LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Godišnjica Partizanovog finala KEŠ
Izvor. B92, zvanični sajt
Na današnji dan pre 46 godina fudbaleri Partizana igrali su u Briselu finale Kupa Evropskih šampiona protiv Real Madrida.
Španski tim slavio je na kraju sa 2:1, ali je ta generacija crno-belih ostala zlatnim slovima upisana u istoriji.
U Briselu, 11. maja 1966. na stadionu Hejsel, pred 60.000 gledalaca, odigrana je finalna utakmica. Poveo je Partizan, ali su Španci uspeli da izjednače, a onda i povedu sa 2:1 i tako je ostalo do kraja.
Partizan je nastupio u sastavu: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer (Ćurković, Damjanović, Davidović, Miladinović, Vukelić).
Trener je bio Abdulah Gegić, a “tehniko” Stanislav Virgilije Popesku. Partizan je poklekao na poslednjem stepeniku, iako je posle uspešnih nastupa u prethodna četiri kola stekao sigurnost. Više nijedna njegova pobeda nije mogla da se smatra iznenađenjem. Najslabija karika jugoslovenskog šampiona bila je na psihološkom planu, i tu je pao. Imali su crno-beli tim najveće snage, ali je klub u tom trenutku bio slab za toliko uspeha i slave i nije mogao da zaustavi rasulo u najvažnijem momentu. To je verovatno najveći razlog neuspeha u finalu, upravo tada kada je bilo najpotrebnije biti stabilan.
Partizan, ne samo što je došao do finala, nego je na tom putu eliminisao šampione zemalja visokog renomea. Najpre šampiona Francuske, Nant. U Beogradu, 22. septembra 1965. godine, pred 30.000 gledalaca, pobeđen je Nant sa 2:0 (strelci Galić i Hasanagić). U Nantu, 13. oktobra u revanšu je bilo 2:2 (Kovačević i Galić). Tako se Partizan plasirao među šesnaest klubova koji idu dalje. U osmini finala, 9. novembra, u Beogradu je pobeđen prvak Nemačke Verder sa 3:0 (u poslednjih dvadeset minuta strelci su bili Jusufi, Pirmajer i Hasanagić). U revanšu, 19. novembra 1965, pred 30.000 gledalaca, Partizan je uspeo da se odupre snažnom rivalu, primio je samo jedan gol i obezbedio nastavak takmičenja u proleće 1966. – bio je među osam najboljih na kontinentu. Žreb nam je tada dodelio prvaka Čehoslovačke, Spartu. U Pragu, 2. marta, pred 35.000 gledalaca, Partizan je poveo golom Hasanagića, ali su Česi preokrenuli rezultat i na kraju pobedili sa 4:1. Partizanu nisu davane nikakve šanse da može da nadoknadi toliku prednost rivala. Ipak, uspeo je.
U Beogradu, 9. marta, pred 50.000 svojih navijača ne samo da su nadoknadili, nego su ubedljivo deklasirali Spartu sa 5:0 (Kovačević i Hasanagić po dva i Vasović). Rival u polufinalu je bio prvak Engleske, Mančester Junajted. U Beogradu, 13. aprila 1966. pred 50.000 svedoka, Partizan je pobedio sa 2:0 (Hasanagić i Bečejac). Revanš je igran na čuvenom Old Trafordu u Mančesteru 20. aprila pred 62.500 gledalaca. Nemajući šta da izgubi, prvak Engleske je tako silovito jurišao da se naša odbrana povijala kao pred orkanom, Mančester je golom Nobija Stajlsa uspeo da savlada sjajnog Šoškića samo jednom. Partizan je „evropsko čudo“ doveo do kraja. Pred njim je ostao još samo Real iz Madrida.
Izvor. B92, zvanični sajt
Na današnji dan pre 46 godina fudbaleri Partizana igrali su u Briselu finale Kupa Evropskih šampiona protiv Real Madrida.
Španski tim slavio je na kraju sa 2:1, ali je ta generacija crno-belih ostala zlatnim slovima upisana u istoriji.
U Briselu, 11. maja 1966. na stadionu Hejsel, pred 60.000 gledalaca, odigrana je finalna utakmica. Poveo je Partizan, ali su Španci uspeli da izjednače, a onda i povedu sa 2:1 i tako je ostalo do kraja.
Partizan je nastupio u sastavu: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer (Ćurković, Damjanović, Davidović, Miladinović, Vukelić).
Trener je bio Abdulah Gegić, a “tehniko” Stanislav Virgilije Popesku. Partizan je poklekao na poslednjem stepeniku, iako je posle uspešnih nastupa u prethodna četiri kola stekao sigurnost. Više nijedna njegova pobeda nije mogla da se smatra iznenađenjem. Najslabija karika jugoslovenskog šampiona bila je na psihološkom planu, i tu je pao. Imali su crno-beli tim najveće snage, ali je klub u tom trenutku bio slab za toliko uspeha i slave i nije mogao da zaustavi rasulo u najvažnijem momentu. To je verovatno najveći razlog neuspeha u finalu, upravo tada kada je bilo najpotrebnije biti stabilan.
Partizan, ne samo što je došao do finala, nego je na tom putu eliminisao šampione zemalja visokog renomea. Najpre šampiona Francuske, Nant. U Beogradu, 22. septembra 1965. godine, pred 30.000 gledalaca, pobeđen je Nant sa 2:0 (strelci Galić i Hasanagić). U Nantu, 13. oktobra u revanšu je bilo 2:2 (Kovačević i Galić). Tako se Partizan plasirao među šesnaest klubova koji idu dalje. U osmini finala, 9. novembra, u Beogradu je pobeđen prvak Nemačke Verder sa 3:0 (u poslednjih dvadeset minuta strelci su bili Jusufi, Pirmajer i Hasanagić). U revanšu, 19. novembra 1965, pred 30.000 gledalaca, Partizan je uspeo da se odupre snažnom rivalu, primio je samo jedan gol i obezbedio nastavak takmičenja u proleće 1966. – bio je među osam najboljih na kontinentu. Žreb nam je tada dodelio prvaka Čehoslovačke, Spartu. U Pragu, 2. marta, pred 35.000 gledalaca, Partizan je poveo golom Hasanagića, ali su Česi preokrenuli rezultat i na kraju pobedili sa 4:1. Partizanu nisu davane nikakve šanse da može da nadoknadi toliku prednost rivala. Ipak, uspeo je.
U Beogradu, 9. marta, pred 50.000 svojih navijača ne samo da su nadoknadili, nego su ubedljivo deklasirali Spartu sa 5:0 (Kovačević i Hasanagić po dva i Vasović). Rival u polufinalu je bio prvak Engleske, Mančester Junajted. U Beogradu, 13. aprila 1966. pred 50.000 svedoka, Partizan je pobedio sa 2:0 (Hasanagić i Bečejac). Revanš je igran na čuvenom Old Trafordu u Mančesteru 20. aprila pred 62.500 gledalaca. Nemajući šta da izgubi, prvak Engleske je tako silovito jurišao da se naša odbrana povijala kao pred orkanom, Mančester je golom Nobija Stajlsa uspeo da savlada sjajnog Šoškića samo jednom. Partizan je „evropsko čudo“ doveo do kraja. Pred njim je ostao još samo Real iz Madrida.
Poslednja izmena od urednika: