- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
„Изгубићу добар глас, који немам”
– Волим што сам алкохоличар јер не бих знала колико је мој живот вредан, колико могу да будем срећна данас, на овој врућини, беспарици и свим осталим личним болестима.
Срећна сам мама и бака и ништа није лоше као пре.
Речи Београђанке Надежде (52) дуго су нам одзвањале у ушима док смо читали актуелне податке у вези с порастом броја алкохоличарки у Србији. Њих, наводно, има око 150.000 и та бројка убрзано сустиже мушку коту. Пију кришом и више, осећају кривицу и осуду, али ретко траже помоћ. Породице заташкавају овај проблем, а када невоље оду до врага, мужеви се лако и брзо одлучују на развод брака и оне остају саме. До тада су вероватно имале крупне проблеме на послу или су без њега и остале.
– Ја сам алкохоличарка одкад знам за себе. Кренула сам врло млада, најмање 20 година знам да сам алкохоличарка, али нисам знала шта да урадим. Што сам више пила – више ми се пило, што сам више желела да станем с тим мучењем – и даље сам више пила. Пробала сам све: селила из стана у стан, мењала мужеве, пића, начине пијења, скупља, јефитнија, викендом... ништа није помогло, и схватила сам да не могу сама – каже нам Надежда, која ће 30. јула годину дана бити трезна захваљујући помоћи и дружењу у Анонимним алкохоличарима Србије (ААС).
Нашој саговорници највише је помогла искрена жеља да престане. Путем интернета је нашла ААС, удружење које постоји у свим земљама, иако је у Србији одскора – пре три године. Две и по године је редовни посетилац, прве је била на 365 састанака, али се и даље напијала.
– На три месеца, пола године, недељу дана, све док нисам прихватила програм, разумела моју болест и кренула на опоравак од 12 корака. Наравно да је породица трпела. То тада нисам знала, сада гледам трезна и схватам колико и шта је моја породица претпрела, два сина из првог и ћерка из другог брака. Мужеви су више патили него ја и увек су ми давали подршку. Мој други супруг је небројено пута на позив полиције долазио на разна места да ме преузме, или у ургентни центар да ме подигне када ме полиција пронађе на улици. Стрпљиво ме је доводио, није ми звоцао и није ме осуђивао. Била сма љута што то не ради. Ништа није вредело – прича нам Београђанка коју смо упитали да ли је снажно патријархално васпитање у Србији разлог за специфичне проблеме које имају жене алкохоличари, наведене на почетку текста.
– Не знам шта је узрок, нисам меродавна да одговорим. Све што сте навели односи се на мене, иако сам пила у младости. Чак и када су ми сви укућани били ту, мртва сам пијана и нико ни не види где пијем. Верујем да је то истина јер сам то ја, описали сте ме. Првенствено сам се бојала осуде, да не изгубим породицу, комшије, добар глас, побогу, који нисам никад ни имала, сада схватам. То је опасна маска!
Надежда је дубоко уверена у то да жена алкохоличара има више од мушкараца. Станује у згради од 12 спратова, одлично их препозаје и тврди да их има минимум 20! Међутим, то нико јавно не показује, вешто крију.
– И ја сам мислила да сам вешта, али су сви знали. Увек је код нас било лошије ако је жена алкохоличар – прича нам данас трезна жена, која потврђује да породице махом крију болест жене. – Да, 100 посто. Када сам нашла удружење, муж и деца рекли су ми “шта ће ти то, кево, само престани, ниси ти баш алкохоличар да мораш...” То је стид и порицање истине. Питам их “зар се нисте уморили да ме упишкену доводите однекуд кад вас полиција назове”, једном месечно минимум, јер нечега се ни не сећам. Онда следи тајац, па временом све више одобравања и данас су сви срећни.
Њен посао, срећом, није испаштао, али само зато што је добро извежбала све начине за манипулацију.
Међу женама има доста повратница и данас је полна структура анонимних алкохоличара уједначена. Еманципација у том смеру иде веома споро, открива нам Надежда, тако да су најбољи резултати они постигнути анонимно. Потпуно је вратила самопоштвоање, породица јој је на окупу, “рођена је пре годину дана”, како сама каже.
– Данас живим у данашњем дану и оно што сам јуче рекла је историја, не могу то да променим, али сутра не знам шта ће бити. Не знам ни да ли ћу пити, али то ме не замара – поентира трезна алкохоличарка.
Игор Михаљевић
Најдивнија „штака”
– Искрено, сита сам ауторитета, савета људи који немају то искуство, који су књишки обучени. Ја сам својим искуством схватила да апсолутно свако ко искрено жели да престане, 100 посто може да се опорави. Дружимо се, нема ауторитета, нема бољег или лошијег, искрени смо, отворимо ум да прихватимо знање и вољу да дођемо на састанак. Данас не бих то мењала ни за шта. Наравно, болест није излечива. Неки кажу да јесте, али моја није, и само може бити заустављена. Ако заборавим да сам алкохоличарка на један дан, па узмем пиће, поново сам на дну. Морам да се опомињем – признаје Надежда док објашњава зашто би зависнице морале да се обрате Анонимним алкохоличарима Србије.
На питање да ли су састанци ААС-а постали својеврсна “штака” те проста замена зависности, одговорила је:
– То вам је много слатко питање! Можете ви тако то да гледате, онда то јесте тако и ово је најдивнија штака коју имам. Управо се састајем с девојком од 27 година која је потпуно потонула у болест. Причаћемо о себи, животу, својој болести и остаћемо обе трезне. Па ви извагајте...
