- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Johann Gottlieb Fichte - Pet predavanja o određenju naučnika
Prvo predavanje
O određenju čoveka po sebi
Svrha predavanja je da PODSTAKNE slušaoce da sebi daju odgovor na pitanja: koje je određenje naučnika? Koji je njegov odnos prema celokupnom čovečanstvu i pojedinim delovima čovečanstva? Kojim sredstvima se postiže ovo uzvišeno određenje?
Pojam o naučniku nastaje iz protistvljanja njegovog naspram drugih ljudi – poređenjem ljudi koji su svojim postojanjem jedni pored drugih stavljeni u međusobne odnose. Tako, određenje naučnika moguće je jedino u društvu. Time pitanje o određenju naučnika pretpostavlja pitanje o određenju čoveka u društvu, a ovo opet pretpostavlja odgovor na pitanje o određenju čoveka po sebi.
... cela filozofija i sve ljudsko mišljenje smera jedino na to da odgovori na naznačena pitanja.
Ono istinski duhovno u čoveku, čisto Ja, jednostavno po sebi – izolovano i izvan svakog odnosa prema nečemu spoljašnjem... šta je to? Na to bi pitanje bilo protivrečno odgovoriti... Ja nije proizvod Ne-Ja... to bi bio čisti transcendentalni materijalizam... Ja ne može postati svesno samog sebe, jedino u svojim empirijskim određenjima... Posmatrati čoveka po sebi i izolovano ne znači posmatrati ga samo kao čisto Ja, bez ikakvog odnosa preba bilo čemu izvan njegovog čistog Ja, već samo znači misliti ga izvan svakog odnosa prema njemu jednakim umnim bićima.
Ja jesam je hipoeza od koje se kreće. Ukoliko čovek ima um, on je sopstvena svrha, on nije jer nešto tek treba da bude, on naprosto jeste. On jeste jer on jeste.Čoveku ne pripada samo to apsolutno biće, naprosto biće, već mu pirpadaju i posebna određenja tog bića – on ne kaže samo ja jesam već dodaje i ja jesam ovo ili ono...
To ŠTO on jeste, nije najpre zato jer ON jeste, već zato jer nešto izvan njega jeste. Empirijska samosvest nije moguća izuzev pod pretpostavkom Ne-Ja. Ne-Ja deluje na čovekovu sposobnost trpljenja koju mi nazivamo čulnost. Dakle, ukoliko je čovek nešto on je čulno biće, ali on je ujedno i umno biće
Čovek jeste jer on jeste = Čovek treba da bude ono što jese naprosto zato jer jeste tj. Sve što on jeste treba da se odnosi na njegovo čisto ja na njegovo čisto jastvo.
Poslednje određenje svih konačnih umnih bića je apsolutno jedinstvo, stalni identitet, potpuna saglasnost sa samim sobom.
Ako Ja treba stalno da bude jedinstveno ono mora nastojati da neposredno deluje na same stvari od kojih zavise čovekov osećaj i predstava; čovek mora težiti za tim da stvari modifikuje i da ih dovede u saglasnost sa čistom formom Ja...
KULTURA – sticanje sposobnosti da se ova modifikacija stvari izvrši – delom da se naše nastale pogrešne sklonosti unište a delom da se stvari izvan nas modifikuju i izmene prema našim pojmovima. Kultura je poslednje i najviše sredstvo za krajnju svrhu čoveka, potupunu saglasnost sa samim sobom. Čulnost treba da se kultiviše, to je najviše i poslednje što se s njim možem preduzeti.
Krajnji rezultat iz svega rečenog je: savršena saglasnost čoveka sa samim sobom, saglasnost svih stvari izvan njega s njegovim nužnim praktičkim pojmovima o njima – pojmovima koji određuju kakve one treba da budu – to je najviši cilj čoveka, najviše dobro (rečeno Kantovom terminologijom)... Savršena saglasnost nekog umnog bića sa samim sobom
Poslednja krajnja svrha čoveka je da sebi podredi sve neumno, da njime ovlada slobodno i prema svom sopstvenom zakonu. Ova poslednja krajnja svrha je potpuno nedostižna i večno mora ostati nedostižna ako čovek ne treba da prestane da bude čovek i ako ne treba da postane bog. U pojmu čoveka leži da njegov poslednji cilj, njegov put ka ovome, mora biti beskonačan. Njegovo približavanje tom cilju do beskonačnosti je njegovo istinsko određenje kao čoveka. Savršenstvo je najviši nedostižni cilj čoveka, ali usavršavanje do u beskonačnost jeste njegovo određenje.
Drugo predavanje
O određenju čoveka u društvu
S kakvim pravom naziva čovek određeni deo telesnog sveta svojim telom? Kako dolazi do toga da izvan sebe pretpostavljamo i priznajemo sebi jednaka umna bića kada ta bića ipak neposredno ne postoje u našoj čistoj samosvesti?
Društvo je međusobni odnos umnih bića i njegov pojam nije mogućan bez pretpostavke da izvan nas stvarno postoje umna bića.
Odgovor da razlikovanje između umnih i neumnih bića crpemo iz iskustva je plitak i nezadovoljavajuć jer iskustvo uči samo tome da je predstava o umnim bićima izvan nas sadržana u našoj empirijskoj svesti – pitanje je da li toj predstavi odgovoara nešto izvan nje. Najviše što možemo dobiti od iskustva je da postoje posledice koje su slične posledicama umnih uzroka, ali ne može reći da li su ti uzroci postojeći kao stvarna bića. Biće samo po sebi nije predmet iskustva. Takva bića tek mi unosimo u iskustvo, ali pitanje je s kakvim pravom mi to činimo!
U prethodnom predavanju je pokazano da je nagon za identitetom, nagon za savršenom saglasnošću sa samim sobom, onaj najviši nagon u čoveku. Njegovim pojmovima ništa ne treba da protivreči, tako da bi mu egzistencija ili neegzistencija njima odgovarajućeg objekta bila ravnodušna, već njima stvarno treba da jedato nešto što im odgovara. Svim pojmovima koji leže u njgovom Ja treba da je u Ne-Ja dat neki izraz, neka kopija. Tako je određen njegov nagon.
U čoveku postoji pojam uma i umu primerenog delovanja i mišljenja tako da on nužno hoće da taj pojam realizuje ne samo u samom sebi već i da ga vidi realizovanog izvan sebe – u njegove potrebe spada da izvan njega postoje s njim jednaka umna bića. On ova bića ne može da proizvede, ali on pojam o njima stavlja u osnovu svog posmatranja Ne-Ja – prvi, ali samo negativni karakter umnosti jeste delovanje prema pojmovima, delatnost prema svrhama. Ono što nosi karakter svrhovitosti može da ima umnog pokretača a ono na šta se pojam svrhovitosti ne može primeniti sigurno nema nikakvog umnog pokretača.
I tamo gde deluje svrhovito priroda deluje prema nužnim zakonima, um uvek deluje slobodno. Saglašavanje raznolikoga u jedinstvo, koje bi bilo izvršeno putem slobode, bilo bi siguran i pouzdan karakter umnosti u pojavi.
Ne mogu biti neposredno svestan slobode izvan sebe, čak ni neposredno svestan slobode u sebi, jer sloboda po sebi je poslednji temelj objašnjenja svake svesti i stoga nikako ne može pripadati području svesti. Ali, isto tako mogu biti svestan da pri izvesnom određenju svog empirijskgog Ja svojom voljom, nisam svestan nekog drugog uzroka osim ove same volje; tako se ova nesvest o uzroku može nazvati i svešću o slobodi.
Pojam društva je potpuno određen ako se ono shvati kao međusobno delovanje prema pojmovima, kao svrhovita zajednica. Čovek onda sebi jednaka umna bića može da pretpostavi samo pod uslovom da s njima stupi u društvo. Time je društveni nagon čovekov osnovni nagon. Čovek je određen da živi u društvu, on treba da živi u društvu.
Država je empirijski uslovljena vrsta društva. Život u državi ne spada u apsolutne svrhe čoveka, već je to samo pod izvesnim uslovima postojeće sredstvo za osnivanje savršenog društva – država smera na svoje sopstveno uništenje: svrha svake vlade je da vladu učini izlišnom! Fihte kaže da je sigurno da na a priori naznačenoj putanji ljudskog roda postoji jedna tačka na kojoj će sve državne zajednice postati izlišne, tačka na kojoj će umesto snage i prepredenosti kao najviši sudija biti priznat samo um. Pre nego taj trenutak nastupi mi još nismo istinski ljudi.
Pojam čoveka je idealan pojam jer je svrha čoveka nedostižna. Svaki individuum ima svoj poseban ideal čoveka uopšte a ti ideali se razlikuju. Svako želi svakog drugog da nađe sličnog tom svom idealu i preko njega proverava i priznaje nekog drugog za čoveka. U tom rvanju duhova s duhovima uvek pobeđuje onaj koji je viši, bolji čovek; tako putem društva nastaje usavršavanje roda. Ipak, istina je da se čini da viši i bolji čovek nema nikakavog uticaja na nižeg, ali tu nas delimično vara naš sud a delimično zabluda dolazi otud što se onaj bolji nalazi možda za suviše mnogo stepena više nego onaj neobrazovani, što imaju isuviše malo zajedničkih dodirnih tačaka, što isuviše malo mogu delovati jedan na drugoga – okolnost koja na neverovatan način zadržava kulturu.
summa summare: Čovek je određen za društvo i u sposobnosti koje treba da usavršava spada i društvenost. Društveni nagon se najpre određuje negativno, on ne sme samom sebi da protivreči, smera na međusobno delovanje, međusobno uticanje, međusobno davanje i uzimanje, međusobno trpljenje i delanje. Taj nagon smera na to da izvan nas nađemo slobodna umna bića i da sa njima stupimo u zajednicu... on ne smera na subordinaciju već na koordinaciju.
Svako ko sebe drži za gospodara drugih i sam je rob.
Slobodan je samo onaj koji sve oko sebe hoće da oslobodi i koji pute izvesnog uticaja, čiji se uzrok ne primećuje uvek, stvarno osobađa.
Čovek sme da neumne stvari upotrebljava kao sredstvo za svoje svrhe, ali ne i umna bića: ova on ne sme da upotrebi čak ni kao sredstva za njihove sopstvene svrhe – pokušati to činiti jeste staviti sebe u protivrečnost sa samim sobom.
Društveni nagon se zakonom potpunog formalnog saglašavanja sa samim sobom određuje i pozitivno: Sve idnidividue koje pripadaju ljudskom rodu su međusobno različiti a postoji samo jedno u čemu se one potpuno slažu – njihov poslednji cilj: savršenstvo. Ono je samo sebi potpuno jednako, kada bi svi ljudi postali savšeni oni bi svi bili jednaki. Poslednji i najviši cilj društva je potpuna jedinstvenost i jednodušnost sa svim njegovim mogućim članovima. To je poslednji cilj, ali ne i određenje – ono je nedostižno. Tom cilju se može i treba samo približavati. Jedino moguće određenje čoveka u društvu je ujedinjavanje – ono je moguće samo putem zajedničko usavršavanja, usavršavanje samog sebe slobodnim korišćenjem delovanja drugih na nas i usavršavanje drugih povratnim delovanjem.
Da bismo to određenje postigli potrebna nam je sposobnost koja se samo kulturom stiče i postiže: sposobnost da se daje i prijemljivost da se uzima.
