarna intervencija. Izvestaj clanova radne grupe Madlen Olbrajt, Ricarda Holbruka i Leona Furta je "preporucio dramaticnu eskalaciju uoptrebe oruzane sile kako bi se razresili unutrasnji problemi drugih zemalja."(4)
Izvestaj Karnegi Fondacije iz 1992, pod naslovom "Promena Navika: Uloga Amerike u Novom Svetu" je preporucio "novi princip medjunarodnih odnosa: da unistenje ili preseljenje dela naroda unutar drzava moze biti opravdanje za vojnu intervenciju." SAD je preporuceno da u to svrhu "preorijentise" NATO i OEBS [Organizaciju za Evropsku Bezbednost i Saradnju, prim. prev.], kako bi bolje reagovao na ove nove bezbednosne probleme u Evropi.
Objavljivanje ovog izvestaja, kao i istupi visokih funkcionera Demokratske partije i medijskih mocnika su bili sracunati da uticu na predsednicku kampanju Demokrata. Kandidat Bil Klinton je vrlo brzo usvojio ovu retoriku, pozivajuci da se Milosevicu sudi za "zlocine protiv covecnosti" i zagovarajuci vojnu intervenciju protiv Srba. Medjutim, bilo je potrebno nekoliko godina da se ovo sprovede u praksi.
Kao clan radne grupe u kojoj je bio i Leon Furt, savetnik za spoljnu politiku Ala Gora, David Sefer je radeci u Karnegi Fondaciji zajedno sa Mortonom Halperinom napisao poduzi rad o "Samoopredeljenju u Novom Svetskom Poretku," u kome je predlozena vojna intervencija kao jedan od nacina "reagovanja na medjunarodna krizna zarista."
Jedno od glavnih pitanja odnosilo se na trenutak u kome bi, i razloge zbog kojih bi, SAD trebalo da se umesaju u konflikt izmedju priznate drzave i pokreta za "samoopredeljenje" tj. otcepljenje. Jasno, to pitanje nije se smelo staviti pred Ujedinjene Nacije. "SAD bi trebalo da grade konsenzus unutar regionalnih i medjunarodnih organizacija oko svojih stavova, ali ne bi trebalo da zrtvuju svoja misljenja i principe ukoliko do tog konsenzusa ne dodje."(5)
U sustini, zakljucili su autori, "svetska zajednica mora da deluje brze odlucnije u upotrebi vojne sile kada to bude neophodno i izvodljivo."(6) U kojim okolnostima?
Kada zahtev za samoopredeljenje pokrene oruzani sukob koji se pretvori u humanitarnu krizu, dopremanje hrane, lekova i sklonista hiljadama ili milionima civila postaje neizbezno. Manjak volje da se ovakve ljudske tragedije tolerisu je vrlo evidentan u svetu posle Hladnog rata, i vodi promeni definicije principa nemesanja u unutrasnje poslove suverenih drzava.(7)
Teoretski, ovaj argument zvuci neoborivo. U praksi, medjutim, pitanje prelazi iz domena teorije u domen cinjenica. Kada kriza cinjenicno odgovara ovom opisu, a kada, s truge strane, moze da se manipulise tako da izgleda kao da odgovara opisu?
U sluzbenoj verziji NATO, koju vodeci mediji odlucno podrzavaju, rat oko Kosova je bio upravo primer dogadjaja kada "zahtev za samoopredeljenje pokrene oruzani sukob koji se pretvori u humanitarnu krizu…" Medjutim, postoje pozamasni, gotovo neoborivi dokazi da je "zahtev za samoopredeljenje" vrlo namerno izazvao i "oruzani sukob" i "humanitarnu krizu" sa ciljem da se obezbedi ne humanitarna pomoc, vec vojna intervencija NATO pod izgovorom humanitarne pomoci. Nikad nije bilo nikakve potrebe za NATO intervencijom kako bi se obezbedila hrana, lekovi i skloniste za civila unutar Kosova ili pre bombardovanja. "Humanitarna kriza" je bila fatamograna dok je NATO nije izazvao bombardovanjem.
Ali u kulturi slike, relacije u vremenu i prostoru lako izmicu analizi. Sta se desilo prvo a sta posle toga se zaboravlja, a samim time se zaboravljaju uzrok i posledice, kao i odgovornost..
Moze li se Kosovo odvojiti od Srbije? "Upotreba vojne sile kako bi se stvorila nova drzava bilo bi opravdano jedino ako se maticna drzava ponasa dovoljno ekstremno da joj to porice sva prva na vladavinu manjinom koja trazi samoopredeljenje."(8) Ko odlucuje da li je ponasanje dovoljno "ekstremno"?
Ocigledno, Madlen Olbrajt je toliko namerila da ove nove teorije primeni u praksi da je ulozila veliki napor da zlocin prilagodi kazni.
Morton Abramovic, koji je u ulozi predsednika Karnegi Fondacije licno nadgledao Olbrajtovu, Holbruka, Furta, Sefera i druge dok su zajedno razvijali buducu Klintonovu doktrinu "humanitranog rata," imao je aktivnu ulogu i u njenoj primeni. Tokom 1997 je presao preko elitistickog mosta koji spaja Karnegi Fondaciju i Savet za Medjunarodne Odnose. Svoju mudrost je ulozio i u novu organizaciju, Medjunarodnu Kriznu Grupu [ICG], medju cijim sponzorima su mnoge vlade, uz sveprisutnog Dzordza Sorosa. ICG je bila vodeci ideolog politike prema Kosovu.
Primenjujuci u praksi hipotezu da "zahtev za samoopredeljenje provocira oruzani sukob," Abramovic je rano postao pristalica naoruzavanja "Oslobodilacke Vojske Kosova" (UÇK). U Rambujeu, Abramovic je diskretno savetovao albansku delegaciju koju je predvodio lider UÇK Hasim Taci. (9)
U februaru 1992, pre nego sto je u Bosni i Hercegovini poceo gradjanski rat, TV producent Dzon B. Roberts II je dobio ponudu da organizuje kampanju podrske za preporuke u novom izvestaju Karnegi Fondacije. Kada je video da "Promena Navika" predlaze "revolucionarnu ideju da je intervencija americkih oruzanih snaga opravdana ne samo u odbrani SAD vec i u nametanju veoma subjektivnih politickih resenja drugim drzavama," kao i da "odbacuje nacionalni suverenitet u korist medjunarodne intervencije, " Roberts je "zazalio svoje ucesce u stvaranju pozitivnog misljenja o ovom izvestaju."(10)
Na ovaj ili onaj nacin, ta "revolucionarna ideja" je nasiroko propagirana tokom devedesetih. Humanitarna intervencija je postala pravovremena ideologija jer je odgovarala izvesnim potrebama. Obezbedila je resenje za pitanje koje je postavio Senator Ricard Lugar - da nakon kraja Hladnog rata NATO mora ili da prosiri dejstvo ili da se ugasi. Nova misija da se NATO odrzi u zivotu, na taj nacin hraneci armiju finansijera i industrijalista vecinom – ali ne iskljucivo – u SAD, se takodje pokazala idealnom kao instrument za odbranu manje jasnih geostrateskih interesa bez njihovog podvrgavanja javnoj raspravi.
