Guy de Maupassant

[besherat]

Aнри Рене Албер Ги де Мопасан (фр. Henry René Albert Guy de Maupassant, 5. август 1850—6. јул 1893), био је француски реалистички писац.

Ги де Мопасан
рођен: 5. август 1850.
Турвил сир Арке (Француска)
преминуо: 6. јул 1893.
Француска
Мопасан је рођен у месту Шато де Мироменил (Château de Miromesnil), код Дјепа (Dieppe) у Француској. Писао је приповетке и романе. Његове приповетке одликује економичан стил и вештина којом су заплети у њима разрешавани. Данас се неке његове приповетке сврставају у жанр хорора.

Мопасанови су били стара лоренска породица која се доселила у Нормандију средином 18. века. Његов отац се 1846. оженио са Лором де Поатевен (Laure Le Poittevin), девојком из добростојеће грађанске породице. Лора и њен брат Алфред су се у детињству често играли са сином руанског хирурга, Гиставом Флобером, који ће касније снажно утицати на живот Лориног сина. Била је то жена неуобичајеног литерарног укуса за то време, а врло добро је познавала класике, нарочито Шекспира. Будући да је била раздвојена од мужа, своја два сина, Гија и Ервеа, подизала је сама.

Све до своје тринаесте године Ги је са својом мајком живео у Етретау, где је неометано растао уживајући у благодетима приморског села: знао је често са рибарима ићи у риболов или разговарати са локалним сељацима на њиховом дијалекту. Био је толико привржен мајци да је, након што је уписан на богословију у Иветоу, врло брзо успео у настојању да буде избачен из школе и да се врати мајци. Из те фазе његовог живота потиче и његова изражена одбојност према религији.

Потом га шаљу у руански Лицеј где се почиње интересовати за поезији те се успешно опробава у глуми.

Француско-пруски рат избија убрзо након што је Ги завршио колеџ 1870; одмах се пријавио као добровољац часно се борећи на фронту.

Након завршетка рата 1871. напушта Нормандију и долази у Париз где следећих десет година ради као поморски службеник. У тих десет досадних година једина разонода му је била веслање по Сени недељом и празницима.
У то време Гистав Флобер му постаје тутор и својеврстан литерарни водич у његовим књижевним и новинарским почецима. У Флоберовој кући сусреће руског романописца Ивана Тургењева и Емила Золу, као и многе друге представнике реализма и натурализма. У то време пише песме и кратке драме.

Године 1878. прелази у Министарство јавног информисања где постаје вањски уредник неколико водећих новина тог времена као што су Фигаро, Жил Бла, Голоаз и Л Еко д Пари. У слободно време посвећује се писању романа и приповедака.

Године 1880. објављује своје прво ремек-дело „Boule de suif“, које одмах постиже велик успех. Флобер је то дело описао као „ремек-дело за сва времена“.

Мопасанов најплоднији период био је од 1880. до 1891. Поставши славан својом првом приповетком, марљиво је писао и стварао два а понекад и четири дела годишње. Срећан спој књижевног талента и смисла за бизнис донео му је право богатство.

Године 1881. објављује прву књигу приповедака под насловом „Кућа Телијеових“ (La Maison Tellier); у само две године та књига је достигла дванаест издања; године 1883. завршава свој први роман „Један живот“ (Une Vie), који се за мање од годину дана продаје у 25.000 примерака.

У својим романима детаљније разрађује заплете из својих приповедака. Његов други роман, Бел-Ами, који је издат 1885, достигао је тридесет седам издања за само четири месеца.

Његов тадашњи издавач добро је плаћао свако његово ново ремек-дело, а Мопасаново перо је без и најмањег напора стварало стилски дотерана, оригинална и дубокоумна дела. У том периоду написао је роман Пјер и Жан који многи сматрају његовим најбољим романом.

Од рођења повучен, волео је самоћу и медитацију. Често је путовао у Алжир, Италију, Енглеску, Британију, Сицилију, Оверњу и са сваког путовања враћао се са новом књигом. Крстарио је на својој јахти "Бел-Ами", названој по његовом првом роману. Овако буран живот није га спречавао да се спријатељи са најславнијим књижевницима тог времена: Александар Дима, Син му је био као други отац; у Е ле Бену среће Иполита Тена и бива одушевљен овим филозофом и историчарем.

Флобер је и даље играо улогу његовог литерарног „кума“. Мопасаново пријатељство са писцем Гонкуром било је кратког века: његова отворена и практична нарав супротставила се атмосфери трачева, скандала, лицемерја и подметања коју су Гонкур и његов брат створили у салонима са намештајем из 18. века. Мрзео је људску комедију и друштвену фарсу.

У каснијим годинама код њега се развила готово болесна жеља за самоћом и самоочувањем уз сталан страх од смрти те манија прогањања заједно са симптомима сифилиса зарађеног у младости. Године 1891. потпуно губи разум, а умире две године касније јула 1893, месец дана пре 43. рођендана.

Ги де Мопасан покопан је на гробљу Монпарнас у Паризу.

Djela:

Zbirka priča Večeri u Medanu (1880.), osobito novela Dunda, smatra se ezgemplarnim djelom naturalizma. Romani Jedan život (1883.) i Bel-Ami (1885.) prikazuju sudbine pojedinca u konfliktnim društvenim okolnostima. Maupassantovo pripovijedanje odmiče se od balzacovskog realističkog modela. Pripovijetke se tematski vežu u prostore normandijskog sela i malograđansku sredinu. Najpoznatije zbirke: Kuća Tellier (1881.); Lovačke pripovijesti (1883).

 

[seljober]

Preporučujem za čitanje i uživanje njegovu novelu ''Dunda''. Jednostavno veličanstvena!

 

[sendi]

Pisac je mrzeo muziku

ПИСАЦ ЈЕ МРЗЕО МУЗИКУ

​

„Мопасанове очи упијале су светлост попут ахата, али је нису одашиљале...”, написао је француски књижевник Алфонс Доде

Ги де Мопасан

Ујулу 1893. године, на гробљу на Монпарнасу, у Паризу, на сахрани свог пријатеља Мопасана, француски књижевник Емил Зола између осталог је рекао: „Ги де Мопасан био је један од најсрећнијих и један од најнесрећнијих људи који су икада живели на овоме свету...”
Кад је умро, Ги де Мопасан имао је само четрдесет три године. Али, већ годинама био је познат као писац. Пре свега као писац прича... Зашто је Зола рекао да је Мопасан био најсрећнији али и најнесрећнији човек на свету? Уосталом, не важи ли то исто за све људе? Ипак, покушајмо да, враћајући поједине слике из живота овог славног писца, нађемо кључ и одгонетнемо Золине речи.

Лош ђак, добар писац

Анри-Рене-Албер-Ги де Мопасан рођен је 5. августа 1850. године у изнајмљеном дворцу у Турвилу, поред Диепа у Нормандији. Био је најстарији син Гистава де Мопасана, берзанског посредника и Лоре де Поатевен, кћерке богатог трговца памуком. Мопасанови су били потомци старе племићке породице. Ги је имао млађег брата Ервеа који је у младости изгубио разум и умро у лудници, у тридесет трећој години.
Кад је Ги имао само шест година, његови родитељи су се растали. Та чињеница свакако је обележила Гијево детињство, али није утицала на његово учење. Поред мајке имао је скиталачку слободу, па је започео школовање тек у тринаестој години у богословској школи у Иветоу, покрај Руана. Ни ту се није прославио. Избацили су га 1868. године јер је написао непристојну песму... Уписао се на Лицеј у Руану и матурирао 1869. године. Донео је чврсту одлуку да студира права у Паризу.
Нажалост, Гијеве студије права прекинуо је француско-пруски рат (1870) и будући писац придружио се војсци. Уз велику помоћ и подршку оца, постао је чиновник у морнарици. Покушавајући касније да заврши студије права, што му је препоручивао и мајчин пријатељ и књижевни саветник Гистав Флобер, радио је и у Министарству просвете.
Тридесете године биле су судбоносне за Ги де Мопасана: почео је да ради као спољни сарадник листова „Жил Бла”, „Голоаз”, „Л'еко д Пари” и других. У ствари, уредници су тражили од Мопасана да за новине пише приповетке. То му није било тешко, а читаоци су га обожавали. Могло би се рећи да се Мопасан бавио оним што му је најлакше полазило за руком. Дотераност стила, јасноћа израза и склад композиције нису ублажавали већ истицали критику малограђанштине и глупости, а пре свега суровост с којом посматра људску судбину. Као књижевни следбеник свог узора Емила Золе, Ги де Мопасан написао је током свог кратког живота и књижевног рада око три стотине приповедака од којих се неке сврставају у жанр хорора, као и шест романа.

Веслач и стрелац

Што се изгледа тиче, Мопасан је био чврсте грађе, а према сведочењу књижевника Алфонса Додеа, његов поглед био је веома продоран.
„Мопасанове очи упијале су светлост попут ахата, али је нису одашиљале...”
Имао је дуге бркове и у свакој прилици био је прикладно одевен. Носио је печатни прстен који је временом постао нека врста његовог заштитног знака. Ги је био крштен у католичкој цркви, али је постао атеиста, да би се пред сам крај живота опет вратио вери. Волео је самоћу и то је вероватно био разлог због чега се није женио, нити дубоко везивао за своје љубавнице.
Спортске грађе, писац је волео да весла и сваке недеље веслао је на Сени. Био је толико одважан да се 1887. године упутио на кратко путовање балоном. Био је познат и као непогрешив стрелац из пиштоља, па се нико никада није усудио да га позове на двобој мада је, искрено речено, за то било прилика. Јер, Мопасан је био склон љубавним пустоловинама, а његови љубавни „подвизи” (углавном прељубнички) били су познати у јавности. Презирао је и осуђивао сваку врсту коцкања, а музику је толико мрзео да би одлазио са сваког места чим би се зачули први тонови неке музичке композиције. Једноставно речено, музика му је ишла на живце. Можда су то били први знаци нервног растројства. За разлику од музике, волео је сликарство, а посебно се дивио енглеском сликару Милеу. Али, Мопасан је волео и мачке. Увек је имао бар једну.
Писац чувених приповедака имао је и пороке. Један од највећих било је удисање етра. У почетку то је чинио да би смањио болове јер је патио од неподношљивих главобоља због недаћа с видом. Удисао је етар тако често да је имао и халуцинације. Потом је прешао на хашиш, а затим опијум. А онда је одлучио да постане трезвењак: пио је искључиво чај од камилице и само одређену минералну воду. Али, од нервне напетости 1878. године опала му је сва коса, као и остале маље на телу. Почео је да пати и од кожних болести. Коса му је касније поново порасла, али се испоставило да је током многобројних љубавних пустоловина оболео од сифилиса од чијих је последица и умро. Болест је полако напредовала паралишући део по део његовог тела, да би га напослетку довела до потпуног лудила...

Флоберов суд

Могло би се рећи да је Мопасанов најприснији пријатељ био књижевник Гистав Флобер. Наиме, њему је показивао све што би написао и од његовог суда зависило је да ли ће неку причу предати у штампу или не. Друговао је и са Емилом Золом, Александром Димон (сином), руским књижевником Иваном Тургењевом као и британским писцем Хенријем Џејмсом, код кога је неко време боравио у Лондону.
Занимљив је био књижевников начин рада. С обзиром на то да је био везан за новинске рокове, своје приче писао је као чиновник који ради свој посао. Почињао је сваког јутра у седам и радио до поднева. За пет година, од 1882. до 1887. године написао је више од две стотине педесет приповедака. Кад је постао свестан да ће га лудило несумњиво уништити, почео је да се исцрпљује непрекидним радом, а депресије је покушавао да ублажи опијатима.
Могло би се рећи да је Ги де Мопасан почео као песник, али можда због чињенице да је оптужен за ширење неморала, објавио је само једну збирку поезије – „Стихови” (1880). Осим што је писао приче и романе, Мопасан је написао и неколико позоришних комада и путописа. Многе приче објавио је под псеудонимима Жозеф Пруније, Ги де Валмон... Његова сабрана дела објављена су у САД, али занимљиво је да највећи део тих прича уопште није написао Мопасан! Лав Толстој сматрао је Мопасана убедљиво најбољим француским књижевником. Заблистао је новелом „Боуле-де-суиф” (1880), која је објављена у заједничкој збирци младих натуралиста окупљених око Емила Золе. Роман „Један живот”, написан три године касније, натуралистички приказује живот као низ губитака и неизбежно пропадање. „Бел-ами” из 1885. године балзаковски је портрет новинара који захваљујући женама остварује блиставу каријеру. У последња два романа (поред дела „Пјер и Жан”), „Јака као смрт” и „Наше срце” видљив је утицај снажног осећања тескобе и опседнутости смрћу. За француску и светску књижевност Мопасан је ипак најважнији као мајстор приповетке. Иако су приче писане за новине и тек касније прикупљене за објављивање, оне су врхунски написана књижевна дела. Последња књига „Узалудна лепота” збирка је прича фантастике, језе и халуцинација. Убеђен да му мозак полако цури кроз ноздрве и на тај начин истиче из главе, Мопасан је у тренутку помућеног разума покушао да себи пререже грло у Кану 2. јануара 1892. године. Слуга је успео да га спасе, јер је чуо како кркља. Сместа су га одвели у санаторијум извесног доктора Бланшеа покрај Париза, где је умро од последица сифилиса 6. јула 1893. године.

ДОНЕСИТЕ МИ...

Ги де Мопасан волео је да путује. Боравци у Италији, а посебно на Сицилији и у Венецији, за њега су били незаборавни. Године 1889. обрео се у Лондону. Тада је већ био богат, славан, али, нажалост, и болестан од сифилиса. Док је са својим колегом, писцем Хенријем Џејмсом вечерао у једном од најлепших лондонских ресторана, пажњу му је привукла лепа млада дама која је седела за суседним столом. Искусни заводник почео је да пиљи у њу. Најзад, кад му је узвратила поглед, Мопасан се обратио келнеру, али довољно гласно да га чује читава сала:
„Донесите ми, молим вас... ону даму!”
Хенри Џејмс учинио је све како би заташкао ову непристојну примедбу.

Politikin zabavnik

 

[sondria]

Mjesečina


Opatu Marignanu (Marignan (tal. Melegnano) — grad u Italiji gdje su Francuzi pobijedili Švicarce god. 1515., a Austrijanci god. 1859.) lijepo je pristajalo njegovo ratničko prezime. Bio je to visok i mršav svećenik, fanatičan, uvijek zanesenjak po duši, ali pravedan. Sva njegova uvjerenja bila su toliko nepokolebljiva da se nikada nije dvoumio. On je iskreno vjerovao da poznaje svoga boga, da prozire njegove zamisli, njegovu volju i njegove namjere.

Kad bi se šetao krupnim koracima po stazi u vrtu ispred malog seoskog župnog dvora,
ponekad bi mu palo na pamet pitanje: »Zašto li je bog stvorio to?« I uporno bi se domišljao, zauzimajući u mislima božje mjesto i gotovo uvijek nalazio je odgovor. To nije bio čovjek koji je u poletu pobožne skrušenosti mogao prošaputati: »Gospode, tvoje se zamisli ne mogu prozreti!« On je mislio: »Ja sam božji sluga, pa sam dužan da saznam razloge njegovih postupaka i da ih naslućujem, ako ih ne znam.«

Činilo mu se da je sve u prirodi sazdano s apsolutnom i divnom logičnošću. »Zašto« i
»zato« bili u za nj uvijek u ravnoteži. Zore su stvorene za to da se čovjek raduje kad se
probudi, dani — za sazrijevanje usjeva, kiše — za natapanje njiva, večeri — kao priprema
za spavanje, a tamne noći — za spavanje.

Četiri godišnja doba bila su u potpunom skladu s potrebama zemljoradnje, te svećeniku
nikada nije padala na pamet misao da priroda i nema nikakvih namjera i da se, naprotiv,
sve živo prilagođava surovoj ćudi doba, podneblja i materije.

Ali je mrzio ženu — mrzio ju je nesvjesno, mrzio ju je nagonski. Često je ponavljao Kristove riječi: »Ženo, što ima zajedničko između tebe i mene?« i dodao bi: »Rekli su da je i sâm bog nezadovoljan tom svojom tvorevinom.« Žena je za nj doista bila »dvanaest puta
nečisto dijete« o kojem govori pjesnik. Ona je zavodnica za kojom se poveo prvi čovjek,
pa se i dalje uvijek bavila tim prokletim poslom; to je slabo, opasno biće koje nas uzbuđuje na tajanstven način. A još više od njihova grešnoga tijela mrzio je njihovu umiljatu dušu.

Često je osjećao da je on sam predmet njihove grešne ljubavi, pa je bio očajan zbog te njihove potrebe da vole, koja uvijek trepti u njima, iako je znao da im neće podleći.

Po njegovu mišljenju, bog je stvorio ženu samo zato da zavodi čovjeka i da ga navodi na
iskušenje. Njoj se valja približiti samo onda kad se prethodno poduzmu potrebne mjere i
sa strahom od zamki. Žena doista i nalikuje sva na zamku sa svojim pruženim rukama i
otvorenim usnama prema čovjeku.

On je imao milosti samo za časne sestre, koje su bile bezopasne zbog svoga zavjeta, ali je
i s njima ipak surovo postupao, zato što je znao da na dnu njihove sputane duše, da na
dnu njihova skrušena srca, postoji još ona vječna ljubav koju i one upućuju njemu, iako je
on svećenik.

On je osjećao tu ljubav u njihovim pogledima, više zamagljenim pobožnošću no što su
pogledi redovnika, u njihovu zanosu u kojem je bilo nešto od njihova spola; u njihovim
ljubavnim poletima ka Kristu, na koje se on ljutio stoga što je to bila ženska, putena ljubav; on je osjećao tu prokletu nježnu ljubav čak i u njihovoj poslušnosti, u blagosti njihova glasa kad mu što kažu, u njihovim oborenim očima i u njihovu plakanju s rezignacijom kad ih strogo ukori.

I stresao bi mantiju kad bi izišao na samostanska vrata, pa bi pružio korak kao da bježi
od neke opojnosti.

Imao je jednu sestričnu koja je živjela s majkom u jednoj maloj kući u susjedstvu. Sav se
predao staranju da od nje načini milosrdnu sestru.

Ona je bila lijepa, vjetropirasta i podrugljiva. Kad bi joj opat čitao prodiku, ona bi se smijala, a kad bi se ljutio na nju, strasno bi ga ljubila, pritiskujući ga uza se, dok je on nehotice pokušavao da se oslobodi toga zagrljaja u kojem je ipak osjećao neku slatku radost što mu je na dnu duše budila osjećaj očinstva, koji spava u svakome čovjeku.

Često joj je govorio o bogu, o svome bogu, idući pored nje poljskim putovima. Ona ga je
slabo slušala gledajući u nebo, u travu, u cvijeće, a oči su joj odavale sreću što je živa. Ponekad bi pojurila da uhvati nekog kukca koji leti, pa bi povikala donoseći mu ga: »Pogledaj, ujače, kako je lijep; dođe mi da ga poljubim!« I ta njena potreba da »ljubi muhe« i bobice jorgovana zadavala je brige svećeniku, ljutila ga i uzbuđivala, jer je i u njoj nalazio onu neiskorjenjivu nježnost koja uvijek klija u ženskim srcima.

Zatim, jednog dana, crkvenjakova žena, koja je obavljala domaće poslove u kući opata
Marignana, oprezno reče svećeniku da njegova sestrična ima dragana.
To ga je strahovito uzbudilo, te je zastao kao ukopan, sa sapunicom na licu, jer se baš tada brijao.

Kad se pribrao i kad je opet bio u stanju da razmišlja i govori, on povika:
— To nije istina, lažete, Mélanie!

Ali seljakinja metnu ruku na srce:
— Neka mi bog sudi ako lažem, gospodine župniče! Kažem vam da mu ona odlazi svake
večeri, čim vaša sestra legne u postelju. Sastanu se pored rijeke. Treba samo da odete tamo, pa ćete ih vidjeti između deset sati i ponoći.

On se prestade brijati i počne brzo koračati, kao što je uvijek činio u časovima ozbiljnog
razmišljanja. Kad se opet počeo brijati, posiječe se triput od nosa do uha.

Šutio je cijeloga dana, pucajući od jeda i srdžbe. Njegovu svećeničkom gnjevu na nepobjedivu ljubav pridruži se i ogorčenje duhovnoga oca, staraoca, dušebrižnika, koga je prevarilo, pokralo i izigralo jedno dijete. Spopadala ga je muka koja hvata sebične roditelje kad im kći javi da je bez njih i protiv njihove volje izabrala muža.

Poslije večeri pokuša da malo čita, ali nije mogao čitati, te je bio sve ogorčeniji. Kad izbi deset, uze jedan štap — debeo hrastov štap koji je uvijek nosio kad je noću odlazio u selo da obiđe kojeg bolesnika. I s osmijehom pogleda tu ogromnu toljagu, okrećući je u svojoj čvrstoj seljačkoj pesnici kao neki opasan vitao. Zatim je odjednom podiže, škrgućući zubima, pa zamahnu na jednu stolicu i probi joj naslon koji pade na pod.

Otvori vrata da iziđe, ali zastade na pragu, iznenađen tako veličanstvenom mjesečinom kakve nikada nije vidio.

I, kako je bio obdaren dušom zanesenjaka, kakva je svakako morala biti i duša Crkvenih otaca, tih pjesnika-sanjara, on odjednom osjeti da je zbunjen, uzbuđen veličanstvenom i vedrom ljepotom blijede noći.

U njegovu malome vrtu zasutom mekom svjetlošću, njegove voćke, zasađene u redovima, bacale su na stazu sjenu svojih tankih stabala tek zaodjenutih lišćem, dok se od divovskog spleta orlovih nokata, koji se penjao uza zid njegove kuće, širio prijatan i kao zaslađeni mirisi, te je u toploj i vedroj večeri lebdjelo nešto kao mirisna duša.

On počne duboko disati, srčući zrak kao što pijanice piju vino, a išao je polako, ushićen, zadivljen, zaboravivši gotovo svoju sestričnu.

Čim se nađe u polju, zastade da promatra cijelu ravnicu preplavljenu svjetlošću koja miluje — ravnicu utonulu u nježnu i čeznutljivu čaroliju vedrih noći. Žabe su svakoga časa kreketale u toj tišini kratkim metalnim glasom, a slavuji iz daljine upletali su u tu čarobnu mjesečnu svoje treperavo pjevanje koje navodi čovjeka da sanjari i da ne misli — to lako i drhtavo pjevanje koje je stvoreno za poljupce.

Opat opet pođe, obamrla srca, iako nije znao zašto. Osjećao je neku malaksalost, neku iznenadnu iscrpenost; želio je da sjedne, pa da ostane tu, da promatra i da se divi bogu i njegovoj tvorevini.

Tamo dolje, pored krivudave rječice, uzdizao se veliki vijugavi red topola. Neko lako isparenje, neka bijela para koju su probijale mjesečeve zrake, posrebravajući i obasjavajući je, stajala je i visjela oko i iznad obala, obavijajući cio krivudavi tok rječice kao nekom lakom i providnom vatrom.

Svećenik zastade još jedanput, do dna duše prožet sve većom, neodoljivom ganutošću.

I obuze ga neka sumnja, neki nejasni nemir; osjećao je kako mu se u duši rađa jedno od onih pitanja koja je ponekad postavljao sebi.

Zašto li je bog stvorio to? Kad je noć namijenjena snu, nebrizi, odmoru i zaboravljanju svega, zašto li ju je bog stvorio ljepšom od dana, prijatnijom od zore i večeri, i zašto je taj spori i zavodljivi nebeski planet, koji je poetičniji od sunca, jer je uzdržljiviji, i kao stvoren da osvjetljava stvari koje su suviše nježne i tajanstvene za dnevnu svjetlost — zašto li je učinio prozirnom noćnu tamu?

Zašto li se najvještija među pticama pjevačicama ne odmara kao i ostale, već izvija pjesmu u uzbudljivoj polutami?

Zašto li je na svijet bačena ta polukoprena? Otkuda ti drhtaji srca, ta uzbuđenja duše, ta
obamrlost puti?

Čemu tolike čarolije koje ljudi i ne vide, pošto leže u svojim posteljama? Kome li su namijenjeni taj uzvišeni prizor i to obilje poezije kojom nebo zasipa zemlju?
I opatu ništa nije bilo jasno.

Ali eno tamo, na kraju livade, pod svodom od granja natopljena sjajnom maglom, iskrsavaju dvije sjene i idu jedna pored druge.

Čovjek je bio viši, pa je ogrlio svoju drugaricu oko vrata i s vremena na vrijeme ljubio je
u čelo. Oni odjednom zadahnuše životom taj nepomični predio koji ih je okružavao kao
božanski okvir stvoren za njih. Izgledalo je da su njih dvoje jedno biće — biće kome je
namijenjena ta mirna i tiha noć; i oni su se približavali svećeniku kao živi odgovor — kao
odgovor koji mu je njegov gospod slao na njegovo pitanje.

Stajao je, a srce mu je lupalo; bio je potresen i činilo mu se da vidi nešto biblijsko, nešto nalik na ljubav Rute i Boza, kao neko ispunjenje gospodove volje u jednom od najveličanstvenljih dekora o kojima govore svete knjige. U glavi mu počeše brujati stihovi Pjesme nad pjesmama, strasni krikovi, pozivi tijela i sva topla poezija te poeme vrele od nježnosti.

I reče u sebi: »Možda je bog stvorio takve noći da njima, kao velom ideala, zaodjene
ljudsku ljubav«.

Uzmicao je pred tim zagrljenim parom koji je neprestano išao. Međutim, to je bila njegova sestrična; ali se on sada pitao da se neće oglušiti o božju volju. Pa zar bog ne dopušta ljubav kad je okružuje takvom veličanstvenošću?

I pobježe prestravljen, gotovo postiđen, kao da je upao u neki hram u koji nije imao pravo da uđe.

1882.​

"Izabrane novele" - Guy de Maupassant

 

[sondria]

Na moru

Henryju Céarau / Anriju Searu​

Nedavno se mogla pročitati u novinama ova vijest: Boulogne na moru (Bulonj - grad u sjevernoj Francuskoj, na La Mancheu.), 22. siječnja. — Pišu nam:
»Jedna strahovita nesreća porazila je naše primorsko stanovništvo, koje je već mnogo propatilo za posljednje dvije godine. Ribarska lađa kojom je upravljao vlasnik Javel odbačena je na zapad kad je ulazila u luku, te se razbila o stijenje na lučkom nasipu.

»I pored svih napora broda za spašavanje i užeta koje je dobačeno hitcem, udavila su se četiri čovjeka i mornarski početnik.

»Ružno vrijeme i dalje traje. Postoji bojazan da ne dođe do novih nesreća.«

Tko li je taj vlasnik broda? Da nije to brat onog sakatog?

Ako je jadni čovjek koga su odnijeli talasi, te je možda i umro pod ostacima svoje razbijene
lađe, onaj na koga mislim, onda je on, prije jedno osamnaest godina, prisustvovao drugoj jednoj užasnoj i jednostavnoj drami, kakve su uvijek te strašne drame na talasima.

Javel stariji bio je onda vlasnik jednog ribarskog broda.

Ribarski brod je najbolja lađa za ribarenje. Ona je tako jaka da joj nevrijeme ne može nauditi,
a bokovi su joj okrugli, te je talasi neprestano bacaju kao čep, i uvijek je na pučini, uvijek je šibaju oštri i slani vjetrovi na La Manchu, a ona neumorno brazda more, napetih jedara, noseći o boku veliku mrežu koja grebe po morskom dnu, i odvaja i skuplja sve životinje što spavaju na stijenju — plosnate ribe pribijene uz pijesak, teške rakove s kukastim nogama i jastoge sa šiljastim brkovima.