TREĆE PREDAVANJE
O RAZLICITOSTI STALEZA U DRUSTVU
Naučnik je samo utoliko naučnik ukoliko se posmatra u društvu. Koje je određenje naučnika u društvu? Naučnik nije sam o član društva, on je član i nekog svog posebnog staleža.
Odakle dolazi do različitosti staleža? Kako je nastala nejednakost među ljudima?
Za razliku od fizičke nejednakosti za koju je odgovorna priroda, već nam se unapred čini da je nejednakost staleža moralna nejednakost – s kojim pravom postoje različiti staleži?
Svi zakoni uma su utemeljeni u suštini našeg duha, ali oni tek iskustvom dospevaju do empirijske svesti. Osobito je tako s praktičkim zakonima koji ne smeraju na puki sud već na delatnost izvan nas. Oni se sveti objavljuju u liku nagona. Ipak, iskustvo ne zavisi od nas samih pa time ni buđenje ni razvijanje naših nagona uopšte.
Nezavisno Ne-Ja ili priroda, kao temelj iskustva je raznolika., ona na ljudski duh deluje vrlo različito i nigde na isti način ne razvija njegove sposobnosti i obdarenosti. Individue su određene na različite načine ovim različitim načinom delovanja prirode tako da nijedan individuum nije jednak s drugim – odavde nastaje fizička nejednakost.
Ipak, najviši zakon svih umnih bića je zakon potpune saglasnosti sa nama samima, zakon apsolutnog identeta. Ukoliko se ovaj zakon primeni na prirodu on postaje pozitivan i materijalan i zahteva da se u individuumu sve obdarenosti pođednako razvijaju i sve sposobnosti izgrađuju za najviše savršenstvo.
Ako se taj zakon dovede u odnos prema društvu onda je u ovom zahtevu za pođednakim razvojem obdarenosti unutar jednog individuuma, sadržan i zahtev da sva različita umna bića treba da se pođednako obrazuju. To bi vodilo poslednjoj svrsi svakog društva – potpuna jednakost svih njegovih članova.
Puki zakon ne može da realizuje predmet tog zahteva, ali sloboda volje treba i može da teži za tim da se onoj svrsi sve više približava.
Društveni nagon obuhvata nagon za saopštavanjem i nagon za prihvatanjem, tako da se umom i slobodom ispravlja greška koju je priroda počinila. Um rod izgrađuje u svim njegovim pojedinim obdarenostima, pošto priroda nije htela indiviuu tako da izgradi. Um će se pobrinuti da svaki idnividuum posredno iz ruku društva primi sve potpuno obrazovanje koje nije mogao neposredno od prirode da dobije. Prednosti svih pojedinaca će u društvu biti nagomilane kao zajedničko dobro.
Time dobijamo najrazličitije karaktere – različite prema vrsti i stepenu obrazovanosti, ali još nismo došli do staleža jer nismo mogli da dokažemo nikakvo posebno određenje putem slobode, nikakav svojevoljni izbor posebne vrste obrazovanja. Društveni nagon se odnosi na slobodu, on tera ali ne primorava.
Karakteristična razlika je: da se ja pod do sada razvijenim usovima, kao individuum predajem prirodi u cilju jednostranog razvoja bilo koje posebne obdarenosti u sebi, jer moram - pri tom nemam izbora... Kad biram neki stalež onda je stalež nešto što je izabrano slobodnom voljom. Ja sam, naravno, prethodno morao da se predam prirodi i određeni nagoni su u meni probuđeni njenim delovanjem.
Treba li da izaberem određeni stalež i trebam li da se isključivo posvetimodređenom staležu tj. jednostranom obrazovanju.
Nastaje pitanje: treba li da izaberem određeni stalež, i ako treba smem li da se isključivo posvetim samo tom jednom staležu, tj. Smem li se jednostrano obrazovati...
Zakon kaže da sve svoje obdarenosti obrazujem potpuno i pođednako kako samo mogu, ali on ništa ne određuje da li trebam da ih vežbam neposreno na prirodi ili posredno putem zajenice sa drugima. Zakon ne zabranjuje da se izabere poseban stalež, ali on to i ne zapoveda, baš zato što ne zabranjuje. Ja sam na polju slobone volje što znači da stalež smem da biram.
Akt slobode nalazi se pod moralnim zakonom ili pod kategoričkim imperativom koji se izražava kao: u pogledu svojih određenja volje ne budi nikada u protivrečnosti sa samim sobom. Izbor staleža je izbor putem slobode, zato nijedan čovek ne sme ni za koji stalež da bude prinuđen ili da iz bilo kojeg bude isključen – niko ne može potpuno poznavati posebne talente drugoga... Činiti to znači upadati u protivrečnost – time smo hteli člana društva a načinili smo njegovo oruđe; hteli smo slobodnog saradnika na našem velikom planu, a načinili smo njegov prinudan (pasivan) instrument.
Izabran je stalež, to znači da je izabrano dalje obrazovanje određenog talenta da bi se društvu moglo da vrati ono što je društvo za nas učinilo. Prema tome, svako je obavezan da svoje obrazovanje stvarno i primenjuje u korist društva – radom društva čovek je proizvod društva i njegova svojina. Zato svako ima dužnost ne samo da želi da društvu bude od koristi, već i da sva svoja znanja i sva svoja nastojanja usmeri na poslednju svrhu društva, na to da se ljudski rod sve više oplemenjuje, tj. da se sve više oslobađa pritiska prirode.
Postojanje bilo kojeg čoveka nije slučajno, on je nužan član velikog lanca koji ide počev od razvoja prvog čoveka ka potpunoj svesti o svojoj egzistenciji pa do u beskonačnost:
... kad taj uzvišeni zadatak preuzmem nikada ga neću završiti; ja, dakle, ukoliko je njegovo preuzimanje moje određenje, nikada ne mogu prestati da delujem i shodno tome, nikada ne mogu prestati da budem. Ono što se naziva smrću, ne može prekinuti moje delo; jer, moje delo treba da se dovrši, a ono se ne može dovršiti ni u kojem vremenu te, prema tome, mom postojanju nije određeno nikakvo vreme,-i ja sam večan. Preuzimanjem onog velikog zadatka, ja sam sebi istovrmeno prigrabio večnost. Svoju glavu hrabro podižem prema pretećim stenovitim brdima, i prema bučnom vodopadu, i prema praskavim oblicima što plivaju u vatrenom moru i kažem: ja sam večan i prkosim vašoj moći! Sručite se svi na mene, i ti zemljo i ti nebo, izmešajte se u divljem metežu, i svi vaši elementi, - penite se i besnite, i smrvite u divljoj borbi poslednju vidljivu trunku tela koje nazivam svojim; - jedino moja volja treba da svojim čvrstim planom hrabro i hladno lebdi nad ruševinama svemira; jer, ja sam se domogao svoga određenja, a ono je trajnije od vas; ono je večno, i ja sam večan kao ono.»
Četvrto predavanje
O određenju naučnika
Svaki individuum u društvu spravom bira sebi svoju određenu granu iz opšteg obrazovanja, ostale prepušta članovima društva i očekuje da će oni dopustiti da on ima udela na koristi njihovog obrazovanja, kao što on dopušta da on ima udela na njegovom; a to je izvor i razlog različitosti staleža u društvu.
Ako bi smo pitali o savršenosti ili nesavršenosti nekog društva, onda bi smo morali da pretpostavimo pitanje da li se u om društvu vodila briga za razvitak i zadovoljenje svih potreba, i to za podjednaki razvitak i zadovoljenje svih... Ako bi se za to vodila briga, onda bi društvo bilo savršeno, ali to ne znači da bi ono dostiglo svoj cilj, već samo znači da bi mu se neprestano približavalo.
Takva bitka za podjednaki razvitak svih čovekovih obdarenosti pretpostavalja i nauku o svim njegovim nagonima i potrebama a ovo potpuno poznavanje i samo se temelji na jednoj obdarenosti koja mora da se razvije – nagon za znanjem, posebno za znanjem o onome što je za čoveka samog nužno.
Sa ovim poznavanjem mora biti ujedinjeno i znanje o sredstvima kako se one mogu zadovoljiti. U tom smislu postoje tri vrste znanja:
• Znanje prve vrste zasniva se na čistim umnim stavovima i jeste filozofsko.
• Znanje druge vrste se delimično osniva i na iskustvu i ono je filozofskoistorijsko i njime se pojam svrhe koji se samo filozofski saznaje, dovodi u vezu s iskustvom.
• Ovo znanje mora da postane korisno za društvo, a da bi se to desilo mora se zanti na kojem se određenom stepenu kulture nalazi ono društvo čiji je čovek član, na koji stepen treba da se popne i kojim sredstvima za to treba da se posluži. Za ovo se samo iskustvo može upitati i zato je ova poslednja vrsta saznanja – istorijsko.
Ove tri naznačene vrste saznanja čine ono što se naziva učenošću, a onaj ko svoj život posvećuje sticanju tih znanja zove se naučnik. U tom smislu od napretka nauka neposredno zavisi celokupni napredak ljudskog roda.
Sama nauka je grana ljudskog obrazovanja, a svaka njegova grana mora se unapređivati ako sve obdarenosti ljudi treba dalje da se razviju i zato svakom naučniku pripada da teži za tim da unapređuje nauku, a posebno deo nauke koji je on odabrao. To mu pripada kao i svakom čoveku, ali njemu možda još više, jer on treba da bdi nad napretkom ostalih staleža i da ga pospešuje.
Svaki naučnik mora bar nastojati da unapredi svoju struku, a ne da miruje. Nije nužno da je obavezno unapredi, jer mnoge stvari ga mogu omesti i preduhitriti.
Naučnik je sasvim osobito određen za društvo, i to više od bilo kog staleža, on je tu samo putem društva i za društvo, te on ima sasvim posebnu dužnost da društvene talente, prijemčivost i sposobnost saopštavanja, prevashodno u najvećem mogućem stepenu u sebi obrazuje – to uključuje upoznavanje sa onim što je pre njega bilo, otvorenost za tuđa mišljenja i načine prikazivanja, kao i sposobnost saopštavanja – jer on svoje znanje ne poseduje za samog sebe već za društvo.
Naučnik je učitelj ljudskog roda!
Naučnik ne treba da gleda samo na sadašnje stanje, već i na buduće, on mora paziti da ljudski rod ide kuda treba i da uvek ostaje na putu ka svom poslednjem cilju – naučnik je vaspitač čovečanstva i u tom smislu se nalazi na području moralnog zakona. Svaki pojedinac u društvu treba da deluje po slobodnom izboru iz uverenja koja je sam dovoljno prosudio – u svakom svom delovnanju samog sebe treba da posmatra kao sasvrhu.
Poslednja svrha svakog pojedinca i celokupnog čovečanstva je moralno oplemenjivanje celog čoveka. Dužnost naučnika je da tu poslednju svrhu uvek postavlja i da je drži pred očima kod svega onoga što u društvu čini. Ne podučava se samo rečima već i delima, zato je svako ko živi u društvu dužan da daje dobar primer, a posebno je na to dužan naučnik koji u svim delovima kulture treba da bude ispred ostalih staleža
Naučnik, razmotren u krajnjem smislu, treba da bude moralno najbolji čoek svog doba: on u sebi treba da predstavlja najviši stepen do njega mogućeg moralnog obrazovanja. Naučnik je svojim pozivom određen da čini ono što bi se moglo činiti već zbog svog opšteg poziva kao čoveka.
Prvo predavanje
O određenju čoveka po sebi
Svrha predavanja je da PODSTAKNE slušaoce da sebi daju odgovor na pitanja: koje je određenje naučnika? Koji je njegov odnos prema celokupnom čovečanstvu i pojedinim delovima čovečanstva? Kojim sredstvima se postiže ovo uzvišeno određenje?
Pojam o naučniku nastaje iz protistvljanja njegovog naspram drugih ljudi – poređenjem ljudi koji su svojim postojanjem jedni pored drugih stavljeni u međusobne odnose. Tako, određenje naučnika moguće je jedino u društvu. Time pitanje o određenju naučnika pretpostavlja pitanje o određenju čoveka u društvu, a ovo opet pretpostavlja odgovor na pitanje o određenju čoveka po sebi.
... cela filozofija i sve ljudsko mišljenje smera jedino na to da odgovori na naznačena pitanja.
Ono istinski duhovno u čoveku, čisto Ja, jednostavno po sebi – izolovano i izvan svakog odnosa prema nečemu spoljašnjem... šta je to? Na to bi pitanje bilo protivrečno odgovoriti... Ja nije proizvod Ne-Ja... to bi bio čisti transcendentalni materijalizam... Ja ne može postati svesno samog sebe, jedino u svojim empirijskim određenjima... Posmatrati čoveka po sebi i izolovano ne znači posmatrati ga samo kao čisto Ja, bez ikakvog odnosa preba bilo čemu izvan njegovog čistog Ja, već samo znači misliti ga izvan svakog odnosa prema njemu jednakim umnim bićima.
Ja jesam je hipoeza od koje se kreće. Ukoliko čovek ima um, on je sopstvena svrha, on nije jer nešto tek treba da bude, on naprosto jeste. On jeste jer on jeste.Čoveku ne pripada samo to apsolutno biće, naprosto biće, već mu pirpadaju i posebna određenja tog bića – on ne kaže samo ja jesam već dodaje i ja jesam ovo ili ono...
To ŠTO on jeste, nije najpre zato jer ON jeste, već zato jer nešto izvan njega jeste. Empirijska samosvest nije moguća izuzev pod pretpostavkom Ne-Ja. Ne-Ja deluje na čovekovu sposobnost trpljenja koju mi nazivamo čulnost. Dakle, ukoliko je čovek nešto on je čulno biće, ali on je ujedno i umno biće
Čovek jeste jer on jeste = Čovek treba da bude ono što jese naprosto zato jer jeste tj. Sve što on jeste treba da se odnosi na njegovo čisto ja na njegovo čisto jastvo.
Poslednje određenje svih konačnih umnih bića je apsolutno jedinstvo, stalni identitet, potpuna saglasnost sa samim sobom.
Ako Ja treba stalno da bude jedinstveno ono mora nastojati da neposredno deluje na same stvari od kojih zavise čovekov osećaj i predstava; čovek mora težiti za tim da stvari modifikuje i da ih dovede u saglasnost sa čistom formom Ja...
KULTURA – sticanje sposobnosti da se ova modifikacija stvari izvrši – delom da se naše nastale pogrešne sklonosti unište a delom da se stvari izvan nas modifikuju i izmene prema našim pojmovima. Kultura je poslednje i najviše sredstvo za krajnju svrhu čoveka, potupunu saglasnost sa samim sobom. Čulnost treba da se kultiviše, to je najviše i poslednje što se s njim možem preduzeti.
Krajnji rezultat iz svega rečenog je: savršena saglasnost čoveka sa samim sobom, saglasnost svih stvari izvan njega s njegovim nužnim praktičkim pojmovima o njima – pojmovima koji određuju kakve one treba da budu – to je najviši cilj čoveka, najviše dobro (rečeno Kantovom terminologijom)... Savršena saglasnost nekog umnog bića sa samim sobom
Poslednja krajnja svrha čoveka je da sebi podredi sve neumno, da njime ovlada slobodno i prema svom sopstvenom zakonu. Ova poslednja krajnja svrha je potpuno nedostižna i večno mora ostati nedostižna ako čovek ne treba da prestane da bude čovek i ako ne treba da postane bog. U pojmu čoveka leži da njegov poslednji cilj, njegov put ka ovome, mora biti beskonačan. Njegovo približavanje tom cilju do beskonačnosti je njegovo istinsko određenje kao čoveka. Savršenstvo je najviši nedostižni cilj čoveka, ali usavršavanje do u beskonačnost jeste njegovo određenje.
Drugo predavanje
O određenju čoveka u društvu
S kakvim pravom naziva čovek određeni deo telesnog sveta svojim telom? Kako dolazi do toga da izvan sebe pretpostavljamo i priznajemo sebi jednaka umna bića kada ta bića ipak neposredno ne postoje u našoj čistoj samosvesti?
Društvo je međusobni odnos umnih bića i njegov pojam nije mogućan bez pretpostavke da izvan nas stvarno postoje umna bića.
Odgovor da razlikovanje između umnih i neumnih bića crpemo iz iskustva je plitak i nezadovoljavajuć jer iskustvo uči samo tome da je predstava o umnim bićima izvan nas sadržana u našoj empirijskoj svesti – pitanje je da li toj predstavi odgovoara nešto izvan nje. Najviše što možemo dobiti od iskustva je da postoje posledice koje su slične posledicama umnih uzroka, ali ne može reći da li su ti uzroci postojeći kao stvarna bića. Biće samo po sebi nije predmet iskustva. Takva bića tek mi unosimo u iskustvo, ali pitanje je s kakvim pravom mi to činimo!
U prethodnom predavanju je pokazano da je nagon za identitetom, nagon za savršenom saglasnošću sa samim sobom, onaj najviši nagon u čoveku. Njegovim pojmovima ništa ne treba da protivreči, tako da bi mu egzistencija ili neegzistencija njima odgovarajućeg objekta bila ravnodušna, već njima stvarno treba da jedato nešto što im odgovara. Svim pojmovima koji leže u njgovom Ja treba da je u Ne-Ja dat neki izraz, neka kopija. Tako je određen njegov nagon.
U čoveku postoji pojam uma i umu primerenog delovanja i mišljenja tako da on nužno hoće da taj pojam realizuje ne samo u samom sebi već i da ga vidi realizovanog izvan sebe – u njegove potrebe spada da izvan njega postoje s njim jednaka umna bića. On ova bića ne može da proizvede, ali on pojam o njima stavlja u osnovu svog posmatranja Ne-Ja – prvi, ali samo negativni karakter umnosti jeste delovanje prema pojmovima, delatnost prema svrhama. Ono što nosi karakter svrhovitosti može da ima umnog pokretača a ono na šta se pojam svrhovitosti ne može primeniti sigurno nema nikakvog umnog pokretača.
I tamo gde deluje svrhovito priroda deluje prema nužnim zakonima, um uvek deluje slobodno. Saglašavanje raznolikoga u jedinstvo, koje bi bilo izvršeno putem slobode, bilo bi siguran i pouzdan karakter umnosti u pojavi.
Ne mogu biti neposredno svestan slobode izvan sebe, čak ni neposredno svestan slobode u sebi, jer sloboda po sebi je poslednji temelj objašnjenja svake svesti i stoga nikako ne može pripadati području svesti. Ali, isto tako mogu biti svestan da pri izvesnom određenju svog empirijskgog Ja svojom voljom, nisam svestan nekog drugog uzroka osim ove same volje; tako se ova nesvest o uzroku može nazvati i svešću o slobodi.
Pojam društva je potpuno određen ako se ono shvati kao međusobno delovanje prema pojmovima, kao svrhovita zajednica. Čovek onda sebi jednaka umna bića može da pretpostavi samo pod uslovom da s njima stupi u društvo. Time je društveni nagon čovekov osnovni nagon. Čovek je određen da živi u društvu, on treba da živi u društvu.
Država je empirijski uslovljena vrsta društva. Život u državi ne spada u apsolutne svrhe čoveka, već je to samo pod izvesnim uslovima postojeće sredstvo za osnivanje savršenog društva – država smera na svoje sopstveno uništenje: svrha svake vlade je da vladu učini izlišnom! Fihte kaže da je sigurno da na a priori naznačenoj putanji ljudskog roda postoji jedna tačka na kojoj će sve državne zajednice postati izlišne, tačka na kojoj će umesto snage i prepredenosti kao najviši sudija biti priznat samo um. Pre nego taj trenutak nastupi mi još nismo istinski ljudi.
Pojam čoveka je idealan pojam jer je svrha čoveka nedostižna. Svaki individuum ima svoj poseban ideal čoveka uopšte a ti ideali se razlikuju. Svako želi svakog drugog da nađe sličnog tom svom idealu i preko njega proverava i priznaje nekog drugog za čoveka. U tom rvanju duhova s duhovima uvek pobeđuje onaj koji je viši, bolji čovek; tako putem društva nastaje usavršavanje roda. Ipak, istina je da se čini da viši i bolji čovek nema nikakavog uticaja na nižeg, ali tu nas delimično vara naš sud a delimično zabluda dolazi otud što se onaj bolji nalazi možda za suviše mnogo stepena više nego onaj neobrazovani, što imaju isuviše malo zajedničkih dodirnih tačaka, što isuviše malo mogu delovati jedan na drugoga – okolnost koja na neverovatan način zadržava kulturu.
summa summare: Čovek je određen za društvo i u sposobnosti koje treba da usavršava spada i društvenost. Društveni nagon se najpre određuje negativno, on ne sme samom sebi da protivreči, smera na međusobno delovanje, međusobno uticanje, međusobno davanje i uzimanje, međusobno trpljenje i delanje. Taj nagon smera na to da izvan nas nađemo slobodna umna bića i da sa njima stupimo u zajednicu... on ne smera na subordinaciju već na koordinaciju.
Svako ko sebe drži za gospodara drugih i sam je rob.
Slobodan je samo onaj koji sve oko sebe hoće da oslobodi i koji pute izvesnog uticaja, čiji se uzrok ne primećuje uvek, stvarno osobađa.
Čovek sme da neumne stvari upotrebljava kao sredstvo za svoje svrhe, ali ne i umna bića: ova on ne sme da upotrebi čak ni kao sredstva za njihove sopstvene svrhe – pokušati to činiti jeste staviti sebe u protivrečnost sa samim sobom.
Društveni nagon se zakonom potpunog formalnog saglašavanja sa samim sobom određuje i pozitivno: Sve idnidividue koje pripadaju ljudskom rodu su međusobno različiti a postoji samo jedno u čemu se one potpuno slažu – njihov poslednji cilj: savršenstvo. Ono je samo sebi potpuno jednako, kada bi svi ljudi postali savšeni oni bi svi bili jednaki. Poslednji i najviši cilj društva je potpuna jedinstvenost i jednodušnost sa svim njegovim mogućim članovima. To je poslednji cilj, ali ne i određenje – ono je nedostižno. Tom cilju se može i treba samo približavati. Jedino moguće određenje čoveka u društvu je ujedinjavanje – ono je moguće samo putem zajedničko usavršavanja, usavršavanje samog sebe slobodnim korišćenjem delovanja drugih na nas i usavršavanje drugih povratnim delovanjem.
Da bismo to određenje postigli potrebna nam je sposobnost koja se samo kulturom stiče i postiže: sposobnost da se daje i prijemljivost da se uzima.
