UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 27.06.2011
- Poruka
- 10.547
Igra njihovog života
Ekskluzivno za RTS, sa Mundijala piše Vladimir Stanković.
Danas neću o turizmu jer ga nije bilo. Utakmica Belgija - Rusija „presecala" je dan tako da nije bilo vremena ni za šta drugo. Trebalo je poći na „Marakanu" dva sata ranije, sačekati bar sat da se gužva posle meča raziđe da bi se krenulo nazad i ode dan.
Bilo je divno nedeljno popodne, nekih 25 stepeni na početku ovdašnje zime. Uživao sam na tribini legendarnog stadiona, a ni utakmica nije bila loša bez obzira na dugo netaknute mreže. Taman sam pomislio kako Alfredo di Stefano nije sasvim u pravu kada kaže da je „fudbal bez golova kao nedelja bez sunca". Fudbal je, čini mi se, jedini sport u kome publika može biti zadovoljna bez i jednog pogotka. Možete li zamisliti košarku, rukomet, odbojku, vaterpolo, ragbi, bilo koji ekipni sport, sa 0-0 na kraju?
Ispostavilo se da i nije bilo 0-0, uporni Belgijanci su stalne napade u poslednjih 15-tak minuta krunisali pobedonosnim golom koji ih je odveo u osminu finala a Ruse doveo na ivicu eliminacije. Bravo za Belgijance, dugo ih nije bilo na svetskoj sceni ali sada imaju odličnu generaciju koja je lako prošla kvalifikacionu grupu (setimo se samo 3-0 na našoj „Marakani") i koja je u Brazil došla kao jedan od skrivenih favorita. Imaju sve, od golmana (Kurtoa) do centafora (Lukaku).
Odgledah u pres-centru „Marakane" prvo poluvreme Alžir - Južna Koreja, kod 3-0 za ekipu Vahida Halilhodžića reših da krenem računajući da je sve gotovo. Kada sam na „mojoj" stanici Botafogo izašao iz metroa videh da je 4-2. Odgledah kraj, bravo za Vahu i Alžirce.
Poslednju jučerašnju utakmicu, duel Amerikanaca i Portugalaca, video sam u sobi. Gol kojim je Portugal u 95. minutu izjednačio na 2-2 i sebi ostavio minimalnu nadu da ode u drugi krug nije bitno uticao na već odabranu temu za ponoćno (po lokalnom vremenu) pisanije. Tema su Amerikanci, odnosno njihov, kako oni kažu, „soker". Očito da im američki kontinent prija. Na prvom Svetskom prvenstvu 1930. u Montevideu bili su polufinalisti, kao i Jugoslavija, na četvrtom 1950. ovde u Brazilu priredili su najveće iznanđenje pobedivši Englesku sa 1-0, na svom terenu 1994. bili su u osmini finala i ispali od budućeg prvaka Brazila sa 0-1, ove 2014. su na pragu osmine finala...
Čudo u Belo Horizonteu
Ispričao sam u više navrata u raznim intervjuima da sam inspiraciju za knjigu „Montevideo, Bog te video" našao u američkom filmu „Igra njihovog života („The game of their life"), posvećenom baš toj istorijskoj pobedi nad izumiteljima fudbala, Englezima, u Belo Horizonetu 29. juna 1950. Međutim, nikada nije bilo dovoljno ni vremena ni prostora da se ispriča cela priča, sa mnogo zanimljivih detalja. Pošto sam, na neki način, dužnik tim momcima koji su ispisali jednu svetlu stranicu američke „soker" istorije, evo te priče kojoj, indirektno, dugujem „Montevideo, Bog te video".