Kad je povjetarac svjež i kad su talasi kratki, na brodu počinje lov. Mreža je pričvršćena cijelom dužinom za drvenu motku okovanu gvožđem, a spušta se pomoću dva užeta koja se odvijaju s dva čekrka na krajevima barke. I tako barka, nošena vjetrom i strujom, vuče za sobom tu napravu što prazni i pustoši morsko dno.

Na Javelovoj barci bili su njegov mlađi brat, četiri ribara i jedan mali mornarski početnik.
Otišli su iz Boulogna po lijepom vedrom vremenu da bace mreže.

Ali, uskoro počne duhati vjetar, pa naiđe bura i primora barku da se skloni. Ona priđe uz englesku obalu, ali je uzburkano more udaralo o litice, nadiralo na obalu, te se nije moglo ući u pristanište. Lađica opet isplovi na pučinu, pa se vrati na francusku obalu. Bura je
i dalje ometala prijelaz preko nasipa, obavivši pjenom, bučanjem i opasnošću sve pristupe
u skloništa.

Lađa se ponovo otisnu, jureći po talasima, ljuljajući se, tresući se, mokra, šibana mlazevima
vode, ali ipak bodra, navikla na ovakvo nevrijeme koje ju je po pet-šest dana primoravalo
da luta između dvije susjedne zemlje ne dajući joj da pristane ni uz jednu ni uz
drugu obalu.

Uragan se najzad utiša kad su bili na pučini, te gazda naredi da se baci mreža, iako su talasi bili još veliki.

Prebaciše dakle veliku ribarsku napravu preko ograde, a dva čovjeka na prednjem i dva na stražnjem kraju barke počeše odmotavati užad za koju je ona bila privezana. Naprava odjednom dodirnu dno, ali jedan visok talas nakrenu barku, te Javel mlađi posrnu. On je na prednjem dijelu upravljao spuštanjem mreže, a ruka mu se nađe između užeta koje se za trenutak olabavi od potresa i drveta niz koje je klizilo. On očajnički pokuša da podigne uže drugom rukom, ali se mreža već vukla, te zategnuto uže ne popusti.

Previjajući se od boli, čovjek pozva u pomoć. Dotrčaše svi. Njegov brat ostavi krmu. Nagrnuše
na uže, trudeći se da izvuku ruku koju je ono mrvilo. Sve je bilo uzalud. »Treba ga presjeći«, reče jedan mornar, pa izvadi iz džepa širok nož kojim je u dva zamaha mogao spasiti ruku Javela mlađeg.

Ali presjeći uže bilo je isto što i izgubiti mrežu, a mreža je stajala novaca, mnogo novaca:
hiljadu i pet stotina franaka, a bila je svojina Javela starijeg, koji je drhtao nad svojom imovinom.

On povika, našavši se na muci: »Ne, nemoj sjeći, pričekaj, sad ću okrenuti barku prema vjetru!« I otrča na krmu, pa je pritisnu svom snagom.

Lađa se jedva malo pokrenu, onako sputana mrežom koja joj nije dala da se kreće, a pritom su je vukli struja i jak vjetar.

Javel mlađi bješe pao na koljena, stisnutih zuba, izbezumljenih očiju. Ništa nije govorio.
Brat mu se vrati, neprestano strahujući od noža nekog mornara: »Pričekaj, pričekaj, treba baciti sidro!«

Baciše sidro, odmotaše cio lanac, pa počeše okretati čekrk, ne bi li popustila užad privezana
za mrežu. Ona najzad popustiše, te izvukoše nepomičnu ruku u krvavu vunenom rukavu.

Javel mlađi kao da je bio sasvim otupio. Svukoše mu bluzu i ugledaše nešto strašno: kašu
od mesa iz koje je bujicom šikljala krv, kao da ju je netko izbacivao šmrkom. Tada on pogleda svoju ruku i promrmlja: »Svršeno«.

Zatim, kad se od izlivene krvi na palubi napravi čitava bara, jedan mornar uzviknu: »Isteći će mu sva krv; treba mu vezati žilu.«

Onda uzeše jednu uzicu, debelu mrku uzicu premazanu katranom, pa mu je obaviše oko
ruke iznad rane i zategoše je iz sve snage. Šikljanje je pomalo prestajalo, a najzad krv sasvim
prestade teći.

Javel mlađi ustade s rukom koja mu je visjela sa strane. On je uze drugom rukom, pa je podiže, okrene, prodrma. Sve je bilo iskidano, a kosti polomljene, te se taj komad njegova tijela držao samo na mišićima. On je gledao u nj sumornim okom, premišljajući. Zatim sjede na jedno savijeno jedro, a drugovi mu posavjetovaše da neprekidno kvasi ranu da
ne dobije gangrenu.

Staviše vedro vode pored njega, te je svakoga časa zahvatao jednom čašom i kvasio groznu
ranu polirajući je tankim mlazom bistre vode.

