MODERATOR
- Učlanjen(a)
- 02.05.2009
- Poruka
- 30.677
Pre dvadeset šest godina, baš nekako u ovo vreme, dok pišem, sad je oko 11 sati, krenula sam ka porodilištu stoposto ubeđena da iz njega živa da se vratim neću i da ja te porođajne bolove da izdržim ne mogu.
Nije pomagalo što su mi sve babe okolo govorile da sam razmažena i da su se njihove majke i babe, i njihove majke i babe, na livadama porađale i odmah posle toga se ponovo hvatale motike, ja sam išla ka porodilištu i razmišljala da li da promenim pravac i da se uhvatim za neki brzi voz, eventualno – kako da postanem Georgina.
Jer, nasuprot svim tim babama što su sa njive samo skoknule u stranu da se porode, stajale su moje drugarice koje su se već porađale i horski pričale – Blago tebi, ti se porađaš prvi put, ne znaš šta te čeka.
Ja mislila gotovo, il ću da ostanem bez ruku i nogu, u najboljem slučaju, ili ima da me nema, u najgorem.
Ispred porodilišta, kako sam ga ugledala, bolovi prestanu, sva radosna ciknem da je bog, svemir, ko god, čuo moje molitve i da sam uspela da postanem Georgina i delegaciji sastavljenoj od mame, strine, komšinice babice koja je krenula na smenu i brata koji nas je vozio, saopštim da ću ipak da se vratim. Pa da sačekam. Nešto.
Babica me pogleda, taman isto kao što drug premijer gleda ovih dana naučnike, kaže – Slušaj, ja u karijeri imam dve budale, jednu smo porodili u stojećem položaju, nismo uspeli da je stavimo na porođajni sto i drugu koja je pobegla sa porođaja, valjda se isto tako nadajući da će postati Georgina i koju su hitna pomoć i milicija pronašli u spavaćici na železničkoj stanici u Lapovu. (Za neupućene, Lapovo je jedno 35 kilometara udaljeno od porodilišta.) Ti da me brukaš nećeš!
I uvedu me na porodilište. I skomataju me na brzinu.
Uvedu me u salu i stave na pomoćni ležaj. Na porođajnom stolu leži jedna, više mrtva nego živa, počne da mi priča kako se porađala 22 sata. Ja glupača poverovala, tek posle videla da sam porođaj traje, brat-bratu, jedno tri minuta.
Priča ona, sve izdišući da si pripremim živce i snagu, ja sve vreme razmišljala kako li se ona odavde izvukla i dočepala Lapova pa da krenem i ja.
Odvedoše je, dođe lekar i prebaci mene na onaj sto za mučenje. On, božemeprosti, isprskan krvlju ko da je celu noć svinje klao. I uopšte, figurom je podsećao na kasapina. I svako malo me zamajavao šta radim, kako sam, jel me nešto boli, jel se radujem što ću postati mama. Radujem se, kako da se ne radujem, samo pojma nemam kako ću to da izvedem.
Telefon zvonio svako malo, ja slušala kako referišu – Neće još, ma neeee, pristojno se ponaša.
Pristojno sam čekala da preminem.
Preko puta mene, taman kad malo pridignem glavu, stoji na zidu sat. Na njemu 20 minuta do 6. Sve vreme. Dakle vreme stoji a na vratima se svako malo pojavi neko da me pita na koliko imam kontrakcije. Na 20 do 6, odgovorim ja. Isto bilo i malopre. I pre toga. Otkud, bre, znam?!
I tako, od 13 sati, kad sam legla na porođajni sto, pa sve do 22:50, kad sam se porodila, bilo je 20 do 6.
Par minuta pre 22:50, osetim kako mi se telo od struka na dole odvaja od ovog gornjeg dela, valjda krenulo za ono Lapovo.
Uglavnom me ništa nije bolelo, lekar me pitao – A šta si ti mislila, da ovde noge otpadaju? – Jesam, odgovorim ja, mislila sam.
Ta tri minuta dok su mi govorili puš, puš, puš, doduše na srpskom, nisam imala vremena da mislim da neću da preteknem, a ni da me nešto boli.
I dogodi se čudo! Iz mene izađe život, ljubav na prvi pogled, ljubav mog života. Svet se okrene za 180 stepeni i počne da rotira u nekom sasvim drugom pravcu.
Devojčica! – vrisne babica. Devojčica! – vrisne lekar.
Ja između osmeha i suza pogledam u nju, savršenu, ne verujući da sam je ja rodila, da sam uspela.
I od tada govorim – koliko god da boli, a ne boli nešto strašno, zamišljala sam da je strašnije, vredi svakog trenutka, jer u životu nas mnogo toga boli i ne rodi se ništa…
Juče sam obigravala radnje ne bih li mojoj, danas dvadesetšestogodišnjakinji, ženi, ej, kupila prigodan poklon. Prigodan poklon u mom slučaju ne predstavljaju cipele, knjige, nakit, “evo ti pare pa sama kupi nešto”.
Prigodan poklon u mom slučaju znači trenutak koji sam poklonila kao želju da sutra pravi iste takve trenutke. Samoživo verujem da moje dete niko neće voleti kao ja iako će se raditi o sasvim različitim ljubavima.
I kupim joj Kuvar. Neispisan. Da u njega zapisuje recepte. Zapišem joj prvi, recept za tortu koju sam pravila za njen prvi rođendan, prepišem ga baš onako kako sam ga onda zapisala.
Noćas, posle ponoći, sa malom zebnjom joj ga uručim, šta znam šta će da pomisli, da ne cikne na mene da je nisam rodila da bude kuvarica, da joj je bilo potrebno nešto drugo, šta znam šta može da joj padne na pamet.
