Jasminka Petrović: Teško je biti drugačiji

[crvendac_011]

Jasminka Petrović: Teško je biti drugačiji

Suzana Sudar| 30. 01. 2011. - 00:02h | Blic Online


BEOGRAD - Kad sam bila mala htela sam da budem učiteljica, ali nisam volela školu, a kad sam porasla, htela sam da budem glumica, ali nisam volela javne nastupe. Kad malo bolje razmislim, zanimanje pisca objedinilo je obe moje želje, kaže za „Blic nedelje“ spisateljica za decu Jasminka Petrović, po čijoj će knjizi „O dugmetu i sreći“ 8. februara biti premijerno izvedena predstava „Miljakovac tj. Novi Zeland“ u Malom pozorištu „Duško Radović“.

Jasminka Petrović je autor brojnih nagrađivanih knjiga za decu

• Ovo je vaše treće delo koje će biti dramatizovano. Glavni junak je dečak koji boluje od cerebralne paralize.

- Ideja da se od ove knjige uradi pozorišna predstava potekla je od NO CRID (Centar za razvoj inkluzivnog društva). Danas je teško imati drugačije patike, a kamoli imati drugačije telo. Stavovi okoline prema osobama sa cerebralnom paralizom vrlo su značajne za njihovo uključivanje u društvo. Znatiželja, čuđenje, strah, odbacivanje ili sažaljenje povređuju i ljute kako decu s invaliditetom, tako i njihove roditelje. Čak i kad okolina nema negativan stav, često dolazi do nesporazuma i neprijatnosti. Stereotipi i predrasude najdelotvornije se razbijaju tačnim i potpunim informacijama.

• U saradnji s Ivanom Dimić, prvi put se pojavljujete u ulozi dramaturga. Kakvi su vam utisci?

- Učestvovala sam u gotovo celom procesu stvaranja predstave i to je dragoceno iskustvo. Pred mojim očima tekst je dobijao sasvim novu dimenziju. Menjao je značenje i emociju. Bilo mi je neverovatno kako pojedine replike dobro „leže“ na papiru, a kada ih glumac izgovori na sceni „škripe“, pa smo morali da ih ispravljamo.

• Kakav je položaj dečjeg pisca u našoj zemlji?

- Čini mi se da pisanje za decu danas nije „in“ zanimanje. Mnogo je rada i prepreka, a malo zasluga. U pisanju za decu najvažnije je da si otvoren i autentičan. Čim krene neka računica, čarolija prestaje, pisac se pretvara u miša, a njegova knjiga u bundevu. Deca su surovo iskrena. Ako im se nešto ne svidi, ona glasno negoduju.

• Šta je kod vas bilo prelomno da se ipak opredelite da pišete za mališane?

- Ja ne živim po principu ciljeva, strategija, planova, pa ni, na sreću ili nažalost, finansijskih konstrukcija, jednostavno pratim svoju intuiciju. Za mene su posebno zanimljivi metodi koji kod dece razvijaju maštu i stvaralaštvo. Kada se ispred mene pojavi neka nova osoba, situacija ili poslovna ponuda, postavim sebi pitanje: „Da li će mi ovo doneti više radosti ili više nevolja?“ Kad donesem odluku, glavačke skačem u svoj novi izbor, pa onda malo plivam, malo ronim, malo se davim, malo se hvatam za slamku. Zato bih pre rekla da je literatura za decu „zaprosila“ mene, a ne ja nju. Moje je bilo samo da kažem „da“ i zaplivam ka drugoj obali.

• Vaše knjige su danas deo svake kućne biblioteke, a vi živite daleko od očiju javnosti. Zašto?

- Kad sam bila mala htela sam da budem učiteljica, ali nisam volela školu, a kad sam porasla, htela sam da budem glumica, ali nisam volela javne nastupe. Kad malo bolje razmislim, zanimanje pisca objedinilo je obe moje želje. Malo podučavam decu, a malo ih zasmejavam.

Junaci predstave
Radnja predstave je sledeća: Trinaestogodišnji dečak ne može da zakopča dugme, veže pertle, iseče meso u tanjiru. Mama i tata su brižni i umorni, a doktorka zahtevna i puna svojih problema. Ljudi na ulici ga sažaljevaju, a drugovi u školi ga ismevaju i izbegavaju. Razapet je između Dugmenka, koji mu ne dozvoljava da odraste, i Milice, koja ga vuče u novo i nepoznato. Zovu ga Kljaka, mada mu je ime Jovan... Reditelj je Marko Manojlović, scenograf i kostimograf Diana Lazarov, muziku je komponovao Vlada Pejković, a u predstavi glume Miloš Anđelković, Damjan Kecojević, Vladislava Đorđević, Dušica Sinobad i Jovo Maksić.