— Bolje bi ti bilo dolje — reče mu brat. On siđe, ali se poslije jednog sata opet pope na
palubu, pošto mu je bilo neugodno samom. A zatim, više je volio svjež zrak. Opet sjede
na jedro i poče polivati ruku.

Lov je bio bogat. Široke ribe s bijelim trbusima ležale su pored njega, praćakajući se u samrtnom grču; on ih je gledao, ne prestajući da zaliva svoje smrvljeno meso.

Baš kad su se htjeli vratiti u Boulogne, opet duhnu jak vjetar, te barka opet ludo pojuri, odskačući i strovaljujući se, potresajući tužnog ranjenika.

Dođe noć. Bura je bjesnjela do zore. O sunčevu rođaju opet ugledaše Englesku, ali more bješe manje uzburkano, te pođoše prema Francuskoj, vrludajući.

Predvečer, Javel mlađi pozva drugove i pokaza im crne mrlje — cijelu onu odvratnu sliku truljenja na onom dijelu ruke koji više ne bješe njegov.

Mornari su gledali i davali svoja mišljenja.
— To bi doista mogla biti gangrena — mislio je jedan.
— Treba na ranu sipati slanu vodu — reče drugi.

Doniješe vedro slane vode, pa poliše ranu. Ranjenik pomodrje, zaškrguta zubima, izvi se malo, ali ne jauknu.

A kad uminu ljuta bol, on reče bratu: »Daj mi tvoj nož.« Brat mu pruži svoj nož.
— Drži mi ruku uvis, sasvim ravno, i vuci naviše!

Brat učini onako kako ga je molio.

Onda on sam poče sjeći. Sjekao je polako, razmišljajući, sijekući posljednje žile sječivom oštrim kao britva, te uskoro ostade samo jedan patrljak. On duboko uzdahnu, pa reče:
»Moralo se tako, inače bih propao.«

Kao da mu je bilo lakše, te je duboko disao. I opet poče polivati onaj patrljak što mu je ostao.

Noću je opet bjesnjela bura, te nisu mogli pristati uz obalu.

Kad svanu, Javel mlađi uze odsječenu ruku, pa se dugo zagleda u nju. Počela je truliti.

Dođoše i njegovi drugovi da je zagledaju, pa je počeše dodavati jedan drugome i pipati
je, okretati, mirisati.

Brat mu reče: »Treba da je odma' bacimo u more.«

Ali se Javel mlađi naljuti: »A, ne, ne! Neću nikako! To je moje, pošto je ruka moja, je l' tako?«
Opet uze ruku i stavi je između nogu.

— Ipak će istruliti — reče stariji.

Onda ranjeniku sinu jedna misao u glavi. Da bi mogli sačuvati ribu kad se dugo zadrže na moru, ribari je slažu u burad i sole.

On zapita: »A zar je ne bih mogao metnuti u salamuru?«

— To je istina — rekoše ostali.

Isprazniše jedno bure, već puno ribe koju su nalovili u posljednje vrijeme, pa staviše ruku na samo dno. Posuše je solju, a zatim poredaše ribe, jednu po jednu.

Jedan mornar se našali: »Samo da je ne prodamo na dražbi.«

I svi se nasmijaše, osim dva brata Javela.

Vjetar je neprestano duhao. Vrludali su na domak Boulogna sve do deset sati sutradan.
Ranjenik je neprestano polivao ranu vodom.

S vremena na vrijeme bi ustao, pa bi se prohodao od jednog kraja barke do drugog.

Brat mu je držao krmu i pratio ga pogledom, vrteći glavom.

Najzad uploviše u pristanište.

Liječnik pregleda ranu i reče da je krenula na bolje. On je previ, stavivši na nju potpun zavoj i naredi ranjeniku da miruje. Ali Javel nije htio leći bez svoje ruke, te se brzo vrati na pristanište da pronađe bure koje bješe obilježio križem.

Isprazniše bure pred njim, te on uze ruku, dobro očuvanu u salamuri, ukrućenu, osvježenu. Uvi je u ubrus koji bješe ponio za to, pa se vrati kući.

Njegova žena i djeca dugo su zagledali taj otpadak od očeva tijela, pipajući prste, skidajući zrnca soli koja bjehu ostala pod noktima; zatim pozvaše stolara da načini mali mrtvački kovčeg.

Sutradan je cijela posada ribarske lađe bila na pogrebu odsječene ruke. Dva brata, jedan pored drugog, išla su ispred povorke. Domaći crkvenjak nosio je kovčežić pod pazuhom.

Javel mlađi više nije plovio morem. Dobio je neku službicu u luci, a kad je kasnije govorio o onome što mu se dogodilo, on bi sasvim tiho i u povjerenju rekao slušaocu: »Da je brat htio da odsiječe mrežu, zacijelo bih sačuvao ruku. Ali on je pazio na svoju imovinu.«

1883.​

"Izabrane novele" - Guy de Maupassant


​