Jethro Tull

[crvendac_011]

Jethro Tull

Nijedna prica o grupi Jethro Tull ne moze poceti bez biografije Iana Andersona.Rec je o jednom od svestranijih muzicara u ukupnoj istoriji rokenrola,koji je ne samo uveo u ovu muziku jedan novi i prilicno neprimereni instrument-flautu- nego i uspeo da napravi funkcionalan i neobicno atraktivan spoj najrazlicitijih elemenata.Ozbiljna muzika,skotski folk,bluz,dzez i jos mnogo togapredstavljalo je osnovu jedinstvenog miksa po kome je Jethro Tull vec decenijama prepoznatljiv.Istovremeno,Ian Anderson je ne samo bio i ostao frontalna figura grupe,nego i covek s kojim se ona u potpunosti identifikuje.Cak je i bez Rogera Watersa bilo moguce nastaviti Pink Floyd - bez Andersona Jethro Tull ne bi imao nikakvog smisla.
Ian je sredinom 60-ih saradjivao sa lokalnim John Evan Bandom(poznatim i kao John Evan Smash),koji se 1967. preselio u London,pokusavajuci da se probije na uzburkanoj klupskoj sceni.Bend se medjutim raspao, pa su Anderson i basista Glen Cornick odlucili da osnuju novu grupu,zajedno sa gitaristom Mick Abrahams-om i bubnjarom Clive Bunker-om iz sastava McGregor's Engine.Abrahams je vec imao relativno izgradjenu reputaciju u bluz krugovima,sto je u startu dovelo do neslaganja izmedju njega i daleko sire orijentisanog Andersona,koji nije zeleo da se zadovolji time da bude samo deo jos jednog bluz benda.Odabrano je neobicno i potpuno neocekivano ime:Jethro Tull je ,naime, poznata istorijska licnost,ali iz oblasti nauke,preciznije poljoprivrede.Time je simbolicno stavljeno do znanja da bend koji nameravaju da naprave nece ni po cemu,cak ni po imenu,biti slican nijednom drugom.
Start je bio sreca u nesreci,jer je "Aeroplane"/"Sunshine Day",debi singl na etiketi MGM,neslavno prosao,ali je na njegovom omotu greskom bilo odstampano ime "Jethro Toe",cime je grupi omogucen bar jos jedan bezbedan pokusaj pod pravim imenom.Sledeci singl "A Song For Jeffrey" prosao je mnogo bolje i Jethro Tull su se uskoro ustalili kao kucni bend u cuvenom londonskom klubu "Marquee".
Do marta 1968. vec su predstavljali kult s kojim je trebalo ozbiljno racunati i identifikovani su kao predvodnici britanskog,bluzom inspirisanog, underground-a.Kraj 60-ih ,po mnogim misljenjima, predstavljao je jedan od najkreativnijih i najuzbudljivijih perioda u istoriji rokenrola.Delovalo je kao da je sve moguce i to ne samo na kreativnom ,nego i komercijalnom planu.Rokenrol je bujao ,sirio se i granao,nudeci sve ozbiljnije izazove,koje su mnogi muzicari bili spremni i sposobni da prihvate.Jethro Tull su ,dakle,bili na pravom mestu u pravo vreme.sto je veoma dobro dokumentovano vec debi albumom "This Was",ali u potpunosti potvrdjeno i ucvrsceno tek drugim LP-em "Stand Up".Sa svojim legendarnim "pop up" omotom i muzikom koja je odisala originalnoscu i autenticnim nadahnucem,Stand Up je odmah proglasen za remek-delo,sto je ,uostalom,i bio.
Oslobodjena stvaralackih trvenja,grupa je ,pod sigurnim Andersonovim vodjstvom,odtupila od bluz obrasca i znatno prosirila polje delovanja. Flauta je vec uveliko bila uvedena u igru,a Andersonova "panovska" silueta na jednoj nozi postala je zastitni znak na koji je publika burno reagovala. Jethro Tull su istovremeno bili divlji i sofisticirani,odrpani i visoko profesionalni,a njihov kompleksni muzicki koncept izazvao je veliku paznju i preko okeana.Uskoro ce Amerika postati njihov osnovni profesionalni poligon,na kome do danasnjih dana prolaze odlicno.Pre nekoliko godina,vec pomalo zaboravljeni u domovini,cak su osvojili prestiznu Gremi nagradu i to u kategoriji "heavy metal band".Na beogradskom koncertu u Centru Sava Anderson-cija je konferansa i inace obilovala duhovitim opaskama,najvise na sopstveni racun-prokomentarisao je to na karakteristican nacin:"Te godine mi smo dobili Gremi kao najbolji heavy metal bend,a Metallica nije."
Jethro Tull su se definitivno otisnuli u eksperimente trecim albumom "Benefit".Tim albumom Amerika je definitivno bacena na kolena,a Andersonu i grupi dat je podsticaj da nastave u slicnom pravcu.Usledila je gotovo puna decenija sjajnih albuma,koji doduse nisu uvek nailazili na zasluzeno odusevljenje kritike,ali ih je zato publika bezrezervno prihvatala.Oubicajeno je misljenje da je bend dostigao svoj drugi zenit cetvrtim i petim albumom,koji su se savrseno uklapali u aktuelni trend konceptualnih ostvarenja.Toliko savrseno da se moze reci da su bitno doprineli definisanju i prihvacenosti tematskih albuma kao novog,ozbiljnijeg poglavlja u istorijatu rokenrola. Iako su neki kriticari mislili drugacije,albumima "Aqualung" i "Thick as a Brick" postignuta je izuzetna muzicka zaokruzenost koncepta,lisena suvisne pretencioznosti,sa komplikovanom,ali izuzetno prijemcivom strukturom.
"Aqualung" je sadrzao bar dva hita :naslovnu numeru i do danas najpopularniju pesmu Jethro Tull "Locomotive Breath".Posedovao je takodje magiju vanvremenosti,koju su posetioci koncerta u Centru Sava mogli da osete prilikom izvodjenja numera poput pomenute dve ili "Mother Goose".Slozena,brizljivo zamisljena,do tancina razradjena i prezentovana sa vrhunskom vestinom ,stilom i rafinmanom-tako bi se u jednoj recenici mogla sazeti formula "Aqualung".Sledeci projekat "Thick as a Brick" otisao je korak daljebe strane zauzimalo je jedinstveno delo,u cijoj osnovi se nalazila izmisljena prica,stampana na omotu koji je izgledao kao novine.Po prici,sedmogodisnji decak po imenu Dzerald Bostok,sa prigodnim nadimkom "Mali Milton",dobio je nagradu na uglednom poetskom konkursu za svoju poemu "Thick as a Brick",ali je diskvalifikovan i Jethro Tull su odlucili da po tom tekstu naprave album.Iza svega je,naravno,stajao Ian Anderson,a album je,bez obzira na oprecne reakcije kritike,bio i ostao remek-delo,kakvih je u popularnoj muzici neobicno malo.
Nikada vise ,nazalost,Jethro Tull nisu dobili jednodusnu podrsku za svoje albume,pa se period od "A Passion Play"(1973) do "Heavy Horses"(1978),smatra nekom vrstom spavanja na lovorikama,sto nikako ne odgovara istini. Tek u osamdesetim su Jethro Tull pomalo izgubii inspiraciju,vrteci se ukrug i ne uspevajuci da dostignu visine u kojima su se nekad osecali kao kod kuce.
Jethro Tull su objavili trideset albuma koji su prodati u vise od 60 miliona primeraka.Odrzali su vise od 2500 koncerata u 40 zemalja.Ian Anderson je uporedo snimio i 4 solo albuma.......

Autor:Aleksandar Zikic

Ovo je spisak studijskih albuma:
This Was (1968)
Stand Up (1969)
Benefit (1970)
Aqualung (1971)
Thick As A Brick (1972)
A Passion Play (1973)
War Child (1974)
Minstrel in the Gallery (1975)
Too Old To R'n'R :Too Young To Die (1976)
Songs From The Wood (1977)
Heavy Horses (1978)
Stormwatch (1979)
A (1980)
Broadsward And The Beast (1982)
Under Wraps (1984)
Crest Of A Knave (1987)
Rock Island (1989)
Catfish Rising (1991)
Roots To Branches (1995)
J-Tull Dot Com (1999)
Christmas Album (2003)

Izvor: BalkanRock

​

 

[Eric Cantona]

 

[crvendac_011]

Луди флаутиста на једној нози

Луди флаутиста на једној нози


Јан Андерсон је истински заговорник схватања да музика, обогаћена врхунским сценским дешавањем, не губи ни делић од сопствене поруке

Јан Андерсон, једна од најатрактивнијих појава у историји рока


Када се међу посвећеним рокерима помене назив – „луди флаутиста“, нема места спекулацијама: реч је обавезно о Јану Андерсону(Ian Anderson), фронтмену, певачу, самоуком флаутисти, гитаристи, гајдашу британске групе „Џетро тал“ („Jethro Tull“), једној од најатрактивнијих појава у историји рока.
Андерсон је истински заговорник схватања да музика, обогаћена врхунским сценским дешавањем, не губи ни делић од сопствене поруке. Да „слепо“ слушање музике уз грамофон и „живо“ посматрање њеног сценског приказа могу једнако да покрену осећања, па чак и да се међусобно допуњују. И све то он успешно доказује већ – пуне 44 године!
Андерсон је увек био мајстор за музичке слике, за упечатљиве стихове:
„Седи на клупи у парку и посматра девојчице. Његове намере су одвратне.
Из носа му цуре слине, а масне прсте отире о запрљане рите.
Покушава да се огреје на зубатом сунцу гледајући украшене гаћице док, као мртва патка, пљује остатке сопствене лоше среће...”
Тако стихотворац у композицији „Акваланг” („Aqualung”) – у овом случају реч је о заједничком раду Андерсона и његове тадашње супруге Џени Френкс – слика жалосну судбину остарелог бескућника педофила.
Оригинални снимак „Акваланга“ траје пуних шест минута и 34 секунде. С обзиром на чињеницу да је приликом његовог стварања Андерсон сигурно имао на уму и концертну презентацију, то се и не мора сматрати предугим. Уз то композиција, према критичарима, обилује хармонијама које су је сврстале у – легендарна дела рок музике. Наиме, првих шест тонова „Акваланга“ јасно указују на прожетост ауторовог приступа овом делу „Петом симфонијом“ Лудвига ван Бетовена.
Детаљ који такође издваја „Акваланг“ из мноштва осталих врхунских рок остварења је соло деоница гитаристе Мартина Бареа. По многима то је био најзвезданији тренутак у свирачком опусу овог музичара. Сам Баре прича: „Једина ствар које се сећам током снимања тог сола је да су у исто време у студију поред нас снимали ’Лед Цепелин’. У једном тренутку, док сам свирао, изненада се у сниматељској кабини појавио Џими Пејџ и махнуо ми руком. Уопште не знам како се десило да сам наставио свирку, без прекидања“. Исплатило се.
Почетком седамдесетих година прошлог века „Џетро тал” су се издигли до светски оригиналне, концертне атракције. Предводник је, наравно, био Јан Андерсон. Његово понашање на сцени по свему је личило на лудорију. Сав зарастао у риђу браду и косу, одевен као одрпанац, летео је од једног до другог музичара, а главна атракција било му је свирање флауте – на једној нози. Ни остали чланови бенда (а кроз групу је, уз Андерсона и Бареа, прошло више од 20 различитих музичара) нису много одступали од ове шашаве костимографије. Изузетак је био тек Мартин Баре који се увек држао озбиљно и смирено док су око њега скакали и бечили се остали чланови дружине „Џетро тал”.
Како изгледа забава када је приреде Андерсон и компањони могла је да се увери и публика у Београду. Наиме, 1975, када су досегли врхунац славе, „Џетро тал“ су гостовали у нашем граду, у хали „Пионир“, а оно што су нам тада пружили тешко да је ико од посетилаца до данас заборавио. Била је то права фешта музике, боја, покрета... шашавости.
Последњи пут су у Београду свирали у „Сава центру“, крајем маја 2004. Како изгледа, Андерсон и компанија немају намеру да се пензионишу. Треба се надати да ћемо их видети још који пут.

Слободан Самарџија
Објављено: 31.01.2011.
Извор: Политика