Jovan Hristić

[Andjela 7]

Jovan Hristić

Jovan Hristić (26. avgust 1933, Beograd — 20. jun 2002, Sremska Kamenica) bio je srpski pesnik, dramski pisac, esejista, književni i pozorišni kritičar, prevodilac, urednik Književnosti, lista Danas i urednik u IRO Nolit.

Biografija

Jovan Hristić je rođen 26. avgusta 1933. godine u Beogradu. Maturirao je u Drugoj muškoj gimnaziji, zajedno sa Slobodanom Selenićem. Studirao je arhitekturu i filozofiju. Na Filozofskom fakultetu diplomirao je 1958. godine. Bio je redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i predavao dramaturgiju svim generacijama od 1967. godine.
Zastupnik je moderne srpske lirike; u dramama pokušava da kroz opštepoznate likove iz klasike progovori o večnim problemima koji muče i savremenog čoveka; u eseju ispituje moderne pojave i oblike u književnosti i umetnosti.
U avgustu 2001. godine dobio je međunarodnu nagradu „Stjepan Mitrov Ljubiša“
Umro je u Sremskoj Kamenici 20. juna 2002. godine.
Jovan Hristić bio je praunuk Filipa Hristića, po sinu Jovanu Hristiću.

Dela

Knjige pesama

Dnevnik o Ulisu (1954), Pesme 1952-1959 (1959), Aleksandrijska škola (1963), Stare i nove pesme (1988), Nove i najnovije pesme (1993), Sabrane pesme (1996), Sabrane pesme (2002), U tavni čas – posthumno (2003)

Drame

Čiste ruke (1960), Orest (1961), Savonarola i njegovi prijatelji (1965), Sedmorica: danas1968), Terasa (1972) (

Knjige kritika, studija i ogleda

Poezija i kritika poezije (1957), Poezija i filozofija (1964), Oblici moderne književnosti (1968), Pozorište, pozorište (1976), Čehov, dramski pisac (1981), Pozorište, pozorište II (1982), Studije o drami (1986), Pozorišni referati (1992), Eseji (1994), Pozorišni referati II (1996), O tragediji (1998), O traganju za pozorištem (2002), Izabrani eseji – posthumno (2005)

Kritička proza

Profesor matematike i drugi eseji (1988), Profesor matematike i drugi drugi eseji (1997), Terasa na dva mora (2002)

Literatura

• Marko Magarašević, Svetlosti književnosti, Beograd, Idea, 1991.
• Jovan Ćirilov, Dramski pisci, moji savremenici: portreti, Novi Sad, Sterijino pozorje, 1989.
• Radomir Putnik, Čitajući iznova: ogledi iz dramaturgije i teatrologije, Novi Sad, Sterijino pozorje, 1990.
• Slobodan Rakitić, Pesnik Jovan Hristić, Književne novine, godina 43, br. 790, str. 14
• Petar Milosavljević, Tradicija i avangardizam, Novi Sad, Matica srpska, 1968.
• Mihajlo Pantić, Čovek nije sam ni u osećanjima, Književne novine, godina 42, br. 779, str. 12-13
• Gordan M. Maričić, Antički motivi u dramama Jovana Hristića i Velimira Lukića – doktorska disertacija, Beograd, 1999.

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

 

[Andjela 7]

POSLEDNJA PESMA

U ovoj sobi ostaće neko nalik na nas
Da bismo sutradan bili samo onaj koji je već toliko puta sedeo u ovoj istoj sobi pre nas
Da bismo sutradan bili samo onaj koji je na svojim kolenima prepoznao ožiljke onih koji su klečali pre njega
Da bismo sutradan bili samo onaj koji je dodirnuo zid i osetio na njemu ruke onih koji su ga dodirnuli pre njega
I bili i klečali i dodirnuli pre njega
Da bismo sutradan rekli reči koje smo čuli iz usta onih koji su ih rekli pre nas
Pre nas koliko puta pre svih nas
I rekli
I klečali
I dodirnuli
Rukama koje nisu naše a naše su
Kolenima koja nisu naša a naša su
Velikim jezikom koji nije naš ali čiji ukus uporno osećamo u svojim ustima
Jer ćemo sutradan opet biti u ovoj sobi i misliti na onoga koji je iz nje otišao pre nas


UGAO

Ako znaš da iza svakoga danas mora doći
Jedno sutra, ali ne slučajno kao prolaznik
Koji ti se ukaže iza ugla, i ti znaš
Da je to mogao da bude i neko drugi,
Neko ko nije ni onaj prvi, a ni onaj drugi,
Na koga si pomislio, ako znaš
Da je to mogao da bude tvoj sused, ili onaj
Što stanuje na drugom kraju grada, ali ako samo znaš
Da je to morao da bude neko, da je morao
Da se pojavi iza ugla kada si ti nailazio,
Hoćeš li prići uglu i stati
Čekajući da se on pojavi? Hoćeš li mu
Reći: Hajde,vreme je? I on će doći
Čekao ga ti, ili samo prošao ne osvrćući se,
Ali on mora da se pojavi, da te sretne,
Da prođe pored tebe, da te pogleda,
Iako ni on ne zna na kome uglu si ti
Moraš da se pojaviš pred njim isto onako
Kao što se on pojavljuje pred tobom,
Potpuno slučajno - moglo je da bude,
Potpuno slučajno - moglo je i ovako -
Treba samo proći pored njega i pogledati ga
Dobro - jer sutra se bez njega više neće
Moći živeti.

 

[erinija]

Fedru

I ovo još hoću da znaš, dragi moj Fedre: živeli smo
U vremenima sasvim očajnim. Od tragedije
Pravili smo komediju, od komedije tragediju;

A ono pravo: ozbilnjost, mera, mudra uzvišenost,
Uzvišena mudrost, uvek nam je izmicalo. Bili smo
Negde na ničijoj zemlji, ni mi sami,

Ni neko drugi; uvek tek za korak-dva udaljeni
Od onog što jesmo, od onog što je trebalo biti.

O dragi moje Fedre, dok budeš šetao
Sa vrlim dušama, po ostrvu blaženih,
Spomeni ponekad i naše ime:

Neka se njegov zvuk rasprostre zvonkim vazduhom,
Neka bar pođe ka nebu koje nikad ne dostiže,
Neka nam se bar ašem razgovoru duše odmore.