Gvido Tartalja

[Andjela 7]

Гвидо Тартаља
​

​

Гвидо Тартаља (25. јануар 1899, Загреб — 29. децембар 1984, Београд) био је српскикњижевник, песник, преводилац [1], чувен по својим књигама за децу, често називан »Змајем савремене српске књижевности за децу« [2]. Објавио је преко 30 књига, међу којима и »Песма и град«, »Лирика«, »Зачарани круг«, »Срмена у граду птица«, песме за децу: »Оживела цртанка«, »Шта месеци причају«, »Од облака до маслачка«, »Дедин шешир и ветар« итд.
Основну и средњу школу је завршио у Сплиту. Дипломирао је Правни факултет у Београду 1923.1917. године. Сарађивао је у великом броју књижевних и других публикација. У периоду између 1920. и 1930. године Гвидо Тартаља је пратио збивања у савременој италијанској књижевности и објавио је велики број прилога, превода и приказа. Пратећи збивања у новијој италијанској књижевности за њих је везао и сопствену књижевну каријеру [3]. Био је запослен у Народној банци у Београду и у издавачком предузећу Просвета. године. Књижевношћу је почео да се бави
Добитник је Повеље Змајевих дечијих игара 1978. године.

Библиографија

• Песма и град — 1923;
• Зачарани круг — 1924;
• Лирика — 1924;
• Сабалазан са духовима - 1931;
• Поема о прузи — 1946:
• Песме — 1952,

Књижевност за децу:

• Срмена у граду птица — 1927;
• Царство мале Срмњене — 1929;
• Чобанска фрула — 1933;
• Весели другари — 1934;
• Шкољке — 1935;
• Младо дрво — 1936;
• Варјача, царев доглавник - 1937
• Млади глумци — 1938:
• Дечја књижевност, чланци — 1940;
• Наша позорница — 1941;
• Оживела цртанка — 1946;
• Приче о радним бригадама — 1948;
• Наше море — 1948;
• Шта месеци причају — 1949;
• Загонетке — 1952;
• Дечји пријатељи — 1953;
• Прве трешње — 1954;
• Колачићи — 1957:
• Весела зоологија — 1957
• Врабац у забавишту — 1958;
• У шетњи — 1959
• Дедин шешир и ветар — 1960;
• Од облака до маслачка — 1964;
• Гусарска дружина — 1964;
• Мој брат близанац и ја — 1964.

Izvor: Wikipedija

 

[Andjela 7]

BALADA O DŽEPNOM SATU

Na tezgi starinara on sada nije drugo
već mrtva stvar: običan polovan džepni sat,
a bio je nečiji pratilac dugo, dugo.

Bio je svedok živih snova, želja i htenja
taj metalni i stakleni uznemireni krug
i sudbonosnih stalnih životnih zadocnjenja
pratilac u stopu, veran prijatelj i drug.

Sav uz nečiji život pripijen usko, usko
sad u prsniku, sada kraj uzglavlja pod mrak —
njegov je kucaj pratio kucanje ljudsko
kao odjek, sa svojim jednoličnim tik-tak.

I usamljene klupe i radosti na travi,
nemire i drhtaje i svaki zvuk i glas
i probdevene noći i snevanja na javi
beležio je veran, stalno čas po čas:

i sva jurenja kroz stvarnost u nova poglavlja
i nevolje mnoge, na desetke i više i sto
i vraćanja u noć kad se sat ostavlja
mrzovoljno, tromo na mali noćni sto.

Kao otkinut silom sa nečijih nedara,
do juče tako čvrsto pripijen uz njih,
danas leži ovde na tezgi starinara
kao mrtva stvar, nepomičan i tih.

 

[zjovan29]

GVIDO TARTALJA
(Zagreb, 25.01.1899 — Beograd, 29.12.1984)


U vreme mog detinjstva, u Splitu, na moru, dok su se drugi dečaci igrali drvenim puškama i drvenim sabljama, moja braća i ja igrali smo se ponekad pravim starinskim turskim kuburama-kremenjačama i jataganima, jer je takvog oružja bilo u našoj kući u izobilju.

A bilo ga je zato što su mnogi moji preci, splitski građani, o kojima su sačuvani podaci još iz prve polovine XV veka, bili istaknuti ratnici u borbama dalmatinskog življa protiv Turaka, kod Klisa i drugde. Tog oružja imamo u svom stanu još i danas, kako moji rođaci, tako i ja.

Split je za mog detinjstva bio grad od dvadeset hiljada žitelja, to jest sa svega jednom petinom svog današnjeg stanovništva, ali je i onda bio najveći grad u Dalmaciji, sa vrlo razvijenom trgovačkom lukom.

Kad govorim o svom ranom detinjstvu, moram napomenuti da je moj otac više godina službovao izvan Splita, pa se desilo da se od nas četvorice braće "čistokrvnih Splićana", sraslih sa starim Dioklecijanovim gradom i poreklom i svojim detinjstvom, nijedan nije rodio u Splitu.

Tako sam ja ugledao svet u Zagrebu, 1899. godine, ali u nekim mojim ispravama stoji da sam rođen u Splitu, možda iz razloga što sam na pitanje "odakle sam" uvek odgovarao "iz Splita", sem kad sam morao izričito da kažem ili napišem svoje "mesto rođenja". (Koliko je moja porodica vezana za Split, mogao bi da pokaže i zanimljiv slučaj koji mi se desio pre mnogo godina, kad je jedno pismo upućeno meni iz Zagreba, bez oznake mesta na kovertu, stiglo mojima u Split, odakle su mi ga poslali u Beograd, gde sam bio na studijama.)

Moj otac se vratio sa službom u Split kad sam ja imao tri godine, pa se još i sad sećam da su me neki njegovi poznanici u ono vreme, a i kasnije, zvali "kajkavac", jer sam onda govorio onako kako sam naučio u Zagrebu, gde se tada mnogo više govorilo kajkavskim nego štokavskim narečjem.

Naravno, nismo se mi kao deca igrali samo starinskim oružjem i jedino u kući. Dobar deo godine provodili smo u igrama na morskoj obali, na moru. I moja braća i ja bili smo dobri plivači, kao i svi naši vršnjaci, pa smo se često znali otisnuti sa splitskih Bačvica daleko na pučinu, u susret malim brodovima koji su krstarili između Splita i obližnjih mesta uz obalu i na otocima. Onda su u naše primorske luke samo u izuzetnim slučajevima pristizale prekookeanske lađe, pa i ajkule, njihove česte pratilje, nisu zalazile u naše vode, tako da nije trebalo biti naročito hrabar da bi se otisnulo daleko od obale.

Među plivačima ja sam se posebno isticao svojom sposobnošću da ronim duže od ostalih. Zato, kad je trebalo izvaditi iz mora ispušten ključ ili neki drugi predmet, unapred se znalo da ću najverovatnije ja biti taj koji će ga izneti sa morskog dna. I kad smo se takmičili u ronjenju, obično sam ja pobeđivao.

Ali jednog dana umalo tu svoju strast nisam platio glavom. Zaronio sam ispod ondašnjeg drvenog kupatila na Bačvicama, koje je ležalo na balvanima i buradima učvršćenim lancima, pa sam zapao između ograde i nekih balvana i jedva sam uspeo da se kroz podvodni lavirint od buradi probijem živ i zdrav na površinu. Moji drugovi su se bili uplašili da sam možda nastradao i, kad sam poslednjim ostacima snage izronio iz vode, saleteli su me, srećni i razdragani, sa svih strana, pitanjima kako sam se izvukao.

Kad je reč o meni i mojoj braći, hoću da kažem i to da sam u svojim pesmama za decu više puta pomenuo svog "brata blizanca", štaviše, jedna od mojih novijih knjiga za decu nosi naslov "Moj brat blizanac i ja", mada nisam blizanac ni s jednim od moje braće. Pojmom "blizanac" želeo sam da istaknem prisnost, povezanost i slogu koja je vladala među nama.

Još kao osnovac počeo sam da se "bavim pisanjem". Sastavljao sam neke male pesme i pričice i imao sam svoj sopstveni mali list "za domaću upotrebu", za koji smo pisali tekstove ja i, ponekad, moja sestra od strica, dok su ilustracije bile sve od mog brata Marina, koji je već tada pokazivao prve znake slikarskog talenta.

Kad sam navršio četrnaest godina, dobio sam na poklon jedan mali fotografski aparat i strasno se dao na snimanje, sa intimnom željom da postanem foto-reporter, sve dok mi se jednog dana nije desila krupna nezgoda zbog koje sam za neko vreme prestao da slikam i da se zanosim svojim snovima.

Uoči prvog svetskog rata vajarski radovi Ivana Meštrovića, našeg proslavljenog vajara, dopremljeni su u Split, u zgradu splitskog kazališta, gde se spremala izložba njegovih skulptura. Ključ od prostorija, s obzirom na vrednost radova izloženih u njima, predat je Meštrovićevom prijatelju, istaknutom slikaru Emanuelu Vidoviću.

Zanet svojim snovima o foto-reporterstvu, pomislio sam da je to živa zgoda da snimim nekoliko važnijih Meštrovićevih radova, pa da te slike, sa malo propratnog teksta, koji sam već unapred sročio, pošaljem jednom ilustrovanom listu. Dogovorio sam se sa Vidovićevim sinom, i jedno poslepodne stadosmo se nas dvojica, kao kakvi zaverenici, šunjati po velikim pozorišnim holovima u kojima je, onako pustim, odjekivalo kao u kakvoj katedrali. Prostorije su bile zakrčene raspakovanim sanducima, pokraj kojih su se čas belasale (od gipsa) čas crnele (od bronze) skulpture našeg majstora-vajara. Oko sanduka i oko statua ležale su razbacane sargije u koje su bile ranije umotane pojedine figure.

Do katastrofe je došlo pre nego što bi iko i pomislio.

— Najpre ćemo ovo — rekao sam kad sam ugledao umetnikov autoportret. — Samo da mu nađemo pravo mesto, pravi ugao svetlosti.

Onda sam to poprsje uzeo svečano u naručje, učinio dva koraka, sav oduševljen, zamišljajući već uspelu sliku i njenu reprodukciju u ilustrovanom listu sa mojim prigodnim tekstom, kad sam se iznenada spotakao o sargiju, i pre nego što bi okom trepnuo, Meštrovićevo poprsje se našlo na podu, razlupano u nekoliko komada. Na glavi nije bilo — nosa...

Sve se to desilo kao u magnovenju. Kako sam se osećao u tom trenutku, dok sam ustajao i trljao kolena rukama, mislim da ne treba da vam pričam.

Nikad neću zaboraviti pribranost mog druga, koji je odmah načinio plan kako da se izvučemo iz neprilike: sutra će on zamoliti splitskog vajara Mirkovića da zalepi komade gipsane statue kako najbolje zna i ume, a posle će već biti lako...

Tako je i učinjeno. Mirković je statuu majstorski zakrpio, i sve se lepo završilo. Nikada više nije bilo reči o ovom slučaju. Međutim, meni nikad više nije padalo na pamet da fotografišem bilo čije vajarske radove.

Posle mnogo godina, kad sam se i lično upoznao sa Meštrovićem, često sam se pitao da li on zna da je njegov "Autoportre" mojom krivicom cele jedne noći bio — bez nosa.

Nekoliko dana posle onog mog ronjenja koje umalo nisam platio glavom doživeo sam u moru još jednu nesvakidašnju zgodu. I opet zamalo što se nisam udavio, ovoga puta bez imalo svoje krivice.

Dve strankinje, Austrijanke, majka i kći zabavljale su se u plićaku na Bačvicama, kad su odjednom obe upale u duboku vodu i, nevešte plivanju, počele uz vrisak da se dave. Zatekavši se u njihovoj blizini, priskočio sam im u pomoć i stao ih izvlačiti. One, međutim, neumešne u vodi, ščepale su me obe u isti mah za vrat i počele me tako grčevito stezati da umalo nisam stradao s njima. Uspeo sam nekako da se oduprem nogama o dno i da ih izguram u plićak. Bile su se nagutale morske vode i jedva disale, premrle od straha. Video sam ih posle nekoliko puta u gradu i uvek su me oslovljavale rečima "unser Retter", što na nemačkom znači "naš spasilac".

Posle položene mature, u vreme prvog svetskog rata, počeo sam sarađivati u raznim listovima i verujem da se nakupilo blizu dve stotine raznih listova i časopisa u kojima sam odonda do danas sarađivao.

Mnoge svoje radove iz tih listova i časopisa preneo sam posle u svoja izdanja za odrasle i za decu. Kako je toga bilo mnogo, to prenošenje trajalo je gotovo pola veka, i nije nikakvo čudo što se dosad nakupilo preko trideset mojih knjiga i knjižica za velike i male čitaoce.

Za decu sam počeo pisati tek pošto sam objavio nekoliko zbirki za odrasle. Do toga je došlo tako što sam kao mladić u Beogradu stanovao kod najstarijeg brata, pa sam, uspavljujući često uveče njegovu kćerćicu, izmišljao stalno za nju nove priče.

Tako sam jednom počeo priču o devojčici koja je jednog jutra našla pred svojom kapijom mrtvu pticu, uzela je, raširila joj krila i zamahnula njome, a uveče, kad je utonula u san, ugledala je pred sobom tu istu pticu, sada živu, i odletela s njom u daleki ptičji grad. To pričanje bilo je koren mojoj prvoj knjizi za decu, koju sam uskoro posle toga napisao i kojoj sam dao naslov, "Srmena u gradu ptica". Knjiga je izašla sa mnogo crteža mog brata Marina.

Za ovom su sledile druge moje knjige pesama, priča i malih scena za dečje priredbe. Međutim, poslednje moje zbirke za decu za mene su i najznačajnije. Tu spadaju: "Vesela zoologija", u kojoj sam dao neku vrstu karikatura u stihu velikog broja domaćih i divljih životinja, prikazavši na šaljiv način njihove fizičke i druge osobine; zatim "Dedin šešir i vetar", sa zgodama i nezgodama jednog šešira koji:

čim se vetar javi,
već nije na glavi.

te u ortakluku sa vetrom izvodi razne vragolije; onda "Gusarska družina", gde sam prikazao mnoge negativne osobine članova jedne gusarske družine i time gusare skinuo sa postolja heroja i napravio od njih obične dembelane, pijanice, neznalice i hvalisavce; i najzad "Od oblaka do maslačka", u kojoj sam dao najveći broj pesama sa motivima iz prirode.

Objavio sam, davno, i jednu malu knjigu članaka iz dečje književnosti, u kojima sam pisao o prvim susretima deteta sa čarolijom slova, zatim o Nušiću povodom njegove knjige za decu "Hajduci", naglašavajući kako se često granični kamen između humorističke književnosti i književnosti za decu pomera čas amo čas tamo, onda o hrvatskoj spisateljici Ivani Brlić-Mažuranić čije su "Priče iz davnina" prevođene u raznim zemljama, itd.

Za vreme dugogodišnje književne delatnosti upoznao sam se sa mnogim našim istaknutim piscima iz tadašnje starije generacije, kao što su Ivo Ćipiko, Vladimir Nazor, Branislav Nušić, Ivo Vojnović, Jaša Prodanović, Jovan Dučić (koji je napisao srdačan predgovor za moju zbirku "Lirika", Milan Begović i drugi. Što se tiče pisaca mojih godina ili nešto starijih, u svojoj biblioteci, kao prave dragocenosti, čuvam knjige koje su mi sa prijateljskim posvetama poklonili pesnici i pripovedači Rastko Petrović, Branimir Ćosić, Rade Drainac, Tin Ujeveć, Sibe Miličević — da pomenem samo neke od onih koji nisu više među živima, a s kojima me vezuju mnoge drage i nezaboravne uspomene.

Dok pišem ove redove o sebi i svojim drugovima iz mladih dana, na mom stolu leži kao podsetnik i kao opomena pismo koje sam upravo dobio: u njemu me neki od njih pozivaju da u septembru ove, 1966. godine dođem u Split na proslavu pedesetogodišnjice naše mature.

Dečji pisci o sebi, 1966

izvor:riznicasrpska

Stihovi Gvido Tartalja


PISMA


Krstare pisma posvetu ko ptice po nebu:
bela su, plava su, na nekima je crni rub —
donose vesti o kući, o novcu, o hlebu
i o smarti koja znači opet prelomljen stub.

Susreću se pisma na dugakom poštanskom stolu
pod škiljavom zimskom sijalicom u prvi mrak,
govore o suši, o bolesti, o prodatom volu —
a ljudi na zavoje udaraju žig i znak.

Putuju pisma, žigovi, znakovi i slova;
u njima su ljudi i stvari dobile pravi vid.
Reči idu nesputane u podneblja nova
i osvajaju prostor i razbijaju njegov zid.

Pisma su ka svetu otvorena vratanca,
pisma su most nad rekom, pisma su široki drum,
pisma su krila, pisma znače kidanje lanca
koji sputava čovečje srce, čovečji um.

Imaju dah ljudi u sebi i uzbuđenja
i njihove treptaje, njihov miris i dim
i kazuju kako se živi, kako se menja
život čoveka i život njegovih stvari s njim.

Krstare pisma ko ribe kroz vodenu prugu:
na njima su mnogi otisci — hiljadu i jedan prst.
Nose mnoge istorije: i radost i tugu
i kazuju kako ljudi nose sudbinski krst.


DVORIŠTA


Dvorišta ova jesu stalna izložba bede:
ona je tu kod svoje kuće, domaća, ne gost,
Deca ovde rastu, i ljudi i žene sede,
a gladni psi u noć snevaju oglodanu kost.

I ljudi o mrtve stvari, i stvari o ljude
oslanjaju se kao i bršljan o kućni zid.
Ovde se u svima uvek iste misli bude
i one se razbijaju o istu tvrdu hrid.

Sve se tu iznosi: prljave posteljne stvari,
da se vetre, da ih obaspe topal sunčev krug,
drveni i gvozdeni predmeti trošni, stari
i okrugao sto, taj dobri porodični drug.

Pere se sve, premazuje već od ranog jutra
i dovodi koliko toliko u stari red
i po zalasku sunca vraća se sve unutra
pre no što se ukaže drugi krug na nebu, bled.

Dvorišta imaju svoj rečnik, miris, boju,
svoje zvukove, svoje senke, svoju noć, svoj dan
i istu dronjavu, bosonogu decu svoju,
kojoj je kosa čupava i mekana ko lan.

Živi se o nit — između ulice i stana
gde sve postaje jedno, srodno: stvar i živi stvor
i gde se svako veče na konac prošlih dana
nadovezuje još po jedan nerazdrešiv čvor.

Gvido Tartalja


BALADA O DŽEPNOM SATU


Na tezgi starinara on sada nije drugo
već mrtva stvar: običan polovan džepni sat,
a bio je nečiji pratilac dugo, dugo.

Bio je svedok živih snova, želja i htenja
taj metalni i stakleni uznemireni krug
i sudbonosnih stalnih životnih zadocnjenja
pratilac u stopu, veran prijatelj i drug.

Sav uz nečiji život pripijen usko, usko
sad u prsniku, sada kraj uzglavlja pod mrak —
njegov je kucaj pratio kucanje ljudsko
kao odjek, sa svojim jednoličnim tik-tak.

I usamljene klupe i radosti na travi,
nemire i drhtaje i svaki zvuk i glas
i probdevene noći i snevanja na javi
beležio je veran, stalno čas po čas:

i sva jurenja kroz stvarnost u nova poglavlja
i nevolje mnoge, na desetke i više i sto
i vraćanja u noć kad se sat ostavlja
mrzovoljno, tromo na mali noćni sto.

Kao otkinut silom sa nečijih nedara,
do juče tako čvrsto pripijen uz njih,
danas leži ovde na tezgi starinara
kao mrtva stvar, nepomičan i tih.

GVIDO TARTALJA: LIRIKA


Znam šta hoćete da kažete: da je veoma teško reći svoju reč o pesniku koji počinje; i da je mlad pisac ne samo talenat koji korača, nego, kao što se reklo, i sam put koji putuje. Ali što nije moguće reći o novom pesniku kao konačno, to je moguće reći o njegovoj prvoj i svakoj drugoj knjizi, jer je svaka od njih jedno biće za sebe, sve dok se iz njih ne izdvoji talenat piščev potpuno definisan, i [dokle] se ne govori o jednoj knjizi, nego o jednom čoveku.

Uostalom, nemamo u tom pogledu nikakvih neprilika s pesnikom Tartaljom. Već s prvom knjigom, čak s prvom pesmom, izlazi na sredu sam čovek i to potpuno gotov. Meni se čini da je nemoguće videti šta dolazi posle ovog kao nešto što treba da pokaže ovog pesnika u daljem njegovom razvijanju. To je i dobro i rđavo. Cela knjiga pokazuje jednog precoce koji je prerano sve osetio možda i proživeo, i koji u mudrosti doskače starijima od sebe. Zato mi se čini da znam potpuno šta je on već sada, ali ne vidim da li ima još što da dođe. Uostalom, to nije ni potrebno.

Tartalja je lirski talenat više vrste. Osetljivost skoro bolesna za stvari u prirodi, puno smisla o tragičnosti živih u velikoj komediji života ("Careva avlija", "Kolo", "Vojnička pratnja", "Cirkus".) Vanredno sensibilan pesnik o ljubavi, istina onaj koji više zna o ljubavi nego o ženi, koji više čezne nego pati, koji ljubeći više gleda u nebo nego u ženu, ali pesnik svom dušom zaljubljen, rođen zaljubljen. Čovek koji je čim je oči otvorio viknuo: kako su čudne stvari oko mene! I kako je lepa žena!...

Tako omađijan, on govori i sad, rečima vanredno lepim, figurama potpuno svežim i sočnim, jednim govorom visoko čednim, često i visokim. Jedno urođeno gospodstvo brani ga da se ikad posluži sredstvima sadašnjih evropskih modernista nedostojnim poštena umetnika i unižavajućim za prosvećena čitaoca.

Neću da mu pravim nepravdu da po načinu pisanja (ne slikanja ni osećanja) sliči Polu Foru; ni Uitmenu, idolu često polupismenih. Po čistoti izraza i prirodnosti, on se diže do visine poezije primitivnih, i do njene naivnosti; po toploti, do naše nedokučne narodne romance; po blagosti i dobroti, do pesništva Tagorina. (Ovo poslednje po svojoj suptilnoj i čednoj prirodi, a nešto malo i čitanjem; vidi "Intima".) Ima u ponavljanjima mesta i reči, čak i načinu osećanja i pisanja, nečeg i biblijskog.

Za slobodu stihovanja, ne prebacujem. Svojom strogošću, stih i rima smetali bi ovom finom tepanju, gde je puno sračunato na ponavljanje pojedinih reči, na predisanja na pojedinim mestima i izrazima, na efekte koji se lakše postižu u koliko se više ide ka prozi.

U vreme u koje izlaze pesme Gvida Tartalje, bilo je preko potrebno jedno ovakvo iznenađenje.

Iz Predgovora

Jovan Dučić, Beograd, decembra 1922.

GVIDO TARTALJA — SPONA IZMEĐU DVA RATA


Konkretno, realistično, šaljivo, zapamtljivo
Gvido Tartalja — spona između dva rata

Osobenost tona i izražajna lakoća


Na hronološkoj liniji stvaralaštva za decu od Dositeja, preko Luke Milovanova, Timotija Ilića, Jovana Sundečića, Jovana Subotića, Đorđa Natoševića, Đorđa Rajkovića, Petra Despotovića, zatim Jovana Jovanovića Zmaja, Ljubomira Nenadovića, Stevana V. Popovića, Jovana Grčića Milenka, Jovana Maksimovića, Dušana Đurića, Vojislava J. Ilića, Milete Jakšića, Svetozara Ćorovića, Alekse Šantića, Jovana Dučića, Radoja Domanovića, Stevana Sremca, Milorada J. Mitrovića, Stevana Okanovića, Veljka Petrovića, Darinke Ćosić, Milice Janković, Mihaila Sretenovića, Danice Bandić, vrednosna strelica odlučuje da se zaustavi na zaboravljenom Gvidu Tartalji i mi ćemo nastojati da opravdamo taj njen hir.

