Гранатама до преговора
Извор: Политика: 24.11.2010.
Мирослав Лазански
Два припадника јужнокорејских снага у патроли дуж границе са Северном Корејом, 24.11. (фото АФП)
Инцидената са разменом артиљеријске ватре, окршајима ратних бродова, па чак и потапања корвета и патролних чамаца између две Кореје било је и раније. Све док Северна Кореја није тестирала своју атомску бомбу ти су окршаји имали статус „инцидената”. Али, од 9. октобра 2006. године свет је постао богатији за још једну нуклеарну силу и на Пацифику ништа више неће бити као пре. Тада је Северна Кореја ушла у ексклузивни нуклеарни клуб и са њом нико више неће моћи да разговара са позиције силе.
Да ли то Пјонгјанг сматра да је то карта за „високо друштво” и најјачи адут за добијање стране економске помоћи? Те карте се Пјонгјанг очито неће више тако лако одрећи без давања писмених мировних гаранција Вашингтона. Да ли су онда и артиљеријски дуели између Северне и Јужне Кореје, заправо, само настојање Пјонгјанга да покрене нову фазу преговора шест учесника мировног процеса? Или се Северној Кореји очајнички жури и због економске ситуације? Пјонгјанг је недавно угостио истакнутог америчког нуклеарног стручњака и показао му најновија нуклеарна постројења у којима се прерађује материјал за пуњење нуклеарних пројектила. Амерички научник био је задивљен.
Зато и артиљеријска ватра у близини међукорејске границе, без обзира ко ју је први отворио, и није случајна баш сада. Ако су паљбу отпочели војници Северне Кореје, вероватно је то порука Сеулу и Вашингтону да се што пре обнове преговори о севернокорејском нуклеарном потенцијалу и да се у оквиру тих преговора Северној Кореји одмах укину све економске и друге санкције. Уједно је то и потврда западним аналитичарима збивања у Северној Кореји да син Ким Џонг Ила, као будући нови лидер, неће бити нимало мекши у односу на тату.
Но, ако су артиљеријску ватру први отворили војници Јужне Кореје, то би могла бити освета Северној Кореји за недавно потапање јужнокорејске корвете, за шта је Сеул оптужио Пјонгјанг.
Контекст ватреног инцидента јесу, наравно, велике јужнокорејско-америчке војне вежбе у том подручју. Јужна Кореја се сада налази пред великим изазовом како да реагује, ако су ватру први отпочели војници Северне Кореје. Ако Сеул одговори превише снажно, а већ је потврђено да је војно одговорено само се још не зна којим интензитетом и где, то се може претворити и у прави мали рат са употребом авијације, ратне морнарице и копнених снага. Дозирање ватрених окршаја, смањивање или појачање, показаће, заправо, ко је „иницијатор”, па и „идејни творац” ове најновије кризе на Пацифику.
Гледајући војне потенцијале, Јужна Кореја има велику предност у модерном наоружању, пре свега у борбеној авијацији и ратној морнарици. Севернокорејска авијација нема шта да тражи у отвореном судару са јужнокорејском авијацијом. Шансе севернокорејске ратне флоте у сукобу са јужнокорејским ратним бродовима на отвореном мору такође су мале, адут Пјонгјанга су мале подморнице класе „југо”. У артиљерији и тактичким ракетама Северна Кореја има предност, као и у броју тенкова. Наравно, и у укупном броју припадника оружаних снага: Северна Кореја 1.106.000 људи, а Јужна Кореја 687.000 војника, официра и подофицира.
Велика предност Северне Кореје су балистичке ракете „таепо-донг 2”, домета већег од 6.000 километара и носивости бојеве главе од 1.000 килограма, пројектили „таепо-донг 1” домета од 2.500 км са бојевом главом од око 1.000 кг, пројектили „но-донг 1” домета од 1.300 км са бојевом главом од 770 кг и ракете „скад Ц” домета 550 км са бојевом главом од 500 кг.
Али то су оружја чија би употреба аутоматски изазвала и улазак САД у рат против Северне Кореје. Лидерима у Пјонгјангу то је у овом тренутку нешто што им најмање треба. Северној Кореји потребни су преговори и гранате су вероватно пут до њих. Истина, мало чудан, али то је Азија...