Amerikanci su se kvalifikovali za Mundijal 1950. samo zato što su od tri prijavljene ekipe iz takozvane Konkafaf zone dve išle u Brazil. Dva puta su glatko poraženi od Meksika (0-6 i 2-6) ali su se ipak plasirali jer su bili bolji od Kube pobedom kod kuće i remijem u Havani. Bili su amateri, studenti ili zaposleni, imali su svoje profesije a fudbal im je bio hobi. Valter Bar je bio učitelj, golman Frank Borgi, junak meča, vozio je pogrebna kola u firmi svog ujaka a Ben Mekloglin je čak morao da napusti prvenstvo jer je morao da se vrati na posao. Trenirali su jedini put zajedno dan pred put u Brazil. Pratio ih je jedan jedini novinar, Dent Meskiming iz „Sent Luis Posta" i to tako što je sam sebi platio put. Njegov izveštaj o senzaciji u Belo Horizonteu bio je jedini u američkim novinama. Osmorica od jedanaestorice koja su pobedila Englesku bili su rođeni Amerikanci, ali trojica u momentu igranja utakmice uopšte nisu bili američki državljani! Džoe Gatjens, Ed Mekilveni i Džoe Maka imali su „nameru" da traže državljanstvo i to je, po mišljenju Američke fudbalske federacije, bilo dovoljno da budu uvršteni u američki tim.
Navijači nose heroja Gatjensa posle pobede nad Engleskom
Pre utakmice šanse Amerikanaca na kladionici ocenjene su 500-1 dok se pobeda Engleza plaćala iznenađujuće dobro, 3-1. Engleski „Dejli Ekspres" je toliko potcenio Amerikance da je u najavi meča napisao da bi „bilo fer dati im tri gola fore". Međutim, desilo se jedno od onih čuda, valjda mogućih samo u fudbalu. Englezi su napadali, Amerikanci se branili, golman Borgi je imao svoj veličanstveni dan, čak je odbranio i penal Stenu Mortensonu, zvezdi engleskog tima u kome je desnog beka igrao Alf Remzi, budući selektor koji će 1966. u Lonodnu dovesti Engleze do jedine titule prvaka sveta i zbog toga dobiti titulu „Ser". Na klupi su imali Stenlija Metjusa, neuhvatljivo desno krilo, ali iz nekog razloga nije igrao, selektor Valter Vinterbotom opredelio se za isti tim koji je u prvoj utakmici, na „Marakani", pobedio Čile sa 2-0.
Jedini gol pao je u 38. minutu, Nasumice izbačena lopta iz 16 metara Amerikanaca pretvorila se u kontru, Džoe Gaetjens, sin Nemca i Haićanke, student Univerziteta Kolumbija u Njujorku, primio je loptu negde oko penala i nekako uspeo da savlada Berta Vilijamsa. Zahvaljujući tom golu dobio je profesionalni angažman u Francuskoj. Englezi su do kraja opsedali gol Frank Borgija, ali nisu uspeli da ga savladaju.
Da nije 10-1?
U Engleskoj su nastale muke kada je stigla agencijska vest. U redakcijama novina niko nije mogao da poveruje u rezultat 0-1, većina je mislila da je greška u kucanju i da je rezultat 10-1 za Englesku... Greške nije bilo, fudbal je ispričao jednu od svojih bajki za istoriju. Neki dan kasnije Amerikanci su opet bili skromni amateri, izgubili su 2-5 od Čilea, ali njihovo mesto u istoriji već je bilo obezbeđeno.
Napadač ekipe SAD Džon Souza našao se u idealnom timu po izboru brazilskog lista „Mundo esportivo" i bio je jedini Amerikanac u najboljih 11 sve dok Kladio Rejna nije izborio mesto u najboljoj ekipi 2002. godine.
Ova lepa istorija inspirisala je Džefrija Daglasa, profesora engleskog jezika na Univerzitetu Masačustes Amherts, da pred Mundijal u SAD 1994. napiše knjigu „Igra njihovog života". Razgovarao je sa petoricom igrača koji su još uvek bili živi, prikupio podatke i objavio knjigu koja je poslužila za snimanje istoimenog filma.
Dok sam jedne zimske večeri februara 2007. u Moskvi na nekom satelitskom programu gledao taj film, „klinkula" mi je ideja. Rekao sam sebi: „Pa kad su ovi Amerikanci, uslovni 'dunsteri' za fudbal, od jedne utakmice napravili ovako gledljiv, topao film, zašto mi od našeg podviga u Montevideu ne bismo napravili film i TV seriju?". Možda će zvučati neskromno, ali od prvog trenutka pred očima sam imao ekranizaciju priče. Trebalo je samo da se složi nekoliko „sitnica": da ja tu priču napišem kako treba, da neko prepozna ideju i da realizacija bude dovoljno kvalitetna. Na sreću, izgleda da su se dogodile sve tri stvari.
Indirektno, zahvaljujući američkim fudbalerima u Brazilu 1950...
Ekskluzivno za RTS, sa Mundijala piše Vladimir Stanković.
Danas neću o turizmu jer ga nije bilo. Utakmica Belgija - Rusija „presecala" je dan tako da nije bilo vremena ni za šta drugo. Trebalo je poći na „Marakanu" dva sata ranije, sačekati bar sat da se gužva posle meča raziđe da bi se krenulo nazad i ode dan.
Bilo je divno nedeljno popodne, nekih 25 stepeni na početku ovdašnje zime. Uživao sam na tribini legendarnog stadiona, a ni utakmica nije bila loša bez obzira na dugo netaknute mreže. Taman sam pomislio kako Alfredo di Stefano nije sasvim u pravu kada kaže da je „fudbal bez golova kao nedelja bez sunca". Fudbal je, čini mi se, jedini sport u kome publika može biti zadovoljna bez i jednog pogotka. Možete li zamisliti košarku, rukomet, odbojku, vaterpolo, ragbi, bilo koji ekipni sport, sa 0-0 na kraju?
Ispostavilo se da i nije bilo 0-0, uporni Belgijanci su stalne napade u poslednjih 15-tak minuta krunisali pobedonosnim golom koji ih je odveo u osminu finala a Ruse doveo na ivicu eliminacije. Bravo za Belgijance, dugo ih nije bilo na svetskoj sceni ali sada imaju odličnu generaciju koja je lako prošla kvalifikacionu grupu (setimo se samo 3-0 na našoj „Marakani") i koja je u Brazil došla kao jedan od skrivenih favorita. Imaju sve, od golmana (Kurtoa) do centafora (Lukaku).
Odgledah u pres-centru „Marakane" prvo poluvreme Alžir - Južna Koreja, kod 3-0 za ekipu Vahida Halilhodžića reših da krenem računajući da je sve gotovo. Kada sam na „mojoj" stanici Botafogo izašao iz metroa videh da je 4-2. Odgledah kraj, bravo za Vahu i Alžirce.
Poslednju jučerašnju utakmicu, duel Amerikanaca i Portugalaca, video sam u sobi. Gol kojim je Portugal u 95. minutu izjednačio na 2-2 i sebi ostavio minimalnu nadu da ode u drugi krug nije bitno uticao na već odabranu temu za ponoćno (po lokalnom vremenu) pisanije. Tema su Amerikanci, odnosno njihov, kako oni kažu, „soker". Očito da im američki kontinent prija. Na prvom Svetskom prvenstvu 1930. u Montevideu bili su polufinalisti, kao i Jugoslavija, na četvrtom 1950. ovde u Brazilu priredili su najveće iznanđenje pobedivši Englesku sa 1-0, na svom terenu 1994. bili su u osmini finala i ispali od budućeg prvaka Brazila sa 0-1, ove 2014. su na pragu osmine finala...
Čudo u Belo Horizonteu
Ispričao sam u više navrata u raznim intervjuima da sam inspiraciju za knjigu „Montevideo, Bog te video" našao u američkom filmu „Igra njihovog života („The game of their life"), posvećenom baš toj istorijskoj pobedi nad izumiteljima fudbala, Englezima, u Belo Horizonetu 29. juna 1950. Međutim, nikada nije bilo dovoljno ni vremena ni prostora da se ispriča cela priča, sa mnogo zanimljivih detalja. Pošto sam, na neki način, dužnik tim momcima koji su ispisali jednu svetlu stranicu američke „soker" istorije, evo te priče kojoj, indirektno, dugujem „Montevideo, Bog te video".
Amerikanci su se kvalifikovali za Mundijal 1950. samo zato što su od tri prijavljene ekipe iz takozvane Konkafaf zone dve išle u Brazil. Dva puta su glatko poraženi od Meksika (0-6 i 2-6) ali su se ipak plasirali jer su bili bolji od Kube pobedom kod kuće i remijem u Havani. Bili su amateri, studenti ili zaposleni, imali su svoje profesije a fudbal im je bio hobi. Valter Bar je bio učitelj, golman Frank Borgi, junak meča, vozio je pogrebna kola u firmi svog ujaka a Ben Mekloglin je čak morao da napusti prvenstvo jer je morao da se vrati na posao. Trenirali su jedini put zajedno dan pred put u Brazil. Pratio ih je jedan jedini novinar, Dent Meskiming iz „Sent Luis Posta" i to tako što je sam sebi platio put. Njegov izveštaj o senzaciji u Belo Horizonteu bio je jedini u američkim novinama. Osmorica od jedanaestorice koja su pobedila Englesku bili su rođeni Amerikanci, ali trojica u momentu igranja utakmice uopšte nisu bili američki državljani! Džoe Gatjens, Ed Mekilveni i Džoe Maka imali su „nameru" da traže državljanstvo i to je, po mišljenju Američke fudbalske federacije, bilo dovoljno da budu uvršteni u američki tim.
Navijači nose heroja Gatjensa posle pobede nad Engleskom
Pre utakmice šanse Amerikanaca na kladionici ocenjene su 500-1 dok se pobeda Engleza plaćala iznenađujuće dobro, 3-1. Engleski „Dejli Ekspres" je toliko potcenio Amerikance da je u najavi meča napisao da bi „bilo fer dati im tri gola fore". Međutim, desilo se jedno od onih čuda, valjda mogućih samo u fudbalu. Englezi su napadali, Amerikanci se branili, golman Borgi je imao svoj veličanstveni dan, čak je odbranio i penal Stenu Mortensonu, zvezdi engleskog tima u kome je desnog beka igrao Alf Remzi, budući selektor koji će 1966. u Lonodnu dovesti Engleze do jedine titule prvaka sveta i zbog toga dobiti titulu „Ser". Na klupi su imali Stenlija Metjusa, neuhvatljivo desno krilo, ali iz nekog razloga nije igrao, selektor Valter Vinterbotom opredelio se za isti tim koji je u prvoj utakmici, na „Marakani", pobedio Čile sa 2-0.
Jedini gol pao je u 38. minutu, Nasumice izbačena lopta iz 16 metara Amerikanaca pretvorila se u kontru, Džoe Gaetjens, sin Nemca i Haićanke, student Univerziteta Kolumbija u Njujorku, primio je loptu negde oko penala i nekako uspeo da savlada Berta Vilijamsa. Zahvaljujući tom golu dobio je profesionalni angažman u Francuskoj. Englezi su do kraja opsedali gol Frank Borgija, ali nisu uspeli da ga savladaju.
Da nije 10-1?
U Engleskoj su nastale muke kada je stigla agencijska vest. U redakcijama novina niko nije mogao da poveruje u rezultat 0-1, većina je mislila da je greška u kucanju i da je rezultat 10-1 za Englesku... Greške nije bilo, fudbal je ispričao jednu od svojih bajki za istoriju. Neki dan kasnije Amerikanci su opet bili skromni amateri, izgubili su 2-5 od Čilea, ali njihovo mesto u istoriji već je bilo obezbeđeno.
Napadač ekipe SAD Džon Souza našao se u idealnom timu po izboru brazilskog lista „Mundo esportivo" i bio je jedini Amerikanac u najboljih 11 sve dok Kladio Rejna nije izborio mesto u najboljoj ekipi 2002. godine.
Ova lepa istorija inspirisala je Džefrija Daglasa, profesora engleskog jezika na Univerzitetu Masačustes Amherts, da pred Mundijal u SAD 1994. napiše knjigu „Igra njihovog života". Razgovarao je sa petoricom igrača koji su još uvek bili živi, prikupio podatke i objavio knjigu koja je poslužila za snimanje istoimenog filma.
Dok sam jedne zimske večeri februara 2007. u Moskvi na nekom satelitskom programu gledao taj film, „klinkula" mi je ideja. Rekao sam sebi: „Pa kad su ovi Amerikanci, uslovni 'dunsteri' za fudbal, od jedne utakmice napravili ovako gledljiv, topao film, zašto mi od našeg podviga u Montevideu ne bismo napravili film i TV seriju?". Možda će zvučati neskromno, ali od prvog trenutka pred očima sam imao ekranizaciju priče. Trebalo je samo da se složi nekoliko „sitnica": da ja tu priču napišem kako treba, da neko prepozna ideju i da realizacija bude dovoljno kvalitetna. Na sreću, izgleda da su se dogodile sve tri stvari.
Indirektno, zahvaljujući američkim fudbalerima u Brazilu 1950...