- Učlanjen(a)
- 07.02.2010
- Poruka
- 14.864
Jedini stanovnik Izvora: Zaboraviću i da govorim
Izvor:
Novosti.rs
Sedamdesettrogodišnji Vladimir Arsić je već 12 godina jedini stanovnik sela Izvor na Kosmetu. Živi sa kozama u jednoj sobi. Prehranjuje se u Narodnoj kuhinji, do koje pešači pet kilometara.
Do zaseoska Šumati Rt u kosmetskom selu Izvor u novobrdskoj opštini teško je doći ovih dana. Snežni nameti viši i od metra još se nisu otopili, ali oni za sedamdesettrogodišnjeg Vladimira ne predstavljaju nikakav problem. Njegov najveći problem je samoća. Sa njom se "druži" poslednjih 12 godina jer je jedini stanovnik svog sela.
- Ne smeta mi ni sneg, ni to što nemam osnovne uslove za život, jer živim u jednoj jedinoj sobici. Najteže mi je što danima nemam sa kim da prozborim ni reč, pomalo nerazgovetno pred Narodnom kuhinjom u selu Prekovcu jada nam se Vladimir. Dok sa leđa skida ranac koji će napuniti hlebom, kanticom kuvane hrane i nekom konzervom priznaje da se boji da će prestati i da govori. Zato, iako je zbog ovog besplatnog obroka prepešačio pet kilometara kroz smetove, kaže da ne žali, jer se u Prekovcu vidi sa ljudima, popriča malo, izjada se.
- Po obrok uvek dođe malo ranije. Željan je društva i priče sa ljudima - nastavlja Vladimirovu životnu priču Miladin Kostić, glavni kuvar u Narodnoj kuhinji koji mu često kupuje lekove. Vladimir zasuzio. Nije, kaže navikao na preteranu brigu ni na lepu reč jer 12 godina živi sam. U stvari, sa kozama u kući koja ima samo jednu sobu.
One su mu najvernije društvo, jer su se Srbi iz nekoliko okolnih kuća iselili još 1999. godine. Otišla je i njegova supruga koja u raseljeništvu živi sa kćerkama i povremeno ga obilazi. Kaže, ne ljuti se na nju. On nije mogao ni hteo da ode.
Ali razume strah.
- Nekada se ovde puno pucalo. A mojoj supruzi su Albanci silovali majku. Od straha je izbegla sa decom, baš kao i komšije - priča Vladimir kroz suze.
- Ali usamljen sam. Dani mi nekako i prođu čuvajući koze, ali noći nikako. Imam jedan tranzistor na baterije, ali najčešće ne radi. Onda razmišljam o svemu. Pitam se zašto je do svega ovoga moralo da dođe, zašto su se Srbi iselili... Kaže, on ne bi mogao nigde da živi osim u svom selu. Zato valjda i ne spominje teške uslove i život u kući bez struje, vode...
- Ma imam jednu česmu ispred kuće, tu se umivam. A kako se kupam? Nekada i po hladnoći skupim snage da to učinim, a leti mi je lakše - priča ovaj Robinson Kruso iz Izvora i priznaje da jedva čeka lepše dane. Tada mu hranu iz Narodne kuhinje, koju u selu Prekovcu drže organizacija "Majka Devet Jugovića" i Eparhija raško-prizrenska, dovoze do kuće.
- Da mi nije ovih besplatnih obroka, ne znam šta bih.
Izvor:
Novosti.rs
Sedamdesettrogodišnji Vladimir Arsić je već 12 godina jedini stanovnik sela Izvor na Kosmetu. Živi sa kozama u jednoj sobi. Prehranjuje se u Narodnoj kuhinji, do koje pešači pet kilometara.
Do zaseoska Šumati Rt u kosmetskom selu Izvor u novobrdskoj opštini teško je doći ovih dana. Snežni nameti viši i od metra još se nisu otopili, ali oni za sedamdesettrogodišnjeg Vladimira ne predstavljaju nikakav problem. Njegov najveći problem je samoća. Sa njom se "druži" poslednjih 12 godina jer je jedini stanovnik svog sela.
- Ne smeta mi ni sneg, ni to što nemam osnovne uslove za život, jer živim u jednoj jedinoj sobici. Najteže mi je što danima nemam sa kim da prozborim ni reč, pomalo nerazgovetno pred Narodnom kuhinjom u selu Prekovcu jada nam se Vladimir. Dok sa leđa skida ranac koji će napuniti hlebom, kanticom kuvane hrane i nekom konzervom priznaje da se boji da će prestati i da govori. Zato, iako je zbog ovog besplatnog obroka prepešačio pet kilometara kroz smetove, kaže da ne žali, jer se u Prekovcu vidi sa ljudima, popriča malo, izjada se.
- Po obrok uvek dođe malo ranije. Željan je društva i priče sa ljudima - nastavlja Vladimirovu životnu priču Miladin Kostić, glavni kuvar u Narodnoj kuhinji koji mu često kupuje lekove. Vladimir zasuzio. Nije, kaže navikao na preteranu brigu ni na lepu reč jer 12 godina živi sam. U stvari, sa kozama u kući koja ima samo jednu sobu.
One su mu najvernije društvo, jer su se Srbi iz nekoliko okolnih kuća iselili još 1999. godine. Otišla je i njegova supruga koja u raseljeništvu živi sa kćerkama i povremeno ga obilazi. Kaže, ne ljuti se na nju. On nije mogao ni hteo da ode.
Ali razume strah.
- Nekada se ovde puno pucalo. A mojoj supruzi su Albanci silovali majku. Od straha je izbegla sa decom, baš kao i komšije - priča Vladimir kroz suze.
- Ali usamljen sam. Dani mi nekako i prođu čuvajući koze, ali noći nikako. Imam jedan tranzistor na baterije, ali najčešće ne radi. Onda razmišljam o svemu. Pitam se zašto je do svega ovoga moralo da dođe, zašto su se Srbi iselili... Kaže, on ne bi mogao nigde da živi osim u svom selu. Zato valjda i ne spominje teške uslove i život u kući bez struje, vode...
- Ma imam jednu česmu ispred kuće, tu se umivam. A kako se kupam? Nekada i po hladnoći skupim snage da to učinim, a leti mi je lakše - priča ovaj Robinson Kruso iz Izvora i priznaje da jedva čeka lepše dane. Tada mu hranu iz Narodne kuhinje, koju u selu Prekovcu drže organizacija "Majka Devet Jugovića" i Eparhija raško-prizrenska, dovoze do kuće.
- Da mi nije ovih besplatnih obroka, ne znam šta bih.