LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Ispovest preživelog sa Golog otoka: Nemam kome da se pravdam
Novosti
Đorđe Vukmirović na Golom otoku sa dvojicom braće proveo tri i po godine, ali mu nije važna rehabilitacija. Sudbinu porodice obeležilo kumstvo sa Dapčevićima
Braća Đorđe, Marko i Nikola bili su zatočenici Golog otoka
JA ni danas nemam ni pred kim, ni za šta da se pravdam. Zato mi ni formalna rehabilitacija ne znači ništa. Kome bih, uostalom, za to i mogao da podnesem formalni zahtev, kad sam na tri i po godine golootočkog sužanjstva, kao i hiljade drugih, osuđen administrativnom, a ne sudskom merom? Pred sobom sam čist i sam sa sobom miran, i to je jedino što mi je važno.
Đorđe Vukmirović (82), penzionisani hirurg iz Sombora, na Golom otoku je robijao od sredine 1948. do početka 1953. I danas ga, veli, čim oseti miris mora podiđe ledena jeza, a svako, makar i ovlašno pominjanje zloglasnog Brozovog ostrva, danima budi nemir, zauvek usađen u kosti.
- Mog oca Mitra, koji je bio učesnik balkanskih i Prvog svetskog rata, u Bajmoku gde smo kolonizovani između dva svetska rata, 1948. je uhapsila Udba - počinje bolnu ispovest za „Novosti“ izuzetno krepka starina. - Posle rezolucije Informbiroa, svog krštenog kuma Vlada Dapčevića, rođenog brata tada slavnog generala, takođe našeg kuma Peka Dapčevića pokušao je da prebaci u Mađarsku.
Vukmirovići su iz Ceklina, a Dapčevići iz Ljubotinja kod Rijeke Crnojevića. Međusobno su se krštavali vekovima i kumstvo im je bilo svetinja. Kada je Vlado još rekao da hoće u Rusiju, za Mitra, za kojeg je to bila božanska reč, dileme nije bilo.
- Bila je noć i Vlado je već bio prešao granicu, ali je zalutao i vratio se na našu stranu, gde su ga uhapsili. Uskoro su došli i po oca i i odveli ga u Beograd, u zatvor na Obilićevom vencu. Proveo je tu dve godine, a od Golog otoka spasao ga je Ilija Kostić, pukovnik i advokat po službenoj dužnosti, kojem je, iz turskog šanca na Skadru 1912. izvukao oca.
Mitra jeste, ali njegova tri sina, Đorđa, Nikolu i Marka nije. Nedugo posle oca, uhapšen je najstariji Đorđe. Bilo mu je jedva 19 i tek je, u Beogradu, upisao Medicinski fakultet. Mada član KPJ, odbio je da se odrekne već uhapšenog oca, a sudbinu mu je definitivno zapečatio potonji prvi srpski komunista Draža Marković.
- Trebalo je da, na partijskom sastanku na fakultetu, raskrinkamo i isključimo dvojicu drugova koji su dobro govorili o Rusima. Umesto da ih napadnem, rekao sam da su oni pošteni prema partiji jer svoj stav iznose pred njom, a ne na ulici. Marković koji je vedrio i oblačio Univerzitetom, izbacio me je i sa sa sastanka, i iz partije. Tri dana docnije sam i uhapšen.
Put u stočnim vagonima do luke Bakar, prve batine na brodu „Punat“, pa strašno ostrvo i prvi prolazak kroz špalir od dve hiljade logoraša... A onda tri i po godine poniženja, krvavog rada u ostrvskom kamenolomu, svakodnevnog maltretiranja i ponižavanja...
- Najgore batine dobio sam zbog Branka, sina Draže Mihailovića. Iako je bio u bojkotu, seo sam pored njega kad su naišli stražari i pitali ga kako mu se zove otac. Dragoljub, rekao je. Nije Dragoljub, nego Draža, majku ti j...., urliknuli su i počeli da ga gaze. Onda su se okrenuli meni. Imao sam još dečačke brčiće, pa su mi rekli da ličim na Staljina. I ubili boga i u meni.
Na glavi, rukama i leđima i danas nosi ožiljke fizičke torture. Psihička je, ipak, bila gora jer je išla da potpunog obezljuđivanja, pa su ožiljci na duši mnogo gori. Uz ostalo, i danas čuje krike Radeta Žigića, Srbina iz Like i prvog čoveka KP Hrvatske, kojeg su tukli danima, do smrti.
Sa porodicom nije imao nikakav kontakt, a potkraj svog robijanja među logorašima je, u prolazu, ugledao i najmlađeg brata Marka.
- Iz Ohrida, gde je bio oficir, došao je u Bajmok i u jednom sukobu sa grupom meštana Mađara zaštitio vojnike graničare. Posle je jedan revnosni bajmočki udbaš u njegov puk poslao pismo da je širio nacionalnu mržnju. Već obeleženog, poslali su ga na Goli otok.
Iako u istoj robijašnici, međusobnog kontakta nisu imali. A neposredno pošto je Đorđe pušten, na ostrvo je, u grupi studenata agronomije označenih kao informbiroovci, stigao i treći brat Nikola.
- Sve u svemu, nas trojica smo na Golom sastavili gotovo deset godina - zaokružuje neveselu ispovest sagovornik „Novosti“. - Neka mi se bar jedan vratio živ, izustio je, već obeshrabren, naš Mitar kada sam ja 1953. stigao u Bajmok. Na sreću, u naredne tri-četiri godine, vratili su se, izmučeni i obeleženi, ali živi i uspravni, i Marko i Nikola.
POKAJANJE
JEDAN bajmočki udbaš bio je takav strah i trepet. Kada se sedamdesetih teško razboleo, molio je da ga operiše baš Đorđe, u to vreme hirirg poznat i daleko van Sombora.
- Obavio sam to, ali sam želeo da izbegnem svaki kontakt - seća se Vukmirović. - Ipak, on me je potražio u lekarskoj sobi, pružio ruku i rekao: Hvala, iako ovo nisam zaslužio!
MAJKA ANĐELIJA
MUŽ i tri sina na robiji, a ona sama, u neizvesnosti i strepnji da li su živi i hoće li joj se uopšte vratiti... Sve to, međutim, nije slomilo Ćorđevu majku Anđeliju Vukmirović.
- Nikog se nije bojala, znala je vilama da rastera udbaše koji su joj šunjali oko kuće - veli, s ponosom, on. - Takva nam je i danas, pre nekoliko dana je, bogu hvala, napunila 102 godine!
Novosti
Đorđe Vukmirović na Golom otoku sa dvojicom braće proveo tri i po godine, ali mu nije važna rehabilitacija. Sudbinu porodice obeležilo kumstvo sa Dapčevićima
Braća Đorđe, Marko i Nikola bili su zatočenici Golog otoka
JA ni danas nemam ni pred kim, ni za šta da se pravdam. Zato mi ni formalna rehabilitacija ne znači ništa. Kome bih, uostalom, za to i mogao da podnesem formalni zahtev, kad sam na tri i po godine golootočkog sužanjstva, kao i hiljade drugih, osuđen administrativnom, a ne sudskom merom? Pred sobom sam čist i sam sa sobom miran, i to je jedino što mi je važno.
Đorđe Vukmirović (82), penzionisani hirurg iz Sombora, na Golom otoku je robijao od sredine 1948. do početka 1953. I danas ga, veli, čim oseti miris mora podiđe ledena jeza, a svako, makar i ovlašno pominjanje zloglasnog Brozovog ostrva, danima budi nemir, zauvek usađen u kosti.
- Mog oca Mitra, koji je bio učesnik balkanskih i Prvog svetskog rata, u Bajmoku gde smo kolonizovani između dva svetska rata, 1948. je uhapsila Udba - počinje bolnu ispovest za „Novosti“ izuzetno krepka starina. - Posle rezolucije Informbiroa, svog krštenog kuma Vlada Dapčevića, rođenog brata tada slavnog generala, takođe našeg kuma Peka Dapčevića pokušao je da prebaci u Mađarsku.
Vukmirovići su iz Ceklina, a Dapčevići iz Ljubotinja kod Rijeke Crnojevića. Međusobno su se krštavali vekovima i kumstvo im je bilo svetinja. Kada je Vlado još rekao da hoće u Rusiju, za Mitra, za kojeg je to bila božanska reč, dileme nije bilo.
- Bila je noć i Vlado je već bio prešao granicu, ali je zalutao i vratio se na našu stranu, gde su ga uhapsili. Uskoro su došli i po oca i i odveli ga u Beograd, u zatvor na Obilićevom vencu. Proveo je tu dve godine, a od Golog otoka spasao ga je Ilija Kostić, pukovnik i advokat po službenoj dužnosti, kojem je, iz turskog šanca na Skadru 1912. izvukao oca.
Mitra jeste, ali njegova tri sina, Đorđa, Nikolu i Marka nije. Nedugo posle oca, uhapšen je najstariji Đorđe. Bilo mu je jedva 19 i tek je, u Beogradu, upisao Medicinski fakultet. Mada član KPJ, odbio je da se odrekne već uhapšenog oca, a sudbinu mu je definitivno zapečatio potonji prvi srpski komunista Draža Marković.
- Trebalo je da, na partijskom sastanku na fakultetu, raskrinkamo i isključimo dvojicu drugova koji su dobro govorili o Rusima. Umesto da ih napadnem, rekao sam da su oni pošteni prema partiji jer svoj stav iznose pred njom, a ne na ulici. Marković koji je vedrio i oblačio Univerzitetom, izbacio me je i sa sa sastanka, i iz partije. Tri dana docnije sam i uhapšen.
Put u stočnim vagonima do luke Bakar, prve batine na brodu „Punat“, pa strašno ostrvo i prvi prolazak kroz špalir od dve hiljade logoraša... A onda tri i po godine poniženja, krvavog rada u ostrvskom kamenolomu, svakodnevnog maltretiranja i ponižavanja...
- Najgore batine dobio sam zbog Branka, sina Draže Mihailovića. Iako je bio u bojkotu, seo sam pored njega kad su naišli stražari i pitali ga kako mu se zove otac. Dragoljub, rekao je. Nije Dragoljub, nego Draža, majku ti j...., urliknuli su i počeli da ga gaze. Onda su se okrenuli meni. Imao sam još dečačke brčiće, pa su mi rekli da ličim na Staljina. I ubili boga i u meni.
Na glavi, rukama i leđima i danas nosi ožiljke fizičke torture. Psihička je, ipak, bila gora jer je išla da potpunog obezljuđivanja, pa su ožiljci na duši mnogo gori. Uz ostalo, i danas čuje krike Radeta Žigića, Srbina iz Like i prvog čoveka KP Hrvatske, kojeg su tukli danima, do smrti.
Sa porodicom nije imao nikakav kontakt, a potkraj svog robijanja među logorašima je, u prolazu, ugledao i najmlađeg brata Marka.
- Iz Ohrida, gde je bio oficir, došao je u Bajmok i u jednom sukobu sa grupom meštana Mađara zaštitio vojnike graničare. Posle je jedan revnosni bajmočki udbaš u njegov puk poslao pismo da je širio nacionalnu mržnju. Već obeleženog, poslali su ga na Goli otok.
Iako u istoj robijašnici, međusobnog kontakta nisu imali. A neposredno pošto je Đorđe pušten, na ostrvo je, u grupi studenata agronomije označenih kao informbiroovci, stigao i treći brat Nikola.
- Sve u svemu, nas trojica smo na Golom sastavili gotovo deset godina - zaokružuje neveselu ispovest sagovornik „Novosti“. - Neka mi se bar jedan vratio živ, izustio je, već obeshrabren, naš Mitar kada sam ja 1953. stigao u Bajmok. Na sreću, u naredne tri-četiri godine, vratili su se, izmučeni i obeleženi, ali živi i uspravni, i Marko i Nikola.
POKAJANJE
JEDAN bajmočki udbaš bio je takav strah i trepet. Kada se sedamdesetih teško razboleo, molio je da ga operiše baš Đorđe, u to vreme hirirg poznat i daleko van Sombora.
- Obavio sam to, ali sam želeo da izbegnem svaki kontakt - seća se Vukmirović. - Ipak, on me je potražio u lekarskoj sobi, pružio ruku i rekao: Hvala, iako ovo nisam zaslužio!
MAJKA ANĐELIJA
MUŽ i tri sina na robiji, a ona sama, u neizvesnosti i strepnji da li su živi i hoće li joj se uopšte vratiti... Sve to, međutim, nije slomilo Ćorđevu majku Anđeliju Vukmirović.
- Nikog se nije bojala, znala je vilama da rastera udbaše koji su joj šunjali oko kuće - veli, s ponosom, on. - Takva nam je i danas, pre nekoliko dana je, bogu hvala, napunila 102 godine!