TREĆE PREDAVANJE
O RAZLICITOSTI STALEZA U DRUSTVU
Naučnik je samo utoliko naučnik ukoliko se posmatra u društvu. Koje je određenje naučnika u društvu? Naučnik nije sam o član društva, on je član i nekog svog posebnog staleža.
Odakle dolazi do različitosti staleža? Kako je nastala nejednakost među ljudima?
Za razliku od fizičke nejednakosti za koju je odgovorna priroda, već nam se unapred čini da je nejednakost staleža moralna nejednakost – s kojim pravom postoje različiti staleži?
Svi zakoni uma su utemeljeni u suštini našeg duha, ali oni tek iskustvom dospevaju do empirijske svesti. Osobito je tako s praktičkim zakonima koji ne smeraju na puki sud već na delatnost izvan nas. Oni se sveti objavljuju u liku nagona. Ipak, iskustvo ne zavisi od nas samih pa time ni buđenje ni razvijanje naših nagona uopšte.
Nezavisno Ne-Ja ili priroda, kao temelj iskustva je raznolika., ona na ljudski duh deluje vrlo različito i nigde na isti način ne razvija njegove sposobnosti i obdarenosti. Individue su određene na različite načine ovim različitim načinom delovanja prirode tako da nijedan individuum nije jednak s drugim – odavde nastaje fizička nejednakost.
Ipak, najviši zakon svih umnih bića je zakon potpune saglasnosti sa nama samima, zakon apsolutnog identeta. Ukoliko se ovaj zakon primeni na prirodu on postaje pozitivan i materijalan i zahteva da se u individuumu sve obdarenosti pođednako razvijaju i sve sposobnosti izgrađuju za najviše savršenstvo.
Ako se taj zakon dovede u odnos prema društvu onda je u ovom zahtevu za pođednakim razvojem obdarenosti unutar jednog individuuma, sadržan i zahtev da sva različita umna bića treba da se pođednako obrazuju. To bi vodilo poslednjoj svrsi svakog društva – potpuna jednakost svih njegovih članova.
Puki zakon ne može da realizuje predmet tog zahteva, ali sloboda volje treba i može da teži za tim da se onoj svrsi sve više približava.
Društveni nagon obuhvata nagon za saopštavanjem i nagon za prihvatanjem, tako da se umom i slobodom ispravlja greška koju je priroda počinila. Um rod izgrađuje u svim njegovim pojedinim obdarenostima, pošto priroda nije htela indiviuu tako da izgradi. Um će se pobrinuti da svaki idnividuum posredno iz ruku društva primi sve potpuno obrazovanje koje nije mogao neposredno od prirode da dobije. Prednosti svih pojedinaca će u društvu biti nagomilane kao zajedničko dobro.
Time dobijamo najrazličitije karaktere – različite prema vrsti i stepenu obrazovanosti, ali još nismo došli do staleža jer nismo mogli da dokažemo nikakvo posebno određenje putem slobode, nikakav svojevoljni izbor posebne vrste obrazovanja. Društveni nagon se odnosi na slobodu, on tera ali ne primorava.
Karakteristična razlika je: da se ja pod do sada razvijenim usovima, kao individuum predajem prirodi u cilju jednostranog razvoja bilo koje posebne obdarenosti u sebi, jer moram - pri tom nemam izbora... Kad biram neki stalež onda je stalež nešto što je izabrano slobodnom voljom. Ja sam, naravno, prethodno morao da se predam prirodi i određeni nagoni su u meni probuđeni njenim delovanjem.
Treba li da izaberem određeni stalež i trebam li da se isključivo posvetimodređenom staležu tj. jednostranom obrazovanju.
Nastaje pitanje: treba li da izaberem određeni stalež, i ako treba smem li da se isključivo posvetim samo tom jednom staležu, tj. Smem li se jednostrano obrazovati...
Zakon kaže da sve svoje obdarenosti obrazujem potpuno i pođednako kako samo mogu, ali on ništa ne određuje da li trebam da ih vežbam neposreno na prirodi ili posredno putem zajenice sa drugima. Zakon ne zabranjuje da se izabere poseban stalež, ali on to i ne zapoveda, baš zato što ne zabranjuje. Ja sam na polju slobone volje što znači da stalež smem da biram.
Akt slobode nalazi se pod moralnim zakonom ili pod kategoričkim imperativom koji se izražava kao: u pogledu svojih određenja volje ne budi nikada u protivrečnosti sa samim sobom. Izbor staleža je izbor putem slobode, zato nijedan čovek ne sme ni za koji stalež da bude prinuđen ili da iz bilo kojeg bude isključen – niko ne može potpuno poznavati posebne talente drugoga... Činiti to znači upadati u protivrečnost – time smo hteli člana društva a načinili smo njegovo oruđe; hteli smo slobodnog saradnika na našem velikom planu, a načinili smo njegov prinudan (pasivan) instrument.
Izabran je stalež, to znači da je izabrano dalje obrazovanje određenog talenta da bi se društvu moglo da vrati ono što je društvo za nas učinilo. Prema tome, svako je obavezan da svoje obrazovanje stvarno i primenjuje u korist društva – radom društva čovek je proizvod društva i njegova svojina. Zato svako ima dužnost ne samo da želi da društvu bude od koristi, već i da sva svoja znanja i sva svoja nastojanja usmeri na poslednju svrhu društva, na to da se ljudski rod sve više oplemenjuje, tj. da se sve više oslobađa pritiska prirode.