Извор: Дневник
– Волим што сам алкохоличар јер не бих знала колико је мој живот вредан, колико могу да будем срећна данас, на овој врућини, беспарици и свим осталим личним болестима.
Срећна сам мама и бака и ништа није лоше као пре.
Речи Београђанке Надежде (52) дуго су нам одзвањале у ушима док смо читали актуелне податке у вези с порастом броја алкохоличарки у Србији. Њих, наводно, има око 150.000 и та бројка убрзано сустиже мушку коту. Пију кришом и више, осећају кривицу и осуду, али ретко траже помоћ. Породице заташкавају овај проблем, а када невоље оду до врага, мужеви се лако и брзо одлучују на развод брака и оне остају саме. До тада су вероватно имале крупне проблеме на послу или су без њега и остале.
– Ја сам алкохоличарка одкад знам за себе. Кренула сам врло млада, најмање 20 година знам да сам алкохоличарка, али нисам знала шта да урадим. Што сам више пила – више ми се пило, што сам више желела да станем с тим мучењем – и даље сам више пила. Пробала сам све: селила из стана у стан, мењала мужеве, пића, начине пијења, скупља, јефитнија, викендом... ништа није помогло, и схватила сам да не могу сама – каже нам Надежда, која ће 30. јула годину дана бити трезна захваљујући помоћи и дружењу у Анонимним алкохоличарима Србије (ААС).
Нашој саговорници највише је помогла искрена жеља да престане. Путем интернета је нашла ААС, удружење које постоји у свим земљама, иако је у Србији одскора – пре три године. Две и по године је редовни посетилац, прве је била на 365 састанака, али се и даље напијала.
– На три месеца, пола године, недељу дана, све док нисам прихватила програм, разумела моју болест и кренула на опоравак од 12 корака. Наравно да је породица трпела. То тада нисам знала, сада гледам трезна и схватам колико и шта је моја породица претпрела, два сина из првог и ћерка из другог брака. Мужеви су више патили него ја и увек су ми давали подршку. Мој други супруг је небројено пута на позив полиције долазио на разна места да ме преузме, или у ургентни центар да ме подигне када ме полиција пронађе на улици. Стрпљиво ме је доводио, није ми звоцао и није ме осуђивао. Била сма љута што то не ради. Ништа није вредело – прича нам Београђанка коју смо упитали да ли је снажно патријархално васпитање у Србији разлог за специфичне проблеме које имају жене алкохоличари, наведене на почетку текста.
– Не знам шта је узрок, нисам меродавна да одговорим. Све што сте навели односи се на мене, иако сам пила у младости. Чак и када су ми сви укућани били ту, мртва сам пијана и нико ни не види где пијем. Верујем да је то истина јер сам то ја, описали сте ме. Првенствено сам се бојала осуде, да не изгубим породицу, комшије, добар глас, побогу, који нисам никад ни имала, сада схватам. То је опасна маска!
Надежда је дубоко уверена у то да жена алкохоличара има више од мушкараца. Станује у згради од 12 спратова, одлично их препозаје и тврди да их има минимум 20! Међутим, то нико јавно не показује, вешто крију.
– И ја сам мислила да сам вешта, али су сви знали. Увек је код нас било лошије ако је жена алкохоличар – прича нам данас трезна жена, која потврђује да породице махом крију болест жене. – Да, 100 посто. Када сам нашла удружење, муж и деца рекли су ми “шта ће ти то, кево, само престани, ниси ти баш алкохоличар да мораш...” То је стид и порицање истине. Питам их “зар се нисте уморили да ме упишкену доводите однекуд кад вас полиција назове”, једном месечно минимум, јер нечега се ни не сећам. Онда следи тајац, па временом све више одобравања и данас су сви срећни.
Њен посао, срећом, није испаштао, али само зато што је добро извежбала све начине за манипулацију.
Међу женама има доста повратница и данас је полна структура анонимних алкохоличара уједначена. Еманципација у том смеру иде веома споро, открива нам Надежда, тако да су најбољи резултати они постигнути анонимно. Потпуно је вратила самопоштвоање, породица јој је на окупу, “рођена је пре годину дана”, како сама каже.
– Данас живим у данашњем дану и оно што сам јуче рекла је историја, не могу то да променим, али сутра не знам шта ће бити. Не знам ни да ли ћу пити, али то ме не замара – поентира трезна алкохоличарка.
Игор Михаљевић
Најдивнија „штака”
– Искрено, сита сам ауторитета, савета људи који немају то искуство, који су књишки обучени. Ја сам својим искуством схватила да апсолутно свако ко искрено жели да престане, 100 посто може да се опорави. Дружимо се, нема ауторитета, нема бољег или лошијег, искрени смо, отворимо ум да прихватимо знање и вољу да дођемо на састанак. Данас не бих то мењала ни за шта. Наравно, болест није излечива. Неки кажу да јесте, али моја није, и само може бити заустављена. Ако заборавим да сам алкохоличарка на један дан, па узмем пиће, поново сам на дну. Морам да се опомињем – признаје Надежда док објашњава зашто би зависнице морале да се обрате Анонимним алкохоличарима Србије.
На питање да ли су састанци ААС-а постали својеврсна “штака” те проста замена зависности, одговорила је:
– То вам је много слатко питање! Можете ви тако то да гледате, онда то јесте тако и ово је најдивнија штака коју имам. Управо се састајем с девојком од 27 година која је потпуно потонула у болест. Причаћемо о себи, животу, својој болести и остаћемо обе трезне. Па ви извагајте...
Извор: Дневник