Извор: Политика: 24.11.2010.
Мирослав Лазански
Два припадника јужнокорејских снага у патроли дуж границе са Северном Корејом, 24.11. (фото АФП)
Инцидената са разменом артиљеријске ватре, окршајима ратних бродова, па чак и потапања корвета и патролних чамаца између две Кореје било је и раније. Све док Северна Кореја није тестирала своју атомску бомбу ти су окршаји имали статус „инцидената”. Али, од 9. октобра 2006. године свет је постао богатији за још једну нуклеарну силу и на Пацифику ништа више неће бити као пре. Тада је Северна Кореја ушла у ексклузивни нуклеарни клуб и са њом нико више неће моћи да разговара са позиције силе.
Да ли то Пјонгјанг сматра да је то карта за „високо друштво” и најјачи адут за добијање стране економске помоћи? Те карте се Пјонгјанг очито неће више тако лако одрећи без давања писмених мировних гаранција Вашингтона. Да ли су онда и артиљеријски дуели између Северне и Јужне Кореје, заправо, само настојање Пјонгјанга да покрене нову фазу преговора шест учесника мировног процеса? Или се Северној Кореји очајнички жури и због економске ситуације? Пјонгјанг је недавно угостио истакнутог америчког нуклеарног стручњака и показао му најновија нуклеарна постројења у којима се прерађује материјал за пуњење нуклеарних пројектила. Амерички научник био је задивљен.
Зато и артиљеријска ватра у близини међукорејске границе, без обзира ко ју је први отворио, и није случајна баш сада. Ако су паљбу отпочели војници Северне Кореје, вероватно је то порука Сеулу и Вашингтону да се што пре обнове преговори о севернокорејском нуклеарном потенцијалу и да се у оквиру тих преговора Северној Кореји одмах укину све економске и друге санкције. Уједно је то и потврда западним аналитичарима збивања у Северној Кореји да син Ким Џонг Ила, као будући нови лидер, неће бити нимало мекши у односу на тату.
Но, ако су артиљеријску ватру први отворили војници Јужне Кореје, то би могла бити освета Северној Кореји за недавно потапање јужнокорејске корвете, за шта је Сеул оптужио Пјонгјанг.
Контекст ватреног инцидента јесу, наравно, велике јужнокорејско-америчке војне вежбе у том подручју. Јужна Кореја се сада налази пред великим изазовом како да реагује, ако су ватру први отпочели војници Северне Кореје. Ако Сеул одговори превише снажно, а већ је потврђено да је војно одговорено само се још не зна којим интензитетом и где, то се може претворити и у прави мали рат са употребом авијације, ратне морнарице и копнених снага. Дозирање ватрених окршаја, смањивање или појачање, показаће, заправо, ко је „иницијатор”, па и „идејни творац” ове најновије кризе на Пацифику.
Гледајући војне потенцијале, Јужна Кореја има велику предност у модерном наоружању, пре свега у борбеној авијацији и ратној морнарици. Севернокорејска авијација нема шта да тражи у отвореном судару са јужнокорејском авијацијом. Шансе севернокорејске ратне флоте у сукобу са јужнокорејским ратним бродовима на отвореном мору такође су мале, адут Пјонгјанга су мале подморнице класе „југо”. У артиљерији и тактичким ракетама Северна Кореја има предност, као и у броју тенкова. Наравно, и у укупном броју припадника оружаних снага: Северна Кореја 1.106.000 људи, а Јужна Кореја 687.000 војника, официра и подофицира.
Велика предност Северне Кореје су балистичке ракете „таепо-донг 2”, домета већег од 6.000 километара и носивости бојеве главе од 1.000 килограма, пројектили „таепо-донг 1” домета од 2.500 км са бојевом главом од око 1.000 кг, пројектили „но-донг 1” домета од 1.300 км са бојевом главом од 770 кг и ракете „скад Ц” домета 550 км са бојевом главом од 500 кг.
Али то су оружја чија би употреба аутоматски изазвала и улазак САД у рат против Северне Кореје. Лидерима у Пјонгјангу то је у овом тренутку нешто што им најмање треба. Северној Кореји потребни су преговори и гранате су вероватно пут до њих. Истина, мало чудан, али то је Азија...