Ali moja ćerka cikne – Što je sladak! Što je sladak! Što je sladAK!
I tako. Ide život
Nije pomagalo što su mi sve babe okolo govorile da sam razmažena i da su se njihove majke i babe, i njihove majke i babe, na livadama porađale i odmah posle toga se ponovo hvatale motike, ja sam išla ka porodilištu i razmišljala da li da promenim pravac i da se uhvatim za neki brzi voz, eventualno – kako da postanem Georgina.
Jer, nasuprot svim tim babama što su sa njive samo skoknule u stranu da se porode, stajale su moje drugarice koje su se već porađale i horski pričale – Blago tebi, ti se porađaš prvi put, ne znaš šta te čeka.
Ja mislila gotovo, il ću da ostanem bez ruku i nogu, u najboljem slučaju, ili ima da me nema, u najgorem.
Ispred porodilišta, kako sam ga ugledala, bolovi prestanu, sva radosna ciknem da je bog, svemir, ko god, čuo moje molitve i da sam uspela da postanem Georgina i delegaciji sastavljenoj od mame, strine, komšinice babice koja je krenula na smenu i brata koji nas je vozio, saopštim da ću ipak da se vratim. Pa da sačekam. Nešto.
Babica me pogleda, taman isto kao što drug premijer gleda ovih dana naučnike, kaže – Slušaj, ja u karijeri imam dve budale, jednu smo porodili u stojećem položaju, nismo uspeli da je stavimo na porođajni sto i drugu koja je pobegla sa porođaja, valjda se isto tako nadajući da će postati Georgina i koju su hitna pomoć i milicija pronašli u spavaćici na železničkoj stanici u Lapovu. (Za neupućene, Lapovo je jedno 35 kilometara udaljeno od porodilišta.) Ti da me brukaš nećeš!
I uvedu me na porodilište. I skomataju me na brzinu.
Uvedu me u salu i stave na pomoćni ležaj. Na porođajnom stolu leži jedna, više mrtva nego živa, počne da mi priča kako se porađala 22 sata. Ja glupača poverovala, tek posle videla da sam porođaj traje, brat-bratu, jedno tri minuta.
Priča ona, sve izdišući da si pripremim živce i snagu, ja sve vreme razmišljala kako li se ona odavde izvukla i dočepala Lapova pa da krenem i ja.
Odvedoše je, dođe lekar i prebaci mene na onaj sto za mučenje. On, božemeprosti, isprskan krvlju ko da je celu noć svinje klao. I uopšte, figurom je podsećao na kasapina. I svako malo me zamajavao šta radim, kako sam, jel me nešto boli, jel se radujem što ću postati mama. Radujem se, kako da se ne radujem, samo pojma nemam kako ću to da izvedem.
Telefon zvonio svako malo, ja slušala kako referišu – Neće još, ma neeee, pristojno se ponaša.
Pristojno sam čekala da preminem.
Preko puta mene, taman kad malo pridignem glavu, stoji na zidu sat. Na njemu 20 minuta do 6. Sve vreme. Dakle vreme stoji a na vratima se svako malo pojavi neko da me pita na koliko imam kontrakcije. Na 20 do 6, odgovorim ja. Isto bilo i malopre. I pre toga. Otkud, bre, znam?!
I tako, od 13 sati, kad sam legla na porođajni sto, pa sve do 22:50, kad sam se porodila, bilo je 20 do 6.
Par minuta pre 22:50, osetim kako mi se telo od struka na dole odvaja od ovog gornjeg dela, valjda krenulo za ono Lapovo.
Uglavnom me ništa nije bolelo, lekar me pitao – A šta si ti mislila, da ovde noge otpadaju? – Jesam, odgovorim ja, mislila sam.
Ta tri minuta dok su mi govorili puš, puš, puš, doduše na srpskom, nisam imala vremena da mislim da neću da preteknem, a ni da me nešto boli.
I dogodi se čudo! Iz mene izađe život, ljubav na prvi pogled, ljubav mog života. Svet se okrene za 180 stepeni i počne da rotira u nekom sasvim drugom pravcu.
Devojčica! – vrisne babica. Devojčica! – vrisne lekar.
Ja između osmeha i suza pogledam u nju, savršenu, ne verujući da sam je ja rodila, da sam uspela.
I od tada govorim – koliko god da boli, a ne boli nešto strašno, zamišljala sam da je strašnije, vredi svakog trenutka, jer u životu nas mnogo toga boli i ne rodi se ništa…
Juče sam obigravala radnje ne bih li mojoj, danas dvadesetšestogodišnjakinji, ženi, ej, kupila prigodan poklon. Prigodan poklon u mom slučaju ne predstavljaju cipele, knjige, nakit, “evo ti pare pa sama kupi nešto”.
Prigodan poklon u mom slučaju znači trenutak koji sam poklonila kao želju da sutra pravi iste takve trenutke. Samoživo verujem da moje dete niko neće voleti kao ja iako će se raditi o sasvim različitim ljubavima.
I kupim joj Kuvar. Neispisan. Da u njega zapisuje recepte. Zapišem joj prvi, recept za tortu koju sam pravila za njen prvi rođendan, prepišem ga baš onako kako sam ga onda zapisala.
Noćas, posle ponoći, sa malom zebnjom joj ga uručim, šta znam šta će da pomisli, da ne cikne na mene da je nisam rodila da bude kuvarica, da joj je bilo potrebno nešto drugo, šta znam šta može da joj padne na pamet.
Ali moja ćerka cikne – Što je sladak! Što je sladak! Što je sladAK!
I tako. Ide život