Član
- Učlanjen(a)
- 25.10.2009
- Poruka
- 3.279
Gore i od loše godine
Goran Živkov, Blic online 24. 07. 2010.
Ova godina nije naklonjena poljoprivredi. Poplave, grad, smena obilnih kiša i jake žege uslovili su niske prinose koje postojeće cene ne mogu da kompenzuju i omoguće pristojne prihode poljoprivrednicima. Prošle godine izvoz poljoprivrednih proizvoda, po prvi put posle deset godina nije zabeležio rast, retki su oni koji investiraju ove godine (uvoz traktora sa prosečnih 140 miliona USD prethodnih godina pao je na 20 miliona u 2009. i očekuju se slični podaci i za ovu godinu), ruralno siromaštvo se povećalo, naročito među onima koji jedini prihod imaju od poljoprivrede i sl. Osim dobre cene kukuruza i porasta suficita u razmeni usled smanjenog uvoza, malo je lepih vesti iz poljoprivrede. Čak i svi napori ministra koji gotovo svakodnevno lično odnosi džakove brašna i šećera koje doniraju prerađivači ne uspevaju da značajno poboljšaju situaciju.
Nije ovo prva ni poslednja loša godina. Poljoprivrednici su sa manje ili više muke izlazili na kraj sa njima. Međutim, ono po čemu će se pamtiti ova godina jeste činjenica da smo shvatili da nema ništa od brzih evropskih integracija i da će nam narednih osam do deset godina biti manje-više ovako. Na ovo seljak ne može da utiče, iako će ova činjenica znatno uticati na poljoprivredu Srbije i na njegove prihode.
Poznato je da je poljoprivrednicima najteže na putu do ulaska u EU ali da oni i najviše profitiraju po ulasku u nju. Ova činjenica je dokazana isto toliko puta koliko se puta neka zemlja priključila EU. Prihod poljoprivrednika novih zemalja članica gotovo je dupliran u odnosu na 2000. godinu. Razlozi za povećanje prihoda poljoprivrednika postajanjem dela zajedničke agrarne politike EU jesu: mogućnost prodaje na velikom i bogatom tržištu bez ikakvih ograničenja, više cene (kod većine proizvoda), predvidljiva agrarna politika, sigurnost usled postojanja kompenzacija za ekstremne faktore bilo tržišne ili prirodne i, na kraju, usled dobijanja značajnih subvencija. A na to koliko je pretpristupni period težak najbolje ukazuje podatak o smanjenju broja poljoprivrednika. Tako je pet godina pre pristupa i u godini pristupa za devet odsto manje poljoprivrednika u Mađarskoj, za 13 odsto u Sloveniji i za 3,5 odsto u Slovačkoj.
Prateći ovu logiku, svakoj zemlji je cilj da joj je proces priključenja što kraći jer duži proces izaziva dodatne troškove i nevolje za poljoprivrednike. Ove nevolje dolaze iz obaveze da u pretpristupnom periodu zemlja otvori svoje granice za proizvode iz Unije i da se prilagodi vrlo zahtevnim standardima ukoliko želi da izvozi na tržište EU. Upravo zato sve zemlje su se trudile da im se godina liberalizacije tržišta poklopi sa godinom priključenja, da bi izbegle situaciju u kojoj nemaju benefite od članstva, a nemaju ni nikakvu carinsku zaštitu. Tokom ovog perioda EU obezbeđuje pretpristupnu podršku, ali se ona ne može meriti sa podrškom po ulasku u EU. Tako, na primer, Hrvatska u pretpristupnom period dobija 24 miliona evra godišnje, dok će kao članica dobijati oko 400 miliona godišnje.
Mi smo naš proces postupnog spuštanja carina u poljoprivredi započeli jednostranom primenom sporazuma o stabilizaciji i priključenju. Ovaj proces će se završiti 2013. godine kada će se prosečna carina spustiti na oko tri odsto sa početnih 22 odsto. Verovali smo da je to godina kada ćemo postati član EU. Pet godina ranije ta godina je izgledala verovatnije nego danas 2018. kao godina članstva. Znači, vrlo je verovatno da će posle odlaska brzog voza Srbija i poljoprivreda Srbije čekati narednih osam do deset godina u čekaonici. Za druge sektore je čekaonica dobro ili makar ne toliko loše okruženje, ali ne i za poljoprivredu, naročito sa ovim nivoom konkurentnosti i kapacitetom za uvođenje standarda - kako privatnih na nivou farme i fabrike, tako i javnih. Štaviše, vrlo lako se može desiti situacija u kojoj ćemo mi biti jedina zemlja kojoj je isteklo šest godina prelaznog perioda carinske liberalizacije a da još uvek nije ni ispunila uslove za korišćenje pretpristupnih fondova, tako da ćemo imati situaciju duplo golo - ni zaštite, ni para.
Privatni sektor, kao mnogo efikasniji i razumniji od javnog, već je počeo da priprema nove poslovne planove i strategije zasnovane na novonastalom okruženju. Nažalost, neki razmišljaju i o izlaznim strategijama jer im je i suviše dugo da posluju čekajući fondove i tržište EU. Slično potrebi za novim poslovnim odlukama, novo okruženje zahteva i nove odgovore agrarne politike. Postojeća politika je teško do sada pronalazila prave odgovore, pa se teško može očekivati da će u novom zahtevnijem i konkurentnijem okruženju to uspeti. Bilo kako bilo, dugačak pretpristupni period nije dobar, ali ne mora u osnovi da bude toliko loše, napokon, liberalizacija ima više dobrih nego loših efekata. Zato kada počne da duva vetar, ne treba graditi vetrobrane nego vetrenjače.
Goran Živkov, Blic online 24. 07. 2010.
Ova godina nije naklonjena poljoprivredi. Poplave, grad, smena obilnih kiša i jake žege uslovili su niske prinose koje postojeće cene ne mogu da kompenzuju i omoguće pristojne prihode poljoprivrednicima. Prošle godine izvoz poljoprivrednih proizvoda, po prvi put posle deset godina nije zabeležio rast, retki su oni koji investiraju ove godine (uvoz traktora sa prosečnih 140 miliona USD prethodnih godina pao je na 20 miliona u 2009. i očekuju se slični podaci i za ovu godinu), ruralno siromaštvo se povećalo, naročito među onima koji jedini prihod imaju od poljoprivrede i sl. Osim dobre cene kukuruza i porasta suficita u razmeni usled smanjenog uvoza, malo je lepih vesti iz poljoprivrede. Čak i svi napori ministra koji gotovo svakodnevno lično odnosi džakove brašna i šećera koje doniraju prerađivači ne uspevaju da značajno poboljšaju situaciju.
Nije ovo prva ni poslednja loša godina. Poljoprivrednici su sa manje ili više muke izlazili na kraj sa njima. Međutim, ono po čemu će se pamtiti ova godina jeste činjenica da smo shvatili da nema ništa od brzih evropskih integracija i da će nam narednih osam do deset godina biti manje-više ovako. Na ovo seljak ne može da utiče, iako će ova činjenica znatno uticati na poljoprivredu Srbije i na njegove prihode.
Poznato je da je poljoprivrednicima najteže na putu do ulaska u EU ali da oni i najviše profitiraju po ulasku u nju. Ova činjenica je dokazana isto toliko puta koliko se puta neka zemlja priključila EU. Prihod poljoprivrednika novih zemalja članica gotovo je dupliran u odnosu na 2000. godinu. Razlozi za povećanje prihoda poljoprivrednika postajanjem dela zajedničke agrarne politike EU jesu: mogućnost prodaje na velikom i bogatom tržištu bez ikakvih ograničenja, više cene (kod većine proizvoda), predvidljiva agrarna politika, sigurnost usled postojanja kompenzacija za ekstremne faktore bilo tržišne ili prirodne i, na kraju, usled dobijanja značajnih subvencija. A na to koliko je pretpristupni period težak najbolje ukazuje podatak o smanjenju broja poljoprivrednika. Tako je pet godina pre pristupa i u godini pristupa za devet odsto manje poljoprivrednika u Mađarskoj, za 13 odsto u Sloveniji i za 3,5 odsto u Slovačkoj.
Prateći ovu logiku, svakoj zemlji je cilj da joj je proces priključenja što kraći jer duži proces izaziva dodatne troškove i nevolje za poljoprivrednike. Ove nevolje dolaze iz obaveze da u pretpristupnom periodu zemlja otvori svoje granice za proizvode iz Unije i da se prilagodi vrlo zahtevnim standardima ukoliko želi da izvozi na tržište EU. Upravo zato sve zemlje su se trudile da im se godina liberalizacije tržišta poklopi sa godinom priključenja, da bi izbegle situaciju u kojoj nemaju benefite od članstva, a nemaju ni nikakvu carinsku zaštitu. Tokom ovog perioda EU obezbeđuje pretpristupnu podršku, ali se ona ne može meriti sa podrškom po ulasku u EU. Tako, na primer, Hrvatska u pretpristupnom period dobija 24 miliona evra godišnje, dok će kao članica dobijati oko 400 miliona godišnje.
Mi smo naš proces postupnog spuštanja carina u poljoprivredi započeli jednostranom primenom sporazuma o stabilizaciji i priključenju. Ovaj proces će se završiti 2013. godine kada će se prosečna carina spustiti na oko tri odsto sa početnih 22 odsto. Verovali smo da je to godina kada ćemo postati član EU. Pet godina ranije ta godina je izgledala verovatnije nego danas 2018. kao godina članstva. Znači, vrlo je verovatno da će posle odlaska brzog voza Srbija i poljoprivreda Srbije čekati narednih osam do deset godina u čekaonici. Za druge sektore je čekaonica dobro ili makar ne toliko loše okruženje, ali ne i za poljoprivredu, naročito sa ovim nivoom konkurentnosti i kapacitetom za uvođenje standarda - kako privatnih na nivou farme i fabrike, tako i javnih. Štaviše, vrlo lako se može desiti situacija u kojoj ćemo mi biti jedina zemlja kojoj je isteklo šest godina prelaznog perioda carinske liberalizacije a da još uvek nije ni ispunila uslove za korišćenje pretpristupnih fondova, tako da ćemo imati situaciju duplo golo - ni zaštite, ni para.
Privatni sektor, kao mnogo efikasniji i razumniji od javnog, već je počeo da priprema nove poslovne planove i strategije zasnovane na novonastalom okruženju. Nažalost, neki razmišljaju i o izlaznim strategijama jer im je i suviše dugo da posluju čekajući fondove i tržište EU. Slično potrebi za novim poslovnim odlukama, novo okruženje zahteva i nove odgovore agrarne politike. Postojeća politika je teško do sada pronalazila prave odgovore, pa se teško može očekivati da će u novom zahtevnijem i konkurentnijem okruženju to uspeti. Bilo kako bilo, dugačak pretpristupni period nije dobar, ali ne mora u osnovi da bude toliko loše, napokon, liberalizacija ima više dobrih nego loših efekata. Zato kada počne da duva vetar, ne treba graditi vetrobrane nego vetrenjače.