Isaac Manuel Francisco Albéniz y Pascual

[crvendac_011]

Isaac Manuel Francisco Albéniz y Pascual

Исак Албениз и Пасквал (катал. Isaac Albéniz у Pascual; Кампродон, 29. мај 1860 — Камбо ле Бен, 18. мај 1909) је био шпански и каталонски пијаниста и композитор познат по клавирским делима заснованим на шпанској народној музици.
​

Живот
​

Рођен у Кампродону (Каталонија), Албениз је био чудо од детета. Прво клавирско извођење имао је у четвртој години. У седмој години положио је пријемни испит за клавир на Париском конзерваторијуму. Већ од шеснаесте године одржавао је концерте широм света. Након кратког боравка на Лајпцишком конзерваторијуму, 1876. године одлази у Брисел. Године 1880. одлази у Будимпешту како би студирао код Франца Листа. Међутим, Франц Лист је у то време боравио у Вајмару.
​

Године 1883. упознаје композитора Фелипеа Педрела, који га је надахнуо да напише Шпанску свиту, оп. 47. Најпознатији став ове композиције — Астурија — првобитно је писан за клавир, а касније је прилагођен за гитару.
​

Албениз је током деведесетих година 19. века живео у Лондону и Паризу где је углавном писао позоришна дела. Године 1900. почела је његова болест бубрега и вратио се компоновању клавирске музике. У периоду између 1905. и 1909. године компоновао је своје најпознатије дело — свиту Иберија (1908).
​

Међу његовим оркестарским делима издвајају се Шпанска рапсодија (1887) и Каталонија (1899).
​

Исак Албениз је умро 1909. године у француском месту Камбо ле Бен у 49. години живота. Сахрањен је у Барселони.
​

Музика​

• Опере:
  

  • Хенри Клифорд​
  • Пепита Хименез​
  • Мерлин​
  • Чаробни опал​
• Свите:
  

  • Античке свите​
  • Шпанска свита за клавир. Састоји се из 8 комада посвећених шпанским градовима или областима: Гранада, Каталонија, Севиља, Кадиз, Астурија, Арагон, Кастиља и Куба (тада је припадала Шпанији).​
  • Шпанска свита. Друга свита истог назива коју чине 2 комада: Сарагоса и Севиља.​
  • Иберија. Састоји се из 12 комада за клавир груписаних у 4 циклуса:
    

    • 1. циклус: Evocación, El Puerto, El Corpus Christi en Sevilla.​
    • 2. циклус: Rondeña, Almería, Triana.​
    • 3. циклус: El Albaicín, El Polo, Lavapiés.​
    • 4. циклус: Малага, Jerez, Eritaña.​
• Оперете:
  

  • Cuanto más viejo​
  • Catalanes de Gracia​
  • El canto de salvación​
  • San Antonio de la Florida​
• Остала дела:
  

  • 6 baladas Marquesa de Bolaños
    • Barcarola
    • La Lontananza
    • Una rosa in dono
    • Il tuo sguardo
    • Morirò
    • T'ho riveduta in sogno
  • Христос - ораторијум
  • Шпанска рапсодија за клавир и оркестар, оп. 70
  • Recuerdos de viaje, op. 71. Састоји се из седам комада: En el mar, Leyenda, Alborada, En la Alhambra, Puerta de Tierra, Rumores de la caleta, En la playa.
  • Вега и Навара - за клавир.
  • Концерт за клавир и оркестар. 1, оп. 78 „Фантастични концерт"
  • Шпанске песме, оп. 232
    • бр. 1 Прелудијум
    • бр. 2 Оријентална
    • бр. 3 Bajo la palmera
    • бр. 4 Кордоба
    • бр. 5 Seguidillas
  • Бекерове риме
    • бр. 1 Besa el aura
    • бр. 2 Del salón en el ángulo oscuro
    • бр. 3 Me ha herido rescatándose
    • бр. 4 Cuando sobre el pecho inclinas
    • бр. 5 ¿De dónde vengo?
    
    Извор: Википедија

 

[crvendac_011]

НОМАД С КЛАВИРОМ

Био је бунтовни ученик, врло необичан, неуравнотежен и нетрпељив, посебно према академском приступу клавирској техници, па је после свађа са професорима одлучио да више не прима никакве поуке и створи свој музички свет коме се и данас дивимо

Исак Албенис провео је кратак, буран и пустоловинама испуњен живот. Музику је учио у Паризу, затим у Мадриду. У деветој је побегао од куће и почео да скита, одржавајући концерте и издржавајући се свирајући – где год! Свирао је по Шпанији, а затим по Америци. Вратио се у Европу и после читавог низа пустоловина и перипетија, наизменичних таласа среће и несреће, 1877. године упознао је свог идола – Франца Листа. Дивио се великом мађарском пијанисти и композитору и пратио га је наредне две године, од Рима до Пеште.
Онда се поново јавила нека врста унутрашњег немира, жеђ за номадским животом. Албенис је поново почео да путује и одржава концерте. Свирао је и у Мексику и Аргентини, у безмало свим већим градовима у Шпанији. Испраћан је аплаузима и овацијама. Свестан јаловости таквих јавних признања, те да су она само краткотрајни дарови таштини уметника, последњи пут за публику свирао је 1893. године. Решио је да се посвети компоновању.
Избор за „мирно место” за рад пао је на Париз, где је све заправо врвело од нове музике. Јасно, Албенисова музика била је нешто сасвим друго. Одисала је медитеранским фолклором. Па ипак. мелодије и ритмови Иберије прошли су кроз музичку завесу нових огледа којима су се бавили француски аутори. Укратко, Исак Албенис написао је око 500 дела, највећи део за клавир, симфонијску музику, камерну, црквену, опере, оперете. Међутим, највећи део тог опуса није објављен већ је изгубљен. Можда заувек. Дела су једноставно нестала док је Исак грозничаво путовао, остављајући партитуре по изнајмљеним собама и хотелима. Нека је предавао сумњивим издавачима који их никада нису објавили, а онда су и сами нестали. Ипак, са Педрелом, Гранадосом и Де Фаљом, Исак Албенис сматра се обнављачем нове шпанске музике која је цветала у доба ренесансе.

Свађа и клетва

Исак Албенис рођен је 19. маја 1860. године у месту Кампродон у каталонској провинцији Ђирона. Свима је врло брзо било јасно да је дебељушкасти дечак ниског раста – чудо од детета. Имао је само четири године када је наступио пред великим бројем слушалаца у позоришту „Ромеа” у Барселони. Сви су били одушевљени. Каква техника! Какав темперамент! После приватних часова с Антоаном Мармонтелом у Паризу, почео је редовно да наступа. Наставио је да одржава концерте и положио пријемни испит на Конзерваторијуму у француској престоници. Нажалост, упис званично није био могућ. Студент је имао само седам година! Одбили су га и та одлука је била коначна. Млади пијаниста потом се вратио у Мадрид, верујући да ће га ту, као пијанисту који обећава, свакако примити.
Међутим, ту су се јавиле препреке другачије врсте. Дечак је био крајње непослушан, готово диваљ. Био је надасве ексцентричан и нетрпељив према обавезама које су му наметали професори. Посебно су га нервирале вежбе за наводно стицање пијанистичке технике. Имао је осам година и могао је да свира шта год би му пало на памет! И како онда некога да слуша? Био је превише незрео.

У сваком случају, после једне (у низу многобројних) више него бучне расправе са професором, Албенис је одлучио да га по кратком поступку прокуне (за сва времена) и да од тог тренутка никада више не крочи у било какав конзерваторијум или академију, школу музике. Наставио је да сам себе подучава, како свирању, тако и компоновању.
То је свакако морало бити занимљиво. Млади Албенис био је неваљали дечак. Недисциплинован у погледу учења, што је важно за пијанисту виртуоза. Извесно је да је у деветој години побегао од куће и сам себе издржавао неколико месеци. Тај бег у међувремену је постао мит, па се не може са сигурношћу рећи шта се током тог раздобља заправо дешавало са будућим композитором. Неки тврде да се укрцао на брод у намери да стигне у Порторико. Наводно се договорио с капетаном да свира док не доплове до одредишта и тако себи омогући бродску карту. У Порторику га је дочекао отац Анхел, инспектор царине, будући да је недуго пре тога почео да ради на Куби. Да ли га је током те турнеје по Јужној и Северној Америци пратио отац или је дечак био сам, мишљења историчара музике су супротстављена.
Сви се слажу да је млади Исак око 1875. године одржао читав низ концерата у Сједињеним Америчким Државама, Лондону и Лајпцигу. Иако је обећао да неће крочити ни у једну школу музике, изгледа да су успели да га убеде да се упише на Конзерваторијум у Баховом граду.
Ипак, није се дуго задржао. Дошао је у Брисел.

ПО НАГОВОРУ БАНКАРА

Један богати банкар који је сву снагу и страст уложио у писање оперских либрета понудио је увек сиромашном Албенису да уз замашну новчану накнаду преточи у музику неке његове текстове. Тако је требало да настане Циклус о краљу Артуру. Албенисов заштитник био је врло поносан на њихов заједнички рад, премда је први део драмске трилогије – „Мерлин” – доживео фијаско. Други део, „Ланселот”, Исак Албенис није завршио.

На тамошњем конзерваторијуму није урадио ништа. Само је потврдио жестину сопствене нарави. Напослетку је стигао до Франца Листа. Успели су да се сложе. Заједничке склоности су, по свој прилици, учиниле своје. Пратио га је верно и није се бунио. Није забележена ниједна прича о њиховој свађи. Исак Албенис је заиста прави и достојни следбеник Листовог виртуозног свирања, стваралац који је, упознавши савремена музичка кретања, успео да отвори нови пут националној школи шпанских музичких стваралаца.

Породични мир, најзад

Жестока промена настала је када се Албенис заљубио у једну од својих ученица. Исак и Росина Ђордана венчали су се 1883. године. Убрзо су добили кћерку. У међувремену се упознао са Фелипеом Педрелом који је важио за оснивача шпанске националне школе музике. Пијаниста је најзад открио неисцрпно надахнуће за компоновање, национално музичко благо које ће касније оваплотити у својим свитама.
После краткотрајног мирног породичног живота у Мадриду, Албенис се поново обрео у Паризу и Лондону да би се 1893. године најзад поново скрасио у Паризу. У француској престоници наставио је да се дружи са колегама Шосоном, Дебисијем и Фореом, поставши професор клавира у „Сколи канторум”.

Почетком 1900. године осетио је врло оштар бол у леђима. У почетку је мислио да је то од седења за клавиром. У ствари, постао је бубрежни болесник. Наставио је да компонује. Управо у време највећих мука са здрављем компоновао је своје најзначајније дело, свиту „Иберија” која се састоји од дванаест импресија из различитих делова Шпаније, надахнутих ритмом и хармонијама народног мелоса. Поред „Иберије”, ту је и „Шпанска свита”. Најширој публици вероватно најпознатија Албенисова композиција остаје „Астуриас” из „Шпанске свите”. Многи познају ово дело не као клавирско, већ у транскрипцији за гитару или као „Шпански караван”, чувену композицију са репертоара славне групе „The Doors”. Можда ова верзија са текстом Џима Морисона заиста дочарава праву Албенисову пустоловну природу?
Занимљиво је да је Исак Албенис најбоља дела написао управо после 1905. године, када се разболео и када су му и жена и кћерка такође биле веома болесне. Из тог несрећног, трагичног осећања живота, бљеснула је свита „Иберија”. Последње ставове „Azulejos” и „Navarra” завршио је Енрике Гранадос. Заиста, не би могло да се наслути да је „Навару” написао умирући композитор. Уосталом, проверите и сами путем интернет странице за размену музичких и видео записа Јутјуб.
Послушајте како чувени пијаниста Артур Рубинштајн свира овај комад. Иако је реч о прилично старом снимку, биће јасно о каквим мелодијама и темпераменту је реч.
Исак Албенис заувек је склопио очи 18. маја 1909. године од последица хроничног нефрита (упале бубрега). Неколико дана делило га је од 49. рођендана. Сахрањен је на гробљу у Барселони.

Аутор:Мирјана Огњановић
Извор: Политикин Забавник​

 

[crvendac_011]