Šta je novo?

Jezik postavlja zamke

Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.810
Jezik postavlja zamke

BILO JE, BRATE, KRAJNjE VREME

1.jpg

(Radnja se zbiva ovih dana u jednoj beogradskoj sportskoj svlačionici)

– Brate, duša mi je u nosu! Utakmica, pa još dogovor posle...
– Ma, brate, stvarno. Što ti lupa srce?
Brate, trebalo bi da proveriš puls. Evo, tu je danas i kardiolog. Nemoj da se šališ, brate. Utakmica je, brate, bila više nego naporna.
– Alo, doktore! Brate, može jedan e-ka-ge? Srce će, brate, da mi pukne.
– Lezi na klupu...
– Brate, stvarno je bilo ludilo. Samo tuča i guranje. Mogu li i ja na e-ka-ge?
– Može...
– Brate, kad pomislim koliko imamo utakmica do kraja lige! Sve više i više. Daj dezodorans ’vamo. A vide li kako je geografičarka, brate, ekstra odvratna? Kažem joj kulturno, brate, imamo važnu utakmicu, ona neće da mi opravda.
Još me i pita! Brate, kec! To, brate, stvarno nema smisla!

2.jpg

– Brate, i ovi su, brate, dresovi mnogo debeli. Preterano se znojim. Stari su, brate, bili tanji.
– To su ti, brate, neki novi materijali.
– Brate, požuri, trener u sali već sigurno šizi.
– Ne mogu, brate, ceo dan, brate, da jurim ko muva bez glave: brate, ovo, brate, ono. Ne znam, brate, kako se zovem.
– Isto, brate!
– Iju! Brate, eto vidiš šta mi se sve dešava kad žurim! Zaboravih da obučem brushalter! Kakav blam!
– Brate, stvarno...


(Posle nekoliko trenutaka u sali):

– Drage moje devojke, vidim da ste umorne, sutra ćemo malo lakši trening! Dakle, damski... A onda kad se odmorite, opet po starom. Sada ću vam samo dati raspored utakmica.
– Brate, bilo je krajnje vreme da se umilostivi. A ne, brate, kao da smo muškarci!
– Tako je, brate.


Autor: M.Ognjanović
Ilustrovao: Dobrosav Bob Živković

Izvor: Politikin zabavnik





 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.810
Језик поставља замке

КРОКОДИЛСКЕ СУЗЕ ОБРАЛЕ БОСТАН

71079905.jpg


Несумњивом богатству нашег језика у великој мери доприносе устаљени изрази, такозване фраземе. Како су изнедрене неке од њих у краткој причи која следи...


Пала ми је секира у мед, ал’ стварно. Добио сам (редакцијски) задатак да загњурим у књигу недавно упокојеног Милана Шипке „Зашто се каже?”, једну из сјајне серије „Популарна лингвистика” у издању новосадског „Прометеја”. И шта? Тако је секира (то јест ја) пала у мед (то јест књигу). Осмехнула ми се срећа да с уживањем ишчитам ову несвакидашњу „лингвистичку белетристику”.
За почетак овог кратког новинарског бродења кроз део нашег језика, онај који се бави његовим фраземима, устаљеним спојевима речи који имају и устаљена, по правилу пренесена значења (а има их десетак-петнаест хиљада), да видимо откуд је искрилатила крилатица с почетка текста.
Начисто смо да кад чујемо или кажемо да је некоме пала секира у мед то значи да му се десило нешто лепо, и то изненадно. Има и оно да му је кашика пала у исту слатку густу масу, али то није изненадно јер тај део стоног прибора је, по свој прилици, одмах изнад пуне чиније. А кад секира падне у мед то је, по и овде незаобилазном Вуку, „кад исијецају челе из дрвјета, па кад је дупља пуна меда, те сјекира, како се удари њом у дрво, пропадне у мед...” Срећа, радост, а све неочекивано.
То је прихватио и потоњи језикословац др С. Бабић, па је у часопису „Језик” то овако образложио: „То сам и сам једном у дјетињству доживио. Довезао стриц из шуме дрва па их цијепао и наишао на мед. Била је велика радост за све. Тај ми је доживљај касније помогао да схватим ову фразу са сјекиром. Таквих је конкретних доживљаја некад, кад су људи ложили дрвима што су их сами сјекли и цијепали, зацијело било више, па се од конкретнога прешло к пренесеном значењу, што је у језику сасвим нормална појава.”

Шпанска села у Немачкој

И нормално и уверљиво, нема шта. Нисам био у прилици да идем у шуму и сечем дрва, то су за мене шпанска села. Што баш шпанска? Зар у другим државама сви живе у градовима? Појма немам, тако се каже. Зашто? Милан Шипка објашњава да је то дослован превод одговарајућег немачког израза спанисцхе Дорфер и да га је први употребио Јохан Волфганг Гете у роману „Јади младога Вертера” (1774). У најстаријем српском преводу из 1905. године та реченица гласи овако: „То су била за послаников мозак шпанска села, и ја се препоручим да се не бих морао још више жучити због даљег неразумног говора.” Литература се угнездила у свакодневни говор, села с дела Пиринејског полуострва постала су синоним за нешто (некоме) потпуно неразумљиво, далеко, непознато.
Кад смо већ код тих насеља која нису ни град ни варош, врло је упутно свратити и до Потемкинових села. Обмана, смишљена варка, лажни блесак који скрива неуспео садржај нечега, тако о њима, тим селима на Криму, одавно говоре. Немогуће, упорно и узалудно је понављала руска царица Катарина II, за многе познатија као Велика. Како су само била лепа и жива та села и места у новоосвојеним крајевима кроз која је, с аустријским колегом Јосифом II, пролазила 1787. године, после руско-турског рата. Куће красне, сељаци и радници чисти и радишни, поздрављају је с осмесима и букетима цвећа. Смеши се и кнез Георгије Александрович Потемкин, врховни командант војске и први министар, њен љубимац и љубавник, организатор овог пута победе. Поносно јој је показао и новосаграђену тврђаву у Херсону, па велику лађу одмах ту, ал на сувом, само што је нису поринули.
Превару је открио и обелоданио у мемоарима један од царичиних сапутника, француски посланик гроф Сегир, сведочећи о обмани несвакидашњих размера. О настамбама од картона, сељацима у свечаним ношњама које су премештали дуж пута, џаковима пуним песка уместо жита...

Комшијски виноградарски упади

Врло је могуће да је тих дана друмовања руским степама владала пасја врућина и да се много пута поменути кнез нашао у небраном грожђу, наслућујући крај меденог месеца са својом царицом. Истина је да кад је велика врућина, жега, обично крајем јула и почетком августа, пси дахћу исплажених језика, али овај израз нема никакве везе с лајавцима. Настао је још у старом Египту и везан је за појаву Сиријуса, најсјајније и једне од нама најближих звезда која се налази у сазвежђу Великог пса. На египатском небу ова „пасја звезда” појављује се сваког јула и везана је за жестоке жеге те отуд и пасја врућина, односно пасји дани. Отуд су је преузели Римљани, па је временом и просторима стигла и до нас.
Да се Потемкин нашао у небраном грожђу, неприлици, незгодној и тешкој ситуацији, није тешко наслутити. Израз је настао у народу, после стигао и у књижевност, а односио се на (не)прилике кад чувар винограда – пудар затекне незване госте међу грожђем. Од конкретног стигло се до пренесеног значења. Занимљиво је да је овај израз, осим нашег, присутан још само у македонском и бугарском језику. Значи ли то да смо ми, комшијски солидарно, склонији упадању у туђе винограде? И да то нипошто није медени месец, време среће и задовољства, између пудара и оних других.
А тај месец с окусом меда први је забележио славни француски филозоф и књижевник Волтер, још у 18. веку. Наиме, он је у роману „Задиг или Судбина”, објављеном 1747, овако писао: „Задиг је искусио да је први месец брака, као што је описао у књизи Зенд, медени месец...” Из француског језика израз је упловио у друге, па и наш језик.
После месеца среће и задовољства дешава се да неко неком набије рогове. Брачно неверство се некако увек везује за лепшу половину, можда и због тога што даме, пардон, срне, природа није обдарила тим украсом мушке јелење главе. Откуд, дакле, рогоње у нашем речнику? Најлепше, не баш и најтачније, објашњење је прича да је својевремено француски краљ, неки од мноштва Лујева, имао обичај да мужеве дама на које је бацио око пошаље у лов са задатком да му донесу јелење рогове. Ловце раздрагане успешном ловином, хор дворјана дочекивао је с подсмехом.
Има, разуме се, и других тумачења, од волова до чаробњака, али о томе у меду од књиге.

47377403.jpg


Наџак-баба на цедилу


Звезда водиља овог текста није да лије крокодилске сузе спрам оних који изнад бркова имају рогове, али је могуће да овај новинар тамо негде, попут наџак-бабе, и те како обере бостан. Објашњење прве фразе налази се у Новом завету, књизи која описује живот и дело Исуса Христа. У њој, „мудраци од истока” су, идући за звездом, први дошли да се поклоне тек рођеном „краљу небесноме”. Ономе што је путоказ, што некога води у животу.
А откуд тој страшној и немилосрдној звери као што је крокодил способност да лије сузе, да некога жали, макар кобајаги? У књизи на чијим врелима и настаје ова причица пише да крокодил понекад заиста плаче, али не од туге и жалости, већ зато што су му сузне и пљувачне жлезде у тесној вези, па кад прождире жртву, рефлексно сузи, пушта крупне сузе. Народи којима су крокодили прве комшије запазили су ову појаву и поверовали да они заиста оплакују своје жртве. Отуда и израз који упућује на лажне сузе, односно лажно сажаљење.
Кад је неко зао, џандрљив и свадљив ето га у немалом друштву наџак-баба. А наџак је турцизам, међу мноштвом које смо пригрлили током вековног заједништва, и говори о давно заборављеном оружју и оруђу којим се тукло у бојевима али и радило код куће и на њиви. Мушки шовинизам примерен вековима за нама, додајући му у погрдном значењу реч баба, тако је частио жене наопаке нарави, оне које су језиком секли и ударали као наџаком. А шта се деси кад таква особа обере (зелен) бостан, односно пропадне, страда, не проведе се добро? Па, добије оно што је и заслужила. Остала на цедилу. Онако како је завршила, напуштена и изневерена, фрајла Јула из дела Стевана Сремца. А све је потанко у Српским народним пословицама објаснио свеприсутни Вук.

Бркати за Нејаког

Да би било ни по бабу ни по стричевима ваља рећи да новине које држите у рукама припадају предузећу седма сила и да, пу-пу, ни под разно нису у комшилуку са жутом штампом. Ко друкчије каже клевеће и лаже, односно зграбио је новинарску патку за врат.
Шта бисмо са својим језиком да Вук није ходио народом и записивао оно што је народ, кад му се хтело, приповедао? Вероватно бисмо, поред осталог, остали ускраћени за лепу народну јуначку песму „Урош и Мрњавчевићи” и за исказану храброст Марка Краљевића да правично, без обзира на то што су му преко пута буздованима витлали отац (бабо) и стричеви, моћни феудални господари, пресуди да умрлог цара Душана може да наследи једино његов син, потоњи цар Урош Нејаки. Најопеванији бркати јунак нашег средњег века само је поштовао заклетву коју је дао својој мајци Јевросими.
Доскора су опевали и новине, односно штампу. Чак је прогласили и силом. И то седмом. Зашто је она код нас, у нашем језику, тек на том месту кад је у енглеском, француском, па и шпанском и италијанском на четвртом? Прво да укратко разјаснимо откуд сила и откуд на четвртом месту. Израз „четврти сталеж” (остала три су били племство, свештенство и грађанство) први је употребио политички писац и идеолог енглеског племства Едмунд Берк, у другој половини 18. века. Он је говорио „да у парламенту заседају три сталежа; али тамо у галерији репортера заседа четврти сталеж, знатно јачи него сви они”. Израз се усталио у енглеском језику означавајући штампу и њену моћ. На исти начин настали су и одговарајући изрази у француском, шпанском и италијанском језику. Руски израз „шеста држава” настао је другачије и појавио се тек у 19. столећу. Код њих је држава, макар у пренесеном смислу, увек била сила. А зашто је наша штампа тек на седмом месту по свој прилици је митског карактера, односно због уврежене нам магичности броја седам (седам смртних греха, седам грчких мудраца, седам светских чуда...). Однедавно имамо и израз осма сила, телевизија. Биће да она, телевизија, већ има бар бронзу, треће место по моћи и утицају.
А кад је штампа пожутела, постала јефтина, петпарачка, трачерска, с непровереним вестима? Последњу деценију 19. века, најбурније раздобље развоја америчког новинарства, обележила је немилосрдна борба две моћне новинарске куће – Пулицерове и Херстове. Пресудио је, бар за објашњење горепоменутог израза, један сасвим обичан стрип „Yellow Kid” (жути дечак), али још више Ервин Вордмен, уредник „Њујорк преса”. Смучило му се препуцавање двојице новинских могула, посебно Виљема Херста који је увео правило: „Ако нема сензације, треба је измислити”, и у својим новинама, 1896, објавио оштар коментар подругљиво назвавши конкурентске новине „жутом штампом”.

***

Кад је, па, патка запловила новинама? Она што означава сумњив и непроверен текст. Е, па, да не бисте сумњичили и проверавали и овај напис, правац књижара или библиотека. И проверите да ли је овај текстописац све ово време млатио празну сламу, мувао се око Алајбегове, случајно или намерно пао с крушке и, заузврат, од уредника добио корпу.

Аутор: Петар Милатовић
Илустровао: Добросав Боб Живковић
Извор: Политикин Забавник


 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.810
Umanjeni život

Језик поставља замке


УМАЊЕНИ

1.jpg

Ово није причање Гуливерових доживљаја у земљи Лилипутанаца. Премда личи. С том разликом што Гуливера заправо и нема, јер су сви редом Лилипутанци. Сви су малецки и живе своје мајушне животе. Разуме се, радећи мале ствари...

2.jpg

Уколико нисте приметили да од света у коме тренутно боравимо у последње време настојимо да створимо Лилипут, прочитајте следеће реченице. И сада, као и увек када се поведе реч о језику, испоставиће се да је то филозофска расправа. Јасно, наш однос према језику показује и какав нам је став према животу и свету.
Дакле, сви знамо да данашње девојке имају прилично велика стопала. Неки тврде да је то због чињенице што од најранијег детињства носе искључиво спортске патике, па им у њима стопала такорећи „бубре”. Ипак, за сву обућу, а посебно чизме, употребљавају деминутиве. Уместо да кажу: „Баш је дивно што је отоплило, па не морам више да носим тешке чизме (а могле би слободно да кажу и чизметине), оне изјављују како су им „чизмице досадиле, али да ће сада свакако купити и летње чизмице”. Јер, мода је мода! Мора се следити у стопу... А толико је предивних летњих ципелица најразличитијих боја!

3.jpg

О хаљиницама и да не говоримо. Блузице су лепршаве, на цветиће. Немају крагнице, све само ришиће. Сукњице су различите: или су сасвим дуге или су мини. На распродаји доњег веша, недавно, у једној продавници у београдској Кнез-Михаиловој улици, девојке су се гурале око корпе на којој је писало „акција”.
„Што су медене ове гаћице!”, подврискивали су девојачки гласићи.
Недалеко одатле, у Чика-Љубиној улици, младић, веома крупан и висок, ушао је у радњу која продаје пиџаме за децу и одрасле, као и доњи веш. Продорно је погледао продавачицу, а затим дубоким гласом, али тихо, готово шапатом, рекао:
„Имате ли боксерице? Два икс-ел можда?”
„Наравно! То су вам гаћице врхунског квалитета. Грчке!”, весело је одговорила продавачица показујући огроман комад веша. Баш велике гаће!
Сасвим другачија сцена. Жена одлази на посао. Пита мужа да јој да неку парицу, јер вероватно ни данас неће добити платицу. Видевши да отац вади новчаник и кћерка моли за динарчић како би купила погачице за време одмора. У ствари, штеди новац за рачунарске игрице.
Моја блиска пријатељица која попут роба ради од јутра до мрака у једној маркетиншкој агенцији, на питање како је одговара умилним гласићем:
„Ма радуцкам! Ако си мислила да изађемо на ручкић, кажем ти, нема шансе. Мимић, извини, стварно. Ових дана, послић стиже послић! Немам времена ни за кафић.”
Обавештавам је на брзину да се у Нушићевој улици отворила веома занимљива продавница која нуди најбоље светске производе за косу.
„Ма немој!?”, усхићено ће Иванчица. „Који је назив радње да одем после?”
„Салончић!”

Уколико нам је познато да је деминутив (од латинске речи deminutivum) именица која има умањено значење, остаје питање зашто смо почели неумерено да се окружујемо тим умањеним значењима. Да ли се на тај начин од нечега бранимо? Или „стварност” чинимо ружичастом? Или то чинимо само промене ради?
Можда ће право стање ствари изаћи на видело када будемо почели да употребљавамо и аугментативе који су некада једнаки пејоративима. А шта је то аугментатив, питаће се неко. То је именица увећаног значења, супротна деминутиву. Није торбица, него торбетина! А пејоратив је реч којом се указује на погрдно значење. На пример, нос мог драгог није носић. То је носина.

ДЕМИНУТИВЧИЋ?

Јунски рок. Испит на групи за Општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Девојка седи у првом реду испред тројице професора. Не успева да сакрије страх и немир, те професор покушава да је опусти веселим разговором:
„Ви сте Олгица?”
„Да, ја сам...”, одговара студенткиња дрхтавим гласом.
„То Вам је право име?”
„Дддд...а!”
„Дакле, деминутивчић?”, шали се професор.
„Не!”, најзад ће одлучно студенткиња. „Косановић” .

Аутор: Мирјана Огњановић
Илустровао: Добросав Боб Живковић
Извор: Политикин забавник




 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.810
НЕВИДЉИВИ

1_zps671bc549.jpg


2_zpsbd6c8eb1.jpg


Ко је, заправо, у данашњем (домаћем) пословном свету инфлуенсер, опинион мејкер, трендсетер и напослетку – десижн мејкер?

Мушкарац излази из купатила, свеже обријан.
„Данас имам важан састанак на послу. Требало би да упознамо и разговарамо с једном од наших најпознатијих инфлуенсерки.”
Жена га зачуђено гледа. Као да хоће нешто да га пита, али је остала без речи.
„??!”
„Са инфлуенсерком, тачно! Зашто ме тако запањено гледаш? Па жена је блогерка! Персонална и компанијска. Знаш, ваљда, колико је то данас битно. То ти је врло важан посао. Госпођу о којој говорим унајмила је једна од највећих светских фирми. Зашто? Јер, осим што је инфлуенсерка, она је трендсетерка!” „Знам да не преноси грип, односно инфлуенцу. Разумем шта те речи значе на енглеском. Инфлуенце значи утицај. Тренд је смер, ток, правац, односно – мода. То сет, значи довести у одређено стање, поставити, уредити и још много тога. Треднсетер је неко ко намеће мишљење, моду. Али какве везе имају те ствари са било каквим озбиљним послом? И зашто уопште говориш на енглеском као да је српски?”
„Зато што је то сада постао обичај. У пословном свету сви тако говоре! Ви у 'Забавнику' негујете чист језик. Не знам докле ћете догурати јер пословни људи користе баш ове и сличне изразе.”
„Овде, код нас?”
„Жено, не живи више у прошлости...”
„Не живим, само нисам знала да су то све сада послови, занимања као и сва друга, за која још добијаш новац...”

3_zps370e9eb1.jpg


„Него шта! Трендсетери су заправо опинион мејкери. Ти ни не слутиш колико је то важан посао! Освести се. На данашњем састанку, поред већ поменуте инфлуенсерке, биће и представник фирме која је позвала ту госпођу да ради за њих. Он јој је надређени. Он је десижн мејкер.”
„У реду, у реду. Опинион – на енглеском – мишљење, уверење, суд о нечему... Макер – творац, произвођач, стваралац. Децисион – одлука. Нисам баш толика незналица. Али, искључујем се. Не желим да живим у вашем свету. Не свиђа ми се. Повлачим се. Остајем ту, али остављам те да сарађујеш са трендсетерима и десижн мејкерима... Пустићу музику да заборавим о чему смо разговарали.”

Из друге собе излази син:
„Полако госпођо! Правимо се наивни? Нигде ти не идеш. Јер, ти си већ ту. Као, не знаш да си моћна инфлуенсерка?”
„!!!???”
„Ево читам данашњу штампу. Шта пише? 'Треба ли мењати образовни систем? Школа је деци неописиво досадна, изјавила је на седници Националног просветног савета председница овог тела, проф. др Десанка Радуновић.

Многобројна психолошка истраживања кажу да је досада једно од најчешћих осећања код деце. Једни за то оптужују досадно градиво. Други незаинтересоване наставнике, трећи лоше опремљене школе, а четврти родитеље који код деце ниси изградили осећање одговорности и радне навике...' Знам како су дошли на замисао да о томе разговарају! Само пре две недеље, баш ти си у 'Забавнику' написала текст 'Доле школска досада'. Управо о ономе о чему су сада расправљали. Мама, ти шириш утицај. А ниси свесна да си инфлуенсерка! Имај то у виду. О 'Забавнику' и да не говорим. Већ 75 година је опинион мејкер међу читаоцима од 7 до 107 година!”
„Да, нарочито су тако говорили и писали некада, када је 'Забавник' основан...”
„Знаш ли ти шта је рекао Хорхе Луис Борхес?”
„Свака земља има језик какав заслужује! А Роберт Луис Стивенсон написао је да оно што се деси у току десет минута, превазилази цео Шекспиров речник! Немаш одговор за ово, зар не?”

Аутор: Мирјана Огњановић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић
Извор: Политикин Забавник
 
Top