I bi rebalans budžeta
Izvor: Blic Zoran Luković | 18. 09. 2011. - 02:02h
Poslednjih godina to prepakivanje državne kase je redovna pojava, a da se posle toga nikada ništa posebno pozitivno nije dogodilo. Ostajali smo uvek isto što smo bili i pre toga, siromašna zemlja sa rasipničkom državom. I ovoga puta je napisano na čemu će se štedeti, ali između plana i stvarnosti kod nas je malo kada bilo znaka jednakosti.
Ali, formalno je ispunjen jedan od postavljenih uslova pa će novog aranžmana sa MMF za „ne daj Bože“ verovatno biti. Međutim, u realnim životima ljudi ništa se suštinski i u kratkom roku neće promeniti nabolje, kao što uostalom nije ni posle svih mnogobrojnih dosadašnjih rebalansa.
Socijalna slika Srbije je vrlo loša. Imamo 700.000 siromašnih, više od 800.000 nezaposlenih, oko 100.000 onih koji rade, a ne primaju zaradu. Ta prosečna primanja bez poreza i doprinosa u julu su bila 39.127 dinara i znatno su niža od vrednosti prosečne potrošačke korpe koja je u junu ove godine iznosila 56.082 dinara. Imamo, da se i to zna, čak oko milion osoba sa primanjima ispod proseka.
Otuda je optimizam političara od male koristi jer su cifre veoma nepovoljene i neprijatne jer se zna da je stopa rasta cena u julu 2011, u odnosu na isti mesec 2010. iznosila 12,1 odsto, dok su cene osnovnih prehrambenih proizvoda povećane više od ogromnih 30 odsto.
Danas uz proizvodne linije u svetu rade roboti, a mi možemo da se pohvalimo industrijskom proizvodnjom koja je na nivou one iz daleke 1970. godine. U prerađivačkoj industriji, koja čini više od 90 odsto našeg izvoza, sada radi svega 17 odsto zaposlenih, a prema podacima Privredne komore, Srbija proizvodi svega 0,5 odsto robe koju traži tržište Evropske unije.
Zvanična statistika u Srbiji uopšte nema metodologiju da registruje, definiše i na statističko-analitički način odredi pojam krize. Recesija je najniža tačka, pa po oficijelnoj statistici mi nikada i ne možemo biti u krizi. Stvarnost je, međutim, takva da je nebitno šta kaže statistika i šta je predviđeno aktuelnim rebalansom budžeta.
Zato su ljudi u Srbiji uplašeni za sopstvenu egzistenciju koja u normalnim društvima počiva na radu, zakonu, jednakim šansama, znanju i sposobnostima kao kriterijumu profesionalne i lične promocije. Sada i ovde je sve drugačije. Zaštitna aura partije je veoma važna, pamet nije na ceni, ali zato jeste poslušnost. Državni aparat sopstvene građane tretira kao podanike koji u svemu zavise od države, šaltera, potvrda, uverenja i pečata za sve i svašta. Gde je onda tu prostor za optimizam?