Jakov Gotovac

[crvendac_011]

Јаков Готовац



Датум рођења: 10. октобар 1895.
Место рођења: Сплит (Хрватска)
Датум смрти: 16. октобар 1982.
Место смрти: Загреб (Хрватска)

Јаков Готовац , хрватски композитор и оперски диригент. Водио је певачка друштва Младост, Младост-Балкан и Југ, а након II светског рата Павао Марковац и Владимир Назор. Био је академик и члан Хрватског народног казалишта (ХНК). Добитник је награде за животно дело Владимир Назор (1964.) као и награде АВНОЈ-а (1972.). Први његов опус Два скерца за мјешовити збор на народне текстове (1916.) показао је правац којим ће његово стваралаштво ићи. Био је то пут националног музичког реализма, којем ће готово без изузетка остати веран у својим даљњим остварењима. За своја вокална дела, Готовац је узимао највише народне текстове. Стихови из народне лирике и епике нашли су у њему изванредног тумача, уметника који је знао не само тоновима оцртати њихов садржај, него и музичким средствима дати потребно расположење и дочарати средину. Уз фолклорна обобележја, Готовац је у своја дела унео и медитеранску распеваност, прожету сензибилношћу, што се највише одразило у операма.
Врхунци његовог првог стваралачког раздобља су народни обред „Коледа” (1925.) и Симфонијско коло (1926.), уз које треба још споменути сценску музику за Гундулићеву „Дубравку” (1926.) и романтичну народну оперу „Морана” (1930.). Идућа етапа у Готовчевом оперском стваралаштву је његова комична народна опера „Еро с онога свијета” (1935.) која је обишла више од 80 европских музичких позорница и извођена је на девет језика.

Споменик Јакову Готовцу

У књижевно вредном либрету Милана Беговића, Готовац је нашао изврсну подлогу на којој се у оквиру архитектонски израђене целине могао слободно препустити свим својим склоностима за комику и хумор. Опус Јакова Готовца још садржи опере „ Мила Гојсалића” (1951.), „Далмаро” (1958.) и „Станац” (1959.), више оркестарских дела, хорских композиција и соло песама.

Опус

Оркестарска дела

• Симфонијско коло op. 12 (1926.)
• Пјесма и плес с Балкана op. 16 (1939.)
• Орачи op. 18 (1937.)
• Гуслар op. 22 (1940.)
• Динарка (1945.)
• Буњевачке игре (1960.)

Хорска дела

• 2 Скерза (1916.)
• 2 Пјесме за мушки збор (1918.)
• 2 Пјесме чуда и смијеха (1924.)
• Коледа (1925.)
• Дубравка op. 13 Пасторала за мјешовити збор и оркестар на текст Ивана Гундулића (1927.-28.)
• 3 момачка збора (1932.)
• Пјесме вјечног јада (1939.)
• Пјесме заноса (1955.)

Соло песме

• Дјевојка и мјесец за алт и оркестар (1917.)
• Moments érotiques за глас и клавир (1929.)
• 2 Сонета за баритон и оркестар (1921.)
• Дјевојачке пјесме за глас и клавир (1923.)
• Кроз град за глас и клавир (1924.)
• Ризван-ага за баритон и оркестар (1938.)
• Пјесме чезнућа за глас и оркестар (1939.)

Опере

• Морана op. 14 (1928.-30.)
• Еро с онога свијета op. 17 (1933.-35.)
• Каменик op. 23 (1939.-44.)
• Мила Гојсалића op. 28 (1948.-51.)
• Ђердан op. 30 (1954.-55.)
• Далмаро op. 32 (1958.)
• Станац op. 33 (1959.)
• Петар Свачић op. 35 опера-ораторијум (1969., прерађена 1971.)

Извор: Википедија



​

 

[crvendac_011]

Еро с онога свијета

Еро с онога свијета

Еро с онога свијета (Ero s onoga svijeta) комична је опера у три чина Јакова Готовца, оп. 17, према народној причи спевао Милан Беговић.

Нотни пример – 1. страна клавирског извода опере

Либрето

Према народној причи спевао Милан Беговић.

Праизведба

2. новембар 1935, Загреб (тада Краљевина Југославија) у Хрватском народном казалишту

Ликови и улоге

• Марко, богати сељак, бас
• Дома, његова друга жена, мецосопран
• Ђула, Маркова кћи из првог брака, сопран
• Мића (Еро), момак из другог села, тенор
• Сима, млинар, баритон
• Чобанче, дечји сопран
• Један момак, тенор

• Хор - девојке (6 соло), жене (8 соло), момци, чобани, воћарице (4 соло), трговци (4 соло), деца и остали сеоски свет

Место и време

Радња се збива у малој вароши, негде у Херцеговини, у рану јесен у време владавине османлијске Турске, "у време данашње као и оно од пре сто година".

Оркестар

• 3 флауте (III и пиколо), 2 обое, енглески рог, 3 кларинета, 2 фагота (II и контрафагот)
• 4 F-хорне, 3 C-трубе, 3 тромбона, туба
• Тимпани, удараљке, харфа, пијанино
• I виолине, II виолине, виоле, виолончела, контрабаси
• На сцени: оргуље

Историја

Рад на компоновању опере Готовац је започео 10. октобра 1932. године и радио је у три фазе до 8. маја 1935. Опера је праизведена 2. новембра 1935. у Хрватском народном казалишту (ХНК) у Загребу и остала до данас најизвођеније дело јужнословенске музичке литературе.
Праизведбом је дириговао сам Готовац и већ тада је осетио да је публика оперу добро примила, што су потврдиле и касније репризе. Ипак, у Јутарњем листу Лујо Шафранек Кавић је написао: "Опет је један хрватски композитор узалуд писао једну оперу". Насупрот томе, у Новостима је Милан Катић описао оперу суперлативима, а у београдској Правди Стражичић је хвалио оперу.
Прва следећа изведба Ере је била изван граница Југославије, у Брну (тада Чехословачка), на чешком језику 1936. године, а затим је изведена у Народном позоришту у Београду 17. априла 1937., док је своје следеће велико постављање доживела тек 27. фебруара 1948. у Српском народном позоришту у Новом Саду, гдје је отад постављана пет пута с 228 изведених представа (укључујући и најновију поставу у режији Егона Савина од 8. фебруара 2003. године).
Готовац и Беговић су музичку и текстуалну основу за ову оперу нашли у фолклору многих јужнословенских група, од далматинског фолклора (завршно коло) до косовских девојачких песама из Гњилана (уводни хор девојака Дуни ми, дуни, лађане).

Садржај опере

I чин

На гумну богатог сељака Марка, девојке комушају кукуруз и пјевају. Тужна је само газда-Маркова кћи Ђула: мајка јој је умрла а маћеха за њу не мари. Ђулин глас пробуди Мићу, момка којег нико не познаје, и док жене јеше Ђулу, па поново прихвате песму, он склизне с великог пласта, на којем је непримиећен лежао, - као да је с неба пао! Празноверне жене му и поверују када каже: Ја сам Еро с онога света! - па распреда причу о оном животу тамо горе и изручује поздраве покојника. Излази Дома, Ђулина маћеха, и грди их што не раде, али је Мића приеваром врати у кухињу, па, оставши насамо са Ђулом, изјави девојци да јој га је њена покојна мати одабрала за мужа. И док се они договарају како да приволе Марка да пристане на њихов брак, наиђе сам газда и гони Мићу, одбивши примити једног одрпанца на конак. Но, и Дома је чула за младића с онога света, па, када Марко оде, испитује Еру о своме покојном Матији; а када зачује да јој први муж пребацује што се преудала а за душу му никад ништа не дарује, да је уз то и празног џепа, она у грижи савести уручи Ери пуну чарапу дуката, покојнику да се нађе, и тобожњи Еро весело одлази. Само, када Марко сазна за дукате, он одмах прикупи момке и даје се у потеру за Мићом.

II чин

У млину. Сима, млинар, меље и весело пева све док не навале жене: свакој се жури, и он не зна како да им угоди; а када се појави Дома с Ђулом и тражи да јој се самеље преко реда, избије свађа. Ђула покушава смирити маћеху, али се ова окоми на њу, па бесно оде. Девојка јадикује због своје зле коби; Сима је теши, и она одлази са женама. Но, ево Миће, који бежи пред потером. Сима се склања, а младић се прерушава у млинарског помоћника и у највећој буци дочекује потеру: да, видео је лупежа како је малочас замакао у планину! Ови оставе коње и наставе гоњење пешице. Враћа се Ђула и он јој, на њено пребацивање што је узео дукате, каже да је то само шала и наговори је да пође с њим. Они оду на газда-Марковом коњу. Долази Сима, а одмах затим и Марко с потером, који изгрди млинара зато што их је његов помоћник насамарио. Но, док се Сима брани, наиђе једно чобанче и исприча како је Мића побегао са Ђулом, на газдином коњу... Коначно, Сима остаје опет сам.

III чин

На дернеку; гужва, вика, весеље. Наилазе Марко и Дома: свађају се зато што јој муж не да новац да нешто купи и она бесно одлази. Млинар Сима прилази Марку и прича му да се Ђула заправо удала за богатог младића из суседног села и да сретно живе; Ђула чезне за оцем, али Мића неће доћи док га Марко не позове. Овај то и учини, а кад се Мића и Ђула појаве у свечаној одећи, народ их радосно дочека. И све се разјашњава: по мајчином савету, Мића је, преобучен у сиромашка, тражио себи девојку, јер која га таквог заволи, та ће му бити добра жена. И он је, ево, вољан вратити коња и дукате, али тражи благослов. Марко то радо учини, па почиње опште весеље, које се завршава великим колом.
Преузето са странице Српског народног позоришта, Нови Сад

Познате музичке нумере

• Дуни ми, дуни, лађане (Почетна хорска сцена - I чин)
• Ђула пред кућом сједила (Ђулина арија - I чин)
• Видјеле сте, сиђох одозгора (Мићина арија - I чин)
• Ја сам ти о Ђурђеву дне (Дует Миће и Ђуле - I чин)
• Брбље вода, жрвњи рокћу (Симин ариозо - II чин)
• Мајко, мајчице (Ђулина арија - II чин)
• Жене, ђердан, мараме, шудари (Продавци на дернеку [хор] - III чин)
• Ој! Што су моме, Еро, за крадење (Мићин и Ђулин долазак - III чин)
• Ти знаш, Мића, кад сам дјете била (Ђулина арија - III чин)
• Мене моја мајка свјетовала (Мићин ариозо - III чин)
• Што на небу сја високо (Финално коло [хор] – III чин)

Извор: Википедија



​

 

[crvendac_011]

Muzički primeri