Japan kao loš primer
Milan Mišić
objavljeno: 13.11.2010.
Izvor: Politika
Barak Obama u Tokiju, na kraju azijske turneje koja je pokazala da njegov diplomatski šarm nije više delotvoran kao nekad
Barak Obama (Foto Beta)
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Barak Obama je od petka u Tokiju, na poslednjoj stanici svoje azijske turneje, koja je, pogotovo na samitu G-20 u Seulu, pokazala da njegov lični i diplomatski šarm nisu više tako delotvorni kao na početku njegovog u svakom slučaju istorijskog mandata.
Ne uspevši da u kofere za povratak kući spakuje ni sporazum o slobodnoj trgovini sa Južnom Korejom, niti širi dogovor sa liderima vodećih svetskih privreda o zajedničkom „uravnotežavanju” svetske ekonomije, ostalo mu je samo da konstatuje kako to nije rezultat njegove oslabljene pozicije kod kuće, posle nedavnih kongresnih izbora.
„Sa Hu Đintaom nije bilo ništa lakše pregovarati ni kad mi je rejting bio 65 odsto”, rekao je u jednom susretu sa američkim novinarima. (Trenutna popularnost kod kuće mu je inače oko 45 odsto).
Više nego drugi dosadašnji skupovi, samit G-20 je pokazao da je svakom svoja briga preča, pa je, umesto kolektivnog napora da se posle prohujale krize udare temelji zajedničkom ekonomskom rastu, prevladao princip „spasavaj se ko može – i ko ume”.
Dok je Obama bio na Dalekom istoku, ovde u Vašingtonu je zasedao specijalni komitet čiji je zadatak da predloži mere za smanjivanje američkog deficita, koji je saopštio da i Americi predstoji ono što su drugi već iskusili – neprijatno stezanje kaiša. U suočavanju sa procenom da će 2020. samo za otplatu kamata za svoje dugove morati godišnje da izdvaja bilion (hiljadu milijardi) dolara, izgleda da drugog rešenja nema.
U nastojanjima da u ovom kontekstu ohrabri i sebe i naciju, Obama je u Seulu poručio da „Sjedinjene Države očigledno imaju specijalnu ulogu na međunarodnoj sceni, bez obzira ko je predsednik... Mi smo veoma velika, veoma bogata, veoma moćna zemlja. Mi smo imali preveliki uticaj na svetske poslove već ceo jedan vek, ali sada jednoj grupi drugih zemalja ide veoma dobro, pa je prirodno da budu glasniji u zastupanju svojih interesa i ideja. To je zdrava stvar”.
Ova dijagnoza je bila sasvim realna slika današnjeg sveta, u kojoj međutim više nema zemlje koja je Obami danas domaćin.
Japan, rodonačelnik svih azijskih ekonomskih čuda, danas je samo senka nekadašnjeg ekonomskog džina koji je tokom osamdesetih godina prošlog veka pretio da će da pregazi gotovo sve američke industrije, od automobilske do elektronske. Nema više onog Japana koji je po Americi kupovao „trofejne” firme poput holivudskih studija (Univerzal i Kolumbija), čuvena zdanja (Rokfeler centar u Njujorku)...
Japanski ekonomski balon, napumpan na pregrejanim cenama nekretnina, izduvao se početkom osamdesetih (sličnosti sa krizom koja je u Americi takođe počela slomom tržišta nekretnina su upadljive), i ekonomija se od toga ni posle dve decenije nije oporavila. Bruto nacionalni proizvod stagnira, rast je sasvim anemičan, stanovništvo se smanjuje (i zemlja demografski rapidno stari). Kina je Japan nedavno pretekla kao svetska ekonomija broj dva. U Tokiju se vlade smenjuju velikom brzinom, tako da je teško zapamtiti imena premijera (danas je to Naoto Kan).
Indija je baš u ovom periodu japanskog zaostajanja imala dvodecenijski uspon, a kineski raste je već najduži i najveći u ekonomskoj istoriji.
Mnogi predviđaju da bi i Amerika mogla da pođe japanskim putem ekonomske malokrvnosti, a ovdašnja upozorenja da je to sasvim realan scenario su učestala. Obama u prosperitetnom Tokiju i obližnjoj Jokohami, gde učestvuje na još jednom samitu, ovoga puta azijsko-pacifičkom, možda neće imati prilike da vidi uzorke i uzroke ovog stanja, ali nema sumnje da se japanska lekcija kod kuće detaljno proučava.
Milan Mišić
objavljeno: 13.11.2010.
Izvor: Politika
Barak Obama u Tokiju, na kraju azijske turneje koja je pokazala da njegov diplomatski šarm nije više delotvoran kao nekad
Barak Obama (Foto Beta)
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Barak Obama je od petka u Tokiju, na poslednjoj stanici svoje azijske turneje, koja je, pogotovo na samitu G-20 u Seulu, pokazala da njegov lični i diplomatski šarm nisu više tako delotvorni kao na početku njegovog u svakom slučaju istorijskog mandata.
Ne uspevši da u kofere za povratak kući spakuje ni sporazum o slobodnoj trgovini sa Južnom Korejom, niti širi dogovor sa liderima vodećih svetskih privreda o zajedničkom „uravnotežavanju” svetske ekonomije, ostalo mu je samo da konstatuje kako to nije rezultat njegove oslabljene pozicije kod kuće, posle nedavnih kongresnih izbora.
„Sa Hu Đintaom nije bilo ništa lakše pregovarati ni kad mi je rejting bio 65 odsto”, rekao je u jednom susretu sa američkim novinarima. (Trenutna popularnost kod kuće mu je inače oko 45 odsto).
Više nego drugi dosadašnji skupovi, samit G-20 je pokazao da je svakom svoja briga preča, pa je, umesto kolektivnog napora da se posle prohujale krize udare temelji zajedničkom ekonomskom rastu, prevladao princip „spasavaj se ko može – i ko ume”.
Dok je Obama bio na Dalekom istoku, ovde u Vašingtonu je zasedao specijalni komitet čiji je zadatak da predloži mere za smanjivanje američkog deficita, koji je saopštio da i Americi predstoji ono što su drugi već iskusili – neprijatno stezanje kaiša. U suočavanju sa procenom da će 2020. samo za otplatu kamata za svoje dugove morati godišnje da izdvaja bilion (hiljadu milijardi) dolara, izgleda da drugog rešenja nema.
U nastojanjima da u ovom kontekstu ohrabri i sebe i naciju, Obama je u Seulu poručio da „Sjedinjene Države očigledno imaju specijalnu ulogu na međunarodnoj sceni, bez obzira ko je predsednik... Mi smo veoma velika, veoma bogata, veoma moćna zemlja. Mi smo imali preveliki uticaj na svetske poslove već ceo jedan vek, ali sada jednoj grupi drugih zemalja ide veoma dobro, pa je prirodno da budu glasniji u zastupanju svojih interesa i ideja. To je zdrava stvar”.
Ova dijagnoza je bila sasvim realna slika današnjeg sveta, u kojoj međutim više nema zemlje koja je Obami danas domaćin.
Japan, rodonačelnik svih azijskih ekonomskih čuda, danas je samo senka nekadašnjeg ekonomskog džina koji je tokom osamdesetih godina prošlog veka pretio da će da pregazi gotovo sve američke industrije, od automobilske do elektronske. Nema više onog Japana koji je po Americi kupovao „trofejne” firme poput holivudskih studija (Univerzal i Kolumbija), čuvena zdanja (Rokfeler centar u Njujorku)...
Japanski ekonomski balon, napumpan na pregrejanim cenama nekretnina, izduvao se početkom osamdesetih (sličnosti sa krizom koja je u Americi takođe počela slomom tržišta nekretnina su upadljive), i ekonomija se od toga ni posle dve decenije nije oporavila. Bruto nacionalni proizvod stagnira, rast je sasvim anemičan, stanovništvo se smanjuje (i zemlja demografski rapidno stari). Kina je Japan nedavno pretekla kao svetska ekonomija broj dva. U Tokiju se vlade smenjuju velikom brzinom, tako da je teško zapamtiti imena premijera (danas je to Naoto Kan).
Indija je baš u ovom periodu japanskog zaostajanja imala dvodecenijski uspon, a kineski raste je već najduži i najveći u ekonomskoj istoriji.
Mnogi predviđaju da bi i Amerika mogla da pođe japanskim putem ekonomske malokrvnosti, a ovdašnja upozorenja da je to sasvim realan scenario su učestala. Obama u prosperitetnom Tokiju i obližnjoj Jokohami, gde učestvuje na još jednom samitu, ovoga puta azijsko-pacifičkom, možda neće imati prilike da vidi uzorke i uzroke ovog stanja, ali nema sumnje da se japanska lekcija kod kuće detaljno proučava.