Individualna odgovornost i slobode

[Jurivaka]

Pitanje individualne odgovornosti, posmatrano u kontekstu današnjeg vremena, kada se, kao nikad do sada, proklamuju ljudska prava i slobode, i u ambijentu lakrdijaških odnosa koje nazivamo demokratijom, zaista je izuzetno složeno pitanje, koje otvara mnoge dileme i nedoumice, prije svaga, sa stanovišta etičnosti.

Imamo, s jedne strane, čovjeka i njegova "zagarantovana" prava i slobode, a, s druge strane, gomilu društvenih i moralnih normi koje ta prava i slobode itekako ograničavaju.
Postavlja se pitanje, o kakvim se slobodama govori, kada vas dočeka neko ograničenje čim pređete kućni prag?

Valjda bi individualna odgovornost tu trebala da odigra ulogu nekog katalizatora i da ovaj paradoks učini koliko toliko snošljivijim i prihvatljivijim.
Poredak i društvene norme su nam nametnute. One kažu: imaš slobodu, ali i odgovornost da svojom slobodom ne ugroziš slobodu drugoga.
Vrijedi se sada zamisliti, jesmo li stvarno slobodni? S druge strane, postavlja se pitanje, da li u takvim uslovima svoju odgovornost prihvatamo iz etičkih razloga, ili zbog toga što smo na to prinuđeni?

 

[Marinelli]

Posle ovoga se u meni stvori pitanje: ko je zapravo slobodan, onaj ko sebe preda društvu i etici kao njegovom sastavnom delu ili onaj ko od društva uzima samo ono što mu u datom trenutku zatreba pri čemu naravno prihvati i odgovarajuću, ograničenu odgovornost koju društvene norme nameću kao sastavni deo tog nečeg što smo iz društva upravo prihvatili?

Verujem da smo u velikoj meri baš prinuđeni na odgovornost kako bismo možda kroz tu odgovornost uspeli da prigrabimo bar malo slobode od društva i bili srećni sa tim što smo dobili.
Ali ako već govorimo o društvu kao nečemu što razmišlja, postavlja pravila i deli slobodu, jel se zapitate ko je zapravo to društvo? Da li su to ustvari ljudi tj. manjina ljudi koji su se stopili pod pseudonimom "društvo" i tako se igraju sa ostatkom ljudi dajući im slobodu po ličnom nahođenju? Ljudi koji nisu masoni, amerikanci ili vanzemaljci nego ovi obični koji takođe šetaju među nama i u lice nam kažu šta treba da uradimo da bi na oni dali malo slobode.

Zakon je najviši akt društva koji biraju oni ljudi za koje narod glasa. Dakle ispada da narod sam sebi oduzima slobodu podržavajući iznova i iznova ostanak u zarobljeništvu...

 

[Jurivaka]

Slažem se da smo prinuđeni prihvatati odgovornost, da bi za uzvrat dobili malo slobode. Ne znam, možda društvo - šta god pod tim pojmom podrazumijevali, ne bi moglo ni funkcionisati da stvari nisu tako postavljene? Međutim, ovdje se javlja jedan etički problem, a to je da su i odgovornost i slobode selektivno raspoređeni. Recimo, odgovornost je redukovana kod onih koji donose odluke od značaja za društvo, čitaj vlade i parlamenti, a istovremeno slobode i prava su im povećane, pa se nužno moramo vratiti Marksu i njegovoj teoriji o klasama, ili bar pomuću nje praviti alnalogiju sa savremenim društvenim odnosima. Hajd' da se poslužimo eufemizmom i da kažemo nema danas klase eksploatatora i klase ekspoatisanih, ali zato ima klasa privilegovanih i klasa neprivilegovanih. Prvi prisvajaju veće slobode, a da to ne plaćaju većom odgovornošću, dok drugi za veću odgovornost dobijaju manje slobode.

 

[Marinelli]

Hajd' da se poslužimo eufemizmom i da kažemo nema danas klase eksploatatora i klase ekspoatisanih, ali zato ima klasa privilegovanih i klasa neprivilegovanih. Prvi prisvajaju veće slobode, a da to ne plaćaju većom odgovornošću, dok drugi za veću odgovornost dobijaju manje slobode.

Ovde se slažem skroz, to je slučaj u realnosti koji vidimo svuda naokolo.

Tu se postavlja pitanje, da li je usled te neminovne pojave uopšte i moguće postojanje društva u čovečanstvu koje će u postpunosti funkcionisati po svojoj definiciji, ideologiji i pravilima funkcionisanja, bar onih tipova slobodarskih društava u kojima su odgovornost i slobode u potpunoj srazmeri u slučaju svakog čoveka koji to društvo čini?
Da li čovek samo sebe pokušava da ubedi da će postepenim naporima takvo društvo moći da se realizuje i kasnije nesmetano da funkcioniše čime bi svaki psihički normalan i društveno svestan čovek mogao da ostvari sve ono što želi njegova ličnost i da dobije sve ono što radom zasluži ili je ipak pametnija ona stara narodna "use i u svoje kljuse"?

 

[Jurivaka]

E, sad dolazimo, po meni, do ključnog problema, a to je društveni sistem. Sistem tkz. slobodnih društava i zapadne demokratije kojoj sada i nas uče, produkuje takve odnose, da ako imaš novac imaš i moć, a ako imaš moć lako ti je priuštiti sve ostalo, uključujući i prava i slobode. Dakle, problem savremenih društvenih odnosa je što u njima vlada novac. Velike multinacionalne kompanije i velike svjetske monetarne institucije, koje su opet nedonoščad tih kompanija, kreiraju ne samo ekonomsku, nego i političku kartu svijeta. U tom kontekstu, samo jedna mala digresija. U "najdemokratskijoj" zemlji svijeta - Americi, predsjednika države formalno biraju birači. No, ne zavaravajmo se. Bira ga novac onih koji u njegovom izboru vide svoju još veću šansu za boljim profitom i zaradom. Prema tome, pravo američkog građanina da bira svoga predsjednika, samo je fina etiketa koja daje legitimitet velikom kolaču koji će bogati podijeliti među sobom.
Ali, da ne odlutam od teme. I sloboda i odgovornost imaju i svoje naličje. Često se pod slobodom poturaju bezvrijedne mogućnosti, ali se zato naplaćuju skupom odgovornošću. S druge strane, mnoge slobode i prava koje su zagarantovane "demokratskim" ustavima i zakonima, mnogi članovi društva ne mogu koristiti. Uzmimo za primjer pasivno biračko pravo. Na prvi pogled, kud ćeš nešto pravednije i poštenije nego datu mogućnost svakome da se može kandidovati na bilo koju društvenu funkciju u društvu? A pogledajmo stvarnost. Može li to u stvarnosti biti tako? Naravno da ne može, niti će kada moći. Ali lijepo zvuči.

 

[CRAZYandLAZY]

Svest i savest jedino mogu da pruže slobodu i osećaj odgovornosti...

Činjenica je da u svim sistemima od pamtiveka na ovamo, uvek je slobode/ogovornost određivala manjina... Nekad u ime manjine nekad u ime većine...i uvek preko grbače dela populacije, ređe manjinskog...

Ideal nije dosegnut nikada baš zbog devijacija svesti/savesti pojedinaca, odnosno njihovog poimanja slobode i odgovornosti...

 

[Kalimerčica]

Мени се све некако чини да када би се сви ми држали само једне једине ствари, а то је "оно што не желиш да се теби догоди, немој ни ти радити другима", решило све проблеме у свим сегментима друштва и уопште. Сви би пазили на своје поступке односно били одговорни а уједно би имали неограничену слободу у сваком смислу.

Јасно је да је ово идеалистичко и утопистичко посматрање целог проблема и слажем се са Јуриваком кад каже да долазимо до оног "imaš novac imaš i moć, a ako imaš moć lako ti je priuštiti sve ostalo, uključujući i prava i slobode. Dakle, problem savremenih društvenih odnosa je što u njima vlada novac."

Све се око новца врти. Дакле "пара душовадница"......Наш народ има предивну пословицу у вези тога: "Пара врти где бургија неће".
Слобода се може купити, чиста савест се може купити (на жалост), кривица опростити, све захваљујући новцу.

Мало скренух са теме на новац али то се једноставно намеће само по себи.

 

[markosNS]

Individualizam nam je prekopotreban. U ovim "krajevima" ljudi idu u hordama.

Individualizam će doneti razvoj u svakom smislu - tehnološki, intelektualni, ekonomski, umetnički... a samo razvojem ličnosti razvijamo društvo i tako formiramo slobodu za sebe.

 

[Fuser]

Pitanje individualne odgovornosti, posmatrano u kontekstu današnjeg vremena, kada se, kao nikad do sada, proklamuju ljudska prava i slobode, i u ambijentu lakrdijaških odnosa koje nazivamo demokratijom, zaista je izuzetno složeno pitanje, koje otvara mnoge dileme i nedoumice, prije svaga, sa stanovišta etičnosti.

Imamo, s jedne strane, čovjeka i njegova "zagarantovana" prava i slobode, a, s druge strane, gomilu društvenih i moralnih normi koje ta prava i slobode itekako ograničavaju.
Postavlja se pitanje, o kakvim se slobodama govori, kada vas dočeka neko ograničenje čim pređete kućni prag?

Valjda bi individualna odgovornost tu trebala da odigra ulogu nekog katalizatora i da ovaj paradoks učini koliko toliko snošljivijim i prihvatljivijim.
Poredak i društvene norme su nam nametnute. One kažu: imaš slobodu, ali i odgovornost da svojom slobodom ne ugroziš slobodu drugoga.
Vrijedi se sada zamisliti, jesmo li stvarno slobodni? S druge strane, postavlja se pitanje, da li u takvim uslovima svoju odgovornost prihvatamo iz etičkih razloga, ili zbog toga što smo na to prinuđeni?

Prvi pasus je činjenica samo što ja ne bih te demokratske odnose nazvao lakrdijaškim jer itekako dugo i "dobro" funkcionišu u Americi i Zapadnoj Evropi i sa vidnim ekonomskim rezultatima.
Lakrdija je u etičkom smislu.

Drugom pasusu bih dodao pitanje koja su to prava i slobode konkretno zagarantovana čoveku?

Nije samo problem u tome što se ne pružaju ljudska prava svima podjednako nego to što je jako mnogo ljudi koji ne poštuju niti poznaju osnovne društvene zakone i pravila koja moraju poštovati da bi se mogli smatrati čovekom - čovekom za koga važe ta garantovana ljudska prava i slobode jer svako pravo i svaka sloboda nameće i određenu odgovornost.
Poslednjem pasusu bi se moglo dodati pitanje: Kako bi izgledao svet u kome bi svaki čovek imao apsolutnu slobodu i sva prava? Da li su svi ljudi sposobni za slobodu i za kontrolu i uživanje sopstvene slobode? Da li bi čovekova kolektivna priroda mogla da se prilagodi apsolutnim slobodama?

Idealan sistem ili bar neki blizak takvom, još nije osmišljen i definisan!

U našem okruženju se još nije ukorenila demokratija a ni kapitalizam tako da bi bilo nezahvalno a i protiv pravilnika da poredimo neku balkansku državu sa demokratijom.

Hajd' da se poslužimo eufemizmom i da kažemo nema danas klase eksploatatora i klase ekspoatisanih, ali zato ima klasa privilegovanih i klasa neprivilegovanih. Prvi prisvajaju veće slobode, a da to ne plaćaju većom odgovornošću, dok drugi za veću odgovornost dobijaju manje slobode.

Nameće se prosto pitanje šta te ljude čini takvima da mogu da prisvajaju veće slobode a da to ne plaćaju većom odgovornošću?
Snalažljivost, znanje, diplome... ?

U "najdemokratskijoj" zemlji svijeta - Americi, predsjednika države formalno biraju birači. No, ne zavaravajmo se. Bira ga novac onih koji u njegovom izboru vide svoju još veću šansu za boljim profitom i zaradom.

Na prvi pogled, kud ćeš nešto pravednije i poštenije nego datu mogućnost svakome da se može kandidovati na bilo koju društvenu funkciju u društvu? A pogledajmo stvarnost. Može li to u stvarnosti biti tako? Naravno da ne može, niti će kada moći. Ali lijepo zvuči.

Ova prva tvrdnja mi nije baš jasna.
Slažem se da ne može. Na bilo koju društvenu funkciju se kandidjuje onaj ko je sposoban za nju a u društvima u kojima nema takvih se kandiduju oni koji misle da su sposobni i koji u to ubede druge ljude.

Мени се све некако чини да када би се сви ми држали само једне једине ствари, а то је "оно што не желиш да се теби догоди, немој ни ти радити другима", решило све проблеме у свим сегментима друштва и уопште. Сви би пазили на своје поступке односно били одговорни а уједно би имали неограничену слободу у сваком смислу.

I Marks je želeo da se to ostvari ali da li ljudska narav to "želi" i prihvata? Zaboravio je tu "sitnicu"...

 

[Jurivaka]

Prvi pasus je činjenica samo što ja ne bih te demokratske odnose nazvao lakrdijaškim jer itekako dugo i "dobro" funkcionišu u Americi i Zapadnoj Evropi i sa vidnim ekonomskim rezultatima.
Lakrdija je u etičkom smislu.

I lakrdija funkcioniše!

Drugom pasusu bih dodao pitanje koja su to prava i slobode konkretno zagarantovana čoveku?

To je bar poznato. Samo da nabrojim neka prava i slobode: pravo na život, pravo na imovinu, pravo na rad, aktivno i pasivno biračko pravo, pravo na zakonsku zaštitu i jednak tretmaan pred zakonom... Slobode: sloboda mišljenja, sloboda govora, sloboda organizovanja, sloboda kretanja...

Poslednjem pasusu bi se moglo dodati pitanje: Kako bi izgledao svet u kome bi svaki čovek imao apsolutnu slobodu i sva prava? Da li su svi ljudi sposobni za slobodu i za kontrolu i uživanje sopstvene slobode? Da li bi čovekova kolektivna priroda mogla da se prilagodi apsolutnim slobodama?

U tom slučaju, svijet bi bio jena velika anarhija. Zato se i ne može govoriti o apsolutnim slobodama i pravima, - ni sada niti bilo kada u budućnosti. I nije poenta u tome, nego u činjenici da se zagovornici tkz. demokratije, popeše ljudima na glavu pričajući o nekakvim pravima i slobodama, a koja nisu ništa drurgo do jedna fikcija, ili šarena laža.
Budimo realni. Recimo, u SFRJ nismo smjeli svašta pričati, ali smo smjeli, bez ikakve bojazni, prespavati na bilo kom kvadratnom metru te države. Danas smijemo pričati šta nam padne na pamet, ali, bez bojazni jedva spavamo u vlastitoj kući, a kamo li u nekom parku! E, sad, ako kompariramo te dvije vrste slobode, pa neko kaže: tada nismo bili slobodni, jer nismo smjeli pričati viceve o Titu, a danas jesmo, jer smijem predsjedniku države je**ti mater, onda, ti, koji tako misle, i ne zaslužuju ništa bolje od ovoga što ih je snašlo.

Nameće se prosto pitanje šta te ljude čini takvima da mogu da prisvajaju veće slobode a da to ne plaćaju većom odgovornošću?
Snalažljivost, znanje, diplome... ?

Ništa od toga. Samo vlast! A ta vlast se ne osvaja ni znanjem ni diplomama, niti nekom snalažljivošću, nego običnom propagandom i lažnim obećanjima beskrupoloznih političara. Znači što znaš bolje i ubjedljivije lagati, imaš veće šanse da se dočepaš vlasti. Zato sam zapadnu semokratiju nazvao lakrdijaškom.