Postojanje bilo kojeg čoveka nije slučajno, on je nužan član velikog lanca koji ide počev od razvoja prvog čoveka ka potpunoj svesti o svojoj egzistenciji pa do u beskonačnost:
... kad taj uzvišeni zadatak preuzmem nikada ga neću završiti; ja, dakle, ukoliko je njegovo preuzimanje moje određenje, nikada ne mogu prestati da delujem i shodno tome, nikada ne mogu prestati da budem. Ono što se naziva smrću, ne može prekinuti moje delo; jer, moje delo treba da se dovrši, a ono se ne može dovršiti ni u kojem vremenu te, prema tome, mom postojanju nije određeno nikakvo vreme,-i ja sam večan. Preuzimanjem onog velikog zadatka, ja sam sebi istovrmeno prigrabio večnost. Svoju glavu hrabro podižem prema pretećim stenovitim brdima, i prema bučnom vodopadu, i prema praskavim oblicima što plivaju u vatrenom moru i kažem: ja sam večan i prkosim vašoj moći! Sručite se svi na mene, i ti zemljo i ti nebo, izmešajte se u divljem metežu, i svi vaši elementi, - penite se i besnite, i smrvite u divljoj borbi poslednju vidljivu trunku tela koje nazivam svojim; - jedino moja volja treba da svojim čvrstim planom hrabro i hladno lebdi nad ruševinama svemira; jer, ja sam se domogao svoga određenja, a ono je trajnije od vas; ono je večno, i ja sam večan kao ono.»
Četvrto predavanje
O određenju naučnika
Svaki individuum u društvu spravom bira sebi svoju određenu granu iz opšteg obrazovanja, ostale prepušta članovima društva i očekuje da će oni dopustiti da on ima udela na koristi njihovog obrazovanja, kao što on dopušta da on ima udela na njegovom; a to je izvor i razlog različitosti staleža u društvu.
Ako bi smo pitali o savršenosti ili nesavršenosti nekog društva, onda bi smo morali da pretpostavimo pitanje da li se u om društvu vodila briga za razvitak i zadovoljenje svih potreba, i to za podjednaki razvitak i zadovoljenje svih... Ako bi se za to vodila briga, onda bi društvo bilo savršeno, ali to ne znači da bi ono dostiglo svoj cilj, već samo znači da bi mu se neprestano približavalo.
Takva bitka za podjednaki razvitak svih čovekovih obdarenosti pretpostavalja i nauku o svim njegovim nagonima i potrebama a ovo potpuno poznavanje i samo se temelji na jednoj obdarenosti koja mora da se razvije – nagon za znanjem, posebno za znanjem o onome što je za čoveka samog nužno.
Sa ovim poznavanjem mora biti ujedinjeno i znanje o sredstvima kako se one mogu zadovoljiti. U tom smislu postoje tri vrste znanja:
• Znanje prve vrste zasniva se na čistim umnim stavovima i jeste filozofsko.
• Znanje druge vrste se delimično osniva i na iskustvu i ono je filozofskoistorijsko i njime se pojam svrhe koji se samo filozofski saznaje, dovodi u vezu s iskustvom.
• Ovo znanje mora da postane korisno za društvo, a da bi se to desilo mora se zanti na kojem se određenom stepenu kulture nalazi ono društvo čiji je čovek član, na koji stepen treba da se popne i kojim sredstvima za to treba da se posluži. Za ovo se samo iskustvo može upitati i zato je ova poslednja vrsta saznanja – istorijsko.
Ove tri naznačene vrste saznanja čine ono što se naziva učenošću, a onaj ko svoj život posvećuje sticanju tih znanja zove se naučnik. U tom smislu od napretka nauka neposredno zavisi celokupni napredak ljudskog roda.
Sama nauka je grana ljudskog obrazovanja, a svaka njegova grana mora se unapređivati ako sve obdarenosti ljudi treba dalje da se razviju i zato svakom naučniku pripada da teži za tim da unapređuje nauku, a posebno deo nauke koji je on odabrao. To mu pripada kao i svakom čoveku, ali njemu možda još više, jer on treba da bdi nad napretkom ostalih staleža i da ga pospešuje.
Svaki naučnik mora bar nastojati da unapredi svoju struku, a ne da miruje. Nije nužno da je obavezno unapredi, jer mnoge stvari ga mogu omesti i preduhitriti.
Naučnik je sasvim osobito određen za društvo, i to više od bilo kog staleža, on je tu samo putem društva i za društvo, te on ima sasvim posebnu dužnost da društvene talente, prijemčivost i sposobnost saopštavanja, prevashodno u najvećem mogućem stepenu u sebi obrazuje – to uključuje upoznavanje sa onim što je pre njega bilo, otvorenost za tuđa mišljenja i načine prikazivanja, kao i sposobnost saopštavanja – jer on svoje znanje ne poseduje za samog sebe već za društvo.
Naučnik je učitelj ljudskog roda!
Naučnik ne treba da gleda samo na sadašnje stanje, već i na buduće, on mora paziti da ljudski rod ide kuda treba i da uvek ostaje na putu ka svom poslednjem cilju – naučnik je vaspitač čovečanstva i u tom smislu se nalazi na području moralnog zakona. Svaki pojedinac u društvu treba da deluje po slobodnom izboru iz uverenja koja je sam dovoljno prosudio – u svakom svom delovnanju samog sebe treba da posmatra kao sasvrhu.
Poslednja svrha svakog pojedinca i celokupnog čovečanstva je moralno oplemenjivanje celog čoveka. Dužnost naučnika je da tu poslednju svrhu uvek postavlja i da je drži pred očima kod svega onoga što u društvu čini. Ne podučava se samo rečima već i delima, zato je svako ko živi u društvu dužan da daje dobar primer, a posebno je na to dužan naučnik koji u svim delovima kulture treba da bude ispred ostalih staleža
Naučnik, razmotren u krajnjem smislu, treba da bude moralno najbolji čoek svog doba: on u sebi treba da predstavlja najviši stepen do njega mogućeg moralnog obrazovanja. Naučnik je svojim pozivom određen da čini ono što bi se moglo činiti već zbog svog opšteg poziva kao čoveka.
Poslednja izmena: