Kad je bivši američki predsednički kandidat Pat Robertson izjavio da je strašni zemljotres na Haitiju “božja kazna”, a francuski predsednik Nikola Sarkozi predložio da se na međunarodnoj konferenciji za obnovu i pomoć sa te zemlje “skine prokletstvo”, izgleda da to nisu bile samo stilske figure.
Robertson je na radio-stanici za hrišćanske vernike objasnio da je Haiti proklet jer je sklopio pakt sa đavolom da bi se svojevremeno oslobodio francuske kolonijalne uprave. Zbog toga, kako je rekao, već 200 godina trpi nesreće.
Sa svoje strane Sarkozi je pozvao Pariski klub poverilaca da ukine dug Haitiju i pomogne da se nađe novac za spasavanje golih života.
– Posle nove katastrofe u nizu mnogih drugih, treba da Haiti jednom zauvek izvučemo iz prokletstva koje već duže vreme prati tu zemlju – kazao je predsednik Francuske.
Sumorna istorija Haitija počela je 1492. kada je Kolumbo otkrio ostrvo, kad su španski konkistadori istrebili domoroce i za rad u bogatim rudnicima i na plantažama doveli crne robove iz Afrike. Ali, ubrzo, u otimanju oko zemlje nadjačali su Francuzi koji u Haitiju osnivaju svoju koloniju, a Špance potiskuju na područje sadašnje Dominikanske Republike.
Tada, međutim, robovi do kojih su stigle ideje Francuske revolucije, dižu 1791. ustanak, a Konvent u Parizu, oduševljeno dočekavši njihovu delegaciju, proglašava ih slobodnim građanima, koji su odmah potom pod vođstvom lokalnih generala Fransoa Dominika Tusen-Luvertira i Žan-Žaka Desalnija porazili Špance i novopridošle Engleze. Oslobođeno je celo ostrvo, ukinuto ropstvo i proglašena jednakost, donet je ustav i 1804. osnovana je samostalna država.
Napoleon je, doduše, u novoj intervenciji Tusena zarobio, dok je Desalni 1806. ubijen iako su ga proglasili za cara Žaka Prvog. Ali, nova država je ostala.
Deklaracija o slobodi crnaca na Haitiju bila je svakako potpuno suprotna društvenom poretku i ekonomskoj logici tog vremena. Ta repriza Francuske revolucije je, s obzirom na boju kože aktera, nesumnjivo bila preuranjena i – valjda za kaznu – transformisana je u primer ekonomsko-političkog neuspeha.
Uz podsticanje stalnog građanskog rata između crnaca, mulata, mestika i kreolaca, Pariz je kao bivša metropola zaveo trgovački embargo na 20 godina. Iscrpeni Haiti prinuđen je da Francuzima za robove koje su izgubili plati 150 miliona zlatnih franaka i na kraju 19. veka u Francusku je odlazilo 80 odsto haićanskog budžeta, a poslednja rata plaćena je tek 1947. godine.
U međuvremenu, na sudbinu ostrva su, uz više ili manje oružja, uticali uz Francuze i Špance, još i Amerikanci, Nemci, Englezi, pa čak i Arapi iz Sirije. Prevrtljivo su podsticali i suzbijali lokalne političke grupe, a kad je od 1911. do 1915. ubijeno pet haićanskih lidera, liberalni predsednik SAD Vudro Vilson poslao je marince koji su ostali sve do 1934. kad je počela sezona od čak 50 godina diktatura, oslonjenih na Vašington.
U haićanskoj stravi posebno se ističe Fransoa Divalije – Papa Dok, koji je, uz pomoć lične milicije Tonton Makutes, nazvane po najstrašnijem duhu iz vudu religije, vladao od 1957. do smrti 1971. Makutesi nisu imali platu nego su terorom sami obezbeđivali prihode i ocenjuje se da je režim, kao jedan od najrepresivnijih i najkorumpiranijih u savremenoj istoriji, odgovoran za smrt oko 30.000 Haićana. Doduše, kao tobožnji antikomunistički štit od uticaja Kube bez smetnji je primao američku finansijsku potporu.
Papa Dok je bio i vrhovni vudu sveštenik, ali nije se, međutim, libio da kao hrišćanin bude na slikama sa Isusom koji mu drži ruku na ramenu i govori: “Ja sam ovoga izabrao”.
Njegov sin Žan-Klon Divalije (Bebi Dok) nasledio je vlast kao plejboj sa 19. godina i uglavnom ništa ne menjajući, samo je osnovao pretovarnu stanicu za kolumbijski kokain. Na zahtev Ronalda Regana on je 1986. posle velikih uličnih nereda američkim avionom odleteo u Francusku gde i sad živi.
Kada je na izborima 1990. pobedio katolički sveštenik Žan Bertran Aristid, njegov levi populizam i revolucionarno nasilje siromašnih sledbenika uznemirilo je bolje stojeće Haićane. Posle godinu dana Aristid je oteran u egzil, a skoro 200.000 izbeglica krenulo je da beži od vojne vlade u SAD. Tad je Bil Klinton, suočen s humanitarnom i političkom krizom, zatražio od haićanskih generala da se povuku, Aristidu je otvoren put da se vrati, a opet su stigle i američke trupe.
Aristidova nervozna vladavina izazivala je brojne kontroverze i nerede, ali je on posle jednog mandata pauze izabran i 2000. godine. Ubrzo, međutim, optužen je za korupciju i samovolju, a nestala je i pređašnja podrška Zapada. U to vreme Aristid je, naime, tražio da Pariz vrati 20 milijardi dolara, kao sadašnju vrednost prisilne kompenzacije kojom su se nekad otkupili francuski robovi.
Istorijska epizoda s neugodnim Aristidom završila se početkom 2004. kad je na Haitiju već nedeljama trajala buna, ali je Savet bezbednosti UN 24. februara odbio da pošalje mirovne snage. Odluka o misiji MINUSTAH je, međutim, doneta tri dana kasnije, ali je tad haićanski šef države, mimo njegove volje, već bio američkim vojnim avionom odveden u centralnoafričku republiku.
Trebalo je još dve godine da privremena vlada zakaže izbore za novog šefa države i na njima je, uz brojne primedbe na organizaciju i manjak glasačkih mesta u sirotinjskim područjima, pobedio raniji Aristidov saradnik Rene Preval.
Radovan Radovanović
