- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Johann Gottlieb Fichte - Sistem učenja o običajnosti prema principima učenja o nauci
1. Kako objektivno uopšte može postati subjektivno, kako bivstvovanje za sebe može postati predstavljenim bivstvovanjem - to je zadatak čitave filozofije. Da bi se to objasnilo mora se ukazati na tačku u kojoj subjektivno i objektivno nisu razdvojeni, već su sasvim jedno. Ta tačka je Jastvo, inteligencija, um.
Na ovaj apsolutni identitet subjekta i objekta ne može se neposredno pokazati, o njemu se može samo zaključivati.... Ja sam svestan sebe samog jedino ukoliko razlikujem sebe koji je svestan sebe, od sebe kao predmeta ove svesti.
3. Teorijska filozofija ima da prikaže sistem nužnog mišljenja – da se naše predstave podudaraju s bivstvovanjem.
Učenje o moralu je praktička filozofija. Ona ima da iscrpe sistem nužnog mišljenja – da se s našim predstavama podudara jedno bivstvovanje, i da sledi iz njih.
4. Ja nalazim sebe kao delujućeg u čulnom svetu – odakle započinje sva svest, čak i samosvest. U predstavi o mom delovanju mora ležati još nešto što mi ne može doći spolja već mora ležati u meni samom – to ne mogu iskusiti ili naučiti već o njemu moram znati neposredno...Pri smenjivanju različitih predstava, Ja sam razlog ove promene – to znači – isti onaj i nijedan drugi, koji zna za promenu, istovremeno je onaj koji deluje... Subjekt svesti i princip delovanja su jedno isto! Ako uopšte samo znam, znam i da sam delatan – u pukoj formi znanja sadržana je i neposredno postavljena svest o meni samom, i o meni samom kao nekom delatnom.
5. Ja postavljam sebe kao delatnog = ja razlikujem u sebi nešto znajuće i jednu realnu snagu koja kao takva ne zna, već jeste. Sagledavam ih kao jedno. Ipak, time su razdvojeni nesto subjektivno i nesto objektivno. Bez tog razdvajanja nije moguca nikakva svest. Objektivno treba da postoji nezavisno od sudelovnaja subjektivnog, subjektivno treba da bude zavisno od objektivnog i da samo od njega zadobija svoje materijalno određenje. Bivstvovanje jeste putem samog sebe, ali znanje zavisi od bivstvovanja.
6. Ja je delatno. Kao čisto spoznavanje nečeg što lebdi pred njim, subjektivno se ne pojavljuje ni na koji način i ni u kom pogledu kao delatno proizvođenje predstave – subjektivno se pojavljuje, ali posredstvom sinteze, takođe kao slobodno i određujuće, pošto se ono pojavljuje kao apstrahujuće. Zato je moguće da se delatnost kao takva uopšte i ne opaža ali da se ipak slobodno opiše.
Jedna određena delatnost postaje određenom onda kada joj se suprotstavlja neki otpor – gde se sagledava delatnost, sagledava se i otpor. Svest o otporu je uvek posredovana i nikako neposredna. Otpor se predstavlja kao protivrečnost delatnosti – kao nešto samo postojeće, što leži mirno i mrtvo, koje prosto jeste a nišošto ne deluje – čisti objektivitet ili tvar.
7. Ja sam delatan – slika delatnosti uopšte, agiliteta, pokretljivosti je nesto sto se kod citaoca pretpostavlja i ne moze da se demonstrira nekome ko je ne nalazi u zrenju samog sebe. On pripada samo subjektivnom, inteligenciji kao takvoj, prema formi njenog delovanja. Ja, koji je Jedno i nedeljivo, treba da bude delatno, dakle ono mora delovati na objekat, i delatnost se moze pojavljivati samo tako sto polazi od subjektivnog i određuje objektivno.
Ja sebe moram postaviti apsolutno kao delanog, međutim, posto razlikujem subjektivno u meni i objektivno, ovu delatnost ne mogu drugacije opisati nego kao kauzalitet pojma. Apsolutna delatnost – predikat koji mi pripada apsolutno i neposredno – kao takva, ona se naziva i slobodom – sloboda je čulna predstava samodelatnosti i nastaje kroz supotnost vezanosti za objekt i nas samih kao inteligencije ukoliko se odnosimo prema njemu. – postoji apsolutna samostalnost i nezavisnost cistog pojma.
8. Duhovno u meni, sagledano neposredno kao princip delovnaja, postaje volja. Ja sada trebam da delujem na tvar, ali delovati na tvar mogu samo kao tvar... Ukoliko sebe tako sagledavam nazivam se materijalnim telom. Predstava mog tela je samo predstava mene samog kao uzroka u telesnom svetu.
9. Jedno jedino apsolutno na čemu se zasniva svaka svest i svako bivstvovanje, jeste čista delatnost. Ona se pojavljuje kao delovnaje na nešto izvan mene, usled zakona svesti. Sve što je sadržano u ovoj pojavi, počev od svrha koje postavljam apsolutno sam sobom, na jednom kraju, do sirove materje sveta, nadrugom kraju, su posredujući članovi pojave, i prema tome takođe sami pojave. Jedino čisto istinito jeste moja samostalnost!
Prvi glavni odeljak
Dedukcija principa moralnosti
U čovekovoj duši ispoljava se prisila da čini nešto potpuno nezavisno od spoljašnjih svrha (ili da nezavisno od njih nešto ne čini). To je moralna ili običajna priroda čoveka... Ta moralna priroda se može zasnivati samo na verovanju i ne mora se pitati na koji način i iz kojih razloga ona nastaje (tj. Ova je spoznaja moguca i dovoljna i sa stanovista obicne svesti)
Ili, čovek može težiti da nađe razloge opaženog, te se ne zadovoljava faktičkom spoznajom već traži generičku.
Kako naći razloge moralne prirode čoveka ili običajnog principa u njemu samom? Dedukcija se izvodi iz stavova osnova celokupnog učenja o nauci i kao posebna nauka polazi od one opšte:
- ako moralitet naše prirode sledi iz naše umnosti prema nužnim zakonima, tada je pomenuta prislila nešto prvo i neposredno i ispoljava se i bez našeg sudelovanja.
- Dedukcija onda neće proizvesti ništa više, već će nam samo omogućiti teorijsku spoznaju.
- Učenje o običajnosti nikako neće biti učenje o mudrosti, ona nema normativni karakter
- Put dedukcije će biti sledeće: mi ćemo sebe napustiti da bi pod izvesnim naznačenim uslovom sami sebe mislili i videli kako smo pod ovim uslovom prinuđeni da sebe mislimo. Iz ovog ustrojstva koje smo našli izvešćemo spomenutu moralnu prisilu kao nužnu.
- Ne radi se o prelaženju iz regije mišljenja u regiju stvarnog bivstvovanja. U transcendentalnoj filozofiji se uvek ostaje u regiji mišljenja... Ono što sledimo u dedukciji kroz naše zakljućke je mišljenje, i ono što je nezavisno od svih zakljućaka je takođe mišljenje. Jedino je razlika u tome što kod potonjeg nismo svesni razloga, već nam se ono nameće sa neposrednom nužnošću.
§1
Zadatak
Misliti sebe samog samo kao sebe samog, tj. Odeljenog od svega što nije mi sami.
Rešenje
1) Postavka: ja sebe samog nalazim, kao sebe samog, samo htijući.
Objasnjenje
a) šta znači: Ja nalazim sebe?
Najlakše je nekoga navesti da misli Ja na određeni način tako što mu se kaže da zamisli nešto (npr. Ovaj zid). Uz ovo mišljenje se bez sumnje prihvata i nešto misleće a to misleće je sam onaj koji misli. Kada misliš sebe, onda su misleće i mišljeno jedno isto te si samog sebe neposredno svestan. Pojam «Ja» se misli kad se mišljeno i misleće uzimaju kao isto.
U ovom našem slučaju: ja nalazim sebe, značilo bi ja uzimam nađeno kao jedno sa mnom koji nalazim.
b) šta znači: Ja nalazim sebe?
Nađeno je ovde suprotstavljeno onom što smo proizveli sami. Dakle, ukoliko nalazim ja nisam svestan nikakve delatnosti osim pukog shvatanja. Shvaćeno se shvatanjem ne proizvodi niti na bilo koji način modifikuje... Ono treba biti i to biti takvo kakvo jeste, nezavisno od shvatanja... Tako se ja sebi pojavljujem u nalaženju. Tu se radi samo o ekspoziciji puke činjenice svesti: «Ukratko, nalazeći treba jedino biti pasivan: i u našem slučaju treba ga nešto potaknuti, da se on prizna sam za sebe.»
c) šta znači: Ja se nalazim htijući, i da samo kao htijući ja mogu naći sebe?
«Ja postajem svestan nekog htenja. Ja pri-mišljam uz ovo htenje nešto postojeće, nešto što je predručno, nezavisno od moje svesti, a što treba da bude htijući u ovom htenju, što trba da ima ovu volju u čemu se ona treba da nastani...» Svestan sam ovog htenja, ali sam svestan i te svesti ovog svog opažanja i dovodim je u odnos prema supstanciji – to je svesnobivstvujuća supstancija u meni... zato ja nalazim Sebe samog kao htijuće biće ili nalazim sebe samo htijući.
Samo kao htijući ja nalazim sebe. Najpre, ja kao supstanciju ne uzimam neki predmet već ono što se primišlja uz ovo opaženo. Postoje samo dva ispoljavanja koja se mogu pripisati neposredno ovoj supstanciji: mišljenje i htenje. Prvo nije izvorno i neposredno za sebe objekt jedne posebne svesti, već svest sama. Htenje je onda izvorno objektivno ispoljavanje supstancije, ono uvek ostaje samo objektivno, nikada nije samo neko mišljenje, već mišljno ispoljavanje samodelatnosti – ispoljavanje koje ja sam sebi pripisujem izvorno jeste htenje, i samo ako sam svestan takvog htenja, svestan sam sebe.
Dokaz
Dokaz se zasniva (1) na pojmu Ja; (2) na nužnosti izvorne suprotstavljenosti subjektivnog i objektivnog u svesti. U čitavom mišljenju je neko mišljeno koje nije mišljenje samo, u čitavoj svesti je nešto čega se jeste svesno a to nije svest sama. (3) na karakteru izvorno objektivnog, po kome ono treba da bude nešto dato nezavisno od mišljenja, nešto realno što postoji za sebe i kroz sebe samo. i o tome se mora uveriti putem unutrašnjeg zrenja.
Dokaz se može ovako izvoditi: karakter Ja je takav da delujući i nešto na šta se deluje, postaju Jedno i isto. To je tako, kada se misli ja. Samo ukoliko mišljeno treba da bude isto što i misleće, mišljeno je dato za mene samog. Pošto je mišljeno identično sa mislećim, misleći sam svakako ja sam... ono mišljeno, objektivno, prosto za sebe i sasvim nezavisno od mišljenja, treba biti Ja i da se prizna za Ja; jer ono treba da bude nađeno kao Ja.
Prema tome, moralo bi u mišljenom kao takvom da se nalazi identitet delujućeg i obdelavanog – mišljeno bi moglo biti samo objekat, neko realno delovanje na sebi samom, ne prosto zrenje sebe samog, već realno samoodređivanje sebe samog putem sebe samog. A takvo je samo htenje, i obrnuto, htenje mislimo samo tako.
Sebe nalaziti je identično sa sebe nalaziti htijući (samo ukoliko je jedno utoliko je i drugo)
C o r o l l a r i u m
Htenje se može misliti samo pod pretpostavkom nečeg različitog od Ja... U filozofskoj apstrakciji se može govoriti o htenju uopšte, ali celokupno vidljivo htenje (koje se i ovde zahteva) nužno je određeno htenje, u kome se nešto hoće. U svakom htenju se, prema tome, nalazi postulat objekta izvan nas i u njegovom pojmu se misli nešto što nismo mi sami.
U skladu s time, da bih našao svoje istinsko biće, ja moram misaono odstraniti ono tuđe u htenju. Ono što potom preostane je moje čisto bivstvovanje. Ovaj pojam htenja, htenje kao ono prvo, je utemeljen u sebi i u ničemu izvan njega. To znači da se on može samo negativno odrediti, jer se ne može utemeljiti na nečem drugom. Ono je tako kako jeste zato što jeste tako. Zato se ono može objasniti jedino iz samog Ja, i ova apsolutnost htenja je ono što preostaje posle apstrakcije svega stranog.
«U našem sistemu se sebe samog čini fundusom svoje filozofije i otuda se ona čini beztemeljnom onom ko to nije u stanju.» - ova filozofija polazi od verovanja, i zna za to!
Ex. sabijena celicna opruga – na isti način ni umno biće ne može se odrediti stvarnim htenjem a da ne stoji u uzajamnoj vezi sa nečim izvan njega, od čega se potom apstrahuje.
Zadatak se prema formi sastoji u tome da se Ja misli u postuliranoj apstrakciji kao postojeće, fiksirano.
Prema materiji, ono što se misli treba da bude temelj apsolutnog htenja – apsolutna tendencija prema apsolutnom, apsolutna neodredljivost bilo čim izvan njega, tendencija da se sebe samog odredi apsolutno bez ikavog spoljnjeg poticaja. U tome je dat pojam moći, moć Ja se odnosi na stvarno ispoljavanje koje je moguće samo pod uslovom datog objekta i ona je u tom odnosu moći ispoljavanja.
§ 2
Ja je nešto samo ukoliko ono samo sebe postavlja kao to ja. To znači da se u Ja podudaraju bivstvovanje i svest, nikakvo bivstvovanje Ja ne može postati bez njegove samosvesti, i obrnuto – nikakva svest njega samog bez njegovog bivstvovanja koga je ono svesno. Znanje o egzistenciji Ja smešteno je u istoj supstanciji koja takođe jeste: ukoliko je izvesno da je bit Ja ono što smo prethodno utvrdili, ono mora o tome znati.
Zadatak
Osvestiti se na određeni način o svesti svog izvornog bivstvovanja.
Prilog objašnjenju
Objekat naše svesti bio je proizveden slobodnim samoodređenjem naše misaone moći, posredstvom proizvoljne apstrakcije. Isti objekat je dat za nas izvorno, pre svakog slobodnog filozofiranja. Ako je to istinito, onda nam je data i izvorna svest o njemu, ali ne kao svest o pojedinačnom objektu (to se ne može dogoditi ni sa jednom drugom mišlju).
Umno biće je ustrojeno tako da u procesu svog mišljenja, po pravilu ne posmatra mišljenje samo, već jedino ono mišljeno, a sebe samog gubi u objektu. Filozofiji je stalo do toga da spozna subjekt, da bi mogla suditi o njegovom uticaju na određenje objekta... Do ove spoznaje dolazimo samo kada golu refleksiju učinimo refleksijom – biti svestan svesti!
Genetički opis naznačene svesti
Ja ima apsolutnu moć zrenja, na taj način ono i postaje Ja... Ova moć se ne može šire izvoditi – Ja se zre prosto zato što se zre.
Zrijuće putem postuliranog akta – tj. akta samoodređivanja – postavlja opisanu tendenciju ka apsolutnoj delatnosti – apsolutnost realnog delovanja postaje kroz to bit jedne inteligencije, i dolazi pod vlast pojma; postaje istinska sloboda: apsolutnost apsolutnosti, apsolutna moć da sebe samu učini apsolutnom. Kroz svest svoje apsolutnosti otkida Ja samog sebe od samog sebe i postavlja se kao samostojno.
Ono što je opaženo i samo je zrijuće, ono je s njim Jedno biće, Jedna snaga i supstancija Ja kao apsolutna snaga sa svešću, otkida sebe od ja, kao datog apsolutnog bez snage i svesti.
Određivati sebe samog znači biti slobodan... biti određen je nešto drugo i svodi se na impulsivnost.
...
Mišljenje se ne postavlja kao nešto postojeće, već kao agilnost – agilnost ineligencije. Neka stvar se ne može misliti kao stvar koja samu sebe određuje pošto ona nije pre od svoje prirode, tj. pre od obima svojih određenja... Ono što treba samo sebe da odrediono bi moralo, u izvesnom smislu, biti pre onoga štojeste, pre nego što ima bilo kakva svojstva.
Inteligencija je samo ono što može da se misli kao slobodno, i tek time što sebe shvata kao inteligenciju ono postaje slobodno.
Ja postavlja sebe samo kao moć. To se mora strogo dokazati i Ja je sposobno za jedan takav dokaz .
§ 3
Zadatak je sledeći: treba videti na koji način Ja postaje sebi svesno svoje tendencije ka apsolutnoj samodelatnosti kao takvoj... razlika između ove i prethodne refleksije Ja (to je bila izvorna refleksija), je u tome što sada refleksiju treba prema njenoj mogućnosti tek zasnovati. Ovo zasnivanje zbiva se upravo putem filozofije, i ono kao takvo ni za šta drugo i ne služi već samo za filozofiranje : )))
Tendencija je postavljena kao bit Ja, ona je kao puka tendencija nagon i on je ispoljavanje Ja: « Ako sada Ja, u kome je nagon i u kome se on ispoljava, mislimo puko objektivno, tada je delovanje nagona razumljivo bez daljnjeg. On će prouzrokovati – čim su nastupili spoljni uslovi – neku samodelatnost; upravo tako kako je to sa čeličnom oprugom. Delovanje će uslediti iz nagona kao što posledica sledi iz svog uzroka. – Ali, ako mu primislimo još i inteligenciju, i to na taj način da je ona zavisna od objektivnog ustrojstva, a ovo ipak ne od njega, tad će nagon pratiti neka čežnja, a čin neka odluka, što sve, ako su dati uslovi, sledi sa istom nužnošću sa kojom je sledio čin.»
Ipak, ovde Ja ne treba misliti objektivno, već istovremeno subjektino i objektivno. To je imenovanje čitavog Ja kojim smo se služili u gore navedenom stavu. Delotvorna snaga dolazi pod vlast inteligencije putem refleksije.
Jastvo se sastoji u apsolutnom identitetu subjektivnog i objektivnog. Niti subjektiivno, niti objektivno, već – identitet je bit Ja. «da li sada bilo ko može misliti ovj identitet kao sebe samog? Svakvako ne, jer da bi se sebe samog mislilo mora se izvršiti ono razlikovanje između subjektivnog i objektivnog koje ne treba da se izvrši u ovom pojmu. Bez ovog razlikovanja uopšte nijemoguće nikakvo mišljenje. Tako nikada ne mislimo oba zajedno, već jedno pored drugog ili jedno posle drugog, i na taj način ovim mišljenjem jednog posle drugog činimo zavisnim jedno od drugog.U svakom slučaju ne može se suzdržati a da se ne pita: jesam li ja onda zbog toga što ja mislim sebe, ili ja mislim sebe zato što jesam? Međutim, jedno takvo zato što i jedno takvo zbog toga, ovde se ne događa. Ti nisi nijedno od obojeg, zato što si ono drugo. Ti uopšte nisi dvostruk, već apsolutno jedinstven. I to nemišljivo Jedno si ti prosto zato što jesi.»
Celokupno ja je onda subjekt-objekt i ima u sebi tendenciju ka apsolutnoj samodelatnosti, koja kad se odvoji od supstancije same i kada se misli kao temelj njene delatnosti, jeste nagon koji je tera.
2) Osećanje uopšte je puki neposredni odnos objektivnog u Ja prema njegovom subjektivnom, a sposobnost osećanja je istinska tačka sjedinjavanja obojega (to je ukoliko se subjektivno posmatra kao zavisno od objektivnog. Ukoliko se objektivno posmatra kao zavisno od subjektivnog, volja je tačka njihovog sjedinjavanja.
3) Iz ispoljavanja nagona nužno sledi neka misao – inteligencija kao apsolutni agilitet nije sposobna skoro ni za kakvo određenje, ali ona proizvodi svoje misli, međutim misli u njoj nikako ne mogu biti proizbedene – misao o ja nije uslovnjena nikakvim drugim mišljenjem već samo uslovljava svo drugo misljenje. Ova misao nije uslovljena i određena nekim bivstvovanjem ili misljenjem, već apsolutno samom sobom. To je prvo, neposredno mišljenje: «ovo mišljenje je apsolutni princip našeg bivstvovanja. Njime konstituiramo prosto našu bit i u njemu se sastoji naša bit. Naša bit, naime, nije neko materijalno postojanje kao ono beživotnih stvari, već je svest i to određena svest – i to ova koju upravo pokazujemo.»
Ova neposredna svest naziva se zrenje, a pošto se tu posmatra samo inteligencija, neposredno kao takva, onda se ovo zrenje s pravom naziva intelektualno zrenje.
b) Opisujemo ispitivanu misao prema njenom sadržaju.
Ja je određeno nagonom apsolutne samodelatnosti, ipak čitavo Ja se ne može pojmiti a zato ni neposredno neko njeno određenje. Samo putem određenja subjektivnog kroz objektivno se može približiti određenosti čitavog Ja…
Subjektivno je određeno objektivitetom. Bit objektivitet je apsolutno, nepromenljivo postojanje. To pimenjeno na subjekt daje čvrsto, nepromenljivo tj. zakonito mišljnje… Pošto je određujući nagon onaj nagon za apsolutnom samodelatnošću, odatle proizilazi da bi inteligencija samoj sebi morala da da nepokolebljivi zakon apsolutne samodelatnosti.
Sad, ako se misli da je objektivno određeno subjektivnim (koje je apsolutna ali potpuno neodređena moć slobode), time je objektivno uslovljeno, a sve je to moguće samo pod uslovom da Ja sebe misli kao slobodnog.
??? what the heck ???
Ako se sebe misli kao slobodno, onda se ono ispoljava nužno. Ova misao je samo nužni način da se misli naša sloboda. Mi smo prinuđeni da mislimo da sebe treba da apsolutno svesno određujemo pojmovima i to prema pojmu apsolutne samodelatnosti: a ovo mišljenje je upravo ispitivana svest naše izvorne tendencije ka apsolutnoj samodelatnosti.
Dedukcija je završena. Njena svrha bila je da se iz uma uošte izvede kao nužna misao da treba da delujemo na neki određeni način.
Takvom dedukcijom se postižu još neke prednosti – ako se više ne računa na to da se ništa ne razume ispravno nego ono što proizlazi iz svojih osnova, rađa se potpuni uvid u moralitet našeg bića i otklanja se svaki privid nekog skrivenog svojstva i svakakvih zanesenjaštava (npr. moralni zakon koji je živo potaknut božanstvom). Umno biće posmatrano kao takvo je apsolutno, samostojno, temelj samog sebe. Ono je izvorno – ono što treba da postane ono mora samo sobom učiniti svojim vlastitim činom. Ovaj stav se ne dokazuje i nije sposoban za dokaz. Svakom umnom biću prosto je pridano da sebe samog tako nalazi i prihvata.
U svom datom pojmu, pre svakog stvarnog bivstvovanja, samom sebi umno biće može misliti samo inteligenciju i to takvu inteligenciju kojoj mora pridati moć da svojim čistim pojmom proizvede neko bivstvovanje.
Samostojnost umnog bića nije mišljena u pojmu koji se analizra, nije postavljena kao nešto problematično, već kategorički, kao bit uma. To znači postaviti nešto kao postojeće u pojmu na nužan i nerazdvojan način, kao nešto što je u pojmu već sadržano i predestinirano – samostojnost je moć kao i zakon da se ova moć upotrebljava.
“Ja sam identitet subjekta i objekta = X. Ja ne mogu tako sebe sada misliti, budući da mogu misliti samo objekte i da zatim od njih izdvojim nešto subjektivno. Prema tome, ja mislim sebe kao subjekat i objekat. Oboje sjedinjavam tako što ih određujem uzajamno jedan drugim (prema zakonima kauzaliteta). Moje objektivno određeno mojim subjektivnim daje u subjektivnom misao nužnosti da me se određuje kroz moju slobodu samo prema pojmu samostojnosti, misao kaja je neposredna, prva i apsolutna misao, budući da je ona misao mog praodređenja. – Dakle, ne treba misliti ni moje objektivno kao zavisno od subjektivnog, kao u prvom slučaju, ni moje subjektivno kao zavisno od objektivnog, kao u drugom slučaju, već oboje treba da se misli prosto kao Jedno. Ja to mislim kao Jedno, ukoliko ga određujem u navedenoj određenosti uzajamno jedno drugim (prema zakonim uzajamnog delovanja), slobodu mislim kao određujuću za zakon, a zakon kao određujući za slobodu. Jedno bez drugog se ne misli, i kako se jedno misli, tako se misli i drugo. Ako sebe misliš slobodnog ti si prinuđen da svoju slobodu misliš pod nekim zakonom. A kad misliš taj zakon ti si prinuđen da sebe misliš kao slobodnog. Jer, u njemu je pretpstavljena tvoja sloboda, i on objavljuje sebe kao zakon za slobodu.”
Radi se po tome da je pojava slobode neposredna činjenica svesti i nije sloboda neke misli. Ja sam slobodan – sloboda je jedino istinsko bivstvovanje i temelj svog drugog bivstva; ovaj je stav sasvim drugačiji od stava Ja se sebi pojavljujem kao slobodan – verovanje u objektivno važenje ove pojave izvodi se iz svesti moralnog zakona. Ja sam stvarno slobodan je prvi član verovanja koje prati prelaz u inteligibilni svet i u njemu od početka pruža čvrsto tlo.
1. Kako objektivno uopšte može postati subjektivno, kako bivstvovanje za sebe može postati predstavljenim bivstvovanjem - to je zadatak čitave filozofije. Da bi se to objasnilo mora se ukazati na tačku u kojoj subjektivno i objektivno nisu razdvojeni, već su sasvim jedno. Ta tačka je Jastvo, inteligencija, um.
Na ovaj apsolutni identitet subjekta i objekta ne može se neposredno pokazati, o njemu se može samo zaključivati.... Ja sam svestan sebe samog jedino ukoliko razlikujem sebe koji je svestan sebe, od sebe kao predmeta ove svesti.
3. Teorijska filozofija ima da prikaže sistem nužnog mišljenja – da se naše predstave podudaraju s bivstvovanjem.
Učenje o moralu je praktička filozofija. Ona ima da iscrpe sistem nužnog mišljenja – da se s našim predstavama podudara jedno bivstvovanje, i da sledi iz njih.
4. Ja nalazim sebe kao delujućeg u čulnom svetu – odakle započinje sva svest, čak i samosvest. U predstavi o mom delovanju mora ležati još nešto što mi ne može doći spolja već mora ležati u meni samom – to ne mogu iskusiti ili naučiti već o njemu moram znati neposredno...Pri smenjivanju različitih predstava, Ja sam razlog ove promene – to znači – isti onaj i nijedan drugi, koji zna za promenu, istovremeno je onaj koji deluje... Subjekt svesti i princip delovanja su jedno isto! Ako uopšte samo znam, znam i da sam delatan – u pukoj formi znanja sadržana je i neposredno postavljena svest o meni samom, i o meni samom kao nekom delatnom.
5. Ja postavljam sebe kao delatnog = ja razlikujem u sebi nešto znajuće i jednu realnu snagu koja kao takva ne zna, već jeste. Sagledavam ih kao jedno. Ipak, time su razdvojeni nesto subjektivno i nesto objektivno. Bez tog razdvajanja nije moguca nikakva svest. Objektivno treba da postoji nezavisno od sudelovnaja subjektivnog, subjektivno treba da bude zavisno od objektivnog i da samo od njega zadobija svoje materijalno određenje. Bivstvovanje jeste putem samog sebe, ali znanje zavisi od bivstvovanja.
6. Ja je delatno. Kao čisto spoznavanje nečeg što lebdi pred njim, subjektivno se ne pojavljuje ni na koji način i ni u kom pogledu kao delatno proizvođenje predstave – subjektivno se pojavljuje, ali posredstvom sinteze, takođe kao slobodno i određujuće, pošto se ono pojavljuje kao apstrahujuće. Zato je moguće da se delatnost kao takva uopšte i ne opaža ali da se ipak slobodno opiše.
Jedna određena delatnost postaje određenom onda kada joj se suprotstavlja neki otpor – gde se sagledava delatnost, sagledava se i otpor. Svest o otporu je uvek posredovana i nikako neposredna. Otpor se predstavlja kao protivrečnost delatnosti – kao nešto samo postojeće, što leži mirno i mrtvo, koje prosto jeste a nišošto ne deluje – čisti objektivitet ili tvar.
7. Ja sam delatan – slika delatnosti uopšte, agiliteta, pokretljivosti je nesto sto se kod citaoca pretpostavlja i ne moze da se demonstrira nekome ko je ne nalazi u zrenju samog sebe. On pripada samo subjektivnom, inteligenciji kao takvoj, prema formi njenog delovanja. Ja, koji je Jedno i nedeljivo, treba da bude delatno, dakle ono mora delovati na objekat, i delatnost se moze pojavljivati samo tako sto polazi od subjektivnog i određuje objektivno.
Ja sebe moram postaviti apsolutno kao delanog, međutim, posto razlikujem subjektivno u meni i objektivno, ovu delatnost ne mogu drugacije opisati nego kao kauzalitet pojma. Apsolutna delatnost – predikat koji mi pripada apsolutno i neposredno – kao takva, ona se naziva i slobodom – sloboda je čulna predstava samodelatnosti i nastaje kroz supotnost vezanosti za objekt i nas samih kao inteligencije ukoliko se odnosimo prema njemu. – postoji apsolutna samostalnost i nezavisnost cistog pojma.
8. Duhovno u meni, sagledano neposredno kao princip delovnaja, postaje volja. Ja sada trebam da delujem na tvar, ali delovati na tvar mogu samo kao tvar... Ukoliko sebe tako sagledavam nazivam se materijalnim telom. Predstava mog tela je samo predstava mene samog kao uzroka u telesnom svetu.
9. Jedno jedino apsolutno na čemu se zasniva svaka svest i svako bivstvovanje, jeste čista delatnost. Ona se pojavljuje kao delovnaje na nešto izvan mene, usled zakona svesti. Sve što je sadržano u ovoj pojavi, počev od svrha koje postavljam apsolutno sam sobom, na jednom kraju, do sirove materje sveta, nadrugom kraju, su posredujući članovi pojave, i prema tome takođe sami pojave. Jedino čisto istinito jeste moja samostalnost!
Prvi glavni odeljak
Dedukcija principa moralnosti
U čovekovoj duši ispoljava se prisila da čini nešto potpuno nezavisno od spoljašnjih svrha (ili da nezavisno od njih nešto ne čini). To je moralna ili običajna priroda čoveka... Ta moralna priroda se može zasnivati samo na verovanju i ne mora se pitati na koji način i iz kojih razloga ona nastaje (tj. Ova je spoznaja moguca i dovoljna i sa stanovista obicne svesti)
Ili, čovek može težiti da nađe razloge opaženog, te se ne zadovoljava faktičkom spoznajom već traži generičku.
Kako naći razloge moralne prirode čoveka ili običajnog principa u njemu samom? Dedukcija se izvodi iz stavova osnova celokupnog učenja o nauci i kao posebna nauka polazi od one opšte:
- ako moralitet naše prirode sledi iz naše umnosti prema nužnim zakonima, tada je pomenuta prislila nešto prvo i neposredno i ispoljava se i bez našeg sudelovanja.
- Dedukcija onda neće proizvesti ništa više, već će nam samo omogućiti teorijsku spoznaju.
- Učenje o običajnosti nikako neće biti učenje o mudrosti, ona nema normativni karakter
- Put dedukcije će biti sledeće: mi ćemo sebe napustiti da bi pod izvesnim naznačenim uslovom sami sebe mislili i videli kako smo pod ovim uslovom prinuđeni da sebe mislimo. Iz ovog ustrojstva koje smo našli izvešćemo spomenutu moralnu prisilu kao nužnu.
- Ne radi se o prelaženju iz regije mišljenja u regiju stvarnog bivstvovanja. U transcendentalnoj filozofiji se uvek ostaje u regiji mišljenja... Ono što sledimo u dedukciji kroz naše zakljućke je mišljenje, i ono što je nezavisno od svih zakljućaka je takođe mišljenje. Jedino je razlika u tome što kod potonjeg nismo svesni razloga, već nam se ono nameće sa neposrednom nužnošću.
§1
Zadatak
Misliti sebe samog samo kao sebe samog, tj. Odeljenog od svega što nije mi sami.
Rešenje
1) Postavka: ja sebe samog nalazim, kao sebe samog, samo htijući.
Objasnjenje
a) šta znači: Ja nalazim sebe?
Najlakše je nekoga navesti da misli Ja na određeni način tako što mu se kaže da zamisli nešto (npr. Ovaj zid). Uz ovo mišljenje se bez sumnje prihvata i nešto misleće a to misleće je sam onaj koji misli. Kada misliš sebe, onda su misleće i mišljeno jedno isto te si samog sebe neposredno svestan. Pojam «Ja» se misli kad se mišljeno i misleće uzimaju kao isto.
U ovom našem slučaju: ja nalazim sebe, značilo bi ja uzimam nađeno kao jedno sa mnom koji nalazim.
b) šta znači: Ja nalazim sebe?
Nađeno je ovde suprotstavljeno onom što smo proizveli sami. Dakle, ukoliko nalazim ja nisam svestan nikakve delatnosti osim pukog shvatanja. Shvaćeno se shvatanjem ne proizvodi niti na bilo koji način modifikuje... Ono treba biti i to biti takvo kakvo jeste, nezavisno od shvatanja... Tako se ja sebi pojavljujem u nalaženju. Tu se radi samo o ekspoziciji puke činjenice svesti: «Ukratko, nalazeći treba jedino biti pasivan: i u našem slučaju treba ga nešto potaknuti, da se on prizna sam za sebe.»
c) šta znači: Ja se nalazim htijući, i da samo kao htijući ja mogu naći sebe?
«Ja postajem svestan nekog htenja. Ja pri-mišljam uz ovo htenje nešto postojeće, nešto što je predručno, nezavisno od moje svesti, a što treba da bude htijući u ovom htenju, što trba da ima ovu volju u čemu se ona treba da nastani...» Svestan sam ovog htenja, ali sam svestan i te svesti ovog svog opažanja i dovodim je u odnos prema supstanciji – to je svesnobivstvujuća supstancija u meni... zato ja nalazim Sebe samog kao htijuće biće ili nalazim sebe samo htijući.
Samo kao htijući ja nalazim sebe. Najpre, ja kao supstanciju ne uzimam neki predmet već ono što se primišlja uz ovo opaženo. Postoje samo dva ispoljavanja koja se mogu pripisati neposredno ovoj supstanciji: mišljenje i htenje. Prvo nije izvorno i neposredno za sebe objekt jedne posebne svesti, već svest sama. Htenje je onda izvorno objektivno ispoljavanje supstancije, ono uvek ostaje samo objektivno, nikada nije samo neko mišljenje, već mišljno ispoljavanje samodelatnosti – ispoljavanje koje ja sam sebi pripisujem izvorno jeste htenje, i samo ako sam svestan takvog htenja, svestan sam sebe.
Dokaz
Dokaz se zasniva (1) na pojmu Ja; (2) na nužnosti izvorne suprotstavljenosti subjektivnog i objektivnog u svesti. U čitavom mišljenju je neko mišljeno koje nije mišljenje samo, u čitavoj svesti je nešto čega se jeste svesno a to nije svest sama. (3) na karakteru izvorno objektivnog, po kome ono treba da bude nešto dato nezavisno od mišljenja, nešto realno što postoji za sebe i kroz sebe samo. i o tome se mora uveriti putem unutrašnjeg zrenja.
Dokaz se može ovako izvoditi: karakter Ja je takav da delujući i nešto na šta se deluje, postaju Jedno i isto. To je tako, kada se misli ja. Samo ukoliko mišljeno treba da bude isto što i misleće, mišljeno je dato za mene samog. Pošto je mišljeno identično sa mislećim, misleći sam svakako ja sam... ono mišljeno, objektivno, prosto za sebe i sasvim nezavisno od mišljenja, treba biti Ja i da se prizna za Ja; jer ono treba da bude nađeno kao Ja.
Prema tome, moralo bi u mišljenom kao takvom da se nalazi identitet delujućeg i obdelavanog – mišljeno bi moglo biti samo objekat, neko realno delovanje na sebi samom, ne prosto zrenje sebe samog, već realno samoodređivanje sebe samog putem sebe samog. A takvo je samo htenje, i obrnuto, htenje mislimo samo tako.
Sebe nalaziti je identično sa sebe nalaziti htijući (samo ukoliko je jedno utoliko je i drugo)
C o r o l l a r i u m
Htenje se može misliti samo pod pretpostavkom nečeg različitog od Ja... U filozofskoj apstrakciji se može govoriti o htenju uopšte, ali celokupno vidljivo htenje (koje se i ovde zahteva) nužno je određeno htenje, u kome se nešto hoće. U svakom htenju se, prema tome, nalazi postulat objekta izvan nas i u njegovom pojmu se misli nešto što nismo mi sami.
U skladu s time, da bih našao svoje istinsko biće, ja moram misaono odstraniti ono tuđe u htenju. Ono što potom preostane je moje čisto bivstvovanje. Ovaj pojam htenja, htenje kao ono prvo, je utemeljen u sebi i u ničemu izvan njega. To znači da se on može samo negativno odrediti, jer se ne može utemeljiti na nečem drugom. Ono je tako kako jeste zato što jeste tako. Zato se ono može objasniti jedino iz samog Ja, i ova apsolutnost htenja je ono što preostaje posle apstrakcije svega stranog.
«U našem sistemu se sebe samog čini fundusom svoje filozofije i otuda se ona čini beztemeljnom onom ko to nije u stanju.» - ova filozofija polazi od verovanja, i zna za to!
Ex. sabijena celicna opruga – na isti način ni umno biće ne može se odrediti stvarnim htenjem a da ne stoji u uzajamnoj vezi sa nečim izvan njega, od čega se potom apstrahuje.
Zadatak se prema formi sastoji u tome da se Ja misli u postuliranoj apstrakciji kao postojeće, fiksirano.
Prema materiji, ono što se misli treba da bude temelj apsolutnog htenja – apsolutna tendencija prema apsolutnom, apsolutna neodredljivost bilo čim izvan njega, tendencija da se sebe samog odredi apsolutno bez ikavog spoljnjeg poticaja. U tome je dat pojam moći, moć Ja se odnosi na stvarno ispoljavanje koje je moguće samo pod uslovom datog objekta i ona je u tom odnosu moći ispoljavanja.
§ 2
Ja je nešto samo ukoliko ono samo sebe postavlja kao to ja. To znači da se u Ja podudaraju bivstvovanje i svest, nikakvo bivstvovanje Ja ne može postati bez njegove samosvesti, i obrnuto – nikakva svest njega samog bez njegovog bivstvovanja koga je ono svesno. Znanje o egzistenciji Ja smešteno je u istoj supstanciji koja takođe jeste: ukoliko je izvesno da je bit Ja ono što smo prethodno utvrdili, ono mora o tome znati.
Zadatak
Osvestiti se na određeni način o svesti svog izvornog bivstvovanja.
Prilog objašnjenju
Objekat naše svesti bio je proizveden slobodnim samoodređenjem naše misaone moći, posredstvom proizvoljne apstrakcije. Isti objekat je dat za nas izvorno, pre svakog slobodnog filozofiranja. Ako je to istinito, onda nam je data i izvorna svest o njemu, ali ne kao svest o pojedinačnom objektu (to se ne može dogoditi ni sa jednom drugom mišlju).
Umno biće je ustrojeno tako da u procesu svog mišljenja, po pravilu ne posmatra mišljenje samo, već jedino ono mišljeno, a sebe samog gubi u objektu. Filozofiji je stalo do toga da spozna subjekt, da bi mogla suditi o njegovom uticaju na određenje objekta... Do ove spoznaje dolazimo samo kada golu refleksiju učinimo refleksijom – biti svestan svesti!
Genetički opis naznačene svesti
Ja ima apsolutnu moć zrenja, na taj način ono i postaje Ja... Ova moć se ne može šire izvoditi – Ja se zre prosto zato što se zre.
Zrijuće putem postuliranog akta – tj. akta samoodređivanja – postavlja opisanu tendenciju ka apsolutnoj delatnosti – apsolutnost realnog delovanja postaje kroz to bit jedne inteligencije, i dolazi pod vlast pojma; postaje istinska sloboda: apsolutnost apsolutnosti, apsolutna moć da sebe samu učini apsolutnom. Kroz svest svoje apsolutnosti otkida Ja samog sebe od samog sebe i postavlja se kao samostojno.
Ono što je opaženo i samo je zrijuće, ono je s njim Jedno biće, Jedna snaga i supstancija Ja kao apsolutna snaga sa svešću, otkida sebe od ja, kao datog apsolutnog bez snage i svesti.
Određivati sebe samog znači biti slobodan... biti određen je nešto drugo i svodi se na impulsivnost.
...
Mišljenje se ne postavlja kao nešto postojeće, već kao agilnost – agilnost ineligencije. Neka stvar se ne može misliti kao stvar koja samu sebe određuje pošto ona nije pre od svoje prirode, tj. pre od obima svojih određenja... Ono što treba samo sebe da odrediono bi moralo, u izvesnom smislu, biti pre onoga štojeste, pre nego što ima bilo kakva svojstva.
Inteligencija je samo ono što može da se misli kao slobodno, i tek time što sebe shvata kao inteligenciju ono postaje slobodno.
Ja postavlja sebe samo kao moć. To se mora strogo dokazati i Ja je sposobno za jedan takav dokaz .
§ 3
Zadatak je sledeći: treba videti na koji način Ja postaje sebi svesno svoje tendencije ka apsolutnoj samodelatnosti kao takvoj... razlika između ove i prethodne refleksije Ja (to je bila izvorna refleksija), je u tome što sada refleksiju treba prema njenoj mogućnosti tek zasnovati. Ovo zasnivanje zbiva se upravo putem filozofije, i ono kao takvo ni za šta drugo i ne služi već samo za filozofiranje : )))
Tendencija je postavljena kao bit Ja, ona je kao puka tendencija nagon i on je ispoljavanje Ja: « Ako sada Ja, u kome je nagon i u kome se on ispoljava, mislimo puko objektivno, tada je delovanje nagona razumljivo bez daljnjeg. On će prouzrokovati – čim su nastupili spoljni uslovi – neku samodelatnost; upravo tako kako je to sa čeličnom oprugom. Delovanje će uslediti iz nagona kao što posledica sledi iz svog uzroka. – Ali, ako mu primislimo još i inteligenciju, i to na taj način da je ona zavisna od objektivnog ustrojstva, a ovo ipak ne od njega, tad će nagon pratiti neka čežnja, a čin neka odluka, što sve, ako su dati uslovi, sledi sa istom nužnošću sa kojom je sledio čin.»
Ipak, ovde Ja ne treba misliti objektivno, već istovremeno subjektino i objektivno. To je imenovanje čitavog Ja kojim smo se služili u gore navedenom stavu. Delotvorna snaga dolazi pod vlast inteligencije putem refleksije.
Jastvo se sastoji u apsolutnom identitetu subjektivnog i objektivnog. Niti subjektiivno, niti objektivno, već – identitet je bit Ja. «da li sada bilo ko može misliti ovj identitet kao sebe samog? Svakvako ne, jer da bi se sebe samog mislilo mora se izvršiti ono razlikovanje između subjektivnog i objektivnog koje ne treba da se izvrši u ovom pojmu. Bez ovog razlikovanja uopšte nijemoguće nikakvo mišljenje. Tako nikada ne mislimo oba zajedno, već jedno pored drugog ili jedno posle drugog, i na taj način ovim mišljenjem jednog posle drugog činimo zavisnim jedno od drugog.U svakom slučaju ne može se suzdržati a da se ne pita: jesam li ja onda zbog toga što ja mislim sebe, ili ja mislim sebe zato što jesam? Međutim, jedno takvo zato što i jedno takvo zbog toga, ovde se ne događa. Ti nisi nijedno od obojeg, zato što si ono drugo. Ti uopšte nisi dvostruk, već apsolutno jedinstven. I to nemišljivo Jedno si ti prosto zato što jesi.»
Celokupno ja je onda subjekt-objekt i ima u sebi tendenciju ka apsolutnoj samodelatnosti, koja kad se odvoji od supstancije same i kada se misli kao temelj njene delatnosti, jeste nagon koji je tera.
2) Osećanje uopšte je puki neposredni odnos objektivnog u Ja prema njegovom subjektivnom, a sposobnost osećanja je istinska tačka sjedinjavanja obojega (to je ukoliko se subjektivno posmatra kao zavisno od objektivnog. Ukoliko se objektivno posmatra kao zavisno od subjektivnog, volja je tačka njihovog sjedinjavanja.
3) Iz ispoljavanja nagona nužno sledi neka misao – inteligencija kao apsolutni agilitet nije sposobna skoro ni za kakvo određenje, ali ona proizvodi svoje misli, međutim misli u njoj nikako ne mogu biti proizbedene – misao o ja nije uslovnjena nikakvim drugim mišljenjem već samo uslovljava svo drugo misljenje. Ova misao nije uslovljena i određena nekim bivstvovanjem ili misljenjem, već apsolutno samom sobom. To je prvo, neposredno mišljenje: «ovo mišljenje je apsolutni princip našeg bivstvovanja. Njime konstituiramo prosto našu bit i u njemu se sastoji naša bit. Naša bit, naime, nije neko materijalno postojanje kao ono beživotnih stvari, već je svest i to određena svest – i to ova koju upravo pokazujemo.»
Ova neposredna svest naziva se zrenje, a pošto se tu posmatra samo inteligencija, neposredno kao takva, onda se ovo zrenje s pravom naziva intelektualno zrenje.
b) Opisujemo ispitivanu misao prema njenom sadržaju.
Ja je određeno nagonom apsolutne samodelatnosti, ipak čitavo Ja se ne može pojmiti a zato ni neposredno neko njeno određenje. Samo putem određenja subjektivnog kroz objektivno se može približiti određenosti čitavog Ja…
Subjektivno je određeno objektivitetom. Bit objektivitet je apsolutno, nepromenljivo postojanje. To pimenjeno na subjekt daje čvrsto, nepromenljivo tj. zakonito mišljnje… Pošto je određujući nagon onaj nagon za apsolutnom samodelatnošću, odatle proizilazi da bi inteligencija samoj sebi morala da da nepokolebljivi zakon apsolutne samodelatnosti.
Sad, ako se misli da je objektivno određeno subjektivnim (koje je apsolutna ali potpuno neodređena moć slobode), time je objektivno uslovljeno, a sve je to moguće samo pod uslovom da Ja sebe misli kao slobodnog.
??? what the heck ???
Ako se sebe misli kao slobodno, onda se ono ispoljava nužno. Ova misao je samo nužni način da se misli naša sloboda. Mi smo prinuđeni da mislimo da sebe treba da apsolutno svesno određujemo pojmovima i to prema pojmu apsolutne samodelatnosti: a ovo mišljenje je upravo ispitivana svest naše izvorne tendencije ka apsolutnoj samodelatnosti.
Dedukcija je završena. Njena svrha bila je da se iz uma uošte izvede kao nužna misao da treba da delujemo na neki određeni način.
Takvom dedukcijom se postižu još neke prednosti – ako se više ne računa na to da se ništa ne razume ispravno nego ono što proizlazi iz svojih osnova, rađa se potpuni uvid u moralitet našeg bića i otklanja se svaki privid nekog skrivenog svojstva i svakakvih zanesenjaštava (npr. moralni zakon koji je živo potaknut božanstvom). Umno biće posmatrano kao takvo je apsolutno, samostojno, temelj samog sebe. Ono je izvorno – ono što treba da postane ono mora samo sobom učiniti svojim vlastitim činom. Ovaj stav se ne dokazuje i nije sposoban za dokaz. Svakom umnom biću prosto je pridano da sebe samog tako nalazi i prihvata.
U svom datom pojmu, pre svakog stvarnog bivstvovanja, samom sebi umno biće može misliti samo inteligenciju i to takvu inteligenciju kojoj mora pridati moć da svojim čistim pojmom proizvede neko bivstvovanje.
Samostojnost umnog bića nije mišljena u pojmu koji se analizra, nije postavljena kao nešto problematično, već kategorički, kao bit uma. To znači postaviti nešto kao postojeće u pojmu na nužan i nerazdvojan način, kao nešto što je u pojmu već sadržano i predestinirano – samostojnost je moć kao i zakon da se ova moć upotrebljava.
“Ja sam identitet subjekta i objekta = X. Ja ne mogu tako sebe sada misliti, budući da mogu misliti samo objekte i da zatim od njih izdvojim nešto subjektivno. Prema tome, ja mislim sebe kao subjekat i objekat. Oboje sjedinjavam tako što ih određujem uzajamno jedan drugim (prema zakonima kauzaliteta). Moje objektivno određeno mojim subjektivnim daje u subjektivnom misao nužnosti da me se određuje kroz moju slobodu samo prema pojmu samostojnosti, misao kaja je neposredna, prva i apsolutna misao, budući da je ona misao mog praodređenja. – Dakle, ne treba misliti ni moje objektivno kao zavisno od subjektivnog, kao u prvom slučaju, ni moje subjektivno kao zavisno od objektivnog, kao u drugom slučaju, već oboje treba da se misli prosto kao Jedno. Ja to mislim kao Jedno, ukoliko ga određujem u navedenoj određenosti uzajamno jedno drugim (prema zakonim uzajamnog delovanja), slobodu mislim kao određujuću za zakon, a zakon kao određujući za slobodu. Jedno bez drugog se ne misli, i kako se jedno misli, tako se misli i drugo. Ako sebe misliš slobodnog ti si prinuđen da svoju slobodu misliš pod nekim zakonom. A kad misliš taj zakon ti si prinuđen da sebe misliš kao slobodnog. Jer, u njemu je pretpstavljena tvoja sloboda, i on objavljuje sebe kao zakon za slobodu.”
Radi se po tome da je pojava slobode neposredna činjenica svesti i nije sloboda neke misli. Ja sam slobodan – sloboda je jedino istinsko bivstvovanje i temelj svog drugog bivstva; ovaj je stav sasvim drugačiji od stava Ja se sebi pojavljujem kao slobodan – verovanje u objektivno važenje ove pojave izvodi se iz svesti moralnog zakona. Ja sam stvarno slobodan je prvi član verovanja koje prati prelaz u inteligibilni svet i u njemu od početka pruža čvrsto tlo.
Poslednja izmena: