LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Izabacivanje Jugoslavije sa EP - Nepravda kakvu svet ne pamti
Novosti
Navršilo se 20 godina od sramnog izbacivanja reprezentacije Jugoslavije sa EP u švedskoj. Selekcija, u kojoj nije bilo samo hrvatskih igrača, bila jedan od favorita za titulu
Dejan Savićević i Dragan Stojković
PROŠLO je punih 20 godina od najveće bruke i lakrdije u istoriji evropskog fudbala.
Tačno je dve decenije od kada je reprezentacija Jugoslavije, odlukom Ujedinjenih nacija koju su FIFA i UEFA samo pretočile u delo, vraćena iz Švedske gde se pripremala za početak Evropskog prvenstva.
Proterani smo iza bodljikave žice, zamenili su nas Danci i popeli se na tron koji je samo nekoliko nedelja ranije "prorican" Jugoslaviji.
Dvadeset godina kasnije evo naših fudbalera opet u Stokholmu, samo što će u utorak protiv Švedske igrati reprezentacija Srbije. Te 1992. zvali smo se Jugoslavija, igrali su uglavnom Srbi, ali i Crnogorci, Makedonci, Bosanci i Slovenci. Jedino Hrvata nije bilo...
Vreme je prošlo, ali sećanje nije izbledelo, a emocije su i danas jake. Taj ljudski i sportski zločin ne mogu da zaboravim jer sam, i na sreću i nažalost, bio učesnik te drame. Na sreću, jer je bilo prelepo družiti se s tim odvažnim, poštenim momcima i hrabrim funkcionerima, a nažalost jer sam tada shvatio koliko politika može da bude nepravedna i okrutna. I nikada neću zaboraviti dan, 30. maj 1992, kada je Savet bezbednosti UN doneo ozloglašenu rezoluciju 757 koja je glasila: "Ne dozvoliti učešće reprezentaciji zemlje (čitaj Jugoslavije) u sportskim takmičenjima."
Dogodilo se ono što su svi u Moskogenu (kamp reprezentacije) i Leksandu (novinari) ipak očekivali, iako je nada tinjala do poslednjeg trena. Od prvog dana priprema bilo je mnogo pritisaka, novinari iz Italije, Engleske, Francuske, Švedske i drugih zemalja naglašavali su da "zemlja ne postoji i da je simbol rata". Bilo je i tužno i ružno kako "Gazeta delo sport" iz pera svog urednika Tosadija traži da se "izbaci lažna zemlja, jer to nije samo izbor već i dužnost". Prenosila se i odluka iz Brisela da sankcijama EZ nije obuhvaćen i sport, ali i pretnja tadašnjeg britanskog premijera Džona Mejdžora da će učiniti sve da spreči susret reprezentacija Jugoslavije i Engleske najverovatnije u prvom kolu Evropskog prvenstva...
- Pripremajući se za početak takmičenja sve karte sam bacio upravo na duel sa Englezima - seća se Ivan Čabrinović, selektor Jugoslavije, inače stigao iz Kuvajta pošto je Ivica Osim predao dužnost zbog ratnog vihora koji je tada već besneo u Bosni i Hercegovini. - Ubeđen sam da bismo ih pobedili jer smo imali sjajan tim i veliki motiv da im svima pokažemo ko smo, šta smo i koliko vredimo.
Ne može Čabrinović da izbriše iz sećanja ni prvi korak na švedskoj zemlji.
- U našem kampu bili smo smešteni u bungalove, a okruženi policajcima u crnim uniformama koji su na povocu držali pse više nalik na razjarene vukove. I pored svega, momci su trenirali maksimalno, a mi smo se trudili da se usredsrede samo na fudbal. Ali nismo mogli jer su novinari postavljali pitanja o svemu osim o igri. Zato sam u jednom momentu rekao: ja sam trener, a ne političar, ako imate nešto da me pitate o pripremama, o meču s Engleskom - tu sam. Ako nemate, do viđenja!
O trenucima kada su saznali da se vraćaju kućama, Čabrinović ne želi da govori.
- Tu ranu ne mogu da prebolim. Mogu samo da kažem da smo bili dostojanstveni i da smo Švedsku napustili uzdignutih glava.
Avaj, to nije bio kraj muka. Iz Moskogena, koji je ličio na groblje, krenuli smo na aerodrom u Stokholmu. Autobusi su oko podneva ušli direktno na pistu, nije bilo ni carinske ni pasoške kontrole. Smestili su nas u VIP prostorije u kojima smo kao zatočenici ostali do 20.25. Tek tada smo poleteli za Beograd jer služba na aerodromu nije htela da napuni avion gorivom. Nekoliko puta smo polazili pa se vraćali. Smešno je bilo jedno od objašnjenja a glasilo je - čeka se dozvola "Britiš petroleuma" iz Londona, a ona nije stizala. Kao, Šveđani nisu mogli na svom tlu da kontrolišu gorivo. Posle toga su tražili i da se sve to plati, odnosno 2.000 dolara u gotovini, iako je prvobitno bilo odlučeno da sva plaćanja idu preko računa...
Zahvaljujući našem ambasadoru u Švedskoj Zlatanu Kikiću, koji je sve vreme bio uz reprezentaciju i potezao sve moguće veze, ali i samoubilačkoj izjavi hrabrog pilota Steve Popova da će "sleteti na autoput na obali Baltika, ali da neće Šveđanima ostaviti avion (u ponoć je isticalo vreme za let pa je "boing 737" mogao da bude zaplenjen), dali su nam zeleno svetlo. I to tek kada je avion počeo da se zagreva...
Tako su se raspali snovi jedne moćne generacije iz zemlje koje više nema, generacije kojoj nisu dozvolili da igra fudbal i da se, možda, okiti i evropskom titulom. Da je takav epilog zaista bio moguć postalo je još jasnije u narednim godinama, kada su gotovo svi tadašnji reprezentativci Jugoslavije u inostranstvu napravili veličanstvene karijere. Od svega, ostaće samo gorko sećanje na nezapamćenu nepravdu koja se nikome i nikada, ni pre ni posle 1992. nije dogodila.
STOJKOVIĆ, MIHAJLOVIĆ, MIJATOVIĆ, SAVIĆEVIĆ... U SASTAVU reprezentacije Jugoslavije u Švedskoj bilo je 18 igrača: Omerović, Leković, Radinović, Stanojković, Dubajić, Najdoski, Petrić, Vujačić, Novak, Brnović, Jokanović, Milanič, Stojković, Jugović, Mihajlović, Savićević, Mijatović i Jakovljević. Pred početak prvenstva trebalo je da im se priključe još Krčmarević i Petković.
Novosti
Navršilo se 20 godina od sramnog izbacivanja reprezentacije Jugoslavije sa EP u švedskoj. Selekcija, u kojoj nije bilo samo hrvatskih igrača, bila jedan od favorita za titulu
Dejan Savićević i Dragan Stojković
PROŠLO je punih 20 godina od najveće bruke i lakrdije u istoriji evropskog fudbala.
Tačno je dve decenije od kada je reprezentacija Jugoslavije, odlukom Ujedinjenih nacija koju su FIFA i UEFA samo pretočile u delo, vraćena iz Švedske gde se pripremala za početak Evropskog prvenstva.
Proterani smo iza bodljikave žice, zamenili su nas Danci i popeli se na tron koji je samo nekoliko nedelja ranije "prorican" Jugoslaviji.
Dvadeset godina kasnije evo naših fudbalera opet u Stokholmu, samo što će u utorak protiv Švedske igrati reprezentacija Srbije. Te 1992. zvali smo se Jugoslavija, igrali su uglavnom Srbi, ali i Crnogorci, Makedonci, Bosanci i Slovenci. Jedino Hrvata nije bilo...
Vreme je prošlo, ali sećanje nije izbledelo, a emocije su i danas jake. Taj ljudski i sportski zločin ne mogu da zaboravim jer sam, i na sreću i nažalost, bio učesnik te drame. Na sreću, jer je bilo prelepo družiti se s tim odvažnim, poštenim momcima i hrabrim funkcionerima, a nažalost jer sam tada shvatio koliko politika može da bude nepravedna i okrutna. I nikada neću zaboraviti dan, 30. maj 1992, kada je Savet bezbednosti UN doneo ozloglašenu rezoluciju 757 koja je glasila: "Ne dozvoliti učešće reprezentaciji zemlje (čitaj Jugoslavije) u sportskim takmičenjima."
Dogodilo se ono što su svi u Moskogenu (kamp reprezentacije) i Leksandu (novinari) ipak očekivali, iako je nada tinjala do poslednjeg trena. Od prvog dana priprema bilo je mnogo pritisaka, novinari iz Italije, Engleske, Francuske, Švedske i drugih zemalja naglašavali su da "zemlja ne postoji i da je simbol rata". Bilo je i tužno i ružno kako "Gazeta delo sport" iz pera svog urednika Tosadija traži da se "izbaci lažna zemlja, jer to nije samo izbor već i dužnost". Prenosila se i odluka iz Brisela da sankcijama EZ nije obuhvaćen i sport, ali i pretnja tadašnjeg britanskog premijera Džona Mejdžora da će učiniti sve da spreči susret reprezentacija Jugoslavije i Engleske najverovatnije u prvom kolu Evropskog prvenstva...
- Pripremajući se za početak takmičenja sve karte sam bacio upravo na duel sa Englezima - seća se Ivan Čabrinović, selektor Jugoslavije, inače stigao iz Kuvajta pošto je Ivica Osim predao dužnost zbog ratnog vihora koji je tada već besneo u Bosni i Hercegovini. - Ubeđen sam da bismo ih pobedili jer smo imali sjajan tim i veliki motiv da im svima pokažemo ko smo, šta smo i koliko vredimo.
Ne može Čabrinović da izbriše iz sećanja ni prvi korak na švedskoj zemlji.
- U našem kampu bili smo smešteni u bungalove, a okruženi policajcima u crnim uniformama koji su na povocu držali pse više nalik na razjarene vukove. I pored svega, momci su trenirali maksimalno, a mi smo se trudili da se usredsrede samo na fudbal. Ali nismo mogli jer su novinari postavljali pitanja o svemu osim o igri. Zato sam u jednom momentu rekao: ja sam trener, a ne političar, ako imate nešto da me pitate o pripremama, o meču s Engleskom - tu sam. Ako nemate, do viđenja!
O trenucima kada su saznali da se vraćaju kućama, Čabrinović ne želi da govori.
- Tu ranu ne mogu da prebolim. Mogu samo da kažem da smo bili dostojanstveni i da smo Švedsku napustili uzdignutih glava.
Avaj, to nije bio kraj muka. Iz Moskogena, koji je ličio na groblje, krenuli smo na aerodrom u Stokholmu. Autobusi su oko podneva ušli direktno na pistu, nije bilo ni carinske ni pasoške kontrole. Smestili su nas u VIP prostorije u kojima smo kao zatočenici ostali do 20.25. Tek tada smo poleteli za Beograd jer služba na aerodromu nije htela da napuni avion gorivom. Nekoliko puta smo polazili pa se vraćali. Smešno je bilo jedno od objašnjenja a glasilo je - čeka se dozvola "Britiš petroleuma" iz Londona, a ona nije stizala. Kao, Šveđani nisu mogli na svom tlu da kontrolišu gorivo. Posle toga su tražili i da se sve to plati, odnosno 2.000 dolara u gotovini, iako je prvobitno bilo odlučeno da sva plaćanja idu preko računa...
Zahvaljujući našem ambasadoru u Švedskoj Zlatanu Kikiću, koji je sve vreme bio uz reprezentaciju i potezao sve moguće veze, ali i samoubilačkoj izjavi hrabrog pilota Steve Popova da će "sleteti na autoput na obali Baltika, ali da neće Šveđanima ostaviti avion (u ponoć je isticalo vreme za let pa je "boing 737" mogao da bude zaplenjen), dali su nam zeleno svetlo. I to tek kada je avion počeo da se zagreva...
Tako su se raspali snovi jedne moćne generacije iz zemlje koje više nema, generacije kojoj nisu dozvolili da igra fudbal i da se, možda, okiti i evropskom titulom. Da je takav epilog zaista bio moguć postalo je još jasnije u narednim godinama, kada su gotovo svi tadašnji reprezentativci Jugoslavije u inostranstvu napravili veličanstvene karijere. Od svega, ostaće samo gorko sećanje na nezapamćenu nepravdu koja se nikome i nikada, ni pre ni posle 1992. nije dogodila.
STOJKOVIĆ, MIHAJLOVIĆ, MIJATOVIĆ, SAVIĆEVIĆ... U SASTAVU reprezentacije Jugoslavije u Švedskoj bilo je 18 igrača: Omerović, Leković, Radinović, Stanojković, Dubajić, Najdoski, Petrić, Vujačić, Novak, Brnović, Jokanović, Milanič, Stojković, Jugović, Mihajlović, Savićević, Mijatović i Jakovljević. Pred početak prvenstva trebalo je da im se priključe još Krčmarević i Petković.