Isidora Sekulić

Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.014
Isidora_Sekulic.jpg
Isidora Sekulić je rođena 18.februara 1877.u Mošorinu, u Bačkoj(u Prosvetinoj "Maloj enciklopediji" i u "Istoriji književnosti" Jovana Deretića kao godina rođena stoji 1887). Djetinjstvo je provela u Rumi i Zemunu.Školovala se u Somboru i u Pešti.Poput mnogih školovanih žena tada, radila je kao nastavnica prvo u Pančevu, a zatim u Šapcu i, od 1919, u Beogradu. Obje okupacije je provela u Srbiji.

Ostaće zapisano i to da je Isidora Sekulić prva žena koja je postala akademik, za dopisnog člana Akademije primljena je 1939. godine, a za redovnog 1950.

DJELA:

"Analiticki trenuci"(Beletristika - Eseji)
Teme iz umetnosti

"Djakon bogorodicine crkve " (Beletristika - Pripovetka)

"Domaca knjizevnost I" (Jezik i knjizevnost - Knjizevna kritika)

"Domaca knjizevnost II "(Jezik i knjizevnost - Knjizevna kritika)

"Gospa Nola" (Beletristika - Pripovetka)

"Jezik i kultura" (Beletristika - Eseji)

"Hronika palanackog groblja" (Beletristika - Pripovetka)

"Njegosu knjiga duboke odanosti" (Jezik i knjizevnost - Knjizevna kritika)

"Pisma Isidore Sekulic" (Beletristika - Pisma)

"Pisma iz Norveske i drugi putopisi" (Beletristika - Pisma)

"Pripovetke II "(Beletristika - Pripovetka)

"Saputnici" / pripovetke I (Beletristika - Pripovetka)

"Svetska knjizevnost I" (Jezik i knjizevnost - Knjizevna kritika)

"Svetska knjizevnost II "(Jezik i knjizevnost - Knjizevna kritika)

"Zapisi o mome narodu "(Beletristika - Eseji)

Od Isidore Sekulic sam prvo procitala " Djakon bogorodicine crkve ",jedno izuzetno misaono djelo koje govori o ljudskim sudbinama, o cestitosti i nevinosti, o ljubavi ,koje mi danas ne poznajemo i nemamo prilike da vidimo i dozivimo.o visoko izrazenoj moralnosti,koja nadvladava ljubav, jer moral je nekada bio na prvom mjestu,cast i ljudski postupci,koji cuvaju obraz.To danas vise ne postoji.Odmah se vidjelo da to nije samo " napisano " djelo vec i " dozivljeno ",jer je nabijeno emocijama.prepricala sam cerki sve i ona se odusevila i iskoristila tu temu za pismeni iz srpskog.Naravno, dobila je 5 ,jer je tema jako interesantna.
Kasnije sam citala " Sumanovice ",potresnu pripovijetku o sudbini dvojice brace, o nesrecnoj politici i nesrecim ratovima,koji kroz vjekove ocrtavaju ljudske sudbine i kroje zivote.Bas je dobra i upecatljiva pripovijetka.
Onda sam citala " Gospa Nolu ",o gospodji Noli koja je usvajala tudju djecu i izvodila ih na zivotni put,dati su prelijepi opisi karaktera.
Mislim da za sva njena djela vazi isto:jako slika emocije, karaktere,teme su joj raznovrsne i aktuelne u svim epohama.jedna od mojih omiljenih knjizevnica.
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.042
ДЕВОЈЧИЦА У ЗАЧАРАНОЈ ШУМИ

ДЕВОЈЧИЦА У ЗАЧАРАНОЈ ШУМИ


Кад је била мала, вршњацима је сметало њено знање; кад је одрасла, сматрали су је једном од најумнијих жена Србије


02-01.jpg

Исидора Секулић


Док у некој енциклопедији читате основне податке о књижевници Исидори Секулић, да је писала новеле, путописе, студије и есеје, да је била изванредан стилиста и преводилац, па затим да је докторирала у Берлину, да је била прва жена академик у Србији, први председник Удружења писаца Србије, оснивач југословенског ПЕН клуба, да је говорила седам језика и изванредно познавала књижевност и уметност, да је много путовала, да су „Хроника паланачког гробља”, „Сапутници” и „Писма из Норвешке” њена најпознатија дела, можда помислите – каква је она била док није постала све то што је била? Прича о Изи, како је Исидору звао тата, покушаће да одговори на то питање.
Исидора мошоринска
Рођена је 1877. године у Мошорину, бачком селу на обали Тисе тридесетак километара удаљеном од Новог Сада, и ту је провела само прву годину. Кад је много касније отишла да види тај Мошорин, ништа није било онако како је замишљала. „У дворишту, осетих да ми је најпријатније да се сневеселим. Муњевито се запитах: зашто? И муњевито одговорих у себи: зато што нема траве... Све сам замишљала: ако некад видим своје село, то ће бити: трава, трава, трава... У овом дворишту сад ниједног стручића од ње; него је двориште закрчено неким нередом који стоји преда мном као хијероглифи.” Исидорин отац Данило, мошорински бележник, добио је место градског већника у Руми па су се Секулићи преселили. Исидору је отац васпитавао неуобичајено за оно време: на њена дечја питања одговарао је стрпљиво али сложено, уверен да дечја памет може све да прихвати. Била му је мезимица и нада, нарочито након смрти Предрага, првог детета. Исидори је тада било четири године. Себе је описивала као малену, кржљаву девојчицу с којом нико није хтео да се игра. Памти и да се ноћу будила у плачу и да њени често нису успевали да је умире. Баш кад се Исидора уписала у први разред Опће пучке школе, њену мајку Љубицу савладала је туберкулоза. У школском дневнику пише да је Исидора била одлична у свим предметима, да је владање, ћудоредност – како се тада говорило – имала веома похвално. Њен отац опет је напредовао у служби, постао је градски капетан, па се са Исидором и њеним две године млађим братом Димитријем преселио у Земун, у улицу Три голуба која излази на Дунав. Отац је Исидору уписао и у грчку школу, да научи језик. Земун је тада био пун грчких трговаца који су за своју децу ту довели грчке учитеље, па је Данило сматрао да та околност може бити од користи његовој радозналој и паметној кћерки. Један од учитеља био је ожењен Рускињом, па је Данило упутио Исидору и на руски језик. Касније, Исидора се сећала с каквим уживањем је слушала своју професорку док јој описује далеки завичај и док рецитује стихове Пушкина и Љермонтова. Кад је имала девет година, један очев пријатељ, желећи да му помогне, позвао је Исидору у Болоњу на годину дана. Исидора је желела да то време искористи на научи италијански, и њен домаћин успео је да је упише у школу. После две недеље на часовима је одговарала на италијанском као и сва деца. Касније је с поносом говорила да је у четрнаестој години знала пет језика. „Имала сам ретку срећу да од првих дана будем бачена у свет науке и рада, што ће рећи да сам зарана упућена на саму себе. Због таквог, друкчијег мојег живота, деца ме нису схватала и ја нисам налазила додирне тачке с њима”, испричала је педесетих година прошлог века књижевници Нади Маринковић.
02-02.jpg

Исидорине наочаре


Буре живота

Исидора Секулић Школски задаци нису јој задавали много бриге, све је било просто и лако и, како је записала, могло се већ у школи научити и запамтити. Али, та одлика имала је лошу страну: „Знала сам веома много и нехотице сам то показивала, није било могуће сакрити. Штрчала сам у својој средини и деца ме нису подносила. У школској торбици, долазећи кући, налазила сам подсмешљиве поруке, своје карикатуре, и све се сводило на то да забијам нос у књигу и да се правим важна. Ја нисам забијала нос у књигу, али су ми они око мене придавали важност коју сама себи нисам давала. Напротив, увлачила сам се у себе и бежала у последње редове, у најтамније углове. Осећала сам да сметам, да изазивам својом жељом за знањем. Лепоту и љупкост нису толико гонили, ње је било доста, а ваљда и због тога што је пролазна и краткотрајна. Била сам врло несрећна у тим годинама... Можда сам баш због тога толико волела Леопардија, тог грбавца који је упркос свом личном јаду умео да у свету открије толико лепоте. Читала сам га готово јецајући, и то ми је била сва утеха.” Ђакомо Леопарди, један од највећих песника италијанског романтизма, није био једина Исидорина лектира. У ствари, може се рећи да је она волела све књиге. „У библиотекама сам била као у зачараној шуми; књига је била моје опуштање, мој азил, књига и путовање.” О истој теми, забележила је следеће: „Седела сам, дакле, по цео дан сама у каквом кутићу и превртала шарене и светле картоне по лексиконима и књигама природних наука. Тамо се видело како букти поларна светлост, тамо је било оних чудних тропских биљака са физиономијама дивљих животиња, шуштало је море и возиле се по њему грдне галије асирских веслача, ишли су у бој египатски војници, све један као други, са запетим стрелама и са оним чудним оштрим профилима главе на оба рамена...” Исидору је било могуће наћи с књигом по разним осамљеним местима куће, па и у – бурету. За расушену стару кацу коју је открила у дну дворишта, везивале су је важне успомене. „Помишљала сам прво да у друштву продрем у буре, али сам се предомислила и решила да га сама испитам и по робинзонски освојим. Једног раног летњег јутра дограбим собне мердевине, чекић и секирицу, попнем се на кров и размакнем даске по њему да може сунце унутра, а затим иставим једну трулу даску с бока да бих и сама могла да уђем... Тог дана сам се уселила у буре. Прво сам унела малу столичицу и над њом разапела стари избељени кишобран с којим су млађи ишли у јесен да пазаре. Онда сам довукла сву моју баштицу у лонцима, између осталога и два лепа висока фикуса који су у бурету изгледали као палме... У тој трулој колибици научила сам да волим оно што не видим, оно што немам, и оно што мора да прође... Једне септембарске ноћи дигла се страховита олуја... Те септембарске ноћи увенуо је мој летњи сан. Вихор је покидао кров на бурету, разредио и почупао даске с бокова, порушио и покрхао моје покућство, и подавио лађице и избрисао Мадагаскар и Бразилију. Лонци с цвећем изврнути и разбијени, пуно мртвих буба, а моја столичица, као додола, затрпана мокрим, прозеблим и мртвим гранчицама... Отац ме је држао за руку и говорио да се буре не може оправити, да га је олуј уништио, и да ће сада и тако доћи зима. А ја сам вриштала. Вриштала и дрхтала с оним болесним очајањем сирочета које комшијске матере љуби и у бурету летује... То је место, заједно са кућом и двориштем, продато... Да ми је да га купим, да га узидам у кулу, да кулу забравим са девет кључева, да се могу зазидати трагови мртвих дана.”

02-03.jpg

Исидора Секулић је сматрала да деци не треба повлађивати



Шта су Србину гусле?

После трећег разреда реалке, отац ју је послао најпре у Вишу женску школу у Нови Сад, па у Сомбор, у тада чувену српску Препарандију, школу за будуће учитеље. Била је међу најбољим ђацима. У Сомбору је објавила свој први рад: у „Школском листу”, у броју за март/април 1894. године, написала је чланак „Шта су Србину гусле?” Међутим, може се рећи да је њен први јавни литерарни покушај настао много раније. „Српско народно позориште давало је неку драму или трагедију, не сећам се више. Износила сам своје утиске пред пријатељима у очевој кући и неко је то објавио у ’Бранку’. Историјски, и хронолошки, то би био почетак.” Кад је то тачно било, није ни важно. Испите је положила с одличним оценама, па је лако у Пешти уписала Виши педагогијум, математичко-физичке науке, како би постала професор. Студирала је три године, и завршила с одличним успехом. Земунски лист „Ново време” објавио је 29. јуна 1897. године следећу вест: „Госпођица Исидора, ћерка нашег уваженог градског капетана госп. Данила Секулића, свршила је у Будимпешти виши курс државне педагогије са скроз изврсним успехом. Иста госпођица свршила је од првог основног разреда све разреде основне школе, вишу женску школу у Новом Саду и Препарандију у Сомбору са изврсним успехом. Честитамо и госпођици и оцу на тако сјајном успеху.” Недавно је обележено пола века од смрти Исидоре Секулић. У Београду, у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић”, постоји спомен-соба Исидоре Секулић. Отворена је за свакога, дакле није као већина соба великих људи ограђена дебелим свиленкастим канапом закаченим за месингане стубиће. У њој је Исидорина библиотека, радио „космај”, зидни сат, секретер, свећњаци, стона лампа, слике домаћих уметника, сточић, фотеља, писаћа машина, фотографије, много разгледница из музеја с репродукцијама уметничких дела, личне ситнице: наочари, пасош, мастионица, перо за писање, нож за сечење хартије и више од хиљаду признаница и рачуна за струју, воду, пензију, али највише за претплату на стране часописе. Писма је уништила, сачувана су само писма која је она писала другима. Никад није писала за децу. Зна се само шта је мислила како то треба чинити: „Људи који пишу за децу греше, свет и људе приказују дефектне и смањене, претерују са описима, често и са глупостима. Дете је потпун човек, веома рано, готово одмах, схвата оно шта је лепота. Дете треба васпитавати са поштовањем и озбиљношћу. Погледајте Киплингове бајке, и сад се узбуђујем кад их читам. Кажу да је у Француској најчитанија књига ’Мали принц’ Сент-Егзиперија. Ја то могу да схватим.” Умрла је 1958. године, сахрањена је без говора и венаца, увијена само у бели чаршaв.



P.Zabavnik
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.978
Isidora Sekulić, kraljica reči i apostolka samoće

Doktorirala je 1922. godine, bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije

17970227940591992880.jpg


"ŠTRČALA sam u svojoj sredini. U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam podsmešljive poruke, svoje karikature, i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bežala u poslednje redove, u najtamnije uglove. Osećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem".


Ovako je Isidora Sekulić opisivala svoje detinjstvo, svesna da će ako ne uguši žeđ za znanjem zauvek "izazivati" sredinu. Onima koji su je dobro poznavali, bilo je jasno da nijedan podsmeh neće umiriti sveznalačke nagone male Izi. Ali čak ni oni nisu mogli da naslute da će ova devojčica jednog dana postati veliki novelista, putopisac, esejista, prevodilac koji sedam jezika drži u malom prstu... Naravno, ni sama Isidora nije mogla da pretpostavi da će doktorirati, postati prva žena članica SANU, jedna od osnivača jugoslovenskog PEN kluba, prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije...


Prve stranice njenog života ispisane su na obali Tise, u selu Mošorin, gde je 1877. godine rođena. Tek je prohodala kada je Bačku zamenila Sremom, jer je njen otac dobio mesto gradskog većnika u Rumi, pa je Rumljani ponosno svrstavaju u znamenite sugrađane. Tu je Isidora krenula u prvi razred, o čemu svedoče podaci donedavno zaboravljeni u prašnjavim knjigama, na tavanu osnovne škole "Zmaj Jova Jovanović". Kako u knjizi "Blagorodne duše" navodi Dušan Poznanović, "pod rednim brojem 37 školske 1883/1884. zaveden je đak prvak Sekulića Isidora, koja je u prvom polugodištu ocenjena 'prva s odlikom', čime su se u to vreme mogle pohvaliti samo još dve devojčice". Nedugo zatim, sa mlađim bratom Dimitrijem i ocem, koji je dobio mesto gradskog kapetana, nastanila se u Zemunu, a u Rumi je, nažalost, ostavila dva groba - starijeg brata Predraga i majke Ljubice.

U gradu na Dunavu, Isidoru je otac "nagradio" lekcijama koje je svakodnevno učila od grčkih učitelja. Već u 14. godini govorila je pet jezika, bila je daleko ispred svojih vršnjaka i duboko u svetu knjiga.


"U bibliotekama sam bila kao u začaranoj šumi; knjiga je bila moje opuštanje, moj azil i putovanje. Sedela sam po ceo dan sama u kakvom kutiću i prevrtala šarene i svetle kartone po leksikonima i knjigama prirodnih nauka. Tamo se videlo kako bukti polarna svetlost, tamo je bilo onih čudnih tropskih biljaka sa fizionomijama divljih životinja, šuštalo je more i vozile se po njemu grdne galije asirskih veslača..."


Otac je svojoj znatiželjnoj mezimici obezbedio školovanje kakvo je zaslužila, što je zabeleženo 29. juna 1897. godine u zemunskom listu "Novo vreme":


"Gospođica Isidora, ćerka našeg uvaženog gradskog kapetana gosp. Danila Sekulića, svršila je u Budimpešti viši kurs državne pedagogije sa skroz izvrsnim uspehom. Ista gospođica svršila je od prvog osnovnog razreda sve razrede osnovne škole, višu žensku školu u Novom Sadu i Preparandiju u Somboru sa izvrsnim uspehom."


Postala je upravitelj Više devojačke škole, jedno vreme je radila u Šapcu, a onda je 1909. godine stigla u Beograd o kojem je dugo maštala. U njemu je izdala prvu knjigu "Saputnici", koja nije ispraćena dobrom kritikom, ali to nije obeshrabrilo mladu spisateljicu. Po mir i inspiraciju je otišla u zemlju fjordova, gde je uživala u lepotama prirode, divila se irvasima, pisala, ponekad sebe nazivala gospođom Stremnicki, prvi put priznajući da ima i muža. Tako su, 1914. godine, nastala njena "Pisma iz Norveške", kojima je tek kasnije priznata vrednost.


Kada joj je, posle Prvog svetskog rata, umro muž, tugu je lečila u putovanjima širom Evrope, s kojih se vraćala bogatija za nove putopise. Školovanja joj nikad nije bilo dosta, pa je doktor filozofskih nauka postala 1922. godine u Berlinu. Sarađivala je u raznim časopisima, objavila knjige "Đakon Bogorodičine crkve", "Iz prošlosti", "Hronika palanačkog groblja"... Zbog biografije, s kojom je nesumnjivo došlo do preokreta u našoj književnosti, Bogdan Popović je predložio da uđe u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, što se, uprkos bojkotu pojedinih, i dogodilo. Koliko nije volela slavu i priznanje, govori pismo u kojem se gotovo pravdala Vasi Stajiću:


"Ja sam skromna, siva figura, nisam bolja od drugih; ne volim značke i povorku koja ide napred. Meni je, dakle, Akademija priredila zbunjenost veliku".


Posete je primala retko, i to četvrtkom, u stanu, koji je ličio na apoteku i bio skromno opremljen, ali bogat knjigama i slikama Njegoša, Mocarta i Šopena. Dušu je hranila u tišini, u njoj je i stvarala, pa su je kasnije nazvali "apostolkom samoće".


Sakrivena među spisima i papirima, isposnički je živela, ali je zato nadahnuto stvarala posle Drugog svetskog rata. Čitaoce je obradovala delima "Zapisi o mome narodu" (1948), "Njegošu knjiga duboke odanosti" (1951), "Govor i jezik" (1956), "Mir i nemir" (1957)". Pisala je o ljubavi prema vojvođanskoj ravnici, karakteru našeg naroda, kulturnom nacionalizmu...

O smrti je govorila kao o poslednjoj borbi koju svako mora sam da izdrži, a ona ju je "iznela" 1958. godine. Njeno telo je uvijeno u beli čaršav i položeno u najprostiji sanduk. Jedna od naših najumnijih žena i najvećih književnica je sahranjena bez govora, venca i pompe. Jer je tako želela.

ZBOG NjEGOŠA I BOGA NA UDARU ĐILASA

PRED kraj života se sve više vraćala tradicionalnim vrednostima, govorila je o ljubavi prema Bogu... Knjiga o Njegošu, kojeg je smatrala najvećim nacionalnim pesnikom, nije se dopala tadašnjoj vlasti, a pogotovo Milovanu Đilasu, koji ju je "dočekao" i kod eseja "Problem siromaštva u čoveku i književnosti", označivši ga kao "najbanalniju popovsku propoved". Pogodile su je te osude i oterale u izolaciju, što je rečima najslikovitije dočarala Jara Ribnikar, kada je rekla: "Gospodin Đilas je uzeo sekiru i ubio jednu staricu". Isidora je samo zapisala da joj nisu dali da bude svoja i pametna, nego su u svemu što je radila uvek tražili nešto tuđe.

(Večernje novosti)
 
Natrag
Top