- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.981
Intervju: Mel Ramos, umetnik
Slike natopljene testosteronom
Nekada su me feministkinje nazivale šovinistom i svinjom, u stvari, ne samo mene već i Lihtenštajna i Veselmana, a danas valjda imaju veće probleme
Mel Ramos ispred „Bele boginje”
Specijalno za Politiku
Beč – Uz ulaznicu za retrospektivu „Devojke, slatkiši i stripovi” Mela Ramosa, jednog od najpoznatijih pop-art umetnika, blagajnica Albertine će vam najverovatnije u ruke tutnuti i reklamni flajer u kome vam se skreće pažnja na to da u prodavnici muzeja možete kupiti Ramosove originalne kreacije za kolekciju proleće/leto 2011. Boce kečapa, paklice cigareta i koka-kolu sa Ramosovih slikarskih platna zamenile su majice, košulje, bejzbol kape, šlemovi, kaiševi, tašne i peškiri za plažu... Njegove „pneumatske žene” su do sada iskakale iz ukrasnih ambalaža, jahale su na džinovskim cigarama ili se izvijale iza flaše kamparija, a bile su i servirane na plehu sa pitom od jabuka...
Povod za retrospektivu „Devojke, slatkiši i stripovi” jesu dve značajne godišnjice – pedeset godina od osnivanja pop-arta (obeležava se paralelno uz veliku izložbu crteža Roja Lihtenštajna) i Ramosov sedamdeset i peti rođendan. Ramos, čija se platna već petu deceniju natapaju debelim slojevima testosterona, proslavio se likovnim prikazima superheroja iz stripova (Betmen, Flaš Gordon, WonderWoman...) i nagih žena koje su od 1967. poznate kao „komercijalni pin-ap modeli”. Njegova tvrdokorna privrženost istim sižeima i „bezlično” prikazani detalji iz stripova, razlikuje ga od Lihtenštajna i Vorhola. U selekciji od stotinu radova koji su izloženi u Albertini, nalaze se neka od Ramosovih najpoznatijih ulja na platnu: Dela Monti (1971), Kapetan Midnajt (1962), Bela boginja (1963) i Laki Lulu blond (1965)... Direktor Albertine Albert Šreder koji je ujedno i kustos izložbe, koncentriše se na dve dekade (1950. i 1960), naročito na crteže inspirisane Amadeom Modiljanijem, Žan-Ogistom Engrom, Žak-Lujem Davidom...
Iako treća po redu, ovo je vaša najznačajnija evropska retrospektiva.
U svakom slučaju mogla bi da se pretvori u vrhunac moje karijere. Prvo je, u nešto skraćenom izdanju, pokazana u Tibingenu, zatim u minhenskoj vili Štuk. Albertina se ne da porediti sa druge dve galerije – ona ipak ima ogromnu reputaciju i međunarodnu težinu.
Ovo je i jedna posebna situacija u kojoj je i Vama i Roju Lihtenštajnu paralelno posvećena individualna retrospektiva.
Roj je bio moj veoma drag prijatelj. Upoznali smo se preko njegove žene Doroti, u to vreme direktorke njujorške galerije koja me je zastupala. Mislim da je to bilo 1962. U to vreme sam i ja živeo u Njujorku. Roj i ja smo počeli da se družimo tako što bi on svakog dana došao da pokupi Doroti sa posla, te smo često odlazili zajedno na večere ili na zabave. Često smo izlagali zajedno (naročito u Americi), ali ovo je prvi put da smo obojica u jednoj velikoj galeriji svako sa svojom retrospektivom. Ganut sam pažnjom koja mi je posvećena – nisam očekivao toliko interesovanje za moju ranu fazu, aktove i crteže apstraktnog ekspresionizma. Ranije sam u okviru grupnih izložbi sa Rojem Lihtenštajnom izlagao svega po nekoliko radova.
Pitanja koja vam i dalje najčešće postavljaju vezana su za legendarne napade feministkinja na Vaše, Veselmanove i Lihtenštajnove radove.
Prestao sam da odgovaram na pitanja o feministkinjama. Nekada su me opsedale i nazivale šovinistom i svinjom, u stvari, ne samo mene već i Roja (Lihtenštajna) i Toma (Veselmana), a danas ni ne obraćaju pažnju na to što radim. Valjda imaju veće probleme u vremenima u kojima je i plejboj postao mejnstrim. Čak i tokom tih famoznih 1960-ih i 1970-ih je bilo umetnika koji su ih mnogo više izbezumljivali od mene iako oni, na primer, nisu pokazivali ženska tela – ja sam bio malo dete prema Robertu Mepltorpu koji je imao, da se tako izrazimo, malo drugačije modele, ali koji je erotiku postavio na sasvim novo mesto. Sada je ipak sve mnogo drugačije. Da li danas uopšte postoji ijedna prodajna strategija koja se ne oslanja na seks? Došli smo do toga da nas iznenađuju reklamni bilbordi na kojima niko nije go.
Ali, kako tumačite etiketu „mačo” slikara koji žene „servira” uz komercijalne proizvode?
Pokazaću Vam nešto (otvara svoj katalog i prstom lupka po crno-beloj fotografiji iz 1960-ih). Vidite li ovu ženu koja stoji pored mene? Ona je još uvek moj stub oslonac. Sa mnom je ovde i danas... Ja nikada nisam bio neprijatelj žena, možda sam ih samo preterano voleo. Ko zna koji put ovo već ponavljam – zar nije svaka lepa žena predmet požude?
Svakako, mada joj verovatno nije san da zagrli Hajncov kečap.
(smeje se) Većini nije iako ne treba zaboraviti da ima i onih koje na takav način prave karijere. Vratimo se na današnje reklame. Zar ne funkcionišu po još gorem principu eksploatisanja golotinje?
Sudeći prema reakcijama na takozvane naučne eseje istoričara umetnosti, čini se da se ne slažete sa mnogim interpretacijama vaših radova.
Povremeno me iznenade preterano ozbiljna tumačenja mog „opusa” (smeh), kao na primer ta poduža naučna analiza svega što sam do sada uradio koju je danas očigledno verbalizovao direktor Albertine Šreder. Ne tvrdim da sam razumeo o čemu je pričao, ali znam da je ekspert za crteže i da se zadržao na mojoj najranijoj fazi. Jasno mi je da je temi prišao veoma „naučno”, a ja nisam ljubitelj ozbiljnih tumačenja nečije umetnosti . Ne znam da li sam ikada o onome što sam slikao razmišljao sa filozofske strane, takođe nikada nisam želeo da ikome pravim svesnu reklamu. Oduvek su me isključivo interesovali slikarstvo i tehnike kojima sam se koristio...
Prva stvar koju kažem studentima kada se prvi put nađu na mojim predavanjima jeste da bi, ukoliko su zaista zainteresovani da postanu umetnici, trebalo da smesta napuste predavanje i da odu u studio da rade na svojim slikama. Preterano mlaćenje prazne slame i nekakve verbalne analize onoga što čovek stvara ne donose pametne rezultate...
Marina Bauer
Objavljeno: 14.03.2011.
Izvor: Politika
Slike natopljene testosteronom
Nekada su me feministkinje nazivale šovinistom i svinjom, u stvari, ne samo mene već i Lihtenštajna i Veselmana, a danas valjda imaju veće probleme
Mel Ramos ispred „Bele boginje”
Specijalno za Politiku
Beč – Uz ulaznicu za retrospektivu „Devojke, slatkiši i stripovi” Mela Ramosa, jednog od najpoznatijih pop-art umetnika, blagajnica Albertine će vam najverovatnije u ruke tutnuti i reklamni flajer u kome vam se skreće pažnja na to da u prodavnici muzeja možete kupiti Ramosove originalne kreacije za kolekciju proleće/leto 2011. Boce kečapa, paklice cigareta i koka-kolu sa Ramosovih slikarskih platna zamenile su majice, košulje, bejzbol kape, šlemovi, kaiševi, tašne i peškiri za plažu... Njegove „pneumatske žene” su do sada iskakale iz ukrasnih ambalaža, jahale su na džinovskim cigarama ili se izvijale iza flaše kamparija, a bile su i servirane na plehu sa pitom od jabuka...
Povod za retrospektivu „Devojke, slatkiši i stripovi” jesu dve značajne godišnjice – pedeset godina od osnivanja pop-arta (obeležava se paralelno uz veliku izložbu crteža Roja Lihtenštajna) i Ramosov sedamdeset i peti rođendan. Ramos, čija se platna već petu deceniju natapaju debelim slojevima testosterona, proslavio se likovnim prikazima superheroja iz stripova (Betmen, Flaš Gordon, WonderWoman...) i nagih žena koje su od 1967. poznate kao „komercijalni pin-ap modeli”. Njegova tvrdokorna privrženost istim sižeima i „bezlično” prikazani detalji iz stripova, razlikuje ga od Lihtenštajna i Vorhola. U selekciji od stotinu radova koji su izloženi u Albertini, nalaze se neka od Ramosovih najpoznatijih ulja na platnu: Dela Monti (1971), Kapetan Midnajt (1962), Bela boginja (1963) i Laki Lulu blond (1965)... Direktor Albertine Albert Šreder koji je ujedno i kustos izložbe, koncentriše se na dve dekade (1950. i 1960), naročito na crteže inspirisane Amadeom Modiljanijem, Žan-Ogistom Engrom, Žak-Lujem Davidom...
Iako treća po redu, ovo je vaša najznačajnija evropska retrospektiva.
U svakom slučaju mogla bi da se pretvori u vrhunac moje karijere. Prvo je, u nešto skraćenom izdanju, pokazana u Tibingenu, zatim u minhenskoj vili Štuk. Albertina se ne da porediti sa druge dve galerije – ona ipak ima ogromnu reputaciju i međunarodnu težinu.
Ovo je i jedna posebna situacija u kojoj je i Vama i Roju Lihtenštajnu paralelno posvećena individualna retrospektiva.
Roj je bio moj veoma drag prijatelj. Upoznali smo se preko njegove žene Doroti, u to vreme direktorke njujorške galerije koja me je zastupala. Mislim da je to bilo 1962. U to vreme sam i ja živeo u Njujorku. Roj i ja smo počeli da se družimo tako što bi on svakog dana došao da pokupi Doroti sa posla, te smo često odlazili zajedno na večere ili na zabave. Često smo izlagali zajedno (naročito u Americi), ali ovo je prvi put da smo obojica u jednoj velikoj galeriji svako sa svojom retrospektivom. Ganut sam pažnjom koja mi je posvećena – nisam očekivao toliko interesovanje za moju ranu fazu, aktove i crteže apstraktnog ekspresionizma. Ranije sam u okviru grupnih izložbi sa Rojem Lihtenštajnom izlagao svega po nekoliko radova.
Pitanja koja vam i dalje najčešće postavljaju vezana su za legendarne napade feministkinja na Vaše, Veselmanove i Lihtenštajnove radove.
Prestao sam da odgovaram na pitanja o feministkinjama. Nekada su me opsedale i nazivale šovinistom i svinjom, u stvari, ne samo mene već i Roja (Lihtenštajna) i Toma (Veselmana), a danas ni ne obraćaju pažnju na to što radim. Valjda imaju veće probleme u vremenima u kojima je i plejboj postao mejnstrim. Čak i tokom tih famoznih 1960-ih i 1970-ih je bilo umetnika koji su ih mnogo više izbezumljivali od mene iako oni, na primer, nisu pokazivali ženska tela – ja sam bio malo dete prema Robertu Mepltorpu koji je imao, da se tako izrazimo, malo drugačije modele, ali koji je erotiku postavio na sasvim novo mesto. Sada je ipak sve mnogo drugačije. Da li danas uopšte postoji ijedna prodajna strategija koja se ne oslanja na seks? Došli smo do toga da nas iznenađuju reklamni bilbordi na kojima niko nije go.
Ali, kako tumačite etiketu „mačo” slikara koji žene „servira” uz komercijalne proizvode?
Pokazaću Vam nešto (otvara svoj katalog i prstom lupka po crno-beloj fotografiji iz 1960-ih). Vidite li ovu ženu koja stoji pored mene? Ona je još uvek moj stub oslonac. Sa mnom je ovde i danas... Ja nikada nisam bio neprijatelj žena, možda sam ih samo preterano voleo. Ko zna koji put ovo već ponavljam – zar nije svaka lepa žena predmet požude?
Svakako, mada joj verovatno nije san da zagrli Hajncov kečap.
(smeje se) Većini nije iako ne treba zaboraviti da ima i onih koje na takav način prave karijere. Vratimo se na današnje reklame. Zar ne funkcionišu po još gorem principu eksploatisanja golotinje?
Sudeći prema reakcijama na takozvane naučne eseje istoričara umetnosti, čini se da se ne slažete sa mnogim interpretacijama vaših radova.
Povremeno me iznenade preterano ozbiljna tumačenja mog „opusa” (smeh), kao na primer ta poduža naučna analiza svega što sam do sada uradio koju je danas očigledno verbalizovao direktor Albertine Šreder. Ne tvrdim da sam razumeo o čemu je pričao, ali znam da je ekspert za crteže i da se zadržao na mojoj najranijoj fazi. Jasno mi je da je temi prišao veoma „naučno”, a ja nisam ljubitelj ozbiljnih tumačenja nečije umetnosti . Ne znam da li sam ikada o onome što sam slikao razmišljao sa filozofske strane, takođe nikada nisam želeo da ikome pravim svesnu reklamu. Oduvek su me isključivo interesovali slikarstvo i tehnike kojima sam se koristio...
Prva stvar koju kažem studentima kada se prvi put nađu na mojim predavanjima jeste da bi, ukoliko su zaista zainteresovani da postanu umetnici, trebalo da smesta napuste predavanje i da odu u studio da rade na svojim slikama. Preterano mlaćenje prazne slame i nekakve verbalne analize onoga što čovek stvara ne donose pametne rezultate...
Marina Bauer
Objavljeno: 14.03.2011.
Izvor: Politika