Dodato posle 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Kad je Madlen Olbrajt preuzela Stejt Department od Vorena Kristofera rane 1997., njeno unapredjenje je predstavljeno kao licni uspeh jedne zene, a ne kao kolektivni uspeh politicke struje. U retkom informativnom trenutku, Njujork Tajms (11)je spomenuo uticajne politicke lidere kao da su dobrocudni rodjaci koji pruzaju podrsku dami na vlasti. Tri meseca nakon njenog dolaska na polozaj, objavljeno da je "Gdja Olbrajt potrazila savet kod Zbignjeva Brzezinskog, odlazeceg predsednika Karnegi Fondacije Mortona Abramovica, dobrotvora Dzordza Sorosa i predsednika Saveta za Medjunarodne Odnose, Leslija Gelba."Ako se Abramovic moze smatrati sivom eminencijom koja stoji iza politike "humanitarne intervencije," Brzezinski joj je obezbedio geostratesku pozadinu. Brzezinski nema skrupula kad je u pitanju koriscenje visokih principa u politickim igrama. Tokom 1998, kada je u Parizu promovisao francuski prevod svoje knjige "Velika Sahovska Tabla," upitan je o naizgled paradoksalnoj cinjenici da je njegova knjiga prozeta politikom "realizma," dok je on sam u danima kad je bio savetnik za nacionalnu bezbednost Dzimiju Karteru, zagovarao ideju "ljudskih prava."
Brzezinski je samo odmahnuo. Ne postoji paradoks, odgovorio je. "Ja sam formulisao tu doktrinu u dogovoru sa predsednikom Karterom, posto je to bio najbolji nacin da se destabilizuje SSSR. I u tome smo uspeli."(12)
Naravno, za destabilizaciju SSSR-a bilo je potrebno vise od lepih reci o ljudskim pravima – recimo, rat. Brzezinski je bio veoma aktivan i na tom planu. Kao sto je izjavio jednom francuskom magazinu (13) tokom svoje turneje, CIA je pocela da finansira afganistanske pobunjenike polovinom 1979, sest meseci pre nego sto je SSSR usao u Afganistan na Novu Godinu 1980. kako bi "stabilizovao" zemlju. "Nismo bas naterali Ruse da intervenisu, ali smo namerno povecali sanse da se to desi. Ta tajna operacija je bila odlicna ideja. Njena posledica je bilo uvlacenje Rusa u afgansku klopku."
Brzezinski je s razlogom osecao da u Parizu moze slobodno da govori o humanitarnim namestaljkama, posto tamosnja elita najvise ceni kada Americki lideri vode cinicnu politiku mocnika. Ovo osecanje je naiskrenije kada su Francuzi ukljuceni u to politiku, kao sto Brzezinski i njegova knjiga cine. Francuska, pise Brzezinski, "je kljucan partner u vaznom zadatku – integraciji demokratske Nemacke u Evropu zauvek," sto znaci sprecavanje Nemacke da stvori vlastitu interestnu sferu prema istoku, po mogucnosti ukljucujuci Rusiju – sto preporuke Brzezinskog nastoje da sprece svaku cenu. "U tome lezi istorijska uloga francusko-nemackih odnosa, a sirenje Evropske Unije i NATO prema istoku bi trebalo da uveca znacaj tih odnosa kao tezista Evrope. Konacno, Francuska nije dovoljno jaka da ometa Ameriku u ispunjenju geostrateskih ciljeva americke politike u Evropi, a suvise je slaba da postane vodja Evrope sama po sebi. Zbog toga mozemo da tolerisemo njene proteste i durenje."(14)
Ovaj argument bi mogao da delimicno objasni misterioznu – po mnogima – podrsku Francuske ratu NATO na Kosovu, koja je po snazi bila odmah iza Velike Britanije, a u potpunoj suprotnosti sa reakcijama u Nemackoj i Italiji. Francuskoj eliti je receno da ovaj rat razume kao deo plana Brzezinskog za transatlantsku Evropu, cime bi se Francuskoj dala vodeca vojno-politicka uloga koja bi balansirala ekonomsku moc Nemacke.
Brzezinski iskreno formulise ciljeve politike SAD: "da odrzi dominaciju Amerike najmanje jos jednu generaciju, a po mogucnosti i duze." Ovo podrazumeva stvaranje "geopolitickog okvira" oko NATO koji bi ukljucio Ukrajinu ali iskljucio Rusiju. Tako bi se uspostavila geostrateska baza za kontrolu sukoba na "evroazijskom Balkanu," ogromnom prostoru izmedju istocne obale Crnog mora i Kine, ukljucujuci Kaspijsko more sa svojim rezervama petroleja – jednog od prioriteta americke spoljne politike. Za politicke elite Britanije i Francuske, produzenje translatlantske dominacije moze da se interpretira kao nacin da se potencijalna rusko-nemacka osovina spreci u dominaciji kontinenta.
Uz Dzini Kirkpatrik, Vilijema Odoma, Frenka Karlucija i Stefana Solarca, Brzezinski se pridruzio anti-srpskom krstaskom pohodu u jos jednoj radionici medjunarodne politike, "Savetu za Balkansku Akciju," koji zagovara sveopsti rat protiv Jugoslavije.
U velikoj shemi Brzezinskog, Jugoslavija je poligon i model za SSSR. Po tom modelu, "Srbija" je Rusija, a Hrvatska, Bosna, Kosovo i ostali su Ukrajina, Balticke zemlje, Gruzija i bivse sovjetske republike "evroazijskog Balkana." Uspesno otcepljenje Hrvatske i ostalih od Jugoslavije je dobar presedan za odrzanje ukrajinske nezavisnosti i ukljucenje te zemlje u EU i NATO, koje on predvidja u "razumnom periodu" od 2005 do 2015.
Mali balkanski "Balkan" opisan je na mapi na strani 22 Velike Sahovske Table, interesantno osencen u tri stepena koji predstvaljaju americku geopoliticku dominaciju (crno), americki politicki uticaj (sivo) i odsustvo i jednog i trugog (belo). Osencene crnom (kao sto su SAD, Kanada i zapadna Evropa) su Madjarska, Rumunija, Bugarska i Turska. Slovacka, Moldova, Ukrajina, Gruzija i veci deo "evroazijskog Balkana" su osnaceni sivom. Upadljivo bele su Rusija, Jugoslavija i Grcka. Za Brzezinskog, Beograd je samo produzetak Moskve. Srbi mozda ovoga nisu svesni, ali u geostrateskom smislu oni su samo dubleri za Ruse.
Kulturni sliv i Kaspijska nafta
Ideja Semjuela Hantingtona o "konfliktu civilizacija" u kojoj se Pravoslavlje predstavlja kao civilizacija u sukobu sa Zapadom i njihovim "vrednostima" je posluzila kao ideoloski paravan za strategiju "zavadi pa vladaj," koja ne zvuci tako dopadljivo ali nije nespojiva sa "humanitarnim" objasnjenjem. Nju je preuzeo uticajni (15) pisac Robert D. Kaplan, koji predvidja "pravi sukob" po "istorijsko-civilizacijskom frontu. Na jednoj strano su Turci, njihovi saplemenici Azeri u Azarbejdzanu, Izraelci i Jordanci […] Na drugo strani su oni koji su pod Turcima najduze ispastali, Sirijci i Iracki Arapi, Jermeni, Grci i Kurdi."(16) Nije tesko uvideti na koju stranu ce Amerikanci da stanu, niti koja strana zbog toga mora da pobedi. Kaplan postavlja Kosovo "usred veoma nestabilnog regiona gde se Evropa spaja sa Bliskim Istokom," dok se "Evropa ponovo deli po istorijskom i kulturnim pukotinama."(17)
"Postoji Zapadna, Katolicko-protestantska Evropa i Pravoslavna Evropa, siromasnija, politicki nestabilna i opterecena organizovanim kriminalom. Taj Pravoslavni kraj je izostavljen iz NATO, svakim danom je sve ljuci i veoma anti-muslimanski raspolozen," proglasava Kaplan.
Cudan detalj u svim ovim idejama o "kulturnoj barijeri" je da se jaz izmedju zapadnog i istocnog Hriscanstva uvek vidi kao dublji i vise nepremostiv nego jaz izmedju Hriscanstva i Islama. Ocigledno i kratko objasnjenje za to je "nafta." Ali postoji i dodatno objasnjenje koje se vise odnosi na medjunarodnu prirodu Islama i znacaj islamskih humanitarnih organizacija. Stiv Niva (18) ukazuje na podelu u vrhu americke medjunarodne politike izmedju konzervativaca (kojih vrlo uocljivo nema u Klintonovoj vladi) koji vide Islam kao pretnju, i "neo-liberala" za koje je najveci neprijatelj "svaka smetnja slobodnoj trgovini i neogranicenim trzistima." Medju potonjima su evropski lideri, velike naftne kompanije i Zbignjev Brzezinski. "Ukljucivanje Islamista u postojeci politicki sistem bi prosirilo odgovornost za probleme drzave, otezavajuci narodno suprotstavljanje ekonomskim ‘reformama’ MMF-a. Islamisticke organizacije bi takodje mogle da popune prazninu izazvanu ukidanjem socijalnih programa…" primecuje Niva.
U svakom slucaju, svi putevi vode prema Kaspijskom moru – i kroz Kosovo. Kaplan javno savetuje rukovodstvu SAD da je neki "razlog oslobodjen morala, ili vlastiti interes" nepohodan da ubedi javnost da zadrzi trupe na Balkanu vise godina. Razlog za to je jasan. "Posto je Bliski Istok sve nestabilniji, potrebne su nam baze i dozvola da slobodno letimo na Balkanu kako bismo zastitili naftu u Kaspijskom moru. Ali od tih baza nece biti nista ako Rusija potajno i kriminalom osvoji jugoistocnu Evropu. Konacno, ako kazemo evropskim saveznicima da na Kosovu ratuju sami, mozemo da se oprostimo od zapadne alijanse."(19)
Geografija moze da zbuni posmatraca koji se pita kako se do kaspijske nafte mora proci kroz Kosovo. To je vrlo dobro pitanje. Ali americki stratezi ne zele samo da obezbede naftu, sto je jednostavno ako se ima para. Hoce da kontrolisu tok te nafte na evropsko trziste. Najlaksi nacin da se kaspijska nafta izvuce je naftovodom kroz Iran. Ali to bi izmaklo americkoj kontroli. Kroz Rusiju – jednako lose. Favorizovana americka mars-ruta, naftovod od Azarbejdzana do turske sredozemne luke Dzejhan je odbacena kao preskupa. Turska je zabranila prolaz tankera kroz Bosfor po ekoloskoj osnovi. Sto ostavlja Balkan. Izgleda da bi SAD htele da izgrade naftovod preko Balkana, bez sumnje uz pozamasan ugovor sa Behtel korporacijom. Bivsi funkcioner Behtela i sekretar za odbranu u Reganovoj administraciji, Kaspar Vajnberger, jedan je od vodecih ratnika po pitanju Kosova. Behtel je vec obezbedio velike ugovore u Tudjmanovoj Hrvatskoj. Interesantno je da je Dunav, koji bi po mogucnosti pripao nemackoj zoni uticaja, blokiran za saobracaj bombardovanjem mostova u Srbiji.
Na putu do Kaspijskog mora, stanica posle Jugoslavije bi mogla da bude premija: Ukrajina, koja je kao i ostale bivse sovjetske republike vec pod uticajem SAD kroz "NATO Partnerstvo za Mir." Ranije ove godine [1999, prim. prev.], upitan da li NATO zeli da bude svetski policajac, komandant alijanse Vesli Klark je izjavio da su "zemlje na Kaspijskom moru clanice ‘Partnerstva za mir.’ Imaju pravo da se obrate NATO-u u slucaju pretnje." Klark nije zeleo da "spekulise sta bi NATO uradio u tom slucaju."(20)
Scenario stize do TV ekrana
Producent Roberts se priseca da ga je na brigu naveo bas prijatelj iz Ukrajine nakon sto je video implikacije Abramovicovih planova za humanitarni rat. "Ako SAD usvoje ovaj novi politicki princip, otvara se neverovatan potencijal za haos. Stvarni ili izmisljeni incidenti razaranja ili iseljavanja bi postali osnova za rusku ili americku vojnu intervenciju u desetinama drzava u kojima nikada nije postojala istinska asimilacija.""Stvarni ili izmisljeni" – to je pravo pitanje. Jer kad je nesto tako kolosalno u pitanju – nista manje nego buducnost najvece sile u istoriji sveta – dogadjaji ce najverovatnije da slede izmisljene scenarije politickih planera.
Ovo se moze desiti na tri nacina.
1 – Stvarnost imitira fantaziju. Sasvim normalan psiholoski fenomen je da ljudi vide ono sto zele da vide, ili sto im je receno da ocekuju da vide, vrlo cesto i kada tu nema nicega. Ovo se manifestuje na nebrojene nacine, od fatamorgana i ukazanja Device Marije do obicnih gresaka u prepoznavanju koje se desavaju svakodnevno.
Kada reporteri koji ne znaju teren dodju u Bosnu ili na Kosovo u potrazi za dokazima "srpskih ratnih zlocina" i samo dokazima srpskih ratnih zlocina, to je upravo ono sto ce pronaci. A ako Hrvati, Muslimani i Albanci koji se protiv Srba bore znaju sta reporteri traze, tim lakse.
Ako se od Srba ocekuje da budu, recimo, zlocinci, onda ce sve sto Srbi kazu ili urade razumeti u tom svetlu, sa manje ili vise iskrenosti. Svaki nejasan detalj ce se uklopiti i dobiti znacenje.
2 – Dokazi se izmisljaju. Ovo je standardna karakteristika ratovanja..
3 – Stvaraju se okolnosti kako bi se izazvali upravo oni zlocini koje sila zeli da kazni. U policijskom zargonu ovo se zove "namestaljka," procedura koja je ilegalna u mnogim zemljama ali ne i u SAD.
Kosovski scenario se odvijao na sva tri nacina.
Sefer i Halperin su pisali da je vojna intervencija opravdana "kada zahtev za samoopredeljenje izazove oruzani sukob koji se pretvori u humanitarnu krizu."