"Živa spona u razdoblju između dva rata" (Borislav Pavić), srpski pesnik za decu Gvido Tartalja (1899—1984), rođeni Splićanin, svojim posvećenim radom (preko 20 zbirki), prepoznatljivim poetskim potpisom, prisustvom u pretškolskoj i školskoj pesnarici, uspelim pesmama koje su neretko i horski obrađivane, zaslužuje da za trenutak zastanemo. Tartalji je spočitavano podražavanje Zmajevoj poeziji i za prvi krug njegovih zbirki, koje pripadaju vremenu do 2. svetskog rata, to verovatno i stoji. Prve pesničke zbirke Carstvo male Srmene, Čobanska frula, Veseli drugovi, Mlado drvo obiluju tipičnim motivima žanra, naglašenom poukom i zabavnom notom. Tu je i zmajjovinski osmerac sa rimom koja kadšto šepa. Tematsko polje prvih zbirki govori o idiličnom svetu detinjstva, poseduje veliku raznovrsnost motiva ali i mnogo ponavljanja. U zbirci Čobanska frula pesnik je zaokupljen motivima prirode. Preovladava seoski štimung cveća, ovaca, pastira, a rustikalni ambijent upotpunjava roditeljsko maženje i tepanje. I letimičnim pogledom na Tartaljino delo, zapaža se odsustvo apstraktnih romantičarskih motiva. Karakteriše ga stalna naklonost konkretnom i realističkom poimanju sveta koji pesnik želi da podeli sa malim čitaocem. U posleratnoj zbirci Naše more Tartalja glorifikuje tekovine NOB-a, metaforički slaveći more, njegovu snagu i ljude, a opet zameriće mu se da motiv borbe nije dovoljno naglašen (npr. to primećuje Milan Bogdanović). Teoretičar dečje književnosti Voja Marjanović smatra da je u narednim knjigama za decu (Prve trešnje, Kolačići, Vrabac u zabavištu) Tartalja sazreo kao pesnik i da je u ovim pesmama posve svoj. (Kad god odande,/ s komandnog mosta/, deli komande kapetan Kosta,/ a on to čini velikom trubom,/ glas se zaori celom palubom,/ i tad zadršću ljudi i voda/ pa čak i ribe nadomak broda.) Ljupka iskrenost, šarolika i bogata skala dečje osećajnosti, uspeli dijalozi deteta sa svetom, originalne zamisli, neposrednost obrade, čist humor, krase njegove stihove. (Zašto magla pada? To pitanje zada učitelj u školi. A Perica moli/ on da odgovori.// Učitelj odobri:/ Magloznanče, zbori! // A Perica sada:/ Magla zato pada/ preko šuma, reka,/ njiva, senokosa / da pobegne zeka/ lovcu ispred nosa...) U zbirci Kolačići prvi put se javljaju pesme o dedi i šeširu, a zatim pesme o Miši koje će pesnik kasnije uobličiti u cikluse i stvoriti čitave knjige. Avantura u ovim pesmama čini osnovni sadržaj. U stvaralaštvu Gvida Tartalje vidno mesto zauzima zbirka Vesela Zoologija koja sadrži oko 80 pesama. To su simpatične karikature u stihu o raznorodnim osobinama egzemplara iz životinjskog carstva: kit guta ceo razred, majmun sve zna, som naučava svog somića. (Jedna mala/ šumska zverka velika je/ kaćiperka. // Najživlja je/ u svom svetu/ k'o da igra u baletu. // Zlo ne čini/ nikad nikom./ Samo čezne/ za lešnikom.) U zbirci Šetnja fabula je izbačena u prvi plan i za nju je pesnik pokazao poseban smisao. Takođe, sve pesme iz ciklusa Dedin šešir i vetar narativno su konstruisane. Deda zapada u sijaset neprilika zbog šešira, gubi ga na ulici, u parku, kraj reke. Vetar se šegači sa dedom, a šešir je vragolan koji on ne uspeva da uhvati. Ne mogu se ne pomenuti ni brojne (njih oko 400) pesme o Miši. Miša — savremeno dete je naziv ciklusa Tartaljinih pesama o jednom radoznalom obešenjaku, koji je na momente dobro vaspitan i trezven pozitivni lik i na koga bi se u svakom slučaju trebalo ugledati. Posebno mesto u ovom opusu zauzima ciklus pesama Gusarska družina, pustolovna mapa inventivnih pesničkih motiva. Jedrenjak 'Silna bura' napred gura od Splita do Singapura i do Južnog pola. Komandant gusarske družine je Besna Štuka, smeo vođa gusarskih krijumčara, dembelana, proždrljivih, pijanih ili lenjih. Diskretno vaspitna, priča o družini prožeta je suptilnom alegorijom različitih vrlina i mana društva, a 'eseteski štimung nadvisuje savet i pouku' (Voja Marjanović). Napokon, ovo društvance je smešna skupina durljive dečurlije, kakve je uvek bilo i biće je.

Desetine pesama Tartalja je napisao samo o petlovima, kokoškama, kvočkama i pilićima, bakama koje se bude na svoje netačne žive budilnike, kucama i macama, i svaka od tih pesama ima uporište u živoj stvarnosti od koje pesnik polazi, u nekom detalju iz života, koji je njegovo suštinsko inspirativno vrelo. (Dobio je Nikolica/ drvena kolica. / E, al' ko će vući kola?/ Ko će? Ko će nego Lola! /I sad Lola/ vuče kola/ vuče Lola ceo dan./ Jadna vuče/ i sve misli/, izgleda joj san:/ upregao Nikolica,/ pa uživa on.// Eto, vidiš, sve do juče/ do juče je bila kuče,/ a sada je - konj.) Ova jednostavnost odlikuje velikog Tartaljinog prethodnika Zmaja, kao i detalj i smisao za poentu. Nostalgijom je prožeta neobična pesma Sam na svetu (Poslednji list/ bakarno žut/ na drvetu. // Tako izdvojen, / on je sam, / potpuno sam / na svetu. // I ko zna / da li mu ne dođe / i samom žao / što nije / s drugim lišćem/ zajedno/ na tlo pao?) Kritikovan da je povukao Zmajev manir, Tartalja kao da je dao odgovor autopoetičnom pesmom o starom crvčku (Kada stari cvrčak/ zategne gitaru/ pa otpeva pesmu/ onu svoju, staru,/ slušaoci mladi / koji njega čuju / stanu da se bune / i da negoduju / što on svoju pesmu / lepu ali staru / još jednako drži/ na repertoaru. // A on opet misli:/ što bih drugu koju?/ Bolje je da pevam/ staru ali svoju.)

Spomenimo i nekoliko Tartaljinih priča za decu: Susedi, Vodeničar i skitnica, Tri drveta, Junak dana, Prsti.

Pored par zbirki pesama za odrasle, Tartalja je za decu objavio sledeće pesničke knjige:

Srmena u gradu ptica (1927), Carstvo male Srmene (1929), Veseli drugovi (1934), Čobanska frula (1935), Mlado drvo (1936), Mali glumci (1938), Naša pozornica (1941), Varjača, carev doglavnik (1938), Oživela crtanka (1946), Šta meseci pričaju (1947), Naše more (1948), Dečji prijatelji (1953), Prve trešnje (1954), Zagonetke (1955), Kolačići (1957), Vesela zoologija (1957), Vrabac u zabavištu (1958), U šetnji (1959), Dedin šešir i vetar (1960), Gusarska družina (1964), Moj blizanac i ja (1964), Od oblaka do maslačka (1965), Koliko je težak san (1966). Manja knjiga članaka Dečija književnost izašla je 1940.

Prikazuje: Ljiljana Ćuk

Poezija za decu Gvido Tartalja

ZVEZDANI KOVAČI | pesme za decu — izbor


ZID SVE TRPI

Nekakvi dečaci
(mora da su đaci
bar osnovne škole!)
šarali po zidu
slike i — parole.

Kućni zid je ceo
sad od krede beo.
Perica to vilde
pa je sav "nerviran".
(Zar bi iko mogao
da ostane miran?!)

Na susednom zidu
on ugljenom nažvrlja
bez predaha, žurno:
NE ŠARAJ PO ZIDU!
TO JE NEKULTURNO.


PREPIRKA

Baka kaže: "To je jasno.
Pogledaj mu samo oči".

Al' ni deda još ne susta,
već on kao petlić skoči
i uzvraća gromoglasno:
"A ta usta?!
A taj mladež ispod vrata?"

Tako baka. Tako deda.
Prepiru se pola sata
a ni jedno da se preda.

A zbog čega? Oko čega?
Oko toga, ko i juče,
da li na nju il' na njega
više liči to unuče
iz kolevke što ih gleda
i što već od zore guče.


MOJ STARIJI BRAT

Mnogo sam ponosan
na brata svoga
otorinolaringologa.

Moji drugovi
jezike lome
kada govore
0 bratu mome,
to jest o zvanju
brata moga
otorinolaringologa.

Neki od njih imaju brata
učitelja, advokata,
inženjera,
radio-montera,
novinara,
zubnog lekara
i šta znam koga,
al' nemaju brata
otorinolaringologa.

DEDIN ŠEŠIR

I

U dućanu deda bira
najlepši od svih šešira:
po fazonu i po boji
i da njemu lepo stoji.

— Taj ne valja! Drugi… Treći…
Deda traži šešir veći.
Najzad nađe kakav želi.
— Taj je — bomba! — deda veli.

Ali tek što prekorači
prag — udari vetar jači.
"Bomba" dedi s glave sleti
a ded, zbunjen, viče, preti,

pa se pita zabrinut:
— Hoće l tako svaki put?


II

Vetar dedi baš prkosi,
pa mu opet šešir nosi.

Šešir nosi. šta će? Gde će?
Na trešnju ga vetar meće.

Štap je kratak. Deda stenje.
Na trešnju se teško penje.

Svet se skupi. Svako gleda.
— Kud se penje ovaj deda?

Neko kaže: — Deda hoće
da okusi prvo voće.


III

Izišo je rano deda
pa u nebo dugo gleda.
Ide on u lov.

Al se vetar opet šali,
dedi s glave šešir svali.
A šešir je nov.

Skoči deda. Lice grči.
Za šeširom trči, trči.
I još viče: — Stoj!

Neće šešir da se preda
pa umesto zeca deda
lovi šešir svoj.


IV

Vetar nikad miran nije.
Spazi dedu kako šeta.
Za današnje vragolije
dedin šešir biće — meta.

— Taj ću! — vetar brzo reši.
Razduva se malo jače
i kicoški dedin šešir
začas dedi s glave smače.

Pa ga nosi čak do plaže,
da zaplovi preko vala.
Ded se mršti. Začas kaže:
— Kakva mu je ovo šala!

I obuću već izuva.
Bosonog u vodu stupa.
Neko kaže: — Gle, što duva!
A ded pošo da se kupa!

DVE KLUPE

U leto je delio
unuk sa svojim dedom
jednu od klupa
u parku,
pod drvoredom.

Deda je ostao
veran ovoj klupi
i u doba kad su
kestenovi goli.

A unuk s jeseni
u prvi razred stupi
i zameni
klupu ovu
za drugu, novu
— u školi.


HVALISAVI CRTAČI


"Kad ja nacrtam ružu,
samo što ne miriše."

"A ja kad je nacrtam,
doleti odnekud leptir
i stane
da siše."


S ONE STRANE DUGE


Da li je duga
s druge strane
polukruga
njena
jednako šarena
kao i spreda.

Kad porastem,
ja ću pilot biti:
preleteću kopna,
prostranstva okeana
i nebeske predele
plave i bele sve odreda.

A jednoga ću dana
u trupu aviona
proći ispod duge
i videti kako ona
s druge strane izgleda:
da l' ima isto takve
raznobojne pruge
kao i spreda.


STRAŠNA KIŠA


Jedna kap je pala.
Druga kap je pala.
Treća kap je pala,
pa se onda kiša
umorila.
Stala.
I već sunčev zrak
sija kroz oblak.

VRAPČE


— Daj mi, daj mi, mama,
tanano kanapče
da za nogu vežem
ono malo vrapče
što pred kuću pade! —
Tako moli Rade.

— Dala bih ti, sine,
i čitavo klupče,
al' ne diraj ono
maleno mangupče!

Ono traži milo
materino krilo! —


VRABAC


Nacrto sam vrapca
sasvim je ko živ.

Crn je nešto malo
a više je siv.

A što mi ne skače
i ne peva "dživ",

nije moja greška,
za to nisam kriv.


PROLEĆE


Zapev'o na grani
mali pevač kos,
po livadi trči
mali bata bos.

Kljucaj, kljucaj, kose,
trešnju jednu, dve,
pre no stigne braca
i pobere sve.

MRAVI

Idu idu mravi
po zelenoj travi.

Prvi idu đaci,
đaci veseljaci.

Drugi idu tate,
a čike ih prate.

Treći su redari,
da se red ne kvari.

Na kraju je deda,
ide izvan reda.


SLEPI MIŠ


Leti juri, a zimu prespava
na tavanu, obešen o gredu.

Al šta radi kada prokišnjava,
kad na krovu nije sve u redu?

Da l' razapne preko svoga tela
svoja krila kao dva amrela?


GUSKE


Jedna guska
rekla drugoj guski
da je guska.
Jesi: guska.
I ponavljam: guska.
Naljuti se druga guska.
Njoj da jedna guska
kaže da je guska?!

I vikne prvoj: Gusko!
Zar ti, jedna guska,
da meni kažeš — guska?
A prva opet: Jesi!
Baš si guska, guska, guska.

Tako su se raspravljale
sve do noći kasne,
jer guske među sobom
teško se objasne.


"Među stvaraocima međuratne srpske književnosti, samo je Tartalja uspeo da se uzdigne iznad prosečnosti Zmajevih epigona. Iako svojim zbirkama Začarani krug (1924), Srmena u gradu ptica (1927), Carstvo male Srmene (1929), Čarobna frula (1933), Veseli drugari (1934), nije uneo mnogo novina u već poznate pesničke klišee, on je ostvario prirodnu vezu na liniji tradicionalnog i modernog, na izvestan način reinkarnirao posustalu dečju poeziju, i dao značajan doprinos na stvaranju njenog konačnog identiteta."

Miomir Milinković

izvor:riznicasrpska