- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Hitovi i na mobilnim telefonima
Filmska i muzika za televizijske serije živi, izvodi se i voli nezavisno od dela za koja je pisana
U STARTU “osuđeni” na bivstvovanje u senci, sve od uvodne ili odjavne špice gde je ime kompozitora uvek nekako “pri kraju”, autori filmske muzike ipak uspevaju da stvore dela neprolazne vrednosti i popularnosti, koja “žive”, izvode se i vole nezavisno od filmova za koja su pisana. Ono što na globalnom planu predstavljaju imena poput Vangelisa ili Morikonea, velikim slovima upisana u istoriju svetske kinematografije, na nivou naše zemlje (stare, “velike”, ali i ove nove) bili bi Vojislav Voki Kostić, dva Zorana, Hristić i Simjanović, Vojkan Borisavljević, Milivoje Mića Marković...
Prva filmska muzika koja je verovatno najprepoznatljivijeg među njima - Zorana Simjanovića Simketa, “zaposela” toliko da ju je na putu do kuće pevušio, a odmah po povratku iz bioskopa i odsvirao, bila je tema iz filma “Razbojnici”. Ta zarazna melodija bila je ujedno i prvo od “nešlagera” što je naučio da svira na klaviru.
Godinama kasnije, Zoran Hristić preusmeriće karijeru mladog rokera Simketa i uvesti ga u svet komponovanja, te će tako stariji kolega i imenjak skriviti “rađanje” Simjanovića, kao jednog od najplodnijih autora filmske muzike. Od serije “Grlom u jagode”, za koju se Srđan Karanović jedva izborio da angažuje mladog Simjanovića te ga tako baci u vatru, proći će četiri decenije tokom kojih će stvoriti desetine nezaboravnih tema. Među njima su one za “Balkan ekspres”, “Nacionalnu klasu” ili “Petrijin venac” na skoro svim, uvek subjektivnim top-listama, a spisak nagrada kojima su ovenčane možda je i duži nego popis samih Simjanovićevih tema.
- “Grlom u jagode” bila je prva igrana televizijska serija, a iste godine usledio je i prvi film “Specijalno vaspitanje”. To su moja prva deca - kaže Simjanović. - Sećam se, čim sam odzviždukao Điđi Karanoviću temu iz “Jagoda”, ovaj je rekao: “Kupljeno”. Dobrom reditelju je i to dovoljno, lošem nije ništa. Žao mi je što se tim češkim đacima, sa kojima sam zajedno učio, skupa mesio taj hleb, danas ne da prilika da snimaju, dok su još u punoj snazi. Kao kad bi neko rekao Đokoviću, ne možeš da igraš tenis narednih pet godina...
Simjanović uspehom smatra i to što su mu sve teme međusobno na prvo slušanje potpuno različite.
- Danas radiš modernu, sutra ozbiljnu muziku, onda trećeg dana narodnu, a moraš da budeš najbolji u svemu - navodi Simjanović. - Međutim, koliko god moje filmske muzike na prvo slušanje nespojive bile, izgleda da se uvek negde ubacim ja, što je i normalno jer svako od nas piše jednu istu priču celog života.
Omiljeni filmski kompozitor Simjanoviću je definitivno Nino Rota, a od “nefilmskih” - Bah i Mokranjac, koje sluša “kad god ima krizu i odmah reši sve probleme”.
- Najbolja filmska tema, ako ne računam sopstvene, za mene su svakako “Otpisani”. I ja bih to tako napravio - kaže Simke. - Odlična je i tema Bojana Adamiča iz “Valtera” koja je, nažalost, izgubljena. I zato bi ta medijateka o kojoj stalno govorim predstavlja spas civilizacije. Možda bih, eto, još samo voleo da sam bio u prilici da radim muziku za film “Dorotej”... to je baš onako srednjovekovno napeto, mislim da bih to dobro uradio.
Autor muzike za pesmu “A sad adio” koju generacije gledalaca koje su odrastale uz avanture Borivoje Šurdilovića Šurde “prepoznaju” kao grčku narodnu, u stvari je Vojkan Borisavljević. Potpisnik i muzike za “Sivi dom” (uz Darka Ješića) i brojnih drugih tema sa gotovo svih intimnih “top-lista”, za veče pred otvaranje narednog Festa najavljuje koncert filmske muzike sa orkestrom “Binički”, velikim brojem glumaca i pevača.
- Otvorićemo koncert upravo temom iz “Valtera” sjajnog i plodnog kompozitora Bojana Adamiča. To je neverovatna muzika, čudo, baš kao i sam film - slaže se i Borisavljević, koji je prvu muziku za film radio davne 1968. kao dvadesetjednogodišnjak - za ostvarenje “Višnja na Tašmajdanu”, po prvom romanu Siniše Pavića, upamćen i po prvoj glavnoj filmskoj ulozi Nede Arnerić.
- Radili smo onako kako se, može biti, i dan danas radi u Holivudu, gledali smo projekciju delova filma i odmah snimali sa orkestrom. Za mene, mladog kompozitora, to je bila “koma” ali preživeo sam - seća se Vojkan, koji je posle uradio još mnoštvo filmskih tema, među kojima su njemu lično drage i one iz “Lajanja na zvezde” Zdravka Šotre, i filma “Partizani” Stoleta Jankovića.
- Pesma “A sad adio”, snimljena za seriju potom ponovljena u filmu “Avanture Borivoja Šurdilovića”, nastala je u trenutku inspiracije, za manje od minuta, to je ona situacija kad čovek sedne za klavir i stvori u naletu nadahnuća nešto posebno. Reč je o vrlo jednostavnoj muzici, to su svega tri tona i dva akorda, ali pokazala se, evo, kao večna - seća se Borisavljević, i naglašava da je dobio dobre indikacije Siniše Pavića i Ace Đorđevića - želeli su da se oseti, “čuje” dah vrućeg vetra koji dolazi sa juga.
- Muzika zaista ima grčku notu, jer i Šurda stalno pati za Grčkom i igra sirtaki - priznaje njen autor. - Te 1979. Oliver Dragojević je oko 9 sati uveče ušao u stari studio broj 6 Radio Beograda i otpevao za deset minuta i “A sad adio” i “Brod”, sjajnu kompoziciju za najavnu špicu. Pesma je živela kroz seriju i njene brojne reprize. Interesantno da je ni Oliver niti iko drugi nije nikad snimio na komercijalnu ploču.
Jedan od najplodnijih filmskih kompozitora, Zoran Hristić, koji smatra da je filmska muzika ta koja je obeležila kraj 20. veka, prvu muziku je pisao za film “Čovek iz hrastove šume” i seća se tog rada pomoću štapa i kanapa.
- Volim muziku iz filma “Hasanaginica” Miće Popovića, za koju smo stvorili i specijalni instrument koji smo zvali “drndafon”, te davne 1968. nije bilo električnih instrumenata, a muzika je u Puli predstavljala veliko iznenađenje. Žirijem je predsedavao Meša Selimović, koji mi je uručio “Arenu”, a docnije smo postali prijatelji. Čak tri puta sam radio muziku za “Derviš i smrt” u različitim inscenacijama - navodi Hristić, koji začetnikom filmske muzike kod nas smatra Bojana Adamiča, a kao poseban fenomen navodi i Vokija Kostića i sjajnu muziku pre svega za film “Ko to tamo peva”.
Kada je pre četrdeset i jednu godinu snimao još jedan fenomen - muziku za “Otpisane”, Milivoje Mića Marković nije mogao ni da sanja kakvu će ona popularnost steći, da ni daleke 2015. neće biti svadbe na kojoj se ona ne svira, da ćemo je slušati sa svakog trećeg mobilnog telefona...
- Baš oko toga smo se jedno vreme Simjanović i ja i protiv svoje volje “takmičili”, jer je po podacima SOKOJ dugo bila u toku “mrtva trka” između broja korišćenja teme iz “Grlom u jagode” i moje iz “Otpisanih” kao melodija za mobilne telefone - otkriva Marković. - Ali te 1974. nisam mogao ni da pretpostavim šta će ta muzika iz “Otpisanih” postati, mada jeste bilo izvesnih znakova: svi iz ekipe, predvođeni Acom Đorđevićem, sjatili su se u studio u Košutnjaku u kom smo snimali (uz pomoć štapa i kanapa, naravno), a Aca je odmah rekao “To je to!” Ali, opet, nisam mogao biti siguran da je to baš to. Znate da ste napravili nešto pristojno, ali da to postane ovakav evergrin kakav jeste, to je najveće priznanje koje kompozitor može da očekuje.
Aca Đorđević imao je, seća se Marković, “jasne” indikacije, sadržane u rečima: “Neću neku partizansku muziku, hoću nešto moderno!”
- A novo i moderno su vrlo široki pojmovi - navodi Mića. - Tako sam ja počeo da istražujem, neprestano imajući na umu film za koji pišem. Za mene su te tačke u fokusu bile NOB i Beograd.
Markoviću je žao što je sjajna muzika za “Pozorišnu vezu” prošla nezapaženo jer je sam film tretiran kao marginalan, a i pojavio se u lošem trenutku. Ali, iste godine kada i “Otpisani”, u Pulu je stigao i “Ljubavni život Budimira Trajkovića” donevši kompozitoru (uz bronzanu “Arenu”) još jedno priznanje da je “to - to”. Naime, taj film počinje muzikom koja je 15.000 ljudi u pulskoj Areni naterala da stanu na noge i isprate je skandiranjem po taktu.
Uz “priznanja” u koja spadaju i neminovne krađe od raznoraznih “obrađivača bez pitanja”, Mića Marković je doživeo i ovu drugu stranu, strahovit nemar sa kojim se filmska muzika kod nas tretira - trake sa originalnim saundtrekom iz “Otpisanih” našao je neki momak na đubrištu u Filmskom gradu!
(Novosti)
Filmska i muzika za televizijske serije živi, izvodi se i voli nezavisno od dela za koja je pisana
U STARTU “osuđeni” na bivstvovanje u senci, sve od uvodne ili odjavne špice gde je ime kompozitora uvek nekako “pri kraju”, autori filmske muzike ipak uspevaju da stvore dela neprolazne vrednosti i popularnosti, koja “žive”, izvode se i vole nezavisno od filmova za koja su pisana. Ono što na globalnom planu predstavljaju imena poput Vangelisa ili Morikonea, velikim slovima upisana u istoriju svetske kinematografije, na nivou naše zemlje (stare, “velike”, ali i ove nove) bili bi Vojislav Voki Kostić, dva Zorana, Hristić i Simjanović, Vojkan Borisavljević, Milivoje Mića Marković...
Prva filmska muzika koja je verovatno najprepoznatljivijeg među njima - Zorana Simjanovića Simketa, “zaposela” toliko da ju je na putu do kuće pevušio, a odmah po povratku iz bioskopa i odsvirao, bila je tema iz filma “Razbojnici”. Ta zarazna melodija bila je ujedno i prvo od “nešlagera” što je naučio da svira na klaviru.
Godinama kasnije, Zoran Hristić preusmeriće karijeru mladog rokera Simketa i uvesti ga u svet komponovanja, te će tako stariji kolega i imenjak skriviti “rađanje” Simjanovića, kao jednog od najplodnijih autora filmske muzike. Od serije “Grlom u jagode”, za koju se Srđan Karanović jedva izborio da angažuje mladog Simjanovića te ga tako baci u vatru, proći će četiri decenije tokom kojih će stvoriti desetine nezaboravnih tema. Među njima su one za “Balkan ekspres”, “Nacionalnu klasu” ili “Petrijin venac” na skoro svim, uvek subjektivnim top-listama, a spisak nagrada kojima su ovenčane možda je i duži nego popis samih Simjanovićevih tema.
- “Grlom u jagode” bila je prva igrana televizijska serija, a iste godine usledio je i prvi film “Specijalno vaspitanje”. To su moja prva deca - kaže Simjanović. - Sećam se, čim sam odzviždukao Điđi Karanoviću temu iz “Jagoda”, ovaj je rekao: “Kupljeno”. Dobrom reditelju je i to dovoljno, lošem nije ništa. Žao mi je što se tim češkim đacima, sa kojima sam zajedno učio, skupa mesio taj hleb, danas ne da prilika da snimaju, dok su još u punoj snazi. Kao kad bi neko rekao Đokoviću, ne možeš da igraš tenis narednih pet godina...
Simjanović uspehom smatra i to što su mu sve teme međusobno na prvo slušanje potpuno različite.
- Danas radiš modernu, sutra ozbiljnu muziku, onda trećeg dana narodnu, a moraš da budeš najbolji u svemu - navodi Simjanović. - Međutim, koliko god moje filmske muzike na prvo slušanje nespojive bile, izgleda da se uvek negde ubacim ja, što je i normalno jer svako od nas piše jednu istu priču celog života.
Omiljeni filmski kompozitor Simjanoviću je definitivno Nino Rota, a od “nefilmskih” - Bah i Mokranjac, koje sluša “kad god ima krizu i odmah reši sve probleme”.
- Najbolja filmska tema, ako ne računam sopstvene, za mene su svakako “Otpisani”. I ja bih to tako napravio - kaže Simke. - Odlična je i tema Bojana Adamiča iz “Valtera” koja je, nažalost, izgubljena. I zato bi ta medijateka o kojoj stalno govorim predstavlja spas civilizacije. Možda bih, eto, još samo voleo da sam bio u prilici da radim muziku za film “Dorotej”... to je baš onako srednjovekovno napeto, mislim da bih to dobro uradio.
Autor muzike za pesmu “A sad adio” koju generacije gledalaca koje su odrastale uz avanture Borivoje Šurdilovića Šurde “prepoznaju” kao grčku narodnu, u stvari je Vojkan Borisavljević. Potpisnik i muzike za “Sivi dom” (uz Darka Ješića) i brojnih drugih tema sa gotovo svih intimnih “top-lista”, za veče pred otvaranje narednog Festa najavljuje koncert filmske muzike sa orkestrom “Binički”, velikim brojem glumaca i pevača.
- Otvorićemo koncert upravo temom iz “Valtera” sjajnog i plodnog kompozitora Bojana Adamiča. To je neverovatna muzika, čudo, baš kao i sam film - slaže se i Borisavljević, koji je prvu muziku za film radio davne 1968. kao dvadesetjednogodišnjak - za ostvarenje “Višnja na Tašmajdanu”, po prvom romanu Siniše Pavića, upamćen i po prvoj glavnoj filmskoj ulozi Nede Arnerić.
- Radili smo onako kako se, može biti, i dan danas radi u Holivudu, gledali smo projekciju delova filma i odmah snimali sa orkestrom. Za mene, mladog kompozitora, to je bila “koma” ali preživeo sam - seća se Vojkan, koji je posle uradio još mnoštvo filmskih tema, među kojima su njemu lično drage i one iz “Lajanja na zvezde” Zdravka Šotre, i filma “Partizani” Stoleta Jankovića.
- Pesma “A sad adio”, snimljena za seriju potom ponovljena u filmu “Avanture Borivoja Šurdilovića”, nastala je u trenutku inspiracije, za manje od minuta, to je ona situacija kad čovek sedne za klavir i stvori u naletu nadahnuća nešto posebno. Reč je o vrlo jednostavnoj muzici, to su svega tri tona i dva akorda, ali pokazala se, evo, kao večna - seća se Borisavljević, i naglašava da je dobio dobre indikacije Siniše Pavića i Ace Đorđevića - želeli su da se oseti, “čuje” dah vrućeg vetra koji dolazi sa juga.
- Muzika zaista ima grčku notu, jer i Šurda stalno pati za Grčkom i igra sirtaki - priznaje njen autor. - Te 1979. Oliver Dragojević je oko 9 sati uveče ušao u stari studio broj 6 Radio Beograda i otpevao za deset minuta i “A sad adio” i “Brod”, sjajnu kompoziciju za najavnu špicu. Pesma je živela kroz seriju i njene brojne reprize. Interesantno da je ni Oliver niti iko drugi nije nikad snimio na komercijalnu ploču.
Jedan od najplodnijih filmskih kompozitora, Zoran Hristić, koji smatra da je filmska muzika ta koja je obeležila kraj 20. veka, prvu muziku je pisao za film “Čovek iz hrastove šume” i seća se tog rada pomoću štapa i kanapa.
- Volim muziku iz filma “Hasanaginica” Miće Popovića, za koju smo stvorili i specijalni instrument koji smo zvali “drndafon”, te davne 1968. nije bilo električnih instrumenata, a muzika je u Puli predstavljala veliko iznenađenje. Žirijem je predsedavao Meša Selimović, koji mi je uručio “Arenu”, a docnije smo postali prijatelji. Čak tri puta sam radio muziku za “Derviš i smrt” u različitim inscenacijama - navodi Hristić, koji začetnikom filmske muzike kod nas smatra Bojana Adamiča, a kao poseban fenomen navodi i Vokija Kostića i sjajnu muziku pre svega za film “Ko to tamo peva”.
Kada je pre četrdeset i jednu godinu snimao još jedan fenomen - muziku za “Otpisane”, Milivoje Mića Marković nije mogao ni da sanja kakvu će ona popularnost steći, da ni daleke 2015. neće biti svadbe na kojoj se ona ne svira, da ćemo je slušati sa svakog trećeg mobilnog telefona...
- Baš oko toga smo se jedno vreme Simjanović i ja i protiv svoje volje “takmičili”, jer je po podacima SOKOJ dugo bila u toku “mrtva trka” između broja korišćenja teme iz “Grlom u jagode” i moje iz “Otpisanih” kao melodija za mobilne telefone - otkriva Marković. - Ali te 1974. nisam mogao ni da pretpostavim šta će ta muzika iz “Otpisanih” postati, mada jeste bilo izvesnih znakova: svi iz ekipe, predvođeni Acom Đorđevićem, sjatili su se u studio u Košutnjaku u kom smo snimali (uz pomoć štapa i kanapa, naravno), a Aca je odmah rekao “To je to!” Ali, opet, nisam mogao biti siguran da je to baš to. Znate da ste napravili nešto pristojno, ali da to postane ovakav evergrin kakav jeste, to je najveće priznanje koje kompozitor može da očekuje.
Aca Đorđević imao je, seća se Marković, “jasne” indikacije, sadržane u rečima: “Neću neku partizansku muziku, hoću nešto moderno!”
- A novo i moderno su vrlo široki pojmovi - navodi Mića. - Tako sam ja počeo da istražujem, neprestano imajući na umu film za koji pišem. Za mene su te tačke u fokusu bile NOB i Beograd.
Markoviću je žao što je sjajna muzika za “Pozorišnu vezu” prošla nezapaženo jer je sam film tretiran kao marginalan, a i pojavio se u lošem trenutku. Ali, iste godine kada i “Otpisani”, u Pulu je stigao i “Ljubavni život Budimira Trajkovića” donevši kompozitoru (uz bronzanu “Arenu”) još jedno priznanje da je “to - to”. Naime, taj film počinje muzikom koja je 15.000 ljudi u pulskoj Areni naterala da stanu na noge i isprate je skandiranjem po taktu.
Uz “priznanja” u koja spadaju i neminovne krađe od raznoraznih “obrađivača bez pitanja”, Mića Marković je doživeo i ovu drugu stranu, strahovit nemar sa kojim se filmska muzika kod nas tretira - trake sa originalnim saundtrekom iz “Otpisanih” našao je neki momak na đubrištu u Filmskom gradu!
(Novosti)