LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Kad garancija „ne važi“
Kada ne postoji objektivna odgovornost potrošača za određeni kvar, kako i zašto trgovac uopšte može i da pomisli o negativnom ishodu rešavanja reklamacije
Proteklih meseci, posebno od početka primene novog Zakona o zaštiti potrošača, dosta se govorilo o tome kako će se veliki broj trgovina zatvoriti. Razlog tome neki su videli u primeni strogih propisa koji su u Evropi već odavno na snazi. Bez ikakvih problema. Nekako se čini da je potrebno reći sledeće: poštovanje novih zakonskih odredbi nije usmereno protiv trgovaca. Naprotiv, upravo će primena tih propisa doprineti jačanju njihove tržišne pozicije i stvaranju neophodnog poverenja sa potrošačima.
Najviše polemike izaziva odredba o zakonskim garancijama, odnosno saobraznosti robe. Kako smo već pisali u prošlom broju, roba je saobrazna ugovoru ako ima potrebna svojstva za redovnu upotrebu robe iste vrste, odnosno ako po kvalitetu i funkcionisanju odgovara onome što je uobičajeno kod robe iste vrste. Dakle, od frižidera se očekuje da rashlađuje namirnice, od šporeta da omogući termičku obradu hrane, dok automobil treba da služi kao prevozno sredstvo. Tako jednostavno, a ipak može postati komplikovano. I upravo se tu nameće osnovno pitanje: kada ne postoji objektivna odgovornost potrošača za određeni kvar, kako i zašto trgovac uopšte može i da pomisli o negativnom ishodu rešavanja reklamacije? Ili se proizvod pokvari dva ili više puta u kratkom periodu, a trgovac ponovo insistira na opravci istog?
Ovom prilikom bavićemo se onim situacijama u kojima potrošač nema pravo na ostvarivanje zakonske garancije. Poslužićemo se sledećim primerima:
– Roba je saobrazna ugovoru ako odgovara opisu koji je dao trgovac, i ako ima svojstva robe koju je trgovac pokazao potrošaču kao uzorak ili model. Potrošač odlazi u prodavnicu sa namerom da kupi krevet. Nakon razgledanja više modela u nekoliko trgovina, odluči da kupi model H. Prilikom kupovine trgovac objašnjava sve karakteristike predmetnog proizvoda i posebno ističe da je krevet atestiran za redovnu upotrebu uz maksimalno opterećenje do 180 kilograma. Svoju izjavu potkrepljuje izveštajem nadležne institucije o ispitivanju, koju izdaje uz račun. Nakon četiri meseca dolazi do pucanja konstrukcije kreveta. Zakonski, potrošač u prvih šest meseci ne mora ništa da dokazuje, već se smatra da je taj nedostatak postojao u trenutku prodaje. Međutim, ovde postoji vrlo jasno upozorenje o maksimalnom opterećenju kreveta koje određuje njegovu namenu. To praktično znači da trgovac odgovara za nesaobraznost samo ako se koristi u skladu sa datim opisom, odnosno svojstvima. Teret dokazivanja i dalje je na trgovcu, ali ukoliko dokaže da se isti proizvod nije koristio u skladu sa propisanom namenom, tada nije odgovoran za nesaobraznost. Drugim rečima, ako su krevet koristile osobe čija ukupna težina prelazi navedenih 180 kilograma, odgovornost za nastali problem ne može se staviti trgovcu na teret. Ovaj slučaj može biti presedan, ali je u obostranom interesu poštovanje propisanih pravila.
– Roba je saobrazna ako ima svojstva potrebna za naročitu upotrebu za koju je potrošač nabavlja, a koja je bila poznata trgovcu ili mu je morala biti poznata u vreme zaključenja ugovora. Potrošač, strastveni ronilac, planira letovanje i odlazi da kupi ručni sat. Objašnjava prodavcu za koju namenu mu treba sat, naglašavajući glavnu osobinu – vodootpornost od minimum 100 metara. Kupuje upravo takav sat, koji proizvodi renomirana svetska kompanija, i uz uputstvo dobija i sertifikat o ovoj posebnoj nameni. Prilikom jedne od brojnih ronilačkih avantura u sat je ipak prodrla voda. Potrošač je, naravno, revoltiran i iznenađen kako se uopšte tako nešto i dogodilo. Sa druge strane, trgovac i dalje stoji kod originalne garancije izdate od strane samog proizvođača, koju je preuzeo na sebe. Dakle, taj sat jeste vodootporan na dubinama do 100 metara. Ono što treba dokazati jeste da li je potrošač koristio proizvod u skladu sa propisanom namenom? Kako dokazati da je dubina prilikom ronjenja bila manja od one za koju trgovac zakonski (ili ugovorno) garantuje? Ovo pitanje ostavlja samo dve mogućnosti, a tiče se rokova:
1. ako se nesaobraznost pokaže u roku od šest meseci od momenta prelaska rizika, prema Zakonu važi pretpostavka da je taj uzrok postojao u momentu prodaje i tada će trgovac morati da dokazuje da taj sat jeste vodootporan uz upotrebu do propisane dubine.
2. potrošač će morati da dokazuje da je uzrok nesaobraznosti postojao u momentu prelaska rizika (prodaje), samo ako se nesaobraznost pokaže posle šest meseci od dana kupovine, odnosno moraće da dokaže da ga je koristio do propisane dubine.
Nekome će ovi primeri izgledati neobični. Hteli smo samo da pokažemo na koji način i potrošač i trgovac ostvaruju svoja prava i obaveze sadržane u novom Zakonu o zaštiti potrošača. Ne postoji jedinstveno pravilo; svaki problem je priča za sebe. Najvažniji element u primeni svih zakona jeste potpuno objektivan pristup u njihovoj primeni. Koliko trgovac mora da ima obzira prema potrošaču, isto tako potrošač treba da razmišlja o pravilnoj upotrebi robe koju koristi. Čini se da je poslednjih nekoliko godina donelo mnogo toga lošeg u tradicionalnom odnosu punom poverenja kakav je nekad bio. Zadatak svih nas jeste da stvorimo odgovorno potrošačko društvo u kome je lepo biti trgovac, a posebno potrošač.
Politika
Kada ne postoji objektivna odgovornost potrošača za određeni kvar, kako i zašto trgovac uopšte može i da pomisli o negativnom ishodu rešavanja reklamacije
Proteklih meseci, posebno od početka primene novog Zakona o zaštiti potrošača, dosta se govorilo o tome kako će se veliki broj trgovina zatvoriti. Razlog tome neki su videli u primeni strogih propisa koji su u Evropi već odavno na snazi. Bez ikakvih problema. Nekako se čini da je potrebno reći sledeće: poštovanje novih zakonskih odredbi nije usmereno protiv trgovaca. Naprotiv, upravo će primena tih propisa doprineti jačanju njihove tržišne pozicije i stvaranju neophodnog poverenja sa potrošačima.
Najviše polemike izaziva odredba o zakonskim garancijama, odnosno saobraznosti robe. Kako smo već pisali u prošlom broju, roba je saobrazna ugovoru ako ima potrebna svojstva za redovnu upotrebu robe iste vrste, odnosno ako po kvalitetu i funkcionisanju odgovara onome što je uobičajeno kod robe iste vrste. Dakle, od frižidera se očekuje da rashlađuje namirnice, od šporeta da omogući termičku obradu hrane, dok automobil treba da služi kao prevozno sredstvo. Tako jednostavno, a ipak može postati komplikovano. I upravo se tu nameće osnovno pitanje: kada ne postoji objektivna odgovornost potrošača za određeni kvar, kako i zašto trgovac uopšte može i da pomisli o negativnom ishodu rešavanja reklamacije? Ili se proizvod pokvari dva ili više puta u kratkom periodu, a trgovac ponovo insistira na opravci istog?
Ovom prilikom bavićemo se onim situacijama u kojima potrošač nema pravo na ostvarivanje zakonske garancije. Poslužićemo se sledećim primerima:
– Roba je saobrazna ugovoru ako odgovara opisu koji je dao trgovac, i ako ima svojstva robe koju je trgovac pokazao potrošaču kao uzorak ili model. Potrošač odlazi u prodavnicu sa namerom da kupi krevet. Nakon razgledanja više modela u nekoliko trgovina, odluči da kupi model H. Prilikom kupovine trgovac objašnjava sve karakteristike predmetnog proizvoda i posebno ističe da je krevet atestiran za redovnu upotrebu uz maksimalno opterećenje do 180 kilograma. Svoju izjavu potkrepljuje izveštajem nadležne institucije o ispitivanju, koju izdaje uz račun. Nakon četiri meseca dolazi do pucanja konstrukcije kreveta. Zakonski, potrošač u prvih šest meseci ne mora ništa da dokazuje, već se smatra da je taj nedostatak postojao u trenutku prodaje. Međutim, ovde postoji vrlo jasno upozorenje o maksimalnom opterećenju kreveta koje određuje njegovu namenu. To praktično znači da trgovac odgovara za nesaobraznost samo ako se koristi u skladu sa datim opisom, odnosno svojstvima. Teret dokazivanja i dalje je na trgovcu, ali ukoliko dokaže da se isti proizvod nije koristio u skladu sa propisanom namenom, tada nije odgovoran za nesaobraznost. Drugim rečima, ako su krevet koristile osobe čija ukupna težina prelazi navedenih 180 kilograma, odgovornost za nastali problem ne može se staviti trgovcu na teret. Ovaj slučaj može biti presedan, ali je u obostranom interesu poštovanje propisanih pravila.
– Roba je saobrazna ako ima svojstva potrebna za naročitu upotrebu za koju je potrošač nabavlja, a koja je bila poznata trgovcu ili mu je morala biti poznata u vreme zaključenja ugovora. Potrošač, strastveni ronilac, planira letovanje i odlazi da kupi ručni sat. Objašnjava prodavcu za koju namenu mu treba sat, naglašavajući glavnu osobinu – vodootpornost od minimum 100 metara. Kupuje upravo takav sat, koji proizvodi renomirana svetska kompanija, i uz uputstvo dobija i sertifikat o ovoj posebnoj nameni. Prilikom jedne od brojnih ronilačkih avantura u sat je ipak prodrla voda. Potrošač je, naravno, revoltiran i iznenađen kako se uopšte tako nešto i dogodilo. Sa druge strane, trgovac i dalje stoji kod originalne garancije izdate od strane samog proizvođača, koju je preuzeo na sebe. Dakle, taj sat jeste vodootporan na dubinama do 100 metara. Ono što treba dokazati jeste da li je potrošač koristio proizvod u skladu sa propisanom namenom? Kako dokazati da je dubina prilikom ronjenja bila manja od one za koju trgovac zakonski (ili ugovorno) garantuje? Ovo pitanje ostavlja samo dve mogućnosti, a tiče se rokova:
1. ako se nesaobraznost pokaže u roku od šest meseci od momenta prelaska rizika, prema Zakonu važi pretpostavka da je taj uzrok postojao u momentu prodaje i tada će trgovac morati da dokazuje da taj sat jeste vodootporan uz upotrebu do propisane dubine.
2. potrošač će morati da dokazuje da je uzrok nesaobraznosti postojao u momentu prelaska rizika (prodaje), samo ako se nesaobraznost pokaže posle šest meseci od dana kupovine, odnosno moraće da dokaže da ga je koristio do propisane dubine.
Nekome će ovi primeri izgledati neobični. Hteli smo samo da pokažemo na koji način i potrošač i trgovac ostvaruju svoja prava i obaveze sadržane u novom Zakonu o zaštiti potrošača. Ne postoji jedinstveno pravilo; svaki problem je priča za sebe. Najvažniji element u primeni svih zakona jeste potpuno objektivan pristup u njihovoj primeni. Koliko trgovac mora da ima obzira prema potrošaču, isto tako potrošač treba da razmišlja o pravilnoj upotrebi robe koju koristi. Čini se da je poslednjih nekoliko godina donelo mnogo toga lošeg u tradicionalnom odnosu punom poverenja kakav je nekad bio. Zadatak svih nas jeste da stvorimo odgovorno potrošačko društvo u kome je lepo biti trgovac, a posebno potrošač.
Politika