Ovaj kriterij nije mogao da ispuni mnogo hvaljeni nenasilni pokret Ibrahima Rugove. On je bio neuspesan upravo zato sto nije bio pokret za jednaka politicka prava vec za otcepljenje. Nenasilni pokret za politicku jednakost moze da nadje mnostvo privlacnih nacina da ukaze na diskriminaciju i zahteva ukljucivanje u drustvo. Samo, cilj Albanaca nije bilo ukljucenje u drustvo, vec potpuna nezavisnost od postojece drzave. Kako bi pokazali svoje odricanje od Srbije, kosovski su se Albanci u Rugovinom periodu odrekli demokratskih prava koja su im bila zagarantovana, bojkotujuci izbore, odbijajuci da plate porez, cak uspostavljajuci i vlastite, paralelne sisteme obrazovanja i zdravstva. Zacudjujuce, na ovaj pokret pasivnog otpora Srbija je reagovala svojim pasivnim otporom, dozvoljavajuci dr. Rugovi da se slobodno krece i obavlja svoje funkcije (krseci tako zakone Srbije) kao "Predsednik Republike Kosova," tolerisuci neplacanje poreza i ne naterujuci decu u sistem javnog obrazovanja u skolama Srbije. Naravno, desavali su se incidenti neprimerene policijske sile, mada se njihova tezina ne moze tacno odrediti, buduci da su grupe za ljudska prava kosovskih Albanaca zloglasne zbog preuvelicavanja tih incidenata kako bi mogle da tvrde da su ugrozeni – sto i pored svoje podrske separatistima nije priznala, recimo, nemacka vlada. (21) Ali u stvarnosti, unutrasnje razdvajanje je proslo relativno lako. Dve zajednice su se jos vise udaljile, ali mirno. Nastala je pat-pozicija.
Tu poziciju je razbila UÇK/OVK, delujuci uz podrsku SAD. Ovu strategiju je koncizno opisao Ricard Koen: (22)
OVK je imala jednostavan ali efikasan plan. Pocece da ubija srpske policajce. Kada Srbi uzvrate u balkanskom stilu, masovnim represalijama i povremenim masakrom tu i tamo, zapad ce da se zgrozi, sve dok ne krene u akciju, kao u Bosni. Prakticno, SAD i Evropa bi onda stupili u sukob na strani OVK. Plan je uspeo.
Ova verzija dogadjaja mozda precenjuje UÇK/OVK. SAD su godinama pomno posmatrale Kosovo, i postoje jaki dokazi da su bile umesane i pasivno i aktivno u naoruzavanje pobunjenika kako bi sprovele svoju humanitarnu namestaljku. OVK je zaista ubijala srpske policajce a i mnoge civile, ukljucujuci Albance koji nisu bojkotovali drzavu Srbiju. Ciklus ovih ubistava i srpske osvete "u balkanskom stilu" je znacajno ohrabrivao Robert Gelbard, de facto americki namesnik za bivsu Jugoslaviju. Obicno bi se Gelbardove izjave posle poseta Beogradu sastojale od kritika srpskih vlasti zbog neispunjavanja ovih ili onih instrukcija Vasingtona. Kada je 23. februara 1998. Gelbard posetio Pristinu, medjutim, izjavio je da je UÇK/OVK "bez sumnje teroristicka organizacija."
Za Srbe je ovo znacilo priznanje njima vec ocigledne cinjenice. Naivno verujuci kako se SAD, kao sto zvanicno tvrde, protive "medjunarodnom terorizmu," vlasti Srbije su shvatile ovu primedbu kao zeleno svetlo da deluju onako kao sto svaka vlada deluje u ovakvim okolnostima: posalju tesko naoruzanu policiju da razbije teroriste. Na kraju krajeva, nije da ih je bilo tesko pronaci. Za razliku od vecine gerilskih grupa, UÇK/OVK nije ni pokusala da se sakrije, vec je objavila svoje prisustvo u nekoliko sela u okolini drenickih brda. Umesto da pobegne u brda kad je policija stigla, UÇK/OVK je poslala civile koji nisu hteli da poginu u tom pravcu, a onda se utvrdila u kucama sa ponekim clanom porodice i upustila u bitku sa policijom. Ova ubitacna taktika je mozda bila zasnovana na cinjenici da se albanske kuce koriste kao tvrdjave u tradiciji krvne osvete, ali u ovoj prilici nisu bile u stanju da izdrze tesko oruzje vladinih snaga. U svakom slucaju, rezultat je bio dovoljno mrtvih Albanaca da Madlen Olbrajt i njen medijski hor mogu da u sav glas zavape "etnicko cicenje!" Ovo nije bilo etnicko ciscenje, vec klasicna anti-teroristicka operacija. Ali je i to bilo dovoljno da klopka pocne da se zatvara.
Lako je zamisliti identican scenario u nekom dalekom kraju "evroazijskog Balkana," gde se lokalni obicaji ne razlikuju mnogo od albanskih.
Kako se dobija posao Generalnog Sekretara UN
Abramovic-Olbrajt politika prema Jugoslaviji iskoriscena je i kao povod, svrsen cin, da se privede kraju znacajna promena ravnoteze moci unutar svetskih institucija. Organizacije zasnovane na principu jednakosti u odlucivanju izmedju clanica (UN i pripadajuce agencije, te OEBS) su drasticno oslabljene. Druge, prakticno pod americkom kontrolom (NATO, ICTY) su dobile novi znacaj, preuzimajuci nove obaveze pod nedefinisanom plastom "medjunarodne zajednice."Prva zrtva ove promene su, naravno, Ujedinjene Nacije. Vec oslabljene uspesnom americkom opstrukcijom agencija kao sto su UNESCO i UNCTAD, koje su predstavljale pretnju alternativnih i pravednijih modela "globalizacije," UN su tokom konflikta u Jugoslaviji svedene na status orudja koje SAD koriste ili ignorisu po potrebi.
Dakako, odgovornost za slabljenje UN dele svetske sile, ali je bez obzira na to istaknuta uloga SAD u njihovom razaranju. Ne samo da nije pokusala da pomognu UN u potrazi za pravednim resenjem jugoslovenske krize, vec je Klintonova administracija iskoristila svoj uticaj da pomogne svojim izabranim klijentima – bosanskim Muslimanima i albanskim secesionistima. U Bosni su snage UN imale nemoguc zadatak: prisustvo u proglasenim – pogresno, jer nikada nisu bile demilitarizovane - "zasticenim zonama" usred oruzanog sukoba. Neizbezni, a mozda i predvidjen, neuspeh tog zadatka bi se onda mogao – kao sto je i bio slucaj – proglasiti "dokazom" kako samo NATO moze uspesno da obavlja zadatka ocuvanja mira.
Veoma vazan dogadjaj u procesu americkog svodjenja UN na poslusnu alatku se dogodio 30. avgusta 1995, kada su UN privremeno predale kontrolu operacije ocuvanja mira u Bosni komandi NATO, tj. Pentagonu, kako bi dozvolile SAD da bombarduju bosanske Srbe.
Znacaj ovog bombardovanja za Vasington bio je manje vezan za narod Bosne, a vise za americku moc u svetu. Prema Ricardu Holbruku, a kao sto je ispravno zakljucio i komentator Vilijam Pfaf sutradan, "Amerika je danas ponovo vodja Evrope; drugoga nema."
U svojim memoarima, Okoncati Rat, Holbruk je opisao ovaj svoj uspeh sa ponosom i pohvalio funkcionera UN koji je to omogucio: diplomatu iz Gane Kofija Anana, koji je tada bio zaduzen za operacije ocuvanja mira.
Madlen Olbrajt, tadasnji ambasador SAD u UN, je predvodila "zustru kampanju" kako bi se odobrilo bombardovanje bosanskih Srba. Sudbina joj se nasmesila: "Srecom, nije se moglo doci do Generalnog Sekretara Butros-Galija […] pa se umesto toga sastala sa njegovim zamenikom, Kofijem Ananom, koji je bio nadlezan za operacije mirovnih snaga. U 11:45 ujutro, Anan je obavestio [podsekretara Stroba, prim. prev.] Talbota i Olbrajt da je nalozio civilnim funkcionerima i vojnim komandantima UN da se na ograniceno vreme odreknu ovlascenja da stave veto na bombardovanje u Bosni. Po prvi put tokom rata, odluka da se zapocne sa bombardovanjem je bila u potpunosti u rukama NATO – i to prevashodno dva americka oficira […]"
"Ananova hrabrost u ta 24 sata ce odigrati kljucnu ulogu u podrsci koju mu je Vasington pruzio godinu dana kasnije, kao nasledniku Butrosa Butros-Galija na polozaju Generalnog Sekretara UN. Zaista, u odredjenom smislu, Anan je tog dana obezbedio taj polozaj."(23)
Glavni razlog sto su se SAD otarasile Butros-Galija je bila Bosna. "Vise od bilo kog pitanja, njegovo ponasanje sto se tice Bosne nam je dalo utisak da ne zasluzuje drugi mandat, bas kao sto je pozicija Kofija Anana o bombardovanju u avgustu od njega ucinila miljenika mnogih ameickih funkcionera.," objasnjava Holbruk. "Mada je americka kampanja protiv Butros-Galija bila duga i teska, uz protivljenje svih nasih vaznih saveznika […] odluka je bila ispravna i najverovatnije je spasila ulogu SAD u Ujedinjenim Nacijama."
Dodato posle 3 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Posle kolapsa sovjetskog bloka, Organizacija za Bezbednost i Saradnju u Evropi (OEBS/OSCE) smatrana je za najverovatnijeg naslednika i rasformiranog Varsavskog ugovora i NATO, u svojstvu sveobuhvatne institucije koja bi stitila bezbednost, resavala konflikte i branila ljudska prava sirom Evrope. Ovome su se, dakako, suprotstavili svi koji su hteli da sacuvaju i prosire NATO, a s njim i vodecu ulogu SAD u Evropi – dakle, vazni funkcioneri u mnogim zemljama NATO, posebno Britaniji, Holandiji i samim SAD.
U predvecerje rata na Kosovu, dvojac Ricarda Holbruka i Madlen Olbrajt je ponovo preuzeo mere da osakati konkurenciju NATO savezu i ukloni prepreke NATO bombardovanju.
Holbruk je 13. oktobra 1998, uz pretnju NATO bombardovanjem, nagovorio predsednika Jugoslavije Slobodana Milosevica da jednostrano objavi kraj oruzanih operacija protiv pobunjenika. Dogovor je trebalo da posmatra 2000 inostranih "verifikatora" pod okriljem OEBS-a. Od samog pocetka postojali su suprotstavljeni stavovi o tome da li je ovaj zadatak novi korak za OEBS ili smrtonosna zamka, postavljena s namerom da dokaze nemoc te organizacije i ucini NATO jedinim sudijom sukoba u Evropi, bez konkurencije.
Sudbina misije je krenula putem potonje alternative kada je evropska vecina u OEBS-u nekako ubedjena da prihvati americkog diplomatu Vilijema Vokera kao sefa KVM (misije posmatraca na Kosovu). Voker je bio vetran kontrole "banana republika" latinske Amerike, saradnik Olivera Norta u tajnom naoruzavanju "kontrasa" i americki ambasador zasluzan za zataskavanje zlocina drzavne sluzbe bezbednosti u El Salvadoru tokom Reganove administracije.
Voker je sa sobom doveo i 150 profesionalnih placenika iz firme DynCorp, sa sedistem u Virdziniji, koji su vec ranije radili u Bosni, vozio se po Kosovu u automobilu sa americkom zastavom i ucinio sve kako bi potvrdio ono sto je njegov francuski zamenik, ambasador Gabrijel Keler opisao kao "opsteprihvaceno ubedjenje u srpskoj javnosti da je OEBS na tajnom zadatku za NATO, […] da smo delovali u sklopu nekog tajnog plana." (24)
Taj utisak su imali i mnogi clanovi KVM. Mnog Italijani, ciji su komentari anonimno objavljeni u geostrateskom magazinu LiMes, su optuzili Amerikance za "sabotazu misije OEBS-a." Po izjavi jednog: "Misija je, po meni, imala dva cilja. Jedan da ubaci na teren ljude sa obavestajnim i specijalnim zadacima (priprema za vec predodredjeni rat). Drugi je bio da se svetu predoci utisak da smo pokusali sve u nasoj moci i tako stvori uslove za pristanak javnosti za agresiju koju smo pocinili."(25)
Svicarski posmatrac Paskal Nefer izjavio je: "Od pocetka smo znali da je informacijama koje patrole OEBS-a prikupe tokom ove misije bilo sudjeno da dopune informacije koje je NATO prikupio satelitskim osmatranjem. Postojao je vrlo opipljiv utisak da spijuniramo u korist Atlantskog Saveza."(26)
Clanovi KVM su kritikovali Vokera i njegovog britanskog sefa operacija, Karolja (Dzona) Drevinkievica, jer su odbili bilo kakvu saradnju sa srpskim vlastima, blokirali diplomatske kanale za zastitu ljudskih prava, za kontrolu informacija unutar misije i sto su iskoristili misiju da uspostave vezu sa pobunjenicima UÇK i daju im instrukcije kako da navode NATO avione u predstojecem bombardovanju, sto je predstavljalo tesku optuzbu. (27) Posto su Srbi bili veoma svesni ovih aktivnosti, cim je bombardovanje pocelo 24. marta srpske snage bezbednosti su se okomile na sve pristalice UÇK. Ta kampanja je po svoj prilici koren onoga sto je NATO opisao kao etnicko ciscenje.
Pre bombardovanja, medjutim, clanovi KVM svedoce da je nasilja bilo malo, kao i da su provokacije UÇK bile konstantne. Prema Keleru, "svako povlacenje Vojske Jugoslavije ili srpske policije pratilo je napredovanje [UÇK] snaga […] prisustvo OEBS-a je primoralo snage vlade Srbije da se uzdrze […]UÇK je to zloupotrebila kako bi sirom Kosova ucvrstila svoje polozaje, nastavila da iz Albanije krijumcari oruzje, te otima i ubija civile i vojnike, kako Srbe tako i Albance."
Krajem 1998. i pocetkom 1999. bio je ocigledan rastuci sukob unutar KVM-a izmedju Vokera i vecine Evropljana. Svaki incident je za Vokera i americki Stejt Department bio prilika da kritikuju Srbe zbog krsenja primirja i optuze Milosevica da je prekrsio svoja obecanja. Evropljani su videli stvari u drugacijem svetlu: albanski pobunjenici, uz ohrabrivanje iz SAD, su sistematski provocirali srpske napade kako bi intervenciju NATO u konflikt na njihovoj strani.
Sredinom januara, Voker je prevladao nad svojim Evropskim protivnicima uz pomoc svetskih medija. U tome je bio politicki znacaj cuvenog "masakra u Racaku." Naime, 15. januara je srpska policija izvela najavljenu operaciju, uz prisustvo posmatraca i TV kamera protiv ubica UÇK koji su se sakrivali u selu Racak. Kad su Srbi usli u selo, naoruzani pripadnici UÇK su utociste potrazili na obliznjem brdu i otvorili vatru na policiju, kao sto se vidi na TV snimku. Srbi su, medjutim, prisli polozaju UÇK s ledja, opkolili i ubili mnoge pobunjenike. Nakon povlacenja srpskih snaga tog popodneva, UÇK je ponovo uspostavila kontrolu nad selom. Njeni pripadnici su iduceg dana doveli Vokera u selo da vidi, po njihovom opisu, zrtve masakra. Verovatno je da, kako su tvrdile srpske vlasti a verovali mnogi Evropljani, su u pitanju bila tela poginulih u policijskom napadu, koja su posle poredana kako bi se stvorila slika masovnog pogubljenja, "masakra."
U svakom slucaju, veoma emotivni javni istup sefa KVM-a i njegova osuda Srba za "zlocin protiv covecnosti," "zlocin nevidjenih razmera" koji su pocinili Srbi "koji uopste ne cene ljudski zivot," su stavili tacku na pretvaranje misije OEBS-a da je neutralna.
Vokeove optuzbe su obrzo preuzeli politicari i komentatori NATO, koji su veoma kompleksan sukob sveli na jednostavnu borbu izmedju srpskih slocinaca i albanskih nevinih civilnih zrtava. UÇK i njene provokacije, ubistva policijaca i civila, su jednostavno nestali. Predstavljen kao besmislen i nicim izazvani zlocin, "Racak" je postao izgovor za rat NATO protiv Jugoslavije.
Na samom Kosovu, clanovi KVM su posvedocili da su posle Racaka Srbi bili u potpunosti ubedjeni da je OEBS u sluzbi NATO, te da su poceli sa pripremama za rat, dok je UÇK postala jos agresivnija. Clanovi KVM su se takodje zalili na cinjenicu da je Voker evakuisao misiju u Makedoniju 20. marta, pet dana pre pocetka bombardovanja. To je znacilo da na terenu nije bilo posmatraca da ustanove sta se zaista desilo sa pocetkom bombardovanja, ili da ga po mogucnosti sprece. Vokerove akcije su u sustini uklonile sav pritisak i uticaj na obe strane da se suzdrze od eskalacije sukoba.
Italijanski posmatrac je zakljucio: "Tesko je naci tako haotican i tragicno nedefinisan poduhvat u istorijatu medjunarodnih misija."
Uterivanje pravde
Znacaj zlocina u novom svetskom poretku je istaklo osnivanje Medjunarodnog Krivicnog Suda za bivsu Jugoslaviju (ICTY) u maju 1993. Savet Bezbednosti je uspostavio ovaj Tribunal rezolucijom 827, pod odrednicama Clana 29 Povelje koji predvidja osnivanje "pomocnih tela" koja bi omogucila izvrsenje mirovnih misija. Malo je verovatno da su tvorci Povelje UN pod tim podrazumevali krivicni sud, dok mnogi pravnici smatraju rezoluciju 827 uzurpacijom sudskih i zakonodavnih ovlascenja od strane Saveta Bezbednosti. Cak stavise, ova rezolucija se odrekla 40 godina izucavanja mogucnosti da se uspostavi medjunarodni krivicni sud u okviru UN, cija bi se nadleznost regulisala medjunarodnim sporazumom kojim bi drzave dobrovoljno prenele deo svojih suverenih prava u punomoc suda. ICTY Saveta Bezbednosti je zaobisao drzave za koje je bio zaduzen i jednostavno im nametnuo nadleznost, bez njihovog odobrenja.Dok je NATO bombardovao Jugoslaviju, 5. aprila 1999., predsedavajuci suda Gabrijela Kirk-MekDonald (bivsi savezni sudija SAD u Teksasu) je izjavila Vrhovnom Sudu SAD da je Tribunal "imao velike koristi od podrske zainteresovanih vlada i pojedinaca kao sto je Sekretar Olbrajt. Kao stalni predstavnik [SAD, prim. prev.] u UN, ona je neprestano i odlucno radila na tome da se Tribunal uspostavi. Zaista, mi je cesto spominjemo kao ‘majku Tribunala’."
Posto je smesten u Hagu, mnogi inace dobro obavesteni ljudi imaju utisak da je Tribunal deo Medjunarodnog Suda Pravde, ili da je ICTY, kao i taj medjunarodni sud, istinski nezavisna i neutralna institucija sudstva. Mediji i Statut tribunala govore tome u prilog. U Clanu 32 statuta stoji da ce troskove ICTY pokrivati budzet UN. Medjutim, ovaj clan se neprestano krsi. Kristofer Blek, advokat iz Toronta, istice da "je tribunal primio izdasnu finansijusku pomoc od SAD, privatnih fondacija i korporacija." SAD su takodje obezbedile osoblje (23 sluzbenika iz ministarstva inostranih poslova [Stejt Departmenta, prim prev.] odbrane i pravde, po podacima iz maja 1996.), opremu i finansiranje. Dodatna sredstva su obezbedile fondacija Otvoreno Drustvo Dzordza Sorosa, Rokefeler Fondacija i Institut Sjedinjenih Drzava za Mir [USIP, prim. prev.], koji je 1984 uspostavila Reganova administracija, finansira ga Kongres, a direktore mu imenuje predsednik SAD.
Kristofer Blek takodje tvrdi da tribunal podrzava Koalicija za Medjunarodnu Pravdu (CIJ) sa sedistima u Vasingtonu i Hagu, ciji su osnivaci Sorosevo Otvoreno Drustvo i poluzvanicna organizacija americkih pravnika Pravna Inicijativa za Srednju i Istocnu Evropu (CEELI), ciji je cilj podrska zameni socijalistickih pravnih sistema kapitalistickim.
Predsedavajuci suda Gabrijela Kirk-MekDonald je 12. maja u govoru Savetu za Medjunarodne Odnose izjavila da se "vlada SAD velikodusno slozila da sudu obezbedi 500 000 dolara i zatrazi od drugoh drzava da uloze slicne donacije. Ali moralna potreba de se okonca nasilje u tom regionu je tako velika i svi je dele, ukljucujuci i korporacije. Zato mi je drago sto nam je jedna velika korporacija nedavno poklonila kompjutere i opremu u vrednosti od 3 miliona dolara, koja ce nam znacajno pomoci da unapredimo operacije."
Povrh svega, Klinton je tokom bombardovanja odobrio 27 miliona dolara pomoci za Tribunal, najvise za prikupljanje antisrpskih svedocenja od albanskih izbeglica duz granice sa Kosovom. Konacno, Klinton je ponudio 5 miliona dolara ucene za hapsenje predsednika Jugoslavije Slobodana Milosevica.
Etnicke podele i ujedinjena carstva
Veoma vazan aspekt politike humanitarne intervencije je naglasak na kolektivna, a ne na prava pojedinca. "Nakon raspada sovjetske imperije," stoji u kratkom opisu Samoopredeljenja u Novom Svetskom Poretku, "nove drzave nicu posvuda, a sve vise etnickih grupa traze autonomiju ili nezavisnost." Pitanje je, dakle, "Kako ce SAD na to da regauju?" Autori "predlazu kriterije koje bi vodje trebalo da slede kada odlucuju da li da podrze grupe koje traze samoopredeljenje, priznaju njihovu nezavisnost ili intervenisu vojnom silom."
Ovaj pristup nema nikakve veze sa demokratijom, a sve moguce veze sa stvaranjem carstva. Mada se reci "demokratija" i "demokrata" i dalje koriste, u velikoj meri su izgubile svaki znacaj osim opisivanja trenutnih favorita medju etnickim grupama i njihovim vodjama u ocima SAD. Hasim Taci, vodja UÇK u cije obozavatelje spada i port-parol Madlen Olbrajt Dzejms Rubin (28) – muz Kristijane Amanpur iz CNN-a – nije nista veci "demokrata" od izabranog predsednika Srbije Milana Milutinovica, kojeg je uz Milosevica za ratne zlocine optuzilo cedo Olbrajtove, ICTY. Favorizacija odredjenih etnickih grupa ili klasa je tradicionalni nacin na koji osvajaci menjaju drustvene strukture i vrse zamenu postojece elite novom, lojalnom novom poretku.
Projekat imperijalizma sve vise izlazi na svetlo dana. U Bosni i na Kosovu se uspostavljaju protektorati, dok Klinton zahteva nezakonito obaranje legalno izabranih vlasti u Jugoslaviji.
Potpuno zanemarujuci osecaje i zelje ljudi koji tamo zive, Robert Kaplan izjavljuje (29) kako "na Balkanu postoje samo dva izbora – imperijalizam ili bezvlasce. Kako bi zaustavili nasilje, mi se u sustini moramo ponasati kao sto su se u tom regionu uvek ponasale velike sile i postati osvajaci-mirotvorci." Bas kao Rimljani, ili austrijski Hapsburzi, "koje je motivisala teritorijalna ekspanzija zarad vlastitog bogacenja, strateske nadmoci i slave."
Sama pomisao da bi SAD mogle da "intervenisu silom" na strani etnicke grupe koja zahteva samoopredeljenje je cackanje osinjaka. Sirom ne samo bivseg SSSR-a vec i Afrike i Azije, postoje na stotine takvih grupa. Mogucnost americke vojne intervencije ce ohrabriti potencijalne separatiste da svoje zahteve dovedu do "humanitarne katastrofe" kako bi u konflikt uveli Velesilu na svojoj strani. S druge strane, ista mogucnost ohrabruje postojece drzave da brutalno i odlucno uniste te i takve pokrete upravo da bi sprecili tu i takvu intervenciju. Ovo bi stvorilo zacarani krug, a Velesila bi onda mogla da bira u koju ce svadju da se umesa.
Celi koncept nacije je ukorenjen u "identitetu." Ako pojedinci imaju krize identiteta, grupe kao sto je nacija imaju jos vece. Bas kao sto pojedinci mogu da imaju vise "identiteta" koji su podlozni promeni, tako i grupe mogu da se menjaju putem odlaska ili dolazka novih clanova. U modernom, mobilnom svetu, etnicki identitet nije najmerodavniji kriterij politickog priznanja u obliku nezavisne drzave. Nasilno isticanje "etnickog identiteta" ima tendenciju da usvrscuje tradicionalne patrijarhalne strukture u krajevima kao sto je Kosovo, a na stetu sloboda pojedinaca. Naglasak na etnicki identitet prouzrokuje dominaciju stereotipa, mafijaskih drustvenih struktura i lokalnih "kumova."
Inostrana politika zasnovana na etnickom identitetu ima zloglasnu proslost. Upravo to je bila politika Adolfa Hitlera u osvajanju teritorija istocne Evrope koje Brzezinski danas tako pomno prati. Okupacija Cehoslovacke i Poljske je opravdana potrebom da se ugrozene nemacke manjine zastite od okrutne vladavine Ceha i Poljaka. Prava tragedija Minhena bila je u razumevanju britanske vlade za zabrinutost G. Hitlera za status Nemaca u Ceskoj. Pre invazije Poljske, Hitler je naredio SS-u da inscenira "incident," napad zlobnih Poljaka na nevinu nemacku radio-stanicu sa ciljem da je oskrnave svojim varvasrkim slovenskim jezikom. Les poljskog vojnika koji je trebalo da dokaze istinitost ovog incidenta bio je, u stvari, preruseni nemacki robijas.
U Jugoslaviji je Hitler "oslobodio" ne samo Nemce vec takodje i posebno Hrvate i Albance (u saradnji sa fasistickom Italijom). Ova dva naroda su odranije odredjena kao "podobna" da uzivaju nemacku zastitu, i kao korisna orudja za slamanje glavnog istorijskog neprijatelja, Srba, koji su se najvise borili za nezavisnost od svetskih carstava. (Sami Srbi su, prihvatanjem "jugoslovenstva" postali manje ujedinjeni oko identiteta Srpstva, mada su zbog tog identiteta i dalje kaznjavani).
Vodjenje politike imenovanjem "prijateljskih" i "neprijateljskih" naroda je cisti Hitlerizam. Upravo to sada sprovode u praksi lideri anglo-americke NATO alijanse, dok se ironicne pretvaraju da odbacuju "tekovine Minhena."
Istorija kao melodrama
Stampa koja prepricava balkanske horor-bajke "deci"(30)u NATO zemljama retko ulazi u detalje razlicitih obicaja i situacija. Masovna kultura je publiku navikla na jednostavniju verziju dogadjaja. Sve se desava kao po formuli akcionih filmova, uvek uz trio klasicne melodrame: zlocinac, nemocna zrtva (princeza u nevolji) i heroj-spasitelj. Fabula je uvek ista. Uvek. Samo sto se u Abramovicovom scenariju humanitarne intervencije trio sastoji od nacija i etnickih entiteta. Tu je dakle, "dobra" nacija, sve same zrtve, kao recimo kosovski Albanci. Onda je tu i "losa" nacija, sve sami rasisti, genocidne ubice i etnicki "cistaci." Na kraju, naravno, tu je NATO u ulozi svetskog policajca, naoruzan nevidljivim bombarderima, krstarecim raketama, osiromasenim uranijumom, kasetnim i grafitnim bombama. Sledi mali vatromet, koji igra istu ulogu kao i potera kolima na kraju filma.Celi koncept etnickog rata kao povoda za americku vojnu intervenciju implicitno pretpostavlja ovu podelu covecanstva na "dobre" i "lose" nacije, narode "ugnjetace" i "zrtve." Posto se to retki desava u stvarnosti, pribegava se analogiji sa cuvenim izuzecima, gde su ove kategorije imale smisla. Hitler i Jevreji su popularan slucaj. Svaki novi neprijatelj je "Hitler," a svaka nova nacija ciji se separatizam koristi kao povod za novo sirenje NATO baza je u opasnosti da bude zrtva novog "Holokausta." Kako sada stvari stoje, ove dve reci ce prestati da budu licne i postati opste imenice u recniku novog svetskog poretka.
Maskirana kao militanti anti-rasizam, "humanitarna intervencija" se zavrsava novim oblikom rasizma. Kako bi zasluzila bombardovanje, "losa" nacija mora da bude okaljana kolektivnom krivicom. Na samitu Grupe 8 u Kelnu, juna 1999, Toni Bler je usvojio ideologiju kolektivne krivice kada je izjavio da Srbima ne moze da se salje humanitarna pomoc zbog nacina na koji su tretirali kosovske Albance. Neuporedivim uverenjem u sopstvenu pravednost, anglo-americke vojskovodje predvode ove nove, humanitarne krstaske ratove ka novim granicama necovestva.
Beleske
1. Jim Hoagland, "Razvijanje doktrine humanitarnog rata," International Herald Tribune, 28. juni 1999.
2. Bivsi americki ambasador u Tajlandu, Abramovic je potom bio pomocnik drzavnog sekretara za obavestaje sluzbe i istrazivanje u Reganovoj vladi. U januaru 1986. je otputovao u Peking sa visokim funkcionerima CIA-e kako bi nagovorio Kinu da podrzi prodaju americkih Stinger raketa islamskim pobunjenicima u Afganistanu u svrhu pojacavanja pritiska na SSSR, mada je Gorbacov vec tada pokusavao da zaustavi Hladni rat. Polovinom 1990-ih, bio je deo grupe koju je Savet za Medjunarodne Odnose okupio da savetuje Klintonovu vladu u korist opustanja restrikcija na tajne operacije CIA-e, ukljucujuci dogovore sa kriminalcima, koristenje novinara kao agenata i atentata na sefove drzava neprijateljskih zemalja.
3. John B. Roberts, "Koreni Saveznicke Farse," The American Spectator, juni 1999.
4. vidi 3.
5. Morton H. Halperin & David J. Scheffer, i Patricia L. Small, Self-Determination in the New World Order, Carnegie Endowment, Washington, D.C., 1992; str. 80
6. vidi 5, str.105.
7. vidi 5, str.107.
8. vidi 5., str.110.
9. Charles Truehart, "Domacini Podsticu Srbe i Kosovare da Pozure Pregovore", International Herald Tribune/Washington Post, 9. februar, 1999: "Kosovski Albanci su zabelezili malu pobedu u ponedeljak, kada je njihovim americkim savetnicima, uprkos ranijem protivljenju domacina konferencije, dozvoljena poseta dvorcu. Medju njima su bila dvojica bivsih americkih diplomata, Morton Abramovic i Pol Vilijams."
10. Dzon B. Roberts, vidi 3.
11. Steven Erlanger, "Politicki Prijatelji: Prvih Sto Dana Olbrajtove", The New York Times, 14. maj 1997.
12. "Il n’y a pas de paradoxe. J’ai mis au point cette doctrine en accord avec le président Carter, car c’était la meilleure façon de déstabiliser l’Urss. Ça a marché." L’Evènement du jeudi, 14. januar 1998.
13. Le Nouvel observateur, 14. januar 1998, prenosi AFP.
14. Zbigniew Brzezinski, The Grand Chessboard, BasicBooks, New York, 1997, str.78.
15. Kaplanovu knjigu iz 1993, Balkanski Duhovi [Balkan Ghosts, prim. prev.] je procitao predsednik Klinton. Medjutim, Kaplan je posle kritikovao Klintona sto je izvukao pogresne zakljucke. Naime, Klintonov prvobitni zakljucak je bio da se kloni Balkana, dok je Kaplan, po vlastitom objasnjenju, uvek zagovarao intervenciju.
16. New York Times/International Herald Tribune, 23. februar 1999.
17. Robert D. Kaplan, "Zasto Balkan Zahteva Odsustvo Morala", The Washington Post, 28. februar 1999.
18. Steve Niva, "Izmedju Sukoba i Saveza: Vanjska Politika SAD i Senka Islama", Middle East Report, jesen 1998.
19. The Washington Post, 28. februar 1999.
20. Stern, 4. mart 1999.
21. Sredinom aprila 1999, Medjunarodno Udruzenje Pravnika Protiv Nuklearnog Oruzja (IALANA) je doslo u posed i objavilo sluzbene dokumente iz nemackog ministarstva vanjskih poslova, koji su dokazivali da je u mesecima pre NATO bombardovanja ministarstvo neprestano obavestavalo administrativne sudove sirom nemacke da nema progona Albanaca na Kosovu ili u ostatku Srbije. Primer iz izvestaja Ministrarstva Vanjskih Poslova od 12. januara 1999. administrativnom sudu u Triru, "Cak i na Kosovu ne moze da se dokaze jasni definisan politicki progon Albanaca po etnickoj osnovi. Istocni deo Kosova jos nije umesan u oruzane borbe. Javni zivot u gradovima kao sto su Pristina, Urosevac, Gnjilane, itd. se vodio normalno tokom celog sukoba." […] "Delovanje snaga bezbednosti nije upereno protiv Albanaca kao etnicke grupe, vec protiv neprijateljske vojne grupacije i njenih stvarnih ili osumnjicenih pomagaca." Ove izvestaje je objavio nemacki dnevni list Junge Welt 24. aprila 1999.
22. Richard Cohen, "Balkanski Pobednik je OVK", Washington Post/International Herald Tribune, 18. juni 1999.
23. Richard Holbrooke, To End a War, Random House, New York, 1998, str.103.
24. "Autopsija KVM misije OEBS-a," izjava Ambasadora Gabrijela Kelera, zamenika sefa misije, 25. maja 1999.
25. Italijanski vojni posmatrac "Romanus", u LiMes 2/99, koji citira Il Manifesto, 19. juna 1999.
26. La Liberté, Genève, 22. aprila 1999, i Balkan-Infos Br. 33, Pariz, maj 1999.
27. Ulisse, "Come gli Americani hanno sabotato la missione dell’Osce", LiMes, supplemento al n.1/99, str.113, L’Espresso, Rome, 1999.
28. "Tokom krize na Kosovu, G. Rubin je licno nastojao da pridobije Hasima Tacija, ambicioznog vodju oslobodilacke Vojske Kosova," pise Wall Street Journal 29. juna 1999, cak do te mere da je "u sali obecao da ce razgovarati sa svojim prijateljima u Holivudu o filmskim ulogama za G. Tacija."
29. Robert D. Kaplan, "Zasto Balkan Zahteva Odsustvo Morala," The Washington Post, 28. februar 1999.
30. Peter Gouan, "Put na Kosovo Pun Okuka", Labour Focus on Eastern Europe, Broj 62, prolece 1999, objasnjava (str.76) da spoljnopoliticka elita diskutuje mracnu stvarnost moci iza zatvorenih vrata, a "ne pred decom," tj. gradjanima NATO zemalja, kojima se umesto toga serviraju price koje velicaju njihove vrednosti i ideale.
Poslednja izmena:
))) necu ovaj, kako se ono kaze da ti copypastujem rad, tj tvoje memoare..