Šta je novo?

ИЗАБРАНЕ СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ

Član
Učlanjen(a)
28.01.2010
Poruka
63
Avva Mios

Upita jedan vojnik avvu Miosa o tome da li Bog prihvata pokajanje.A on,posto mu izrece mnoge pouke,upita:
-Reci mi,ljubljeni,kada se tvoja haljina pocepa,bacis li je napolje?
A on ce:
-Ne,vec je zasijem i koristim.
Starac mu veli:
-Ako ti,dakle,zalis jedan komad odece,zar se Bog nece sazaliti na svoje stvorenje?

Avva Pimen

Upita monah avvu Pimena:
-Je li bolje govoriti ili cutati?
Rece mu starac:
-Koji govori zbog Boga dobro cini,a koji cuti zbog Boga,isto tako.
 
Član
Učlanjen(a)
11.01.2010
Poruka
603
Učenik - Izloži točno i podrobno pojam prelasti. Šta je to prelast?

Starac - Prelast je ozlijeđenost prirode ljudske lažju. Prelast je stanje sviju ljudi,bez izuzetka, izazvano padom praotaca naših. Svi smo mi u prelasti (Početak Treće besjede Prepodobnog Simeona Novog Bogoslova. Izdanje Optinskog manastira, 1852.). Poznavanje toga predstavlja najbolju predohranu od prelasti. Najveća je prelast držati sebe za slobodnog od prelasti. Svi smo mi prevareni, svi smo prelašćeni, svi se nalazimo u stanju obmanutosti, i potrebujemo oslobođenje istinom. Istina je Gospod naš Isus Kristos (Iv. 8, 32; 14, 6). Prihvatimo ovu Istinu vjerom u Nju; zavapimo u molitvi toj Istini, i Ona će nas izvući iz bezdana samoprelašćenosti i prelašćenosti od demona. Žalosno je stanje naše! Ono je - tamnica iz koje se molimo da bude izbavljena duša naša, da se proslavi ime Gospodnje (Ps. 44, 7). To je stanje ona zemlja mračna u koju je neprijatelj, pozavidjevši nam i počevši nas goniti, strovalio život naš (Ps. 143, 3). Ono je "tjelesno mudrovanje" (Rim. 8, 6) i "lažno nazvano znanje" (1. Tim. 6, 20), i njime je zaražen sav svijet, koji ne priznaje bolest svoju, no je proglašava za pucanje od zdravlja. Ono je "tijelo i krv", koji "ne mogu naslijediti Carstva Božjega" (1. Kor. 15, 50). Ono je vječna smrt, koju iscjeljuje i uništava Gospod Isus, "uskrsnuće i život" (Iv. 11, 25). Takvo je stanje naše. Sagledavanje njegovo predstavlja novi povod za plač. Zavapimo s plačem Gospodu Isusu da nas izvede iz tamnice, izvuče iz bezdana zemaljskih, istrgne iz čeljusti smrti. "Gospod nas Isus Kristos", kazuje prepodobni Simeon Novi Bogoslov, sišao je k nama upravo stoga što je zaželio da nas "otrgne iz zarobljeništva i iz najgore prelašćenosti" (Početak Treće besjede).

Učenik - Ovo tumačenje nedovoljno je pristupačno mojim predstavama: potrebno mi je jednostavnije objašnjenje, bliže mome poimanju.

Starac - Kao sredstvo za odvođenje roda ljudskoga u propast pali anđeo upotrijebio je laž (1. Mojs. 3, 13). Iz toga razloga Gospod je nazvao đavola lažom, ocem laži i čovjekoubicom od iskoni (Iv. 8, 44). Predstave o laži Gospod je tijesno povezivao sa predstavom o čovjekoubistvu, jer je ovo potonje neizostavna posljedica prvog. Riječju "od iskoni" ukazuje se na to da je od samog početka laž poslužila đavolu kao oruđe za čovjekoubistvo, i stalno mu služi kao oruđe čovjekoubistva, upropaštenja čovjeka. Početak svih zala je lažna misao! Izvorište samoprelašćivanja i demonske prelasti je lažna misao! Posredstvom laži đavo je vječnom smrću porazio čovječanstvo u samom korijenu njegovom, u praocima. Praoci naši prelastiše se, odnosno priznaše laž za istinu, ozlijediše sebe ne iscjeljivo smrtonosnim grijehom, što je posvjedočila i pramajka naša.
"Zmija me prevari", kaza, "te jedoh" (1. Mojs. 3, 13). Od toga doba priroda naša, zatrovana otrovom zla, i voljno i nevoljno stremi ka zlu, koje se i nasladom izopačenoj volji, i izopačenom razumu, i izopačenom srdačnom osjećanju prikazuje kao dobro. Voljno - zato što u nama još postoji ostatak slobode u izboru dobra i zla. Nevoljno - iz razloga što taj ostatak slobode ne djeluje kao potpuna sloboda; on djeluje pod neotuđivim utjecajem ozlijeđenosti grijehom. Mi se rađamo kao takvi; mi ne možemo da ne budemo takvi; i zato se svi mi, bez ikakvog izuzetka, nalazimo u stanju samoprelašćenosti i demonske prelasti. Iz ovakvog pogleda na stanje ljudi u odnosu na dobro i zlo, na stanje koje je neminovno svojstveno svakome čovjeku, proizlazi sljedeće određenje prelasti, koje je objašnjava na potpuno zadovoljavajući način: prelast je usvajanje laži prihvaćene kao istina. Prelast najprije djeluje na način mišljenja; kada bude prihvaćena i kada izopači način mišljenja, ona se bez odlaganja prenosi na srce i izopačuje srdačna osjećanja; kada ovlada suštinom čovjekovom, ona se razliva na čitavu djelatnost njegovu, otrov svoj ostavljajući i na samom tijelu, koje je Tvorac neraskidivo povezao sa
dušom. Stanje prelasti je stanje pogibli ili vječne smrti. Od doba pada čovjekovog đavo je zadobio stalno slobodni pristup njemu (citat iz Prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, u Slovu Nikifora Monahujućeg, Dobrotoljublje, dio II. - Prepodobni Makarije Veliki, Slovo 7, gl. 2). Đavo ima pravo na taj pristup:
njegovoj se vlasti, naime, pokoravanjem njemu, čovjek voljno potčinio, odbacivši pokornost Bogu. Bog je iskupio čovjeka. Iskupljenom čovjeku dana je sloboda da se pokorava ili Bogu, ili đavolu, a kako bi se ta sloboda izrazila bez prinude, đavolu je ostavljen pristup čovjeku. Veoma je prirodno to što đavo ulaže sve napore da čovjeka zadrži u prijašnjem odnosu prema sebi, ili da ga čak dovede do još veće porobljenosti. Radi toga on koristi svoje nekadašnje i svagdašnje oružje - laž. On nastoji da nas prelasti i da nas obmane, oslanjajući se na naše stanje samoprelašćenosti; on uskovitlava naše strasti, te bolesne težnje; njihove pogubne zahtjeve on zaodijeva u privlačnu vanjštinu, starajući se da nas privoli da udovoljavamo strastima. Onaj tko je vjeran Riječi Božjoj ne dopušta sebi ovakvo udovoljavanje, nego obuzdava strasti, odbija napadaje neprijatelja (Jak. 4, 7); djelujući pod rukovodstvom Evanđelja protiv vlastitog samoprelašćivanja, kroteći strasti i time postepeno poništavajući utjecaj palih duhova na sebe, on polagano izlazi iz stanja prelasti u oblast istine i slobode (Iv. 8, 32), čija punoća se zadobiva osjenjenjem blagodati Božje. Onaj tko nije vjeran učenju Kristovom, tko slijedi vlastitu volju i razum, podčinjava se neprijatelju, gubi ostatak svoje slobode i postaje potpuno podčinjen đavolu. Stanje ljudi u demonskoj prelašćenosti biva veoma raznovrsno, shodno onoj strasti kojom je čovjek prelašćen i porobljen, i u skladu sa mjerom u kojoj je čovjek rob strasti. Ali svi koji su upali u prelast demonsku, odnosno koji su kroz napredovanje vlastitog samoprelašćivanja stupili u općenje sa đavolom i u ropstvo njegovo, u prelasti
prebivaju i kao takvi jesu hramovi i oruđa demona, žrtve vječne smrti, življenja u tamnicama paklenim.

(Sv.Ignjatije Brjacaninov)
 
Član
Učlanjen(a)
17.01.2010
Poruka
749
казивања једног боготражитеља
свом духовном оцу




три кључа
за отварање унутарње молитвене ризнице
нађени у духовном богатству светих отаца


у срце моје сакрих речи твоје (пс. 119, 11).



ум треба да се труди свим силама да се уздиже горе (катафигиот, гл. 19).
ако сваки човек има своја лична својства, наклоности и способности, онда се један и исти циљ постиже различитим путевима, на разне начине, који воде томе циљу. то важи и за задобијање унутарњег молитвеног делања: оно се стиче разним путевима, о чему нам сведоче опитна запажања светих отаца.
једни од тих начина су општи, како за успех у молитви, тако и за напредак у хришћанском животу. у њих спада, по речима светог симеона новог богослова, безусловно послушање; спада такође - врлински и подвижнички труд. о томе пева црква у својим песмама: "пронашао си труд, богонадахнути, за постизање боговиђења" (тропар свештеномученику). ту спада исто спољашње мољење за унутрашњу молитву: господе, научи нас да се молимо (лк. 11, 1); као и особито благодатно дејство. најбољи пример за то је преподобни максим капсокаливит, који кад је једном целивао икону богоматере, после двогодишњег упорног мољења њој, наједном је осетио сладост и топлину, која се коснула његовог срца; млади георгије док се просто молио, изненада је угледао унутарњу светлост и стекао непрестану самоделатну молитву, итд.
постоје, међутим, и други битни начини за задобијање унутарње молитве, који се непосредно односе на њу. код светих отаца налазимо три таква начина:
1. често призивање имена исуса христа;
2. сабраност пажње приликом призивања;
3. улазак унутра у себе, или како кажу оци цркве: силазак ума у срце.
пошто управо ова средства на најбржи и најудобнији начин откривају и нама царство божје и отварају ризницу унутарње духовне молитве у нашем срцу, веома је прикладно да их назовемо кључевима за допирање овом скривеном благу.


кључ први

ако количина води каквоћи, онда и често, скоро непрестано призивање имена исуса христа, макар то било у почетку на расејан начин, може да доведе до сабране пажње и топлине срца. то са разлога што је људска природа у стању да усваја извесна расположења посредством честе употребе и навике. један духовни писац каже: ако хоћемо да било шта чинимо добро, треба да га чинимо што чешће. и свети исихије каже да често понављање рађа навику и претвара се у природу (гл. 7). то примењено на унутарњу молитву, као што се види из запажања искусних људи, бива на овај начин: онај који жели да стекне унутарњу молитву доноси одлуку да често, скоро непрестано призива име божије, тј. да устима изговара исусову молитву: господе исусе христе сине божји, помилуј ме грешнога. или у скраћеном виду: господе исусе христе помилуј ме. овако учи преподобни григорије синаит. исти овај светитељ додаје да је скраћени вид погоднији за почетнике не одричући, уосталом, ни један ни други. он само саветује да се речи молитве не мењају често, како би се што лакше привикло на призивање. а да би се још више подстакао на непрестано вршење молитве онај који се томе учи, он одређује себи за правило, да у извесном временском периоду изговори молитву одређени број пута, тј. да у току дана и ноћи изговори толико и толико стотина или хиљада молитава на бројанице. то чини не брзо него веома лагано, покрећући језик и уста. после извесног времена уста и језик онога који то упражњава стичу такву навику и такорећи самопокретност, и то до те мере да ће без неког особитог напора почети сами од себе да се крећу приликом изговарања имена божјег, чак и при затвореним очима. у продужетку ће ово кретање језика почети да прати ум, који ће се постепено ослобађати од расејаности и постајати сабран и пажљив према молитви. на крају, може доћи и до силаска ума у срце, како кажу оци. ум, наиме, кад се врати у срце, загрева га топлином божанске љубави, тако да сада само срце, слободно, без притиска, с неизрецивом сладошћу, почиње да призива име исуса христа и да се с умилењем излива пред богом непрекидно, сагласно речима: "ја спавам а срце моје бди" (песма над песмама, 5, 2).

о плодотворности честог умног призивања имена исуса христа, дивно каже свети исихије: као што киша, уколико чешће пада на земљу, утолико је чини мекшом, тако и име христово, уколико га чешће призивамо, утолико чини земљу срца нашег радоснијом и веселијом.
иако је наведени начин, заснован на искуству и запажањима светих отаца, довољан као погодно средство за задобијање унутарње молитве, ипак, постоје и узвишенији начини, а то су: пажња и увођење ума у срце. овај први начин првенствено одговара онима који се још увек нису навикли на пажњу и који не умеју да се труде над својим срцем. исто тако он може да буде увод и припрема за следеће начине. уосталом, свако треба да бира сходно својим особинама и способностима; свако нека бира оно што му више одговара, како каже монах никифор.


кључ други

пажња значи, како каже монах никифор, чување ума, или она значи - сабирање ума у себе самога и удубљивање његово у било какву ствар, кроз занемаривање свих других мисли и представа. колико је она важна за оне који се баве молитвеним подвигом, о томе сведоче преподобни калист и игњатије, наводећи речи преподобног нила, који каже да пажња која тражи молитву, сигурно ће је наћи. то стога што се молитва дарује пажњи више него било чему другоме, зато се и треба трудити над њом. (добротољубље, део други, гл. 24). слично овоме каже и свети исихије: уколико више будеш пазио на мисли, утолико ће жеља за исусовом молитвом код тебе бити већа (гл. 90). и још: благодарећи крајњој пажњи, ваздух срца се испуњује радошћу и тишином (гл. 90); сабрана трезвеност је толико неопходна молитви, колико светиљка свећњаку (гл. 102). исто тако и монах никифор, пошто је изложио учење о унутрашњој молитви, завршава: ако се не буде могло, на основу обрасца кога је он дао, ући у срце онда треба употребити што дубљу пажњу и сабраност приликом молитве, која ће, без икакве сумње, отворити врата срца, и разгорети унутарњу молитву. он уверава да је то из искуства познато. уосталом, и свето писмо потврђује ову истину, да се без пажње немогуће сјединити с богом.

и тако, онај који жели да преко духовне сабраности и пажње постигне унутарњу молитву, треба да се, колико му је то могуће, придржава самоће, да избегава разговоре са људима, да врши молитву полагано, и не одједном превише, него са извесним размацима; треба да се удубљује у реч молитве, као што се то ради приликом пажљивог читања књиге. нужно је да по могућности одгони помисли и да сву своју пажњу сабере на исуса, кога призива, и на његову милост, коју моли. понекад кад се заврши молитва, мало поћутати, као у очекивању божјег одговора, трудећи се при том да пажња буде сабрана и у моменту расејаности. неопходно је да стално имаш на уму, да си се ради господа одлучио да увек пребиваш у молитвеној сабраности, при очишћењу ума од помисли.


кључ трећи

трећи кључ је улазак унутра у себе или у срце. не ослањајући се овде на своја размишљања, изложићемо схватање и учење светих отаца о самоудубљивању и уласку у срце, на начин који су они сами искусили као верне путовође истинској духовној унутрашњој молитви. светоотачке поуке по овом питању изложићемо њиховим сопственим речима, поделивши их ради прегледности на три следеће групе:

у прву групу спадају оци који су нам оставили пуне поуке о исусовој молитви, као на пример: симеон нови богослов, григорије синаит, монах никифор, монаси калист и игњатије ксантопули;
у другу групу - оци, који су оставили кратке изреке о унутрашњој молитви, као што су: исихије јерусалимски презвитер, филотеј синајски, теолипт митрополит, варсануфије и јован; на треће место ћемо ставити веома корисну за душу повест о ави филимону. он нас подсећа на цео пут подвижништва.
 
Član
Učlanjen(a)
17.01.2010
Poruka
749
"Mudrost će Vas sačuvati da Vas vuci ne onemoguće. A dobrota da Vi ne postanete vuci. Drugim rečima, da ljudi slobodno razvijaju svoje umne sposobnosti, ali da paralelno razvijaju i dobrotu. Mudrost je naše unutrašnje oko. Ali um je hladan, on po nekad seče po sred srca. A dobrota je topla ali glupa. Kada se razvija paralelno, onda će održati ravotežu. Da um ne pređe u zloću a dobrota ne pređe u glupost.“

Patrijarh Pavle
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
15.05.2010
Poruka
33
"samo ranjeni napred!"

SV. VLADIKA NIKOLAJ ŽIČKI JE U JEDNOJ SVOJOJ BESEDI REKAO:
"Posle jedne bitke, (1.svetski rat), štab je tražio od komandanta jedne jedinice spisak onih vojnika koje bi trebalo odlikovati. Komadant je najpre bio u nedoumici, kako da učini izbor, pa se domisli i učini sledeće. Naredi, te se postroji vojska, pa vikne:
-Samo ranjenici napred!
I kada se ranjenici izdvojiše, on naredi da se popišu njihova imena, a zatim spisak posla u štab.

Tako će biti i na Sudu Božijem.
Ranjenici, mučenici za veru Hristovu, ispovednici, biće pozvani da zauzmu prva mesta za Trpezom Gospodnjom, i da prime večne nagrade.
Reče Gospod svojim učenicima:
-Ljudi će vas predavati sudovima, i po zbornicama tućiće vas. I svi će mrzeti na vas imena mojega radi. (M.k.13.9,13).
-Svaki koji vas ubije misliće da Bogu službu čini. Radujte se i veselite se , jer je velika plata vaša na Nebesima. (Jn.16.2).

Zapažanje:
"Duboko oranje" je jedini način poimanja Duhovnih Zakona, koji u našim životima deluju. Ono o čemu se visokoumno raspravlja i prepira, u težnji da se pronađe onaj MNOGOCENJENI BISER, mala deca čistotom svoga srca najbolje razumeju. Mnoga stradanja proističu iz telesnih strasti, i ona nisu na korist i spasenje duše. Samo čovek čistoga srca, poput deteta, može da strada, ali Hrista radi. Treba "duboko orati" po njivi unutrašnjeg čoveka, i biti uvek srcem spreman za stradanje Hrista radi.
 
Član
Učlanjen(a)
17.01.2010
Poruka
749
будућност
када би било корисно знати будућност, онда то бог не би сакрио од нас. (св. јован златоусти)


демонски напади
због пет разлога, говоре, бог допушта да будемо нападани од демона. први разлог је, кажу, да будући нападани и бранећи се, дођемо у расуђивање врлине и зла; други - да би стекавши врлину борбом и трудом имали је чврстом и неизменљивом; трећи - да, напредујући у врлини, не мислимо високо о себи, него да се научимо смиреноумљу; четврти - да би, упознавши из искуства какво је зло, омрзли га савршеном мржњом (пс 139,22); и пети поврх свих - да не би, поставши бестрасни, заборавили своје слабости, нити силу онога који нам је помогао." (свети максим исповедник)


принципи добра
ако непријатељу душе бива дозвољено да се поиграва људским животом, зар то није зато што раније у том човеку нису били чврсти принципи добра, без којег нема благодати која нас штити? (св. филарет московски)


христови људи
свет је нешто што треба савладати. чиме? - горњим светом. дух времена нашег је нешто што треба савладати. чиме? - духом христовим. човек је нешто што треба савладати. чиме? - богочовеком. христови људи су од бога, и побеђују свет, јер је већи онај који је у њима неголи који је у свету (ср. 1. јн. 4,4). (св. јустин ћелијски)


док је душа жива... док је год у једном народу, као и у једном човеку, душа жива и јака, дотле ништа није изгубљено и ништа није мртво, што је прашином посуто. (св. николај жички)
 
Član
Učlanjen(a)
15.05.2010
Poruka
33
Ima jedna priča, ne sećam se zaista gde sam je čuo, ali je vrlo interesantna-zanimljiva. Možda vam je i poznata... Ko zna... Pokušaću da je prepričam.
Dakle:

Na severu Rusije, u onim velikim, nepreglednim brezovim šumama živeo je jedan čovek-drvoseča. Taj čovek je živeo u vremenu kada se RUSKI rod još uvek klackao između Peruna i Reči Božije. Zapravo, on je bio mnogobožac. Reč još uvek nije stigla do njegovih, brezovih šuma... Ali eto, živeo je prostim, jednostavnim životom. Bio je snažne telesne građe, a u grudima je imao dobru dušu. Znao je da razlikuje dobro od zla... Bio je dobar čovek.
Jednoga dana, dok je sedeo ispred svoje kolibe, i zagrevao ručno napravljen, (sklepan) "samovar", začuo je neki glas, a ubrzo i video čoveka sa čudnom kapom i dugom sedom bradom. Na sebi je imao crnu, ishabanu dugačku haljinu i gunj preko. Tako obučen, pogrbljen provlačio se između breza, i na sav glas vikao:
-Uzmite svoj Krst, i pođite za Isusom Hristom, Sinom Božijim! Uzmite svoj krst, i pođite za Isusom Hristom, Sinom Božijim!-I tako stalno.
-Ja znam šta je krst.-reče drvoseča. To je ono što se stavlja na krov brvnare, da bi krov bio jači. Pa dobro. Ovaj čudno obučeni čovek sigurno sakuplja vojsku za rat. Čim grane proleće, krenu i ratoivi... Ali ko je taj Isus? Sigurno je velikog roda, čim ga ovaj glasnik zove Sinom Božijim. Pa dobro, napraviću krst, i idem da nađem tog Isusa... Glasnik zove!
I tako, naš drvoseča poseče dve breze i napravi nemali krst. Spremio je i nešto hrane za put... Uprti krst na leđa i krenu tamo kuda je onaj čudni glasnik zamakao. Krst je bio težak, te se drvoseča sa teškom mukom probijao kroz šumu. Ponekad bi zastao, jer nije znao kuda dalje... Ali onda bi kao po nekom pravilu čuo glas:
-Uzmite svoj krst, i pođite za Isusom Hristom, Sinom Božijim!
-Aha, tamo treba ići. I išao je za glasom.
Prošla su tako puna četiri dana. Napokon je izašao na jedan proplanak. Glas koji ga je vodio sve vreme više nije čuo. Kuda dalje? U daljini je video nekoliko kuća-brvnara ograđenih visokom drvenom ogradom.
-Idem tamo. Tamo će mi sigurno reći gde je taj Isus Sin Božiji... Valja se priključiti vojsci. I stavi na leđa onaj brezovi krst, pa krenu dalje.
Došavši blizu, vide na krovu jedne kuće krst sličan onome koji je on nosio, ali mnogo manji. Njegovoj sreći kao da nije bilo karaja.
-Evo, evo ovde živi taj Isus, Sin Božiji! Evo znaka na njegovoj kući! Pokucaću na vrata i pitati za Isusa-reče.
Kao maljem stade udarati u vratnicu.
-Ima li koga... Isuse, otvori ja sam došao! Video sam i čuo tvoga glasnaika... Ima li koga! Otvorite!
Vrata se otvoriše i na njma se pojaviše dva crnorisca. Pomalo uplašeni i zbunjeni zapitaše gorostasnog drvoseču koga traži, i šta to nosi na leđima.
-Pa nosim krst, i tražim Isusa Sina Božijeg... Evo ja sam došao, jer sam čuo od njegovog glasnika, koji je obučen isto kao i vi, da zove: "Uzmite svoj krst, i pođite za Isusom Hristom, Sinom Božijim!"
-Ajde brate ostavi tvoj krst tu ispred, pa da se odmoriš, i nečim okrepiš.-rekoše mu monasi.
-Ne, krst neću da ostavim. A gde su vaši krstovi?-zapita.
Jedan od monaha ode i pozva igumana. To je bio jedan stari, i po mudrosti poznat duhovnik.
Došavši ispred kapije, iguman uvede drvoseču u manastir.
-Hajde nešto da pojedeš, pa ćemo videti... Isus Hristos će nam reći kako da rasudimo dalje.
-Kod nas je običaj-reče iguman-da bratu koji dođe u manastir, dodelimo i neko poslušanje, neki posao.
-Šta treba da se radi-reče drvoseča.
-Uzmi posudu sa vodom i onu ciglu pa idi u kuću što ima na krovu krst i oribaj drveni pod.
Ribajući pod, drvoseča dođe do ikonostasa.
-Sve je ovde nekako lepo, a i lepo miriše.-pomisli.
Polako je podigao pogled ka vrhu ikonostasa, i zastao... Neka težina mu se spustila u grudi... Začuđen, zadivljen... Video je oslikan krst, i na krstu čoveka-raspetoga. Iz ruku i nogu. i iz rebara tekla je krv... Neki ljudi i žene oko njega... Tuga.
-Pa ko si ti...? -reče drvoseča, kao van sebe. -Pa ko si ti, ko ti je to uradio?-ridao je. Pa šta si ti to učinio da te tako kazne?-plakao je. Nije mogao da odvoji pogled sa raspeća. Za njega više nije ništa postojalo. Onako gorostasan, plakao je kao dete posle dobijenih batina.
I... U tom času Gospod je sišao i stao ispred drvoseče, koji je još uvek savijen plakao.
-Ustani, i nemoj plakati više-reče On. -Ja sam Isus Hristos Sin Božiji.
Drvoseča je podigao glavu.
-A jesi li ti Isuse Sine Božiji gladan?-zapita drvoseča onako kroz suze, radostan što vidi Isusa da je živ.
-Jesam, idi kod igumana i pitaj ga za malo hleba.
Izletevši iz crkve, drvoseča nalete baš na igumana.
-Molim te starče, daj mi još malo hleba. Evo sam u crkvi upoznao jednog čoveka. To je onaj čovek što sam ga tražio... Zove se Isus Sin Božiji... Gladan je. Molim te da mi daš za njega malo hleba.
-Idi u kuhinju i uzmi...-promuca iguman.
Vrativši se u crkvu i pošto je dao Gospodu krišku hleba, Isus mu reče:
-Nisi ti za ovaj svet. Da li bi ti krenuo zamnom?
-Ja zbog toga i došao. A da povedemo i iguman, dobar je čovek?
-Njega još uvek ne možemo povesti, jer nije spreman.
Izašavši iz crkve, drvoseča zateče iguman kako još uvek stoji na onom istom mestu.
-Eto, ja moram da ide sa Isusom. Ne mogu više da ostanem ovde. A i ti ćeš uskoro za nama.

Malo kasnije u crkvi su našli drvoseču naslonjenog na ikonostas, kao da spava.
 
Član
Učlanjen(a)
17.01.2010
Poruka
749
Bog je nas poslao u naše vreme. On zna zadatke našeg vremena, koje je pred nas postavio. Zna snagu koju nam je dao, zna i potrebu, ukoliko ti zadaci prevazilaze naše snage, kao saradnika Njegovih, da onda on učini Svojom svemoćnom rukom ono što treba, a što mi ne možemo da učinimo. Ali uslov je taj, kaže Hristos: "Ako ostanete u meni i reči moje ostanu u vama, šta god hoćete, ištite, biće vam."

Patrijarh Pavle
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
15.05.2010
Poruka
33
Tako je. Kada je Gospod prao noge svojim učenicima, Petar mu nije dozvoljavao. A Gospod mu reče : "Ako ti ne operem noge nećeš imati udela samnom."
Sami se u potpunosti očistiti ne možemo. Zato i moramo vapiti Gospodu, baš kao što je to učinio Petar.
 
Član
Učlanjen(a)
17.01.2010
Poruka
749
ПОУКЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА O ЖИВОТУ У ХРИСТУ, ПРЕУЗЕТЕ ИЗ ЖИВОТОПИСА КОЈИ ЈЕ САСТАВИО СВЕТИ АТАНАСИЈЕ И ИЗ 20 ПОСЛАНИЦА И 20 СЛОВА ПРЕПОДОБНОГА


1. Сви заједно имајте првенствено бригу да, почевши, не слабите, да не падате духом трудећи се и да не говорите: "Већ дуго времена пребивамо у подвизима". Напротив, умножавате ревност своју, као да сваки дан почињете. Цео живот људски је веома кратак у поређењу са будућим веком, и све наше је ништа пред вечним животом. У овом свету се свака ствар продаје по цени, и сви размењују ствари исте вредности, док се обећање вечног живота купује за неку незнатност. Јер, написано је: Дана нaших година је - седамдесет година, а при већој снази - осамдесет година. И већина њих је у труду и муци (Пс.89,10). И тако, за осамдесет, или чак и сто година проведених у подвигу ми нећемо царовати једино сто година, већ у векове векова. Уз то, наше наслеђе неће бити на земљи, већ на небу, иако смо се подвизавали на земљи. И још: оставивши трулежно тело, добићемо нетрулежно. Немојмо падати у униније, и немојмо мислити да смо дуго проборавили (у подвигу), или да смо учинили нешто велико: страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,18).


Ima jedna priča, ne sećam se zaista gde sam je čuo, ali je vrlo interesantna-zanimljiva. Možda vam je i poznata... Ko zna... Pokušaću da je prepričam.......

:), lepa priča.
 
Poslednja